ĐERĐ KONRAD: Manje nadmenosti, više učenja

29 Jan 2015

Evropa za početnike (8)

Evro-američki bonton

Izazov je ono na šta nema gotovog odgovora, to je ono što treba ponovo promisliti. Treba ponovo promisliti nekadašnja neprijateljstva. U čemu se ogleda istorijski novum Evropske unije u istoriji politike? Da li možemo dobrovoljnu integraciju evropskih nacionalnih država shvatiti kao novi tip političke nacije? I budući da raste broj onih koji žele da se pridruže Evropskoj uniji, nameće se pitanje: u čemu se krije privlačna snaga evropskih integracija? Da li taj rast ima načelne granice? U slučaju zadovoljavanja političko-ekonomskih kriterijuma, da li takva granica može da bude geografska, kulturalna, verska udaljenost? Kako utiče evropska integracija na bliže i dalje okruženje? Da li Unija unosi živost, da li pozitivno utiče na društva u svom susedstvu? Da li produbljuje razlike u stepenu razvijenosti između centra i periferije, i da li time izaziva podozrenje siromašnijih sredina? Da li je Evropska unija u mogućnosti da sankcioniše vlade, pokrete i organizacije koje krše zajednički prihvaćena pravila? Da li stvarno postoji evropska kulturalna integracija? Kakvi su argumenti u korist, a kakvi protiv te integracije? Pored datog jezičkog diverziteta, u kojoj meri mogu Evropljani da razgovaraju? Natalitet u Evropi je prilično nizak. Šta iz te činjenice sledi u odnosu na socijalnu politiku, na imigracionu politiku, na urbanizaciju? Postajemo višebojni? Kao mlade demokratije, od mnogo većih sila no što smo mi očekujemo da se drže principa solidarne discipline demokratija. Stereotipne kulturalne predrasude, omalovažavanja i psovke, naglašavenje vlastite nezainteresovanosti, nipodoštavanje drugog – sve su to dokazi vlastite gluposti. Jedinstvo demokratija je egzistencijalni interes svetskog mira. Rascep u taboru nešto starijih demokratija škodi novim demokratijama. Ako dođe do rascepa unutar evropskih i atlantskih integracija, to će biti gubitak kako za Evropu, tako i za Ameriku. Pri tom nije važna distinkcija između levice i desnice. U Zapadnoj Evropi svaki antiamerikanizam se pripisuje levici, dok je on u Istočnoj Evropi – desne, štaviše, ekstremno desne provenijencije.

Evropu ujedinjuju tekstovi, glasovi i slike

Integracija povlači za sobom nagli porast raznovrsnosti. Evropska integracija doprinosi upoznavanju neobičnih kultura. Unutar ekspanzije sličnosti, odvija se raščlanjivanje na male grupe, predstavljanje pojedinaca i zajednica. Ako pak potražimo odgovor na pitanje šta čini kohezionu snagu Evrope, bez razmišljanja ću reći da je to njena simbolična kultura, da su to umetnost, tekstovi i, unutar njih, evropska sakralna i svetovna književnost koja je nastajala stolećima, milenijumima pre nego što su postavljeni temelji ekonomsko-političkog ujedinjavanja Evrope. Pravi su praznici politike kad vladama pođe za rukom da se nađu u sadržajnom dijalogu sa mislećom javnošću. Važno je da inteligencija ima adekvatnu ulogu u Evropskoj uniji. Neophodna je i takva protivteža, potrebne su takve autoritativne pozicije sa kojih – po zakonu – ne vodi put ka izvršnoj vlasti. Neophodni su takvi istaknuti mislioci, naučnici, umetnici koji, posle razgovora za okruglim stolom, objavljuju stavove koje zanimaju javnost. Sazivanje ovakvih stručnih i etičkih saveta je sve češća praksa u političkom životu. Potrebni su stavovi kojima značaj ne pridaje broj sledbenika već sam tekst i duhovno-moralni ugled njegovih autora. Savetnik nije profesionalni političar, niti teži tome da bude, samo ga zanimaju javni poslovi i ima o njima svoje mišljenje. On do svojih pozicija ne dolazi putem izbora ili imenovanja, već putem poziva. Političara vezuje partijska disciplina, stoga je nužno zavisan, nužno je svrstan, nasuprot tome ličnosti pozvane da se okupe oko okruglog stola nisu ni prema kome, ni prema čemu obavezni. Na sceni evropskog odlučivanja pored izabranih i imenovanih neka i pozvani dobiju značajniju ulogu, kako bi javnost s više pažnje pratila dijalog političara i, u odnosu na njih nezavisnih, intelektualaca.

Manje nadmenosti i više studioznosti

Države-članice Evropske unije su u sve većoj meri civilne, ali nisu ni nenaoružane. Čuvaju svoju bezbednost, ali ne paradiraju svojim pešadijskim naoružanjem, a marširajući na svečanim defileima ne dižu ispružene noge zapanjujuće visoko, i ne osećaju baš sebi bliskima militarističke nacionalizme. Kao prijateljski savet šapnuli bismo na uho ne-demokratijama: manje nadmenosti i mahanja preteći stisnutim pesnicama – a više učenja. Ako se jedna zemlja okrene od demokratije zato što starije zemlje-članice Evropske unije – zbog nedoumica ni najmanje izmišljenih – odlažu da je prime u savez evropskih demokratija, onda je bolje da to učini izvan Unije. Prevrtljivo i ucenjivačko ponašanje nije potrebno integrisati. Neka se nacije, koje do sada nisu uobličile svoje sisteme vrednosti, neka još neko vreme šepure pred ogledalom, ali ipak samo u čekaonici. Kao simulacija delanja, mnoge Evropljane zaokupljaju, naročito u novim demokratijama, ostrašćene borbe na raznim poprištima unutrašnje politike, i te borbe su nadevene grubostima i zlim namerama da se drugima nanese što veća šteta – sada već neizbežno – unutar okvira pravne države. Umesto kamena i metka lete pridevi. Poneki takmičari nas neodoljivo podsećaju na rvače slobodnim stilom. Neretko se dašava da poneki Mister Wonderful, u prilično pravilnim vremenskim razmacima, razljućen, ispušta čudne glasove. Čovek koji se koprca pod diktaturama, ili koji pokušava da se im se izmigolji, ne vidi u svojoj stvarnosti ni drugog čoveka, ni samoga sebe, i nije u stanju da razlikuje dobro od zla. Lenjivci-neznalice, mrsko im je da uče jezike, raznorazna opravdanja zašto ne uče ne zaslužuju mnogo tolerancije. Naspram njih Evropa predlaže ostatku sveta pre svega veštinu ili zanat učenja i morala. Naša istorija je istorija učenja. Naša zajednička biografija je – vaspitni roman. Ili, bolje rečeno, samovaspitni roman. Nesvesni čovek se učenjem pretvara u mislećeg čoveka koji zna da razmišlja o životu i smrti. Njegov životni vek obeležen je svakodnevnom praksom učenja, slično svakodnevnim molitvama.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!