ĐERĐ KONRAD: Evropa kao otrežnjenje

16 Dec 2014

Evropa za početnike (2)

Dovoljan nam je jedan Zapad

Na mestu nekadašnje gvozdene zavese pre dva svetska rata nije bilo nikakve civilizacijske provalije koja bi kasnije kulminirala u vidu ograda od bodljikave žice i minskih polja. Nisu nikakve društvene promene opravdavale utapanje Srednje i Istočne Evrope u sovjetsku imperiju, nego vojni status quo: šta je ko osvojio, njegovo je. Ruska okupacija bila je odgovor na nemačku okupaciju, i ona je bila u skladu sa logikom oružanog nadmetanja velesila. Druga polovina 20. veka je ovu logiku, bez većih žrtava u krvi, rasturila, i prilagodila vojni položaj Evrope njenoj društveno-ekonomskoj situaciji. Prekomerno etatizovane zemlje oslobodile su se neudobne pancirne odeće, i malo su, umesto prema Istoku, proteglile svoje udove prema Zapadu, što je i bilo prirodno. Zapadna orijentacija je dugoročna, hiljadugodišnja temeljna priča. Pre dva svetska rata, međutim, mi smo pred sobom uvek imali dva Zapada – jedan anglo-francuski, i jedan nemački – i jedan i drugi su se neprestano spremali na rat u koji ćemo biti neizbežno i mi uvučeni, bez obzira na to, na kojoj bismo se strani našli u kritičnom trenutku. Osim toga, i jedno, i drugo zapadno savezništvo iziskivalo bi enormne troškove. Ali, ni istočno savezništvo, sa Rusima, nije bilo ništa manje skupo. A da mi sami, male države, opstanemo na svojim nogama, bez oslonca – nije bilo moguće. Iz ovog ćorsokaka nije bilo iole razumnog izlaza. Žitelji Srednje i Istočne Evrope su bezmalo još pola veka trpeli i teglili na grbači naknadno breme Drugog svetskog rata, kojeg su se Zapadnoevropljani mnogo ranije ratosiljali, jer su ih zapadni saveznici, pre svega Amerikanci, oslobodili. U Evropi nema vodeće sile, nijedna zemlja nije u stanju da vodi Evropu, sanjarenja o liderskoj ulozi bila bi samo izraz neosnovane vlastodržačke oholosti, a svaka težnja ka tome opasan izazov na koji bi pre ili kasnije usledila istorijska retorzija.

Ko je u čemu jak?

Pravne države duguju jedna drugoj solidarnost, njihova je moralna obaveza i strateški interes da se svuda u svetu (a naročito u Evropi, u žarištu oba svetska rata) suprotstave tiraniji, odnosno da održe i jačaju demokratsku civilizaciju u kojoj je mišljenje, vera svakog pojedinog građanina njegova privatna, a poštovanje njegovih prava – javna stvar. Kad ovaj novi vid zajedništva postane uobičajena činjenica, moći ćemo da osmotrimo sebe, s izvesne distance, ogledajući se u očima drugih. Okolnost da sam jednim međudržavnim aktom, u okviru jedne od deset novih članica, 2004. godine i ja postao građanin Evropske unije, veoma je umirujuća, jer nas oslobađa dugotrajne strepnje od jednog novog evropskog rata u koji bismo i mi bili uvučeni, a to i nije baš mali uspeh. Javni politički diskurs biće, međutim, vrlo verovatno fokusiran na temu odnosa Evrope kao celine, ili bar kao unije, prema ostalim delovima sveta, prema drugim silama. Biće razjašnjeno, šta nam je važno, i koliko nam je važno. I da li uopšte treba rangirati svetske sile prema njihovoj moći? Da li je potrebno definisati ko je jači, još jači i najjači? U pogledu istorijske starosti i brojnosti stanovništva, odnosno u pogledu ljudskih resursa, Kina i njeni susedi u Jugoistočnoj Aziji su najjači. U pogledu oružane sile, koja je u stanju da sprovodi volju države, te u oblasti ekonomije i nauke, Sjedinjene Države su na prvom mestu. U pogledu pluraliteta, urbaniteta, životnog standarda i kvaliteta života, prva je, po svemu sudeći, Evropa, a ni njena ekonomija nije slabija od američke. S druge strane, Evropa je u prošlom veku pala u greh, i to dva puta, sa dva svetska rata, i uz to se nije libila da legne u krevet najgnusnijih tiranija. Evropa ima puno razloga da obuzdava svoju samozadovoljnost, i mada bih sad rado rekao i to da bi evropski humanizam mogao da bude naš čarobni štapić, ali dovoljno je da bacim pogled na sopstvena autobiografska iskustva, pa da ne nasednem nikakvom hvalisavo uspaljenom kolektivnom autoportretu, i da vidim opake zlotvore i zločine, uskogrudu neosetljivost, i umesto dobročinstva – propuste.

Evropa kao otrežnjenje

Onaj ko je odlučio da bude nitkov, kao Šekspirov Ričard III, na primer, i ako se i drži te svoje odluke, a u međuvremenu na propušta da nauči i sve prevarantske trikove pretvornosti, taj će znati da s lakoćom i licemerno nanosi zlo, pa i da naloži, poruči ubistva; taj će vrlo verovatno postati čuvena istorijska ličnost. Može se desiti čak i to da i sam poveruje u to što govori. Onaj ko je svestan da laže, taj ne laže dobro. Onome ko je u stanju da i sam poveruje u ono što govori, onaj ko ume da se poistoveti sa svojim opsesijama u tolikoj meri da mu se u jednom času učini da bi mogao da polaže pravo i na predodžbu posvećenosti, laganje ide od ruke, kao prvorazredna glumačka bravura. Ova strast, taj adrenalin vlasti, prati državnike kao pijanstvo dobru terevenku. U Evropi koja je pošla putem ujedinjenja, groznica vlasti više nije u stanju da izazove pomame većih razmera, kažem s čvrstim uverenjem, priznavši da patim od slabosti optimizma. (One minornije vlastodršce, međutim, ume da zaludi.) Pretpostavimo nešto najneverovatnije: recimo, jedna skandinavska javna ličnost kaže neku zamamnu budalaštinu, i to takvu u kojoj možemo da iživimo svoje sklonosti i sposobnosti mržnje svojih bližnjih. Njegove ideje jedva da će me ovde, u Budimpešti, na bilo koji načn, opiti. Štaviše, već bi i u njegovom užem susedstvu primetili da je smešno to što je ovaj čovek natrtljao. Ako bi ovaj prepredenjak naumio da se i meni obrati, preletevši u mislima sa severozapadnih rubova Evropske unije na njene jugoistočne rubove, bio bi prinuđen da smisli neku borbenu parolu iz našeg zajedničkog, evropskog identiteta. Nije lako, mada đavo svakodnevno obezbeđuje svojim poklonicima nasušni predmet mržnje. Da je Evropa bila u prilici da se užasne od same sebe, da se izleči iz bunila, da spozna strasti tako što ih iživljava, da je bila je u prilici da počini izdaje i da ih se potom stidi – ovo učenje čini neverovatnim da političku Evropu zahvati neka zajednička ratna histerija. Drugim rečima, Evropska unija nije povoljna arena za političke ludake.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!