ĐERĐ KONRAD: Evropa kao otrežnjenje

16 Dec 2014

Evropa za početnike (2)

Dovoljan nam je jedan Zapad

Na mestu nekadašnje gvozdene zavese pre dva svetska rata nije bilo nikakve civilizacijske provalije koja bi kasnije kulminirala u vidu ograda od bodljikave žice i minskih polja. Nisu nikakve društvene promene opravdavale utapanje Srednje i Isto?ne Evrope u sovjetsku imperiju, nego vojni status quo: šta je ko osvojio, njegovo je. Ruska okupacija bila je odgovor na nema?ku okupaciju, i ona je bila u skladu sa logikom oružanog nadmetanja velesila. Druga polovina 20. veka je ovu logiku, bez ve?ih žrtava u krvi, rasturila, i prilagodila vojni položaj Evrope njenoj društveno-ekonomskoj situaciji. Prekomerno etatizovane zemlje oslobodile su se neudobne pancirne ode?e, i malo su, umesto prema Istoku, proteglile svoje udove prema Zapadu, što je i bilo prirodno. Zapadna orijentacija je dugoro?na, hiljadugodišnja temeljna pri?a. Pre dva svetska rata, me?utim, mi smo pred sobom uