ĐERĐ KONRAD: Holokaust – najviši stepen nacionalizma

14 May 2015

Evropa za početnike (23)

Predusretljivi Evropljani

Jevreji – nakon što su se probili iz premoderne zatvorenosti – infiltrirali su se u evropsku kulturu i tamo su kao pojedinci stvarali svetovna dela, uklju?uju?i se u glavne tokove evropske umetnosti. Slika, pesma, muzika moraju u prvom redu da budu slika, pesma i muzika, i tek sasvim na kraju može da bude re?i i o tome da je autor Jevrejin, što je sa stanovišta biografije zanimljiv momenat, ali kao esteti?ka ?injenjenica nije ni najmanje relevantna. Jevreje ne izdvaja ni elementarna klasifikatorska linija razdvajanja – jezik. Njihov govor, pa tako i književnost, jeste, naime, višejezi?an. Jevreji su bili angažovani Evropljani, u Srednjoj Evropi oni su predstavljali Zapadnu Evropu, ?ak i ako su poreklom bili iz Isto?ne Evrope. U njihovom je interesu bilo da otkriju Evropu, da je povežu, i da naspram etni?kih razgrani?enosti naglašavaju univerzalnost kulture. Ukoliko je jedna zajednica prostranija i pluralnija, utoliko Jevreji mogu prirodnije da se situiraju u njoj. Ne treba zaboraviti, me?utim, da su se Jevreji, upravo zbog toga što su bili osporavani i proganjani, razmileli po celom svetu, tragaju?i za boravištima u takvim zajednicama iz kojih ne?e biti ekskomunicirani. Tražili su mir i spokojstvo, ali su pritom, kao manjina, nau?ili da žive u uznemiravaju?im okolnostima, pa su se i navikli na manjinske atitude. Zato im i nije lako da se ponašaju kao ve?ina u jevrejskoj državi. Treba opstati i odbraniti svoje najbliže. Opstati i me?u drugima, i me?u svojima, prenose?i jednu baštinu koja uistinu pripada svima, svima onima kojima je ona potrebna, koji je žele: me?utim, to nasle?e ipak pritiska, kao kakvo breme, pre svih, le?a Jevreja. Hteo to ili ne, ja sam jedan od naslednika. Mogu da se igram i žmurke: mogu da kažem poštaru kad mi donese na moje ime upu?eno preporu?eno pismo, da se adresat odselio. Nije neophodno primiti vest o prijatelju kojeg su ustrelili i gurnuli u Dunav. Zašto su, zapravo, i ubili tog prijatelja na dunavskom keju? Da li bi sad trebalo da ga i ja, iz istih razloga, zaboravim? Ali ako ne gurnem nazad u Dunav predstavu mog prijatelja, ona ?e svom težinom da nalegne na mene, i bi?u prinu?en da razmišljam o njemu, i o svemu što je u vezi sa njim.

Nasle?a su se ispreplela

Posle 1945. i komunizam je u suštini bio antijevrejski nastrojen, bez obzira na to što je bilo Jevreja i u partijskom aparatu, i u politi?koj policiji. Jevrejskom gra?anstvu su izmakli tlo ispod nogu, u?inivši upitnom njegovu egzistenciju. Pre Drugog svetskog rata Jevreji nisu u državnom sektoru, nisu u birokratiji nalazili temelje svoje egzistencije, ve? u privatnom sektoru, u industriji i trgovini, utemeljenih na privatnom vlasništvu. I zbog toga su i bili predstavljeni kao eksploatatori, kao klasni neprijatelji. Sledstveno tome, jedan pove?i deo onih Jevreja koji su preživeli rat, 1945-1948. godine, i kasnije, kad je to ve? bilo mogu?e, napustili su zemlju. Komunisti i fašisti?ki „strelasti krstovi” našli su se na istim pozicijama u borbi protiv gra?anštine, protiv bankarstva, veli?aju?i telesni, fizi?ki rad naspram intelektualnog rada. Novi antisemitizam, koji se širio ruku pod ruku sa neofašizmom, zajedni?ki pothranjuje i antikapitalizam i antikomunizam. U antisemitizmu vrlo predano sara?uju levi i desni radikalizmi.

