ĐERĐ KONRAD: Homogena nacionalna država je po definiciji autokratska

25 Feb 2015

Evropa za početnike (12)

Etnička nacionalna država je autokratska

Na manje-više nacionalno mešovitim prostorima ne mogu da se uspostave „čiste” nacionalne države, izuzev silom – ako su pak uspostavljene silom, one su bolesne i rođene. Elite zaljubljene u ideju homogene nacionalne države preferiraju autoritarnu vladavinu i kult visoko uzdignutog vođe. Ljudska i građanska prava se ne priznaju svima, već samo etničkoj većini, a manjinama se osporavaju kolektivna prava i zakonitost manjinskih autonomija. Unutar nacionalističke paradigme nema rešenja, jer većinska politika ili očekuje da se manjine asimiliraju, ili – ako to baš ne ide – primenjuje većinom lukavu, a ponekad i neprikrivenu diskriminaciju. Merodavni krugovi međunarodne scene priznaju načelo nacionalne države, i tek uzgred zahtevaju da većinske nacionalne države uvažavaju manjinska prava. Ali unutar nacionalnih država nema ravnopravnosti, u njima se odvijaju podsticani, stimulisani procesi grube ili meke asimilacije. Tamo gde je većina zaostalija od manjine, asimilacija je po pravilu gruba, a tamo gde je naprednija, dovoljna je i meka. Pre 1989. godine ispod površine državnog socijalizma dozrevale su dve alternative: put nacionalnih demokrata i put liberalnih demokrata. Posle 1989. godine pitanje je glasilo: ili građanstvo i demokratija, ili pak etatizam etničkih nacija. U bivšoj Jugoslaviji pobedio je borbeni etatizam, posle socijalističke nacionalizacije dogodila se jedna „nacionalistička nacionalizacija”, naspram koje su tržišna i društveno-slobodarska stremljenja uspostavljala drugačije labilne ravnoteže. U bivšoj Jugoslaviji posle 1989. godine gubitnici su postali i oni koji su verovali da su dobitnici, izgubivši sve faktične i simbolične prednosti pripadništva velikoj zemlji. Da su merodavne figure međunarodne političke zajednice insistirale na ljudskim pravima kao prvorazrednim vrednostima, teritorijalno samoopredeljenje ne bi bilo podređeno nacionalnom samoopredljenju, i ne bi se ideja narodnog prava postavila iznad građanskih prava, što u praksi znači etnički pristup, i gubitak iz vidokruga ličnosti same.

Nacionalni identitet – ljudsko dostojanstvo

Subjekti teritorijalnog samoopredeljenja su pojedinačni građani i lokalne samouprave, a subjekti etničkog samoopredeljenja su nacionalne administracije. Poimanje nacije na etničkoj osnovi znači, na primer, da sva prava ima insajder, dok autsajder, mada stanuje u istom mestu, ta prava ima u manjoj meri. Granice mogu da budu povodi i prilike ispoljavanja bahatosti vlasti, i one najviše pogoduju zapravo mafijama koje ih nevidljivo prelaze korumpirajući birokratiju koja stražari nad tim linijama razdvajanja.
Utopijska je potreba da sila oružja nema određujuću ulogu u odlučivanju pripadnosti pojedinca. Logika najrazličitijih deportacija je zajednička: iznad svega je nacionalna, etnička pripadnost, a ne lično dostojanstvo građanina. Nesrećna je ona zemlja u kojoj usled nekakvih političkih promena čovek može najednom da izgubi svoj građanski identitet i, zajedno sa njim, pravo i na opstanak. Zaprepašćujuća je kontradikcija da Zapad, dok sâm neprestano želi da se ujedini, na Balkanu dosledno podržava dezintegracione tendencije. Odobravao je, podržavao je secesiju republika-članica jedne savezne države, bez ozakonjenih procedura razdvajanja i podela. Granice između republika-članica bile su rezultat dogovora predsedika Tita i nekolicine njegovih saradnika. Stvarnih granica među njima nije bilo, republike je čvrsto povezivala partijska država, zajednički sistem institucija i infrastruktura, zajednička ideologija i veliki broj mešovitih brakova. Srpska većina je bila osetna u oružanim snagama, u drugim oblastima to nije bilo jednoznačno. Početkom devedesetih godina, uz svesrdnu podršku Zapada, ove unutrašnje, administrativno-figurativne granice su unapređene u rang međunarodnih granica, i postale su simbol demokratskog narodnog suvereniteta. S blagoslovom međunarodnog prava, hirevi nekolicine samodržaca pretvorili su se u – stvarnost.

Epidemija raskida

Antidiktatorski duh iz osamdesetdevete u onom delu Istočne Evrope koji se oslobodio sovjetske vlasti, izborio se za višestranačku demokratiju. I za to nije bilo potrebno prolivanje krvi. Trebalo je samo da jedan bauk počne da kruži Evropom, bauk samoopredeljenja građana, duh autonomije ličnosti i dobrovoljnog udruživanja. Činjenica je, da su bauci i aveti lelujava bića, ali je činjenica i to, da do oružanih sukoba na nacinalnoj ili etničkoj osnovi u širokom pojasu od Poljske do Bugarske nije došlo. Preobražaj je izveden mirnim putem, i to ne u poslednjem redu zbog toga što je demokratski pokret, to jest drugačije misleći ljudi – gotovo konsenzusom – odabrali nenasilne, samooslobađajuće puteve organizovanja. U Jugoslaviji su pak nacionalistički krugovi republika-članica doživljavali sebe kao homogene nacije i, saobrazno tome, proglasili svoje državne suverenitete kao demokratsku tekovinu, a Zapad je to prihvatio. Ovaj proces je rezultirao nasilnim kidanjem stvarnih, organskih veza, međutim, zapadna javnost je poverovala da je tamo, na dalekom Balkanu, uspostavljanje novih granica poštovanja vredna i nezaobilazna etapa demokratskog razvoja. Ni pred kim nije bila tajna da u Jugoslavija obitava više od dvadeset naroda i narodnosti, mnogo više no što ima republika, iz čega direktno sledi da je na raspolaganju bilo mnogo manje državnih suvereniteta od broja nacija pretendenata na rang nacionalne države. Mnogo više nacija, dakle, nego država: moglo se naslutiti da će biti nevolja. Pažnje je vredna i kontradikcija da zapadna javnost ne bi ni izdaleka smatrala neizbežnim i dobrim podelu Belgije zbog zaoštravanja flamandsko-valonskih suprotnosti. Demokratski mislioci pozdravljaju to što se Katalonija i Baskija neće izdvojiti iz Španije, Korzika iz Francuske, Škotska iz Velike Britanije, i model političke mudrosti vide u Švajcarskoj ili u nemačkom federalizmu.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!