ĐERĐ KONRAD: Evropa nije san, ali ne znamo za bolje

23 Jun 2015

Evropa za početnike (29)

Rađaju se nacionalne države

Počinje da se vraća moda zidova i granica razdvajanja, naspram strategije otvorenosti prodire kult zatvaranja, a zajedno sa njim i ideal etničke čistoće i praksa etničkog čišćenja, lideri sve energičnije naglašavaju specifičnosti, posebnosti vlastite zajednice. Nacije i nadalje nastaju, i nemamo razloga da pretpostavimo da ovaj proces baš u današnje vreme pokazuje znake posustalosti. Još će se javnost poduže vreme baviti pitanjima manjinskih autonomija i separatizama, jer države nemaju zakonom i razumom određenu donju granicu u pogledu veličine svoje teritorije, nema pravila šta je minimum, odnosno od čega ne može da bude manja jedna teritorijalna jedinica koja se poziva na posebnost svog identiteta. A integracije nisu verovatne, jer lideri i najsićušnijih prostora hoće da sačuvaju svoj suverenitet. Jezičko zajedništvo nije dovoljno za ujedinjenje u jednu državu: lideri će već smisliti nešto zbog čega su oni, ipak, drugačija nacija. Pripadnici novih, odskorašnjih političkih klasa većinom su vrlo ozbiljni, vrlo uvredljivi, neprestano ponavljaju fraze o nacionalnom dostojanstvu, i od svih očekuju, smrtno ozbiljno, da budu duboko poštovani. Na područjima etnički mešovitog stanovništva neprestani su konflikti između društveno-kulturalnih kretanja i postojećih državnih okvira koji ne prate precizno linije etničkih granica, niti mogu da ih prate, jer bi na etnički mešovitim područjima tu nezamislivo krivudavu graničnu liniju trebalo povući i podno bašta između ovih i onih sela. Jasno je, dakako, da je na tim etnički mešovitim područjima federativno državno uređenje najcelishodnije, i to na osnovu naselja, odnosno fizičke stvarnosti ljudskog života, a ne zajednice određene jezikom, verom ili poreklom njenih članova. Poput vlasi kose fine naprsline između jedva primetnih razlika neočekivano se pretvaraju u prelomne linije, kao što nas obično iznenadi vest o razvodu prijateljskih supružnika, jer su se njih dvoje, zajedno, kao par, nama sviđali, međutim, sad se čini da se više nisu jedno drugome dopadali.

Evropa nije san, ali ne znamo za bolje

Sukobljene strane se naposletku ipak umore i istrezne, procesi cepanja se nastavljaju negde drugde, sve je više onih koji hoće da se dokopaju političkog suvereniteta. Svi se osamostaljuju, na kraju valcera plesači traže novog plesnog partnera, što ne umanjuje veličanstveni sjaj bala. Eto, takav je ovaj naš svet, čujemo, sa svih strana. Ružičaste, zečije oči ima onaj ko ugledavši od parola podivljale pijance, tiho primećuje: lep je, i dobar je taj globalizam, ali biće najbolje da mi i dalje obrađujemo svoj vrt, ne treba žuriti s rušenjem ograda. Biti Evropljanin jeste svojevrsni izazov: zar doista treba sve probleme kontinenta da shvatimo kao vlastiti problem? Ako biti Evropljanin znači i to, da nam se pod prozorom muvaju sumnjivi likovi, da li do daljeg ipak radije ne bismo bili Evropljani? Evropa nije sinonim dobra i istine, pa i ako u njoj ima i dobrog i istinitog. Ako je Evropa utopija, cilj, plan, ideologija, onda čovek može u nju kontinuirano da se razočara. Evropa, međutim, nije san, nego je zanosna i gnusna, možda je samo siva stvarnost, ali nema alternativne ideje evropskog jedinstva u odnosu na partnerske odnose njenih građana i država. Na tržištu nema bolje ideje o narastajuće Evropske unije. Uvređeni žalioci mogu imati, doduše, osećaj da im kontinentalna integracija ne ide baš na ruku, ali je nacionalna odvojenost od Evrope još manje korisna. Demokratske snage kontinenta nastoje da postojeće konflikte kanališu u okvire s jasnim pravilima igre i da ih preokrenu u pregovore: ovakvi ljudi će vremenom da izrastu u posrednike-pomiritelje, što i nije tako loša uloga. Ako primarni cilj nije odbrana suvereniteta vlada, već zaštita pojedinaca, onda demokratska strategija mora da pripremi preventivno-terapeutska sredstva rešavanja problema. Ako nam je cilj da smirimo zaraćene strane, neizbežne su nagodbe, imajući u vidu da su friški lideri skloni šarenom državnom simbolizmu, sa počasno-svečanom gardom, zastavama i crvenim tepisima. Velike vojske se naoružavaju, male vojske više troše na bizarno ukrašene uniforme i marševskim korakom defiluju ispred pomazanog vođe.

Početak je bio bolji, vremeplovom u prošlost (1990)

Moral nenasilne demokratske revolucije tek je dvogodišnje detence. Na tridesetu godišnjicu pogubljenja predsednika vlade Imrea Nađa, 16. juna 1988. godine, bilo nas je svega hiljadu okupljenih ispred zdanja parlamenta, na Košutovom trgu, pendreci su vredno radili na našim leđima. Ove godine, na Trgu Heroja, odajući pijetet pred odrom pogubljenih i u neoznačene grobove pokopanih velikana revolucije, biće nas nešto više, dobrih sto hiljada, i valjda nećemo dobti po leđima, osim teškog bremena slobode. Jedan moj prosečni sugrađanin danas manje strahuje i manje je ravnodušan nego prošle godine. Političari i egomanijački publicisti ne zaklapaju usta, upuštaju se u logoreične intervjue, čim neko obrati pažnju na njih. Svaki kandidat za diktatora sa prozora maše svojim patriotizmom. Manje se bojim za domovinu od onih koji je ne pominju nego od onih koji ne prestaju da govore o njoj. Domovina nije izgovor, nikakvo opravdanje ni za koju vrstu grubosti ili budalaština. Kod kuće lete glave, ali etatizam ostaje, dobro plaćena radna mesta menjaju gazde, onaj ko proračunato potkazuje, prijavljuje drugog, može da sedne na njegovo mesto. Ljudski materijal ostaje isti, i dobrota i podlost nalaze nove izražajne forme, ali pošto imamo ono što većina hoće, više ne mogu tvrditi kao nekad za vreme diktature, da je društvo bolje od države. Ne, i društvo je poput države. Zemlja je onakva kako i izgleda, kako govori, kakvo joj je znanje. Ali zašto bi baš ovo njeno današnje lice bilo pravo, ako jučerašnje nije bilo? Sinoć se na televiziji predstavila polovina prve demokratski izabrane vlade, nijedan od njih nije bio opozicionar, nisu čak ni prvorazredni eksperti, to je ona vrsta ljudi koja uspeva da preživi sve krivine. Delom zbog svog gospodsko-građanskog porekla u Rakošijevo doba su s izvesnim kašnjenjem bili primljeni na univerzitet, to je sve što su imali na listi svojih stradanja. Posle diplomiranja glatko su napredovali, nisu bili članovi komunističke partije, ali su izbegavali i otvoreno opozicionarstvo.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko