ĐERĐ KONRAD: Evropa nije san, ali ne znamo za bolje

23 Jun 2015

Evropa za početnike (29)

Ra?aju se nacionalne države

Po?inje da se vra?a moda zidova i granica razdvajanja, naspram strategije otvorenosti prodire kult zatvaranja, a zajedno sa njim i ideal etni?ke ?isto?e i praksa etni?kog ?iš?enja, lideri sve energi?nije naglašavaju specifi?nosti, posebnosti vlastite zajednice. Nacije i nadalje nastaju, i nemamo razloga da pretpostavimo da ovaj proces baš u današnje vreme pokazuje znake posustalosti. Još ?e se javnost poduže vreme baviti pitanjima manjinskih autonomija i separatizama, jer države nemaju zakonom i razumom odre?enu donju granicu u pogledu veli?ine svoje teritorije, nema pravila šta je minimum, odnosno od ?ega ne može da bude manja jedna teritorijalna jedinica koja se poziva na posebnost svog identiteta. A integracije nisu verovatne, jer lideri i najsi?ušnijih prostora ho?e da sa?uvaju svoj suverenitet. Jezi?ko zajedništvo nije dovoljno za ujedinjenje u jednu državu: lideri ?e ve? smisliti nešto zbog ?ega su oni, ipak, druga?ija nacija. Pripadnici novih, odskorašnjih politi?kih klasa ve?inom su vrlo ozbiljni, vrlo uvredljivi, neprestano ponavljaju fraze o nacionalnom dostojanstvu, i od svih o?ekuju, smrtno ozbiljno, da budu duboko poštovani. Na podru?jima etni?ki mešovitog stanovništva neprestani su konflikti izme?u društveno-kulturalnih kretanja i postoje?ih državnih okvira koji ne prate precizno linije etni?kih granica, niti mogu da ih prate, jer bi na etni?ki mešovitim podru?jima tu nezamislivo krivudavu grani?nu liniju trebalo povu?i i podno bašta izme?u ovih i onih sela. Jasno je, dakako, da je na tim etni?ki mešovitim podru?jima federativno državno ure?enje najcelishodnije, i to na osnovu naselja, odnosno fizi?ke stvarnosti ljudskog života, a ne zajednice odre?ene jezikom, verom ili poreklom njenih ?lanova. Poput vlasi kose fine naprsline izme?u jedva primetnih razlika neo?ekivano se pretvaraju u prelomne linije, kao što nas obi?no iznenadi vest o razvodu prijateljskih supružnika, jer su se njih dvoje, zajedno, kao par, nama svi?ali, me?utim, sad se ?ini da se više nisu jedno drugome dopadali.

Evropa nije san, ali ne znamo za bolje

Sukobljene strane se naposletku ipak umore i istrezne, procesi cepanja se nastavljaju negde drugde, sve je više onih koji ho?e da se dokopaju politi?kog suvereniteta. Svi se osamostaljuju, na kraju valcera plesa?i traže novog plesnog partnera, što ne umanjuje veli?anstveni sjaj bala. Eto, takav je ovaj naš svet, ?ujemo, sa svih strana. Ruži?aste, ze?ije o?i ima onaj ko ugledavši od parola podivljale pijance, tiho prime?uje: lep je, i dobar je taj globalizam, ali bi?e najbolje da mi i dalje obra?ujemo svoj vrt, ne treba žuriti s rušenjem ograda. Biti Evropljanin jeste svojevrsni izazov: zar doista treba sve probleme kontinenta da shvatimo kao vlastiti problem? Ako biti Evropljanin zna?i i to, da nam se pod prozorom muvaju sumnjivi likovi, da li do daljeg ipak radije ne bismo bili Evropljani? Evropa nije sinonim dobra i istine, pa i ako u njoj ima i dobrog i istinitog. Ako je Evropa utopija, cilj, plan, ideologija, onda ?ovek može u nju kontinuirano da se razo?ara. Evropa, me?utim, nije san, nego je zanosna i gnusna, možda je samo siva stvarnost, ali nema alternativne ideje evropskog jedinstva u odnosu na partnerske odnose njenih gra?ana i država. Na tržištu nema bolje ideje o narastaju?e Evropske unije. Uvre?eni žalioci mogu imati, doduše, ose?aj da im kontinentalna integracija ne ide baš na ruku, ali je nacionalna odvojenost od Evrope još manje korisna. Demokratske snage kontinenta nastoje da postoje?e konflikte kanališu u okvire s jasnim pravilima igre i da ih preokrenu u pregovore: ovakvi ljudi ?e vremenom da izrastu u posrednike-pomiritelje, što i nije tako loša uloga. Ako primarni cilj nije odbrana suvereniteta vlada, ve? zaštita pojedinaca, onda demokratska strategija mora da pripremi preventivno-terapeutska sredstva rešavanja problema. Ako nam je cilj da smirimo zara?ene strane, neizbežne su nagodbe, imaju?i u vidu da su friški lideri skloni šarenom državnom simbolizmu, sa po?asno-sve?anom gardom, zastavama i crvenim tepisima. Velike vojske se naoružavaju, male vojske više troše na bizarno ukrašene uniforme i marševskim korakom defiluju ispred pomazanog vo?e.