Jevrejsko nasle?e je od po?etka bilo prisutno u evropskom nasle?u. Ako bi sad Jevrejima rekli da pokupe svoje prnje i da se nose iz Evrope, Jevreji bi bili prinu?eni da ponesu sa sobom Bibliju, zbirku dela jevrejskih autora o Jevrejima, i samo s ovim jednim transferom ostavili bi iza sebe iznena?uju?e golemu prazninu. Iz hriš?anske Evrope bi, na primer, nestalo hriš?anstvo. Ali ako bi iz jevrejske baštine trebalo izbrisati sve ono što su nau?ili od ne-jevrejskih umova, zbrka ne bi bila ni malo manja. Iz toga pak jasno sledi da su nasle?a nerazdvojiva.

Sa re?i – na dela

Berlin, Prag, Varšava, Be? i Budimpešta (a mogli bismo još da nabrajamo gradove) procvetali su posle emancipacije Jevreja, a taj procvat nije mogao da bude ni homogen, ni jednobojan. Da ne bi bilo u njima Jevreja, trebalo je zamandaliti kapije i ograni?iti nadmetanje. Oni gradovi iz kojih su Jevreji otpremljeni u smrt – nisu postali bogatiji. Što manje boja, utoliko više dosade. Potreba za kajanjem posle sedamdeset godina nije uistinu realna, ali greh, ako je zakopan pred tvojim ku?nim pragom, svaki ?as izbija na površinu, pa se ispostavlja da ga nije mogu?e ni prekora?iti, niti zaboraviti. Ako Nemci budu i nadalje aktivno u?estvovali stvaranju Evrope, ako ne budu hteli namerno da se zatvore, mora?e da primete one nekadašnje Jevreje koji su ranije pristupili tom poslu, prepli?u?i što se preplesti može. I baš je to bio najve?i greh Jevreja u o?ima nacionalsocijalista. Na po?etku bejaše rije?, formulacija namere da Jevreji budu izopšteni. I potom su posle re?i usledila dela; zanat, umetnost ubijanja. Kako je mogu?e sa što manje ulaganja uništiti što više neprijatelja? Drugo lice pozitivnog kolektivizma je negativni kolektivizam: zajednica mrzi zajednicu. Holokaust je bio najviši stepen nacionalizma. Što je kolektivno hvalisanje histeri?nije, utoliko je histeri?nija i kolektivna mržnja neke druge zajednice. Nema se šta tu prenemagati, treba sve to srediti najkra?im putem, nema potrebe ulaziti u sitna crevca optužuju?i svakog ponaosob, ve? zbrisati celu tu bagru s lica zemlje jednom za svagda. Se?am se re?i jednog klani?nog tehnologa: Odavde od stoke – u neobra?enom stanju – može samo njena rika, njeno mukanje da iza?e. Me?unarodna zajednica, Ujedinjene nacije, Evropska unija, nisu bile u stanju da se opredele, ?ijem ?e suverenitetu dati prednost: suverenitetu vlada ili suverenitetu gra?ana. S obzirom na to da je Evropska unija i sama udruženje nacionalnih država, a ne evropskih gra?ana, dostojanstvo etni?kih i verskih manjina unutar tih država ni do danas nije postalo temeljno na?elo ljudskog suživota.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejisti?kih beleški ma?arskog pisca ?er?a Konrada. Na ma?arskom jeziku je publikovana u prole?e 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posve?uje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige poti?u iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata nazna?ena je i godina nastanka, tako da ?italac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se name?u i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o ma?arstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopoliti?koj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskepti?ne diskurse. I što posebno ?ini privla?nim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove re?i.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!