ĐERĐ KONRAD: Oca nam podaj, gospode!

01 Jul 2015

Evropa za početnike (30)

Potreban je otac (1990)

Moram da strpam malo duvana u lulu i da pripalim, čuvši kako novi ministar za inostrane poslove kaže da je ova 1990. godina velika istorijska prekretnica, jer je okončano jedno ledeno doba koje je počelo 1945. godine. U mom sećanju, pad nacizma nije početak jednog ledenog doba, već početak jednog takvog razdoblja u kojem se mađarska država ne trudi da me ubije, za razliku od prethodne, u očima aktuelnog ministra za inostrane poslove ulepšane 1944. godine, u kojoj se mađarska država, zajedno sa svojom velikom, nemačkom saveznicom vrlo odlučno, prilježno radila na tome da mene i svu ostalu decu mađarskih Jevreja otpremi u logore uništenja. Poslednjih nekoliko nedelja poslovi su me zadržali u Budimpešti, držao sam neka predavanja, davao intervjue, učestvovao na javnim diskusionim tribinama, govorio pred raznolikom publikom koja je očekivala neku optimističku poruku, nekakvu zaštitu, staranje.

Voleli bi da neko odmah otvori nad njihovim glavama jedan zajednički, ogromni kišobran, da se ne moraju plašiti budućnosti. Da im neko pokaže odlučnost i put. Oca nam podaj, gospode, da nam se srce ne trese od straha. Potreban nam je otac, nije važno ako nije savršen, ali neka zrači sigurnošću, samopouzdanjem. Maheri su opet na sceni, ali to što elita koja je žarila i palila prethodnih četrdeset godina nije nestala, nego se dobrim delom ponovo pojavila, ne smatram nikakvom tragedijom, već pre svega prirodnom, konzervativnom pojavom, kontinuitetom. To je onaj sloj o kojem sam kao o narodnjačkoj srednjoj klasi pisao 1981. godine u Antipolitici. Mlađi deo kadrova od pre 1989. godine nije mogao tak tako da nestane u spusnici. Onakvi su, kakvi jesu. Bili su to oni koji su i tokom poslednje dve decenije Kadarove ere stremili naviše, nisu čekali zaokret, hteli su dobro da prođu u tadašnjoj sadašnjosti, zanemarili moralne probleme i štreberski se gurali napred. I tada su govorili onako kako je trebalo govoriti, i sad govore kako treba, nisu bili, niti će biti intelektualni disidenti. Ne mare naročito za tekst, hajče, mešetare, to im je funkcija. Nije bilo boljeg niti šireg sloja aktivista.

Vidljivi gubitnici (1991)

Šta će biti s ljudima koje sam video na Trgu Moskva? Stoje u dugačkom redu ispred zgrade pod brojem 17, pored niske ograde od kovanog gvožđa, na trotoaru, čekaju otvaranje, ili samo da stignu na red, ovde im daju čaj i hleb namazan mašću, možda mogu i da se istuširaju. Nisu stari, ima među njima i pristojno obučenih, ali su svi, očigledno, gubitnici. Svi oni koji mogu da priušte sebi doručak i jutarnje tuširanje, kad ugledaju ove ljude, unekoliko se postide, ali odmah potom prevladava u njima nekakav potmuli bes na državu, zašto ne sklanja ove ljude s ulice na neko manje upadljivo mesto. Zbog spavanja na trotoaru ili u pothodniku više ne sledi pritvor, jer policija više ne prikupljaju s ulica beskućnike, i ne interniraju ove nesrećnike kao društveno opasne neradnike, ali im i ne pomažu više, kao za vakta prethodne vlasti, da se nađu nekakav posao i prenoćište. Prolaznici, bilo pešaci, bilo oni za volanom autobila, ili putnici pored tramvajskih prozora, ne mogu da ih ne vide.

Neoprostiv normalitet

Evropa je dom, čuvar, radionica kvalitetnog života, ponosna je na taj kvalitet, na finu obradu, na artikulaciju. Na obećanje lepog života. I nacionalne države se s pravom ponose jednim neobičnim kvalitetom, prizorom; svemu je dato što mu pripada, a čarobna lepota gradova i pejzaža ne može se lako estetički rangirati. Najveće blago Evrope je individualizam, sloboda pojedinca u upotrebi i odbacivanju klišea. Nacionalna država je samo jedan akter u svetu delatnika, među zajednicama, koje su i same samostalne jedinke, i ne mogu se bez traga utopiti u nacionalnu državu. Evropa je kontinent na kojem cvetaju zajednice, ali tako što ni jedna zajednica ne može sasvim da zatvori u sebe svoje članove, i pojedinac je slobodan da na razne načine „visi” iz nje. Od proleća do jeseni iz jednog malog sela nadomak Balatona, sa Heđmagaša, osmatram belosvetske, i odasvud u belom svetu osmatram domaće prilike, iskustva moje generacije. Prelazim veliku razdaljinu od detinjstva do današnjeg dana, osvrćem se na minuli 20. vek. Mi nismo bili u mogućnosti da budemo normalni, a ukoliko smo to ipak bili, ili bar tako izgledali, to nam nisu opraštali. Bili smo uvek na korak-dva zaostatka iza naših kolega na Zapadu. Oni su bili prisutni u mrežama, mi nismo, eventualno kao junaci ovakvih ili onakvih skandala. Kad se mišljenje rasplamsa, i zabasa u prazne perspektive, javlja se potreba za korekcijom. U tim prilikama, pak, kažemo: nastavimo samo da obrađujemo svoj vrt, uhvatimo se za ugaoni kamen našeg doma i domovine, jer će nas inače snažni talas odneti. To su prilike kad želimo da učinimo trajnim, da prilagodimo sebi ono što smo stekli, da sačuvamo baštinu, i da na jedan duboko prisan način upoznamo ono što inače nehajno posedujemo. Posle pohlepnog otimanja, prostornog proširivanja, okrećemo se ponovo onome što je pouzdano, okrećemo se prošlosti i bliskosti, i na neko vreme zaboravljamo na ono što je u dalekoj budućnosti. Bez ritma širenja i skupljanja nema kulture. Kultura koja ne čuva svoju baštinu, u kojoj nema konzervativnih snaga, takva kultura bi se brzo istopila. Vreme je ostrvsko raspoloženje.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!