ĐERĐ KONRAD: Iz crkve u partiju, iz partije u crkvu

27 May 2015

Evropa za početnike (25)

Rečenice o jevrejsko-hrišćanskom pomirenju (februar 1990.)

Biblija je književnost jednog bogotvornog naroda, delo velikog broja autora. Markantne ličnosti pozivaju k sebi slušaoce, čitaoce, drže mnoštvu produhovljene propovedi, i kada ostanu sami, svi započinju dijalog sa jedinim Bogom, ali nijedan nije identičan sa njim. Jedan je ovakav, drugi onakav, svi su grešni ili bar grehu skloni, kao i svi drugi pisci uostalom, čitamo autorske pripovesti o neobičnim likovima i iskustvima. Ako ove dve vere žele da ostanu vitalne, moraju da povedu računa o dvehiljadegodišnjem periodu koji je protekao od biblijskih vremena, o svemu onome što su od tada ljudi činili i pisali. I jedna i druga vera moraju da se suoče sa trećim duhovnim autoritetom, sa svetskom književnošću u najširem smislu, i posebno sa okolnošću da je u toj svetskoj književnosti centralistička hijerarhija nezamisliva. U biblijskim, ali i u talmudskim i rabinskim vremenima bilo je jevrejskog pluralizma – taj pluralizam, čitamo li tekstove jevrejskih autora nastalih proteklih dvesta godina, postoji i sada. Uspostavljen je i hrišćanski pluralizam, mada po cenu žestokih borbi, ali od razdoblja prosvećenosti ipak se uobličila srazmerno tolerantna koegzistencija hrišćanskih vera. Nema sumnje da i najznačajniji pravac političkog hrišćanstva, hrišćanska demokratija, vrednosti pluralizma smatra neprikosnovenima. Stariji i mlađi brat, držeći se za ruke, osvrnuvši se oko sebe na planeti, ne mogu da ne primete da je oko njih sve više drugih koji, isto kao i Jevreji i hrišćani, veruju ili ne veruju u svoju veru. Jedva četvrtina čovečanstva živi u jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji; nailazi vreme globalne, svestrane verske konverzacije. Dakako, uslov konverzacije nije konverzija, preobraćanje. Svako ostaje ono što jeste; samo što bolje razume drugog. Odnos čoveka i Boga uvek ostaje dramatičan. Čovek traži uvek čvršći, viši oslonac, i u časovima izvesnosti veruje da je takav oslonac i pronašao, međutim, uskoro nailaze drugačiji časovi u kojima mu odvajanje Boga od bivstva ne izgleda toliko nužno.

Lična, intimna stvar (1990)

Jevrejin ne uzdiže iznad sebe očovečenog Boga, niti obogotvorenog čoveka, on računa sa tim da učiteljima dopire u uho Božji glas, on će ih saslušati, ali će na najviše mesto ipak da postavi praznik, osveštanje porodičnog života. Neko veruje da je Bog prisutan u njegovom bivstvovanju, u svakom njegovom postupku, pa stoga ne želi o njemu posebno da govori. Da li razgovara sa njim, ili sa svojom savešću? Preklinje ga: ne napuštaj me; s gorčinom ga pita: zašto si me napustio? Odnosi između Boga i čoveka, koje naša smrtnost čini dramatičnim, krajnje je lična i intimna stvar, nema baš mnogo veze sa onima koji uzalud, kao da im je to zanimanje, uzimaju u usta njegvo ime. U novije vreme verski autoritet zauzima mesto ranijeg, državnog autoriteta, i ljudi, nesigurni u sebe, zaogrću se verskom retorikom. Iz crkve u partiju, iz partije u crkvu. Sumnjivi su mi svi oni koji uspevaju tako naglo da zamene socijalističku frazu s verskom frazom. Nakon netrpeljive državne kulture, s jednom tek malom zaobilaznicom, vraćaju se verskoj netrpeljivosti. Tartif je još juče bio marksista-lenjinista. A danas? U očima bistrookih Jevreja i hrišćana izbavljenje još nije okončano. Nismo oslobođeni nesreća, ljudskog zla. U odnosu na to, svako pojedinačno dobročinstvo jeste zrno izbavljenja. Između mlađeg i starijeg brata biće uvek trvenja, ljubomore. Pomirenje će da usledi tak kad budemo bez ostatka naučili jedni druge.

Postoji jedna nepobediva vrednost (1990)

Nismo od glave do pete hrišćani, ili Jevreji, evo nas ovde manje-više svetovnih hrišćanskih i jevrejskih Mađara, Evropljana, većinom i nismo Bog zna koliko religiozni, i od moralno-metafizičke jednakosti i političke ravnopravnosti ljudskih ličnosti – ništa pametnije nismo smislili. Ideja temeljnih ljudskih prava manje ili više je dovoljna da pomiri hrišćane i Jevreje, kao i sve ostale ljude. Opis ljudske ličosti iziskuje mnogo više reči nego Jevrejin, ili hrišćanin. Sad se ponovo pomalja mogućnost jednog neiskrenog zaokreta: posle perioda religioznog levičarenja, sledi period religioznog desničarenja. Posle obaveznog ateizma, obavezna religioznost. I jedno, i drugo jeste kršenje slobode savesti. Zamešateljstvo vere i politike ne može uroditi ničim dobrim. Ako ne razdvojimo ove dve ljudske dimenzije, ponovo ćemo izazvati zbrku političkih pojmova a time se ujedno odričemo i egzaktnog govora. Dijalog opušta grčeve. Izazov za obe strane: iznova proživeti i lično ispevati u sebi duh svoje vere. Slobodu svoje savesti čovek ne može da podredi nikakvoj ljudskoj instituciji, ni državi, ni crkvi. Autoritarnoj vladavini, svakoj vrsti podređenosti suprotstavlja se ono ljudsko iskustvo, po kojem se ljudsko dostojanstvo, tokom više hiljada godina duge istorije, pokazalo kao nepobediva vrednost.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko