ĐERĐ KONRAD: Kontrola nacionalnih država je neophodna

23 Dec 2014

Evropa za početnike (3)

Kontinent sklon učenju

Grb Evrope je čovek okrenut učenju. Ovaj glagolska imenica (učenje) jeste osnova sistema vrednosti i tajna razvoja. Ili ako vam se više dopada: jeste sam identitet. Učenje, kao čin, kao delanje, znači čuvanje, korigovanje i dalje razvijanje svega što postoji. Onaj čovek koji uči, stiče znanja o svom okruženju, izvlači pouke iz svojih poraza, nastoji da sa manje napora postigne bolje rezultate, usavršava svoje metode, u stanju je da se pokaje i ume da poštuje drugog čoveka, kao sebe samog, kao subjekta koji vlada sobom. Suprotnost učevnom čoveku je čovek kavgadžija, koji uvek sebi daje za pravo. Drugima, ili određenoj grupi drugih – nikad. Samokritičnost je za njega nepoznat pojam, za sve nevolje okrivljuje druge, ljut je, besan, galami, na taj način proverava svoju snagu. U istoriji Evrope postojao je jedan dug period, u kojem su svađe kulminirale ratovima i, s obzirom na plen, na opljačkana dobra, ratovanje je bilo produktivnije od zakonitog rada. Pljačkaš je za kratko vreme mogao da zgrne bogatstvo, i ovo se odnosi i na ratove vođene na tlu Evrope u prošlom veku. Evropska unija je, verujem, okončala ovu eru. Pljačkati ili učiti? Sinonimi pljačke: prinudni rad, nacionalizacija i korupcija, a sinonimi učenja su, pored drugih, i igra, i umetnost. Ratovanje je ideal čoveka koji umesto učenja radije zameće kavgu: sveti rat u ime vere, nacije, svetske revolucije – veličanje, apoteoza, uzdizanje borbe. Postoje ljudi kojima je mrsko raditi, koji su lenji i spore pameti, koji nikad ništa ne čitaju i koji svaku kritiku doživljavaju kao zlonamerno zakeranje – ima kultura u kojima su takvi ljudi normalna pojava. U takvim kulturama u modi su uniforme zaštitne boje, nošenje i mahanje automatskim puškama, u takvim sredinama učenje nije u modi, a javna inteligencija je primitivna. Umesto škole više je uobičajeno mahanje zastavama. Loš učenik još može da bude spretan, ljut ratnik.

Kontrola nacionalnih država je neophodna

Neprijatnim iskustvima me je ponajviše čašćavala moja rođena zemlja, svojim nacionalsocijalističkim i komunističkim ekstremizmom. Činjenica je da je od nje tako nešto očekivala najpre nemačka, a potom sovjetska vlast, ali osim toga je i domaća administracija i te kako umela da, samoinicijativno, priređuje neprijatnosti. Nije naročito širok izbor ideja u ime kojih nas je moguće tlačiti: čini se to najčešće u ime nacije, međunarodne radničke klase ili neke veroispovesti. Razna idejna i ideološka strujanja koja prohuje Evropom u stanju su da eventualno izlude poneku zemlju, ali ne i dvadeset osam zemalja. Moje antipolitičko polazište savetuje ironičnu budnost. Zbog toga se meni i dopada evropsko, ustavno ograničavanje suvereniteta nacionalnih država, a dopada mi se i to kad pod jurisdikcijama nacionalne države, gradske i seoske zajednice same upravljaju sobom. Svaku silu, svaku vlast treba kontrolisati i spolja, i iznutra. Za mene Evropska unija znači veću sigurnost i slobodu, šire horizonte i raznovrsnija iskustva. Nešto manje smo u njoj prepušteni lokalnim pristrasnostima, nešto lakše se krećemo na međunarodnom tržištu radne snage, uz to ni informacije, ni kapital nisu prinuđeni da se zbog političko-birokratskih prepreka zaustave na granici naše zemlje. Nacionalnih političara ima mnogo, utoliko je manje evropskih političara. Merodavni šefovi država i vlada unutar Evropske unije sedeći za okruglim stolom unije, često oponašaju trbuhozborce, obraćaju se tako svojim biračima i od kuće se nadaju odobravanjima. Zastupajući nacionalne ciljeve kojima teže domaći populisti, moraju da budu uporni u eskalaciji rasprava, slobodno se posluživši sveevropskom frazeologijom. Ne rade baš ono što je obećano, unutrašnjopolitičke motivacije prepravljaju u spoljnopolitičke i sveevropske interese, međutim, već postoje i misleći, evropski građani koji rade na usklađivanju širih i užih interesa, i uobličava se postepeno neki, pravednom približni kompromis.

Podeliti suverenitet

Postoje nacionalne administracije koje nisu dostojne vršenja vlasti. Može da se ukaže potreba da na takvim mestima, gde ljude ubijaju u velikom broju, a ta ubistva vlada ili nije u stanju da spreči, ili ih baš ona organizuje, međunarodna zajednica privremeno preuzme nadzor nad vladom, sve dok se ne izgradi pravna država. Ona nacionalno-etnička zajednica koja ne raspolaže takvom državom, mora da izvede u tom pravcu demokratski zaokret, ako vam se više dopada: revoluciju, a u ponekim slučajevima moraće računati i na stranu intervenciju. Svetu i pojedinim regionima neophodne su snage za održavanje reda i mira koje će se pojaviti tamo gde se nagomilava bezakonje i nasilje, i pokušati da počisti sa scene vlast koja teroriše i ubija ljude. Nije mi poznat niti jedan promišljeni argument zbog čega bi međunarodna zajednica morala da poštuje nacionalni suverenitet ubilačkih autokratija. Ako je međunarodna zajednica zaključila da je preko potrebno da preuzme odgovornost upravljanja u Bosni i na Kosovu, onda je moguće da će ovakvi potezi biti neizbežni i na drugim mestima, mada ni posle mnogo godina ne izgleda opravdano povlačenje međunarodnih vojnih snaga iz dva pomenuta područja, jer nije nemoguće da će posle odlaska mirovnih snaga razdvojene strane, u nametnutom stanju mira, ponovo da nasrnu jedna na drugu. Da li je, međutim, zaštita ljudskih života naša dužnost? Šta u tom pogledu savetuje svakom svoj moral? I šta kažu glavne duhovne porodice o tome, kako treba prevazilaziti konflikte među ovakvim ili onakvim grupama ljudi? Mi u Evropi umemo o tome da pišemo i govorimo u nedogled. A naučili smo i to da tamo gde ljudi po običaju i instinktivno slede tradiciju krvne osvete, ili tamo gde religioznost ili pametovanje prelazi u jarosnu histeriju, tamo gde su jurodive i prepredene figure u stanju da usmeravaju bes naroda, tamo gde je osveta obaveza, a pogodba sramota, tamo će mnogo novca da ode na mađunarodnu upravu, a oživljena pravna država će još dugo da bude zabrinjavajuće krhka.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!