Po?etak je bio bolji, vremeplovom u prošlost (1990)

Moral nenasilne demokratske revolucije tek je dvogodišnje detence. Na tridesetu godišnjicu pogubljenja predsednika vlade Imrea Na?a, 16. juna 1988. godine, bilo nas je svega hiljadu okupljenih ispred zdanja parlamenta, na Košutovom trgu, pendreci su vredno radili na našim le?ima. Ove godine, na Trgu Heroja, odaju?i pijetet pred odrom pogubljenih i u neozna?ene grobove pokopanih velikana revolucije, bi?e nas nešto više, dobrih sto hiljada, i valjda ne?emo dobti po le?ima, osim teškog bremena slobode. Jedan moj prose?ni sugra?anin danas manje strahuje i manje je ravnodušan nego prošle godine. Politi?ari i egomanija?ki publicisti ne zaklapaju usta, upuštaju se u logorei?ne intervjue, ?im neko obrati pažnju na njih. Svaki kandidat za diktatora sa prozora maše svojim patriotizmom. Manje se bojim za domovinu od onih koji je ne pominju nego od onih koji ne prestaju da govore o njoj. Domovina nije izgovor, nikakvo opravdanje ni za koju vrstu grubosti ili budalaština. Kod ku?e lete glave, ali etatizam ostaje, dobro pla?ena radna mesta menjaju gazde, onaj ko prora?unato potkazuje, prijavljuje drugog, može da sedne na njegovo mesto. Ljudski materijal ostaje isti, i dobrota i podlost nalaze nove izražajne forme, ali pošto imamo ono što ve?ina ho?e, više ne mogu tvrditi kao nekad za vreme diktature, da je društvo bolje od države. Ne, i društvo je poput države. Zemlja je onakva kako i izgleda, kako govori, kakvo joj je znanje. Ali zašto bi baš ovo njeno današnje lice bilo pravo, ako ju?erašnje nije bilo? Sino? se na televiziji predstavila polovina prve demokratski izabrane vlade, nijedan od njih nije bio opozicionar, nisu ?ak ni prvorazredni eksperti, to je ona vrsta ljudi koja uspeva da preživi sve krivine. Delom zbog svog gospodsko-gra?anskog porekla u Rakošijevo doba su s izvesnim kašnjenjem bili primljeni na univerzitet, to je sve što su imali na listi svojih stradanja. Posle diplomiranja glatko su napredovali, nisu bili ?lanovi komunisti?ke partije, ali su izbegavali i otvoreno opozicionarstvo.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejisti?kih beleški ma?arskog pisca ?er?a Konrada. Na ma?arskom jeziku je publikovana u prole?e 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posve?uje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige poti?u iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata nazna?ena je i godina nastanka, tako da ?italac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se name?u i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o ma?arstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopoliti?koj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskepti?ne diskurse. I što posebno ?ini privla?nim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove re?i.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!