ĐERĐ KONRAD: Industrija negodovanja

07 Jul 2015

Evropa za početnike (31)

Vetrovi se kreću, a ne stablo

Znao sam svuda i uvek da budem srećan, pa i za vreme komunizma, i ako bi, daleko bilo, ponovo naišlo neko zlo, i to bih podneo. Uzgred, sreća se ne može umnožavati nagomilavanjem bilo kakvih vrednosti. Možda i jesam šašav – izgrdio me je jedan kritičar, jer sam se i u komunizmu radovao lepom vremenu. Mogu da cenim i poštujem gomilu političara, ali moja je dužnost da u odnosu na svakog od njih branim karakteristične stavove autonomije umetnosti i refleksije. Pokušajmo usaglasiti dostojanstvo i specifično, bilo uvaženo, bilo nipodoštavano mesto intelektualaca u krugovima društvene elite, uključujući i njihovu harizmatičnu ulogu u relaksaciji napetosti, uspostavljanju opuštene atmosfere, što se inače dobro slaže sa onom vrstom prisnosti koja je uobičajena među seoskim komšijama. Gradimo, negujemo i prenosimo na potomke blagim humorom prožeti stil poniznog autoriteta. Mogu da gledam na sebe kao na kakvu studiju slučaja: osmatram pokušaje jedne sporo i kasno sazrele ličnosti, kao što se istraživač ljubopitljivo naginje nad jedno samosvesno, sećanjima i imaginacijom bogato, introvertno  ja. Grebuckanje jednog postarijeg čoveka unutar vlastite svesti. Ustrajno odoleva naletima novih talasa, ostaje pri svom stavu. Vetrovi se kreću, a ne stablo. Šta to vetar šišti? Uspeh, uspeh, uspeh? Da ti mrtvački sanduk bude prepun trijumfa? Svud oko tebe, i to ne baš u tišini, štedro posluje zbrkano ludilo: prpošno ide svojim putem i ne gleda ni levo, ni desno. Ulicama grada šparta jedan prolaznik, penzioner, hoda trasom koja mu je hodanjem data, obilazi oko kuće, kao što i mačka kruži oko svog konačišta. Ispunjava me nekakva setna vedrina kad se osvrnem na svoje nekadašnje dileme iz perioda starog poretka: protokom vremena skoro da smo postali stranci u svom ranijem svetu. Možda je jednom papirnom razdoblju došao kraj, ali razdoblju reči nema kraja. Pisci nemaju drugu vlast osim one koje stiču time što njihovi čitaoci eventualno ne mogu da zaborave neke njihove rečenice. Ne borim se, nego javno razmišljam.

Industrija negodovanja

Mešati se u stvari građana je znak hipertrofiranosti države, to je etatizam, demonstracija sile, prpošenje. Smatram da je posve u redu ako se niko ne slaže sa mnom, ali ja ću i dalje iskazivati svoje privatno mišljenje. Ako se u ime nekog navodnog dobra naljute na mene, počinje da me ispunjava neko spokojstvo, znam da sam u pravu. Nemam čega da se bojim, nemam šta da izgubim. Uvek sam znao čime mogu da navučem na sebe bes većine bien pensanta. Taman da postanem javna i opštepoštovana ličnost, kad, tres, razbijem je u paramparčad. Svakog časa kažem, napišem, ili učinim nešto, sa čim okrećem protiv sebe profesionalne negodovaoce. Ima ljudi kojima je negodovanje glavno zanimanje, to im je kao zanat. Besneti protiv nekog ili protiv nečeg, to je njihov najveći duhovni učinak. Ušanče se oko neke teme i ne podnose da se o njoj raspravlja. Mlataraju nekakvom moralnom frazeologijom i predrasudama. Državni činovnici su uvek skloni da se grubo umešaju u naše privatne stvari, da se posve nepotrebno upliću u život građana, a tamo gde bi imali šta da rade, izbegavaju i da se pojave. Država zaslužuje da bude upozorena, zaslužuje dodatno vaspitanje. Pre osamdesetdevete država je preterivala gde god je stigla, sad je manje moćna, ali se u njoj i sad krije sklonost da hipertrofira svoju moć.

Poraz i uvertira (2010)

Posle izbora. Smeškali smo se, ali nismo baš bili veseli sinoć, u društvu nekolicine prijatelja iz nekadašnje demokratske opozicije. Svi su tada, kad se dogodio zaokret, imali oko četrdeset godina, sad su nadomak šezdesete. Ja sam od svih njih znatno stariji. Čemu bismo se i radovali? Ne može se reći da inteligencija najnovije vladajuće elite, one koja je pobedila na jučerašnjim izborima, premašuje inteligenciju njenih prethodnika, one koja je juče poražena. Činjenica je, međutim, da je desnica pobedila levicu. To bi tako i bilo u redu, kad bismo imali ozbiljnu, libertinsku, konzervativnu, dakle, kulturi sklonu desnicu. I pošto ne primećujemo na sceni ništa slično tome, ostaje nam nakisela maksima: u obličju koju trenutno imaju, ne volim ni desnicu, ni levicu, ali voleo bih demokratiju. Dolazi, ponovo nadire samodopadljivi kič. Osvete željnom mnoštvu mogu se podariti i nečije glave. I koji je onaj dobro plaćeni posao na koji iz krugova pobednika nema pretendenata? U ekonomiji je malo slobodnog prostora, šta onda ostaje da se podeli zadihanim dvorjanima? Deliti radna mesta uprkos zahtevu razuma da se smanji birokratski aparat? Izbaciti stare i imenovati nove? Ova vrsta kraljevske slobode ima svoja budžetska ograničenja. Neizbežno će, dakle, ostati nezadovoljen čitav buljuk gladnih vukova. Šta im može ponuditi novi premijer, Viktor Orban? Poigravao se s autoritarnim stilom, liderskim tonom obraćanja, ustrojavanjem svoje partije po modelu vojnih jedinica, da bi u toj partiji samo jedan čovek mogao meritorno da govori: on, predsednik. I gde su nestali liberali? Stranka prethodne generacije, liberalni Savez slobodnih demokrata koji je nastao iz demokratske opozicije – samleo je samoga sebe. Svako zasebno i izuzeto mišljenje bilo je poštovano, svaki prijateljski krug se uzdizao na nivo platforme, čak ni u prebrojavanju glasova nije bilo moguće pronaći zajednički imenitelj. Pametni, a listom uvređeni ljudi, koji ni na groblju nisu bili spremni da pruže jedan drugom ruku.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!