ĐERĐ KONRAD: Holokaust – najviši stepen nacionalizma

14 May 2015

Evropa za početnike (23)

Predusretljivi Evropljani

Jevreji – nakon što su se probili iz premoderne zatvorenosti – infiltrirali su se u evropsku kulturu i tamo su kao pojedinci stvarali svetovna dela, uključujući se u glavne tokove evropske umetnosti. Slika, pesma, muzika moraju u prvom redu da budu slika, pesma i muzika, i tek sasvim na kraju može da bude reči i o tome da je autor Jevrejin, što je sa stanovišta biografije zanimljiv momenat, ali kao estetička činjenjenica nije ni najmanje relevantna. Jevreje ne izdvaja ni elementarna klasifikatorska linija razdvajanja – jezik. Njihov govor, pa tako i književnost, jeste, naime, višejezičan. Jevreji su bili angažovani Evropljani, u Srednjoj Evropi oni su predstavljali Zapadnu Evropu, čak i ako su poreklom bili iz Istočne Evrope. U njihovom je interesu bilo da otkriju Evropu, da je povežu, i da naspram etničkih razgraničenosti naglašavaju univerzalnost kulture. Ukoliko je jedna zajednica prostranija i pluralnija, utoliko Jevreji mogu prirodnije da se situiraju u njoj. Ne treba zaboraviti, međutim, da su se Jevreji, upravo zbog toga što su bili osporavani i proganjani, razmileli po celom svetu, tragajući za boravištima u takvim zajednicama iz kojih neće biti ekskomunicirani. Tražili su mir i spokojstvo, ali su pritom, kao manjina, naučili da žive u uznemiravajućim okolnostima, pa su se i navikli na manjinske atitude. Zato im i nije lako da se ponašaju kao većina u jevrejskoj državi. Treba opstati i odbraniti svoje najbliže. Opstati i među drugima, i među svojima, prenoseći jednu baštinu koja uistinu pripada svima, svima onima kojima je ona potrebna, koji je žele: međutim, to nasleđe ipak pritiska, kao kakvo breme, pre svih, leđa Jevreja. Hteo to ili ne, ja sam jedan od naslednika. Mogu da se igram i žmurke: mogu da kažem poštaru kad mi donese na moje ime upućeno preporučeno pismo, da se adresat odselio. Nije neophodno primiti vest o prijatelju kojeg su ustrelili i gurnuli u Dunav. Zašto su, zapravo, i ubili tog prijatelja na dunavskom keju? Da li bi sad trebalo da ga i ja, iz istih razloga, zaboravim? Ali ako ne gurnem nazad u Dunav predstavu mog prijatelja, ona će svom težinom da nalegne na mene, i biću prinuđen da razmišljam o njemu, i o svemu što je u vezi sa njim.

Nasleđa su se ispreplela

Posle 1945. i komunizam je u suštini bio antijevrejski nastrojen, bez obzira na to što je bilo Jevreja i u partijskom aparatu, i u političkoj policiji. Jevrejskom građanstvu su izmakli tlo ispod nogu, učinivši upitnom njegovu egzistenciju. Pre Drugog svetskog rata Jevreji nisu u državnom sektoru, nisu u birokratiji nalazili temelje svoje egzistencije, već u privatnom sektoru, u industriji i trgovini, utemeljenih na privatnom vlasništvu. I zbog toga su i bili predstavljeni kao eksploatatori, kao klasni neprijatelji. Sledstveno tome, jedan poveći deo onih Jevreja koji su preživeli rat, 1945-1948. godine, i kasnije, kad je to već bilo moguće, napustili su zemlju. Komunisti i fašistički „strelasti krstovi” našli su se na istim pozicijama u borbi protiv građanštine, protiv bankarstva, veličajući telesni, fizički rad naspram intelektualnog rada. Novi antisemitizam, koji se širio ruku pod ruku sa neofašizmom, zajednički pothranjuje i antikapitalizam i antikomunizam. U antisemitizmu vrlo predano sarađuju levi i desni radikalizmi.

Jevrejsko nasleđe je od početka bilo prisutno u evropskom nasleđu. Ako bi sad Jevrejima rekli da pokupe svoje prnje i da se nose iz Evrope, Jevreji bi bili prinuđeni da ponesu sa sobom Bibliju, zbirku dela jevrejskih autora o Jevrejima, i samo s ovim jednim transferom ostavili bi iza sebe iznenađujuće golemu prazninu. Iz hrišćanske Evrope bi, na primer, nestalo hrišćanstvo. Ali ako bi iz jevrejske baštine trebalo izbrisati sve ono što su naučili od ne-jevrejskih umova, zbrka ne bi bila ni malo manja. Iz toga pak jasno sledi da su nasleđa nerazdvojiva.

Sa reči – na dela

Berlin, Prag, Varšava, Beč i Budimpešta (a mogli bismo još da nabrajamo gradove) procvetali su posle emancipacije Jevreja, a taj procvat nije mogao da bude ni homogen, ni jednobojan. Da ne bi bilo u njima Jevreja, trebalo je zamandaliti kapije i ograničiti nadmetanje. Oni gradovi iz kojih su Jevreji otpremljeni u smrt – nisu postali bogatiji. Što manje boja, utoliko više dosade. Potreba za kajanjem posle sedamdeset godina nije uistinu realna, ali greh, ako je zakopan pred tvojim kućnim pragom, svaki čas izbija na površinu, pa se ispostavlja da ga nije moguće ni prekoračiti, niti zaboraviti. Ako Nemci budu i nadalje aktivno učestvovali stvaranju Evrope, ako ne budu hteli namerno da se zatvore, moraće da primete one nekadašnje Jevreje koji su ranije pristupili tom poslu, preplićući što se preplesti može. I baš je to bio najveći greh Jevreja u očima nacionalsocijalista. Na početku bejaše riječ, formulacija namere da Jevreji budu izopšteni. I potom su posle reči usledila dela; zanat, umetnost ubijanja. Kako je moguće sa što manje ulaganja uništiti što više neprijatelja? Drugo lice pozitivnog kolektivizma je negativni kolektivizam: zajednica mrzi zajednicu. Holokaust je bio najviši stepen nacionalizma. Što je kolektivno hvalisanje histeričnije, utoliko je histeričnija i kolektivna mržnja neke druge zajednice. Nema se šta tu prenemagati, treba sve to srediti najkraćim putem, nema potrebe ulaziti u sitna crevca optužujući svakog ponaosob, već zbrisati celu tu bagru s lica zemlje jednom za svagda. Sećam se reči jednog klaničnog tehnologa: Odavde od stoke – u neobrađenom stanju – može samo njena rika, njeno mukanje da izađe. Međunarodna zajednica, Ujedinjene nacije, Evropska unija, nisu bile u stanju da se opredele, čijem će suverenitetu dati prednost: suverenitetu vlada ili suverenitetu građana. S obzirom na to da je Evropska unija i sama udruženje nacionalnih država, a ne evropskih građana, dostojanstvo etničkih i verskih manjina unutar tih država ni do danas nije postalo temeljno načelo ljudskog suživota.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!