ĐERĐ KONRAD: Mržnja i ravnodušnost su – bolest

21 May 2015

Evropa za početnike (24)

Sticanje vlasništva

Neka ne bude tragova, neka ne bude ljudskih ostataka, samo dim i pepeo, ukratko, ništa! Pretvorite se u ništa, kao da vas nikad nije ni bilo. Šta im je više stalo da izbrišu? Da li tragove prisustva Jevreja pod ovim podnebljem ili tragove njihovog istrebljenja? Istraživanja će sigurno dati odgovor na sramno zemaljsko pitanje: kome je sve bilo dobro i korisno uništenje mojih palanačkih jevrejskih školskih drugova. Koji su bili racionalni interesi, ciljevi, ovog postupka, predmet kakvih sve hladnih kalkulacija? Ako skinemo političku ljušturu genocida, istrebljenja naroda, tekstove o rasno čistoj naciji, ostaće srcu bliska suština: pljačka, otimačina jevrejskih dobara putem ubistava za vreme ratne oskudice. U okupiranoj Evropi, i u zemljama saveznicama nacističke Nemačke, čišćenje čitavih gradova od Jevreja, išlo je relativno lako zbog toga što su se okupatori, lokalne nacionalne vlasti, kao i lokalni civili brzo sporazumeli o podeli opljačkanih dobara, i sa ovim tekovinama ublažavali svoje moralne dileme. Lako je bilo pronaći zainteresovane, uvek je bilo onih kojima je dobro došla neka tek ispražnjena kuća. Oni kojih su posle rata uzeli ono što su poslednje ratne godine dobili – jevrejska dobra – osećali su se kao žrtve nepravednog nasilja, i ovo osećanje je kao baštinu preneli su i na svoju decu, kako bi politički antisemitizam i nadalje imao svoje pristalice. Činovnik koji je poslednje ratne godine pod pritiskom nemačkog okupatora učestvovao u konfiskaciji jevrejske imovine i u deportaciji Jevreja, ako je ostao na svom položaju (strelasti krstovi su preko noći postali komunisti), s istom revnošću je učestvovao i u deportaciji u Mađarskoj zaostalih Nemaca i u konfiskaciji, te potom u redistribuciji njhove imovine. A da bi se od ljudi, na osnovu nekog političkog objašnjenja, moglo oduzeti ono što je njihovo, bile su potrebne zainteresovane pomoćne snage. A takvi su zapravo ravnodušni prema drugim ljudima koje su sad u prilici zvanično, uz odobrenje viših vlasti, da opljačkaju.

Gorivo

Jevrejski zakoni su doneti uz saglasnost i blagoslov svetovnih i crkvenih ličnosti najvišeg ranga, a ti zakoni su izglasani s intencijom da Mađarsku, koja je tada imala petnaestak miliona stanovnika, očisti od njenih blizu osam stotina hiljada jevrejskih građana. Postojala je jedna bučna manjina kojoj je, ili kojoj bi odgovaralo da Jevreji budu ubijeni, ili da ih i sami poubijaju, njeni članovi su naglašavali da sve što čine, čine u interesu i za dobrobit, kao i za prosperitet svoje nacije. Birokratija je bila kao kamen ravnodušna i umela je da uoči racionalnost u mehanizmu uništenja. Njen mentalitet, u kojem je našla samoopravdanje, bio je u stanju da prihvati udaljenija i, po mogućnosti, diskretno izvedena masovna ubistva. Ako je nacija iznad svega, onda onaj ko nije pripadnik nacije, možda uopšte ne treba ni da postoji. Onda je logično i to što nadležni organi mađarske države, kao saveznica Trećeg Rajha, upućuje kao gorivo za krematorijume, decu i strace koji prestrašeno gledaju u nas sa sačuvanih fotografija. Zapanjuje me ta nemilosrdna praznina kad god dokumenti osvetle mozgove izumitelja i izvršilaca. Za njih je ljudska ličnost u punoj meri beznačajna, izvesno interesovanje pobuđuju samo nijihova dobra, njihova imovina.

Grandiozna celina Konačnog Rešenja sastojala se od mnogo savesno obavljenih sitnih poslova. I to je bio, u suštini, vid samoubilačkog terorizma. Samo da ih što više bude ubijeno, pa makar i sami stradali. Nacističke vođe su još 1944. godine bile svesne da je rat izgubljen. Bilo je prostora da učine neke humanitarne gestove, mogli su da prekinu istrebljenje Jevreja, ali oni su ga čak i intenzivirali. Možda su ovako razmišljali: koga još pre poraza možemo ubiti, toga i treba ubiti! Ako već ne možemo da pobedimo savezničke sile, uništimo bar one koji ih čekaju kao spasenje. Pored mnogih drugih, i moje školske drugove. Nacionalsocijalisti su ubili šezdeset i sedam odsto evropskih Jevreja. Ima zemalja u kojima je postotak ubijenih i veći, ali i onih u kojima je suštinski manji. To što ni decu nisu poštedeli, štaviše, njih su štedeli najmanje, taj perfekcionizam čini holokaust izuzetnim među ostalim genocidima.

Svi imamo mogućnost izbora

Racionalna analiza zapinje na ovoj bizarnoj činjenici. Ni ubijanje, ni umiranje nije bilo sudbonosno. Bilo je moguće prerevnosno izvršiti naređenje, ali ga je bilo moguće i na razne načine sabotirati, preprečiti, usporiti, odugovlačiti, dobiti na vremenu. Sunarodnici u velikoj većini nisu ništa preduzimali, samo je nekoliko izuzetnih ljudi bilo spremno da nam pomogne, nekakva tajanstvena sila ih je podsticavala na to. U ovoj igri bilo je krivaca i heroja, ubica i spasitelja, a između njih svakojakih ljudi, koji su se svakog dana svog života odlučivali između dobra i zla. Ti su ljudi, rizikujući svoje živote, spasavali ljude, i bili su to uvek pojedinci koji su osluškivali glas svoje savesti. Ravnodušnost je poput peska, nije zanimljiva. U nečovečnosti se ne krije nikakva enigma, nema se šta objašnjavati. Ali ako neko spasava drugog čoveka, to je nešto izvanredno, štaviše: sveto. Tajna je naše sudbine ko će u času iskušenja biti svetac. Za to je, međutim, potrebna i milost koja daje snagu i priliku. Poštovanje zaslužuje svako ko je učinio nešto za to da ova crna rupa u evropskoj istoriji postane koliko-toliko zamisliva u svojoj mučnoj stvarnosti. Mržnja i ravnodušnost su – bolest. Znanje je – vakcina. Ljubav i empatija su – zdravlje.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!