ĐERĐ KONRAD: Koliko ljudi treba uhapsiti da bi opet zavladala tišina?

15 Jan 2015

Evropa za početnike (6)

Sumnjiva nagrada (1984)

Mi, Mađari, sednemo li ujutro u kola, u kojem god pravcu krenuli, do ručka bismo se našli u inostranstvu. Velike nacije su sklone da pobrkaju fizičku i duhovnu veličinu. Vojna snaga supersila je, zapravo, paralizovana. Ako ne bude rata, sva ova sila raketa je samo staro gvožđe. I po našim interesovanjima, a i po migracionim kretanjima, mi – Mađari – težimo Zapadu. Hoćemo da se približimo drugoj strani kontinenta s kojim smo, inače, u svim razdobljima istorije nastojali da se što čvršće povežemo. Pedesetšesta, šezdesetosma, osamdesetprva – iz lekcija naših poraza koje se ponavljaju svakih dvanaest godina, naučili smo da nema alternative putu mirnog i postepenog osamostaljivanja. Amerikanci su imali pola miliona mrtvih u Drugom svetskom ratu, Sovjetski Savez dvadeset miliona. Sovjetsko rukovodstvo misli da su Srednja i Istočna Evropa pravična naknada za dvadeset miliona ljudskih života. Međutim, nije moguće obaviti trajnu dezinfekciju periferije, a da pri tom i unutrašnji organi ne budu kontaminirani elementima koji su agensi rastakanja imperije. I hladni rat je opasan, ali je opasno i vrenje u samoj imperiji: Rusi se nisu sa nama bog zna kako usrećili. Dobili su sa nama u paketu najmoćnije nacije severne hemisfere kao potencijalne protivnike: Severnu Ameriku, Zapadnu Evropu, Kinu i Japan – jer se plaše Rusa. Da Rusi nisu toliko zastrašujuće goropadni, ne bi im ni ostali pridavali toliku važnost, i ne bi ni bili toliko protiv njih. U Istočnoj i Srednjoj Evropi vođama i vođenima je podjednako jasno da smo okupirani, i da tu okolnost moramo da imamo u vidu šta god smerali, šta god činili. Mi tu pojavu ne ulepšavamo. Ne kažemo da bismo radije voleli da budemo leševi, nego zvezdasto-prugasti, ili crveni. (Rather dead then red.) Ni Rusi, ni Amerikanci nemaju potrebe da se na Elbi gledaju oči u oči. Evropi je potrebna jedna široka, sveobuhvatna nagodba, a ne ova dva opasna tutora. Dva saveznika iz Drugog svetskog rata stavila su šape na nas i tu se i zaglavili. Moraće i jedni i drugi, recipročno, da se povuku sa Elbe. Potrebno je sklopiti mirovni sporazum sa Nemcima.

Evropa je ostvarljiva (1988)

