ĐERĐ KONRAD: Mali kontinent u velikom svetu

09 Dec 2014

Evropa za početnike (1)

Zašto je potrebno da se ujedinimo?

Zato, da bismo mi, Evropljani – razdeljeni na nacije i njihove saveze – prestali da sledimo hiljadugodišnju tradiciju krvavih ratova. Zato da se ni jednoj evropskoj državi ne pruži prilika da zarati sa ostalima, jer po logici udruživanja sve članice su uzajamno isprepletene i prinuđene da se drže zajednički prihvaćenih pravila ponašanja. Zato, da bismo, zahvaljujući miru, kao državljani Unije, na čitavoj njenoj teritoriji mogli da uživamo u pravnoj jednakosti, i da neometano putujemo, radimo. Da li možemo reći da se Evropska unija, postepeno, uz povremene stagnacije, pa i nazadovanja, a potom s novom poletnošću, pretvara u jedan novi tip zajednice nacija? Da li postoji Evropa kao mnogoglavi, misleći subjekt koji traga za svojim portretom i određujućim vrednostima? Na ova pitanja, verujem, možemo dati potvrdne odgovore. Svi se sad trudimo da se priviknemo na naše novo Ja: da naučimo šta to znači da nismo državljani samo svoje države nego, ujedno, i državljani Evropske unije. Evropska unija će da postoji ako ona bude utemeljena ne samo na interesima već i na zajedništvu izabranih vrednosti i trajnih simpatija. Pitanje je samo šta uzdižemo iznad svega, koje ćemo istorijsko-duhovne tekovine zajednički prihvatiti kao aksiome. Izabraćemo, izmislićemo i ispevaćemo sebe, biće to polemičko nadmetanje samoodređenja istorije sveta. Geografski smo osuđeni jedni na druge. Uobličavanje evropske nacije na kraju drugog milenijuma nije zaokret manjeg značaja nego što je bilo uobličavanje hrišćanske Evrope na kraju prvog milenijuma. Evropa je danas – akcija, učenje, ona je sinonim preduzimljivosti, nešto što se neprestano kreće. Evropa će da se širi na sve one strane na koje će biti moguće i vredno da se širi, ali ne putem osvajanja, nego primanja. Institucija Evropske unije proglašava formalnim jedan postojeći proces, kao što i sklapanje braka uzdiže na nivo pravnih odnosa zajednički život ljubavnih parova.

Društvo demokratija

Ujedinjenje Evrope omogućila je zapadna demokratija. Na sreću Evrope, ideale pravne države i evropskog humanizma, atlantski saveznici su odbranili kako od nasrtaja nacionalsocijalista, tako i komunista, odbranili su ih i od pretećih opasnosti dva evropska revolucionarna radikalizma. Prirodni i prvorazredni izazov našeg kontinenta je da obezbedi svoj opstanak od udara nasilja ljudske provenijencije i prirodnih nepogoda. Svetski savez demokratskih društava ima ogromnu odgovornost sa stanovišta odbrane života čovečanstva, jer diktatori i teroristi, ako su skloni ludilu, zahvaljujući sve jeftinijim tehnikama ubijanja, nisu ni danas manje opasni no što su bili u prošlom veku. Evropa bi mogla uspešno doprineti rafiniranom izoštravanju svesti čovečanstva o njegovoj ugroženosti, mogla bi da prosledi drugima, na primer, svoja saznanja o tome da se najviše masovnih grobnica može očekivati od onih država koje ispunjava jedna zajednička ideja, a koje obznanjuju da sve druge ideje treba smatrati manje vrednima, te ih stoga treba, u borbi, eliminisati. I mogla bi, takođe, da preda ostalima najradikalniji ideal koji glasi: nijedan čovek nigde na svetu ne sme da strepi od samovolje nasilja. Udruživanje služi i za to da nijedna evropska država ne bude u mogućnosti da pod vođstvom nekog tiranina poludi i da izazove rat, da ne bude moguće uz pomoć populističkih romantika istrgnuti ovu ili onu nacionalnu državu, a pod izgovorom očuvanja njenog suvereniteta, iz okvira zajednički prihvaćenih načela suživota i ugovorenih standarda ponašanja. Evropska integracija znači i stav, i potvrdu, da niko ne može njome da vlada. Mnogi su već pokušali da vladaju ovim kontinentom, ali to nikome nije trajnije pošlo za rukom. Evropske individue, nacije i autonomne zajednice, jače su od pokušaja monocentričnih vladavina. Evropa je u 20. veku dopuštala samovolju, oba svetska rata izazvao je isti onaj histerični nacionalizam koji je lišio života veliki deo evropskih Jevreja.

Mali kontinent u velikom svetu

Sa žiteljima drugih kontinenata Evropska unija može da komunicira na bazi svetovnog humanizma koji omogućava miran zajednički život ljudi različitih veroispovesti ili ljudi koji ne pripadaju nijednoj veroispovesti. Suština je, dakle, od crkve nezavisna država – liberalna demokratija – koja je u stanju da svim građanima garantuje punu slobodu mišljenja. U Evropi su i one države liberalno demokratske, u kojima vlast vrše hrišćansko-demokratske ili socijal-demokratske vlade, koje garantuju ljudske i političke slobode i u kojima se ne uzimaju u obzir samo stanovišta većine, nego i mišljenje manjina i pojedinaca. Evropljani primenjuju moral u međuljudskim relacijama, i na taj način, na osnovu deset zapovesti, od malena do duboke starosti ispoljavaju poštovanje i trpeljivost prema ličnosti bližnjega svog. Savez svetovnih država ne može da primi u svoje okvire versko-ideološke države, jer one su – svaka u smeru svog razvitka – u suprotnosti sa glavnim evropskim istorijskim tokovima, sa poučnom strategijom poznatom kao trial and error. Versko-ideološko svevlašće (fašizam, komunizam), sa stanovišta evropskog humanizma uspostavljalo je katastrofalne režime koji su, srećom, svi propali. Evropska unija je moguća i zbog toga što smo stekli određena znanja i o porazu, što nam je poznata cena slepe oholosti, hibrisa, prizora brda ljudskih leševa i sa zemljom poravnatih gradova. Nasilni usrećitelji su razotkriveni i poniženi, i jedva da će se opet dokopati evropske scene. Evropa ima svoju odgovornost, mora da se pomiri sa svojim ukupnim svetskopolitičkim značajom. Uobličava se jedna podela rada, vojna sila je uglavnom u američkim rukama, Evropa je pak više kritički raspoložena, rezervisana, učestvuje u akcijama pomoći, ali s merom, i ne obuzima je patetika svesti prvog lica množine. Evropa ima dovoljno posla u svetu, ako ozbiljno shvati svoje pozvanje, jer ne može da ponudi ništa osim svoje suštine, svog znanja, do kojeg je došla po cenu velikih napora i patnji.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!