ĐERĐ KONRAD: Industrija negodovanja

07 Jul 2015

Evropa za početnike (31)

Vetrovi se kre?u, a ne stablo

Znao sam svuda i uvek da budem sre?an, pa i za vreme komunizma, i ako bi, daleko bilo, ponovo naišlo neko zlo, i to bih podneo. Uzgred, sre?a se ne može umnožavati nagomilavanjem bilo kakvih vrednosti. Možda i jesam šašav – izgrdio me je jedan kriti?ar, jer sam se i u komunizmu radovao lepom vremenu. Mogu da cenim i poštujem gomilu politi?ara, ali moja je dužnost da u odnosu na svakog od njih branim karakteristi?ne stavove autonomije umetnosti i refleksije. Pokušajmo usaglasiti dostojanstvo i specifi?no, bilo uvaženo, bilo nipodoštavano mesto intelektualaca u krugovima društvene elite, uklju?uju?i i njihovu harizmati?nu ulogu u relaksaciji napetosti, uspostavljanju opuštene atmosfere, što se ina?e dobro slaže sa onom vrstom prisnosti koja je uobi?ajena me?u seoskim komšijama. Gradimo, negujemo i prenosimo na potomke blagim humorom prožeti stil poniznog autoriteta. Mogu da gledam na sebe kao na kakvu studiju slu?aja: osmatram pokušaje jedne sporo i kasno sazrele li?nosti, kao što se istraživa? ljubopitljivo naginje nad jedno samosvesno, se?anjima i imaginacijom bogato, introvertno  ja. Grebuckanje jednog postarijeg ?oveka unutar vlastite svesti. Ustrajno odoleva naletima novih talasa, ostaje pri svom stavu. Vetrovi se kre?u, a ne stablo. Šta to vetar šišti? Uspeh, uspeh, uspeh? Da ti mrtva?ki sanduk bude prepun trijumfa? Svud oko tebe, i to ne baš u tišini, štedro posluje zbrkano ludilo: prpošno ide svojim putem i ne gleda ni levo, ni desno. Ulicama grada šparta jedan prolaznik, penzioner, hoda trasom koja mu je hodanjem data, obilazi oko ku?e, kao što i ma?ka kruži oko svog kona?išta. Ispunjava me nekakva setna vedrina kad se osvrnem na svoje nekadašnje dileme iz perioda starog poretka: protokom vremena skoro da smo postali stranci u svom ranijem svetu. Možda je jednom papirnom razdoblju došao kraj, ali razdoblju re?i nema kraja. Pisci nemaju drugu vlast osim one koje sti?u time što njihovi ?itaoci eventualno ne mogu da zaborave neke njihove re?enice. Ne borim se, nego javno razmišljam.

Industrija negodovanja

Mešati se u stvari gra?ana je znak hipertrofiranosti države, to je etatizam, demonstracija sile, prpošenje. Smatram da je posve u redu ako se niko ne slaže sa mnom, ali ja ?u i dalje iskazivati svoje privatno mišljenje. Ako se u ime nekog navodnog dobra naljute na mene, po?inje da me ispunjava neko spokojstvo, znam da sam u pravu. Nemam ?ega da se bojim, nemam šta da izgubim. Uvek sam znao ?ime mogu da navu?em na sebe bes ve?ine bien pensanta. Taman da postanem javna i opštepoštovana li?nost, kad, tres, razbijem je u parampar?ad. Svakog ?asa kažem, napišem, ili u?inim nešto, sa ?im okre?em protiv sebe profesionalne negodovaoce. Ima ljudi kojima je negodovanje glavno zanimanje, to im je kao zanat. Besneti protiv nekog ili protiv ne?eg, to je njihov najve?i duhovni u?inak. Ušan?e se oko neke teme i ne podnose da se o njoj raspravlja. Mlataraju nekakvom moralnom frazeologijom i predrasudama. Državni ?inovnici su uvek skloni da se grubo umešaju u naše privatne stvari, da se posve nepotrebno upli?u u život gra?ana, a tamo gde bi imali šta da rade, izbegavaju i da se pojave. Država zaslužuje da bude upozorena, zaslužuje dodatno vaspitanje. Pre osamdesetdevete država je preterivala gde god je stigla, sad je manje mo?na, ali se u njoj i sad krije sklonost da hipertrofira svoju mo?.

Poraz i uvertira (2010)

Posle izbora. Smeškali smo se, ali nismo baš bili veseli sino?, u društvu nekolicine prijatelja iz nekadašnje demokratske opozicije. Svi su tada, kad se dogodio zaokret, imali oko ?etrdeset godina, sad su nadomak šezdesete. Ja sam od svih njih znatno stariji. ?emu bismo se i radovali? Ne može se re?i da inteligencija najnovije vladaju?e elite, one koja je pobedila na ju?erašnjim izborima, premašuje inteligenciju njenih prethodnika, one koja je ju?e poražena. ?injenica je, me?utim, da je desnica pobedila levicu. To bi tako i bilo u redu, kad bismo imali ozbiljnu, libertinsku, konzervativnu, dakle, kulturi sklonu desnicu. I pošto ne prime?ujemo na sceni ništa sli?no tome, ostaje nam nakisela maksima: u obli?ju koju trenutno imaju, ne volim ni desnicu, ni levicu, ali voleo bih demokratiju. Dolazi, ponovo nadire samodopadljivi ki?. Osvete željnom mnoštvu mogu se podariti i ne?ije glave. I koji je onaj dobro pla?eni posao na koji iz krugova pobednika nema pretendenata? U ekonomiji je malo slobodnog prostora, šta onda ostaje da se podeli zadihanim dvorjanima? Deliti radna mesta uprkos zahtevu razuma da se smanji birokratski aparat? Izbaciti stare i imenovati nove? Ova vrsta kraljevske slobode ima svoja budžetska ograni?enja. Neizbežno ?e, dakle, ostati nezadovoljen ?itav buljuk gladnih vukova. Šta im može ponuditi novi premijer, Viktor Orban? Poigravao se s autoritarnim stilom, liderskim tonom obra?anja, ustrojavanjem svoje partije po modelu vojnih jedinica, da bi u toj partiji samo jedan ?ovek mogao meritorno da govori: on, predsednik. I gde su nestali liberali? Stranka prethodne generacije, liberalni Savez slobodnih demokrata koji je nastao iz demokratske opozicije – samleo je samoga sebe. Svako zasebno i izuzeto mišljenje bilo je poštovano, svaki prijateljski krug se uzdizao na nivo platforme, ?ak ni u prebrojavanju glasova nije bilo mogu?e prona?i zajedni?ki imenitelj. Pametni, a listom uvre?eni ljudi, koji ni na groblju nisu bili spremni da pruže jedan drugom ruku.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejisti?kih beleški ma?arskog pisca ?er?a Konrada. Na ma?arskom jeziku je publikovana u prole?e 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posve?uje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige poti?u iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata nazna?ena je i godina nastanka, tako da ?italac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se name?u i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o ma?arstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopoliti?koj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskepti?ne diskurse. I što posebno ?ini privla?nim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove re?i.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!