Mi, pod ovim srednjoistočno-evropskim podnebljem, Poljaci, Česi, Mađari, južni Sloveni, malo smo se opet uzmuvali. Nezaobilazna je naša uloga remetilačkog faktora. Zainteresovana smo strana u projektu skucanja, sklepanja Evrope. Želimo da se naše zemlje priključe evropskoj zajednici i drugim institucijama evropske integracije. Za nas je iz Zapadne Evrope najprivlačnija ideja pluralnog federalizma, jer ona najviše obećava. Na zapadnom delu kontinenta polako se uobličava jedna demokratska policentrična unija, u kojoj ni jedna država ne vlada drugom. Svojom relativnom uspešnošću, integracija ravnopravnih ukazuje na jalovost imperijalnog organizovanja na istočnom delu kontinenta. Pre dvesta godina su Sjedinjene Američke Države uspostavljene na ideji demokratske federacije. Pred našim očima se uobličava i širi evropska demokratska unija čija članica može da bude samo ona država koja svojim građanima bez ostatka obezbeđuje sva temeljna ljudska prava. Ona koja ih ne obezbeđuje, neće dobro proći. Mi, recimo, ne prolazimo dobro. Voleli bismo i mi, Mađari, da uz garancije velesila, imamo višestranački sistem i da budemo neutralni, kao Austrijanci. Imali smo jednog predsednika vlade koji je 1956. godine proklamovao ovu želju. Njegova sudbina je poznata, no njegov grob nije poznat. Budimpešta, Varšava i Prag su naučili da, kad kažu ono što im je na srcu, stižu konvencionalne oružane snage. Mi i ne strepimo toliko od raketa, koliko od bratskih tenkova. Toliko nam je svest, eto, iskrivljena. O nekoj vrsti otvorenosti moći ćemo govoriti tek kad oko naših gradova ne budu u pripravnosti bratski tenkovi. Neodlučnost Zapadne Evrope u direktnoj je vezi s našom zavisnošću. I sa Istoka, i sa Zapada nam poručuju da je naš ograničeni suverenitet činjenica, da tu činjenicu imamo na umu, da se ugnezdimo i da prosperiramo u datim okvirima. Ako su ti okviri i uski – da budemo strpljivi! Nama je taj savet poznat, i do sada smo uglavnom živeli u položaju zavisnosti, i uvek smo imali teškoća, nevolje s našom državnošću. Posle dopadljivih intermeca uvek bi usledila neka nesreća, duga, apatična razdoblja surovih autokratija, paralizujućih cenzura.

Pisac je protocivil (1988)

Još kao mladić upoznao sam u Budimpešti, i sad počinjem ponovo da zapažam, onu neobičnu duhovnu promenu koja se manifestuje u tome da sve više ljudi misli da je situacija u kojoj smo do sada nekako opstajavali – nepodnošljiva. Reč je o zaraznom zanosu, javno izgovorene reči se nadmeću u oštrini, ispostavlja se da je slobode štampe najmanje što se zahtevati može, posle akademske i metaforične opreznosti u modu ulazi iskren i pravoreki govor. Suočavamo se i sa visokom retoričkom inflacijom, i nacionalno-demokratski diskurs je sklon upotrebi krupnih, bombastičnih reči. Manje je već upadljivo slobodnije izražavanje, ni izricanje oporih istina nije više privilegovani posao pisaca. Neka se svako bavi svojim zanatom, borbena maskara postaje suvišna. Pisac može da napusti larvu državnog čoveka ili disidenta – i da na javnu scenu stupi kao protocivil. Stvari počinju da se normalizuju, uskoro će se pokazati da je i opozicija dobra investicija, pojaviće se u njoj i štreberi. Sve veći broj ljudi će shvatiti da se slobodi mogu ponajviše nadati od sebe samih. Isti ljudi počinju drugačije da se ponašaju; civilno društvo nastaje kao oslobađanje od neke zle čarolije. Iz sveg srca priželjkujemo da dremnemo malo za vreme televizijskog duela dvojice predsedničkih kandidata, da i politiku gledamo poput svih drugih nadmetanja, i da i o njoj pišemo kao o jednoj vrsti ostrašćenosti, slično onoj čiji je predmet, recimo, novac, ili seks. Hoćemo li sad, prvi put, imati sreće? Teško je u to poverovati. Nema garancije da ova eksperimentalna retorta neće eksplodirati. Uopšte nije nemoguće da se i ovo demokratsko otvaranje završi proglašenjem policijskog časa, zabranom okupljanja i internacijama. Koliko ljudi treba uhapsiti da bi opet zavladala tišina? Ima mišljenja da bismo u ovom regionu mogli očekivati zaoštravanje međunacionalnih konflikata. Šta bi moglo da izbije iz duše naroda prestankom sovjetskog nadzora? Želja za demokratizacijom ili nacionalistička retorika? Možda ćemo se ustremiti jedni na druge odlaskom tutorske vlasti? Vrlo je verovatno da će u sve većem broju sovjetskih i američkih političara sazreti dilema: zašto je potrebno da se naše trupe, nasred Evrope, netremice gledaju oči u oči?


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!