ĐERĐ KONRAD: Oni ne prihvataju kraj Drugog svetskog rata

19 Aug 2015

Evropa za početnike (37)

Civilna zanimanja čekaju gopodu

Inteligencija je posle 1989. godine prerano prepustila teren frazetinama naoružanim demagozima koji su obnovili samouverenu i diletantsku vlast lidera države. Ogroman bi bio poklon našoj naciji kad bi bivši omladinski i komunistički funkcioneri, i desni i levi, prešli sa političke pozornice u civilni život, poštedevši građane svojih konfuznih i nepromišljenih improvizacija koje uvek odražavaju njihove prave namere: koncentraciju vlasti na najvišem nivou. Nema objašnjenja fenomena da mladi ljudi neprestano razglabaju samo o tome kako bi mogli da se dokopaju vlasti i da potom, kako god je moguće, zadrže sve širi krug političke moći – oni više nisu u stanju ni da zamisle neko drugo, civilno zanimanje. Posle nove, 2012. godine predsednik vlade i njegova svita, okruženi masom policajaca, u zdanju nacionalne opere, proslavio je samoga sebe, uputivši u javnost svoje novo delo, zvano Osnovni zakon, kojim se zamenjuje Ustav, i kojim je ukinuta mađarska republika i pluralna demokratija, i koji bi mogao dalekosežno da obezbedi, ako bi ostao na snazi, vladavinu sadašnjih vlastodržaca. Važni gosti su, skriveni iza crnog daščanog zida ulazili, i posle svečanosti (predstave) na zadnja vrata izlazili, na zadnja vrata, jer je na bulevaru Andraši, ispred opere, demonstriralo stotinak hiljada ljudi u odbranu demokratske republike, protiv uvođenja ustavne diktature i protiv predsednika vlade, Viktora Orbana. Državna televizija od svega toga nije ništa pokazala, Mađarska počinje da liči na srednjeazijske postsovjetske autokratije. Suočeni sa zamračenjem perspektiva sve više mladih ljudi napušta zemlju, pre svih čine to najkvalifikovaniji, najpreduzimljiviji i najtalentovaniji. Kao i u jesen 1956. godine, posle ugušene revolucije. Ali za ono što je bilo potrebno dejstvo sovjetskih tenkovskih divizija, danas je dovoljna vlada nacionalne obnove i njen pozvani lider. Dok je Orban za katedrom, mladi izlaze iz učionice.

Borba protiv Evropske unije

Mađarska je članica Evropske unije, ali predsednik mađarske vlade je usmerio protiv nje svu svoju antipatiju, i drži da je borba protiv unije njegova patriotska dužnost. Unija mu je utoliko manje simpatična, ukoliko mu manje polazi za rukom da je vuče za nos. Kao da je Evropska unija neprijatelj, i onaj ko je voli, taj nije dobar Mađar, a oni koji rovare protiv nje, oni koji pokušavaju da je izigraju, ponize, takvi bi valjda bili dobri Mađari, takoreći borci za slobodu naroda. Onaj ko je lojalan Evropskoj uniji, taj ne čini zapravo ništa drugo nego odustaje od nacionalnog suvereniteta i identiteta, to jest radi protiv interesa sopstvene domovine. Nacionalista sanjari o regionalnom centru, naravno, mi bismo bili i u centru centra, a kad se nadleštva Evropske unije presele iz Brisela u Budimpeštu, bićemo prema njoj nešto uviđavniji. Ponovo će biti potanko ispričane sve naše bajke o našoj kulturnoj superiornosti, uz mrmor čangrizala u pozadini. Pokušali su slatkorečivim pričama da privuku sebi, da upotrebe kao isntrumente i da pretvore u svoju sigurnu izbornu bazu rumunske i slovačke Mađare i njihove organizacije, međutim, s obzirom na to da ovi nisu imali kompleks manje (kulturalne) vrednosti, nisu poželeli Fidesovo pokroviteljstvo i kontrolu, pa se nisu ni podali prevladavajućim budimpeštanskim glavešinama. Fidesova spoljna politika je na tom planu niz neuspeha. Nacionalizam u zemlji-matici je nedotupavniji od nacionalizma Mađara izvan granica matice, jer oni su u prilici da stvari osmotre s više strana. Manjine neka budu poslušne poluge budimpeštanske supermađarske vlade, i ako to nisu, onda su liberali, socijalisti, levičari, dakle, dostojni – pod nekom sličnom etiketom – prezira.

Tamo zid, ovde okretna vrata

Sindrom Trijanona je vodeća motivacija od 1920. godine, dakle, bezmalo već sto godina, i žestoka nacionalna osećanja se sa tim nisu u stanju da se pomire – možda i ne mogu da se pomire, rekli bi mnogi. Srdžba opljačkanih je vodeći poriv, san o reviziji bio je vezan za Hitlera, i zaista su posredstvom njegovih odluka (bečke odluke), Mađarskoj vraćene teritorije koje su bile pod slovačkom, rumunskom i srpskom vlašću i koje su u demografskom pogledu bile pretežno mađarske, ali i sa znatnim ne-mađarskim manjinama. Tada su Mađari bili odani Nemcima, nacionalsocijalistima. I sad su ovi današnji Nemci postali antifašisti-demokrate? To je veliko razočarenje za mađarske nacionalsocijaliste. Zar sad već oni sami moraju da razviju i visoko dignu zastavu? Sada smo već dotle doterali da Nemce poštuju najgori Mađari, oni Mađari razvodnjene krvi, habsburgovski plaćenici. Moguće je zapaziti da su ekstremni, grlati mađarski nacionalisti rođeni većinom u mešovitim brakovima, jednu svoju pripadnost demonstrativno ističu, a drugu prećutkuju. Bolno je što ih tek mali broj Nemaca razume, osim možda nemačkih neonacista, ali oni nisu ni blizu vlasti. Nemačke desne konzervativce od nemačkih neonacista razdvaja neprelazni zid, dok s druge strane, između mađarske desnice i baštinika nekadašnjeg fašističkog pokreta tradicionalno postoje samo laka okretna vratašca. Nastavlja se, i s novim bojama se uvećava kičeraj nacionalnog autoportreta. Azijsko poreklo, konjanik sa lukom i strelom, novi je sportski ideal. I pošto su 1945. godine u ratnoj Evropi poslednje vojne jedinice koje su pred saveznicima položile oružje bile mađarske, oni koji ih ritualno poštuju, ne prihvataju kraj Drugog svetskog rata i ono što je potom usledilo: faktički i simbolički moralni poraz Mađarske. 88. Heil Hitler. Muzika, T-shirt, bakandže, psovanje Jevreja, psovanje Roma, mrski su im svi stranci i gnušaju se Evropske unije. Nije potrebno Bog zna šta za opremu mladih desnih radikala.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!