ĐERĐ KONRAD: Onaj ko njega voli – ide pravo u raj!

03 Sep 2015

Evropa za početnike (39)

Lažirani ustav – lažirana istorija

U preambuli novokreiranog mađarskog ustava javlja se i ova tvrdnja: razdoblje legitimiteta se završava 19. marta 1944. godine, ulaskom nemačkih trupa u Mađarsku. Prema tome, razdoblje formalno dobrovoljnog savezništva s Nemcima bilo je zakonito, ali ono što je potom usledilo, u prisustvu nemačke okupacione vojske, bilo je već nametnuto, sve što je od tada rađeno, rađeno je prisilno, mada je mađarska kraljevska administracija, vojska, policija i žandarmerija, u punom sastavu, ostala na svojim mestima, te je projekat deportacije jevrejskog stanovništva iz zemlje, uz saglasnost parlamenta kao institucije kontinuiteta, realizovao od strane regenta Mikloša Hortija imenovani predsednik vlade, Deme Stojai, raniji mađarski ambasador u Berlinu, u punoj saradnji sa činovničkim aparatom, i sa revnosnom asistencijom policije i žandarmerije, tako da je i Adolf Ajhman, glavni reditelj akcije istrebljenja Jevreja, bio zadovoljan samopregorom mađarskih drugova po oružju. Mađarski Jevreji su pod paskom mađarskih žandara, onih sa petlovim perom zadenutim za traku šešira, bili otpremljeni do granice, tu je nadzor nad pošiljkom preuzeo SS, a odavde Aušvic nije bio daleko, a šta će nadalje biti s tim ljudima, mađarske vlasti nisu bile obavezne da znaju. U leto 1944. godine, u krematorijumima u Aušvicu-Birkenauu spaljivani su već samo leševi mađarskih Jevreja, koje je regent prepustio kao radnu snagu svom velikom savezniku, ne ulazeći u detalje oko toga, recimo, kakve će poslove obavljati deca i starci. Nije ni bilo potrebe, uistinu, da se te stvari preciziraju, jer je regent već znao šta se tamo dešava, i ta informacija ga nije naročito potresla. Ako je mađarska administracija na dan 19. marta 1944. goldine bila legitimna, ona je mogla da bude uravnoteženo odbranjena zajedno sa svim njenim dalekosežnijim potezima. Nije naodmet napomenuti i to da je isti personalni sastav onih jedinica koje su sprovodile deportaciju Jevreja, većim delom kasnije vrlo delotvorno učestvovao i u deportaciji mađarskih Švaba, za šta se zalagala ne samo mađarska ekstremna levica, već i znatan deo mađarskih nacionalnih neofašista, u punom emotivnom i političkom saglasju sa komunistima i svakojakim populistima, posle Jevreja isterane su i Švabe iz zemlje.

Ne šegrt, nego majstor

Ako je do 19. marta 1944. godine mađarska vlada legitimna, onda su i njena dela opravdana, i moguće joj je zameriti samo ono što je posle nje usledilo; savezništvo s Nemcima bilo je u redu, savezništvo s Rusima – nije. Štaviše, pošto je istinska istorija iznova počela 2010. godine, posle šezdesetšest godina pauze, sa drugom vladom Viktora Orbana, moglo bi se reći da je posle Mikloša Hortija zapravo Viktor Orban zakoniti vođa mađarskog naroda, čije govore u zdanju parlamenta frakcija njegove stranke nagrađuje ne samo gromkim aplauzom nego i usklicima: „Živeo!” U novije vreme nema milosti ni za one najistaknutije ličnosti koje su 1989. godine izvele složene manevre promene političkog sistema, svi koji su bili na vlasti tih đavoljih šezdesetšest godina zla (uzgred: između 1998. i 2002. predsednik mađarske vlade bio je Viktor Orban), ili koji se sada suprotstavljaju Orbanovom režimu, svi oni su politički zločinci, bez obzira na to što su neki od njih u godini zaokreta, 1989, bili još maloletni, i samo zahvaljujući velikodušnosti od njih tek nešto starijeg Orbana mogli su, kao izabrani poslanici, umesto u zatvoru – da sede u parlamentu. Političari iz frakcije vladajuće većine vole s vremena na vreme da ukažu na ovu anomaliju. Neprestana je moralna kriminalizacija opozicije, zavisno od toga koliko se njihova dela ili reči uklapaju ili se ne uklapaju u one mađarske puteve prosperiteta koje je otkrio i patentirao Viktor Orban; ako se ne uklapaju, to ne ukazuje samo na zabludu, na grešku, nego na okorelo zle namere. Ako je mađarski put izuzetno specifičan i, kao takav, nije bez teškoća kompatibilan sa putevima Evropske unije, onda istinu ne treba tražiti nigde drugde, nego u izjavama neprikosnovenog, mada već sve manje popularnog mađarskog lidera. On ne mora da se saginje, već da vodi i da prosvetli ostale, sledom njegovih postupaka zemlja ne treba da nadoknađuje svoju zaostalost, jer ova nacija ne želi da bude prosečna, već pobednica nadmetanja, da u svemu bude prva. On nije ničiji šegrt, on je sam svoj majstor.

Staleško društvo

Sudeći po odlukama koje Orban i njegovi drugari donose, oni ne žele liberalno društvo, već stalešku, partijsko-državnu vladajuću klasu, prijateljstvo s krupnim kapitalistima, žele brak vlasti i kapitala, kako bi u uskom krugu saglasnosti jedno intimno društvo političara-veleposednika vodilo državu. Na tenderima će poslove dobiti firma koju gazda voli; a voli je utoliko pre, što je generalni direktor te firme drugar sa studija, potom blagajnik stranke, u prvoj Orbanovoj vladi šef nacionalne poreske uprave, ovlašćen da preko svog istražnog odeljenja pretrese svačiji džep. Onaj koga vrh vlasti ne voli, moraće pre ili kasnije da razmisli o tome, da li da napusti vlastitu firmu u korist jednog nacionalno samosvesnijeg novog vlasnika, jer ima primera da će u tom smislu i dobiti jednu ozbiljno argumentovanu ponudu, uz to će biti prinuđen da troši svoje vreme na sastanke sa svakojakim kontrolorima, inspektorima, nadzornicima, revizorima, pomišljajući ne bez razloga da će već koliko sutra imati posla i sa tužilaštvom, i da će kao osumnjičeni morati da traži pravdu iz pritvora. Nacionalna revolucija neće pristupiti preoblikovanju samo političkog sistema po svom ukusu, nego će stvoriti i novo društvo, upravljačku klasu, i u te visoke sfere vlasti će da uzdigne nove veleposednike i krupne kapitaliste, nepokolebljivo zahvalne sponzore, njihova lojalnost je pod paskom posebnih odeljenja obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi sa specijalnim ovlašćenjima i neposredno podređenih predsedniku vlade. Veliki deo novca prispelih iz evropskih fondova za razvoj i investicije završiće na računima one firme na čijem se čelu nalazi stari prijatelj predsednika vlade. Nova vladajuća klasa ne bi mogla da se konstituiše u liberalnim okvirima, dok joj partijsko-državne strukture pružaju povoljno tlo. Inženjer, dizajner novog društva će da kaže kakva treba da bude i ko će da čini novu mađarsku elitu. Premostivši grešnih šedesetšest godina, evo novog predsednika vlade, pokazuje put celoj Evropi, a nedokazni će se osramotiti, starica mu ljubi ruke, dečačiću „rukopolaganjem” daje svoj blagoslov, onaj ko njega voli, ide pravo u raj, a onaj ko ga ne voli, na neko neprijatnije mesto.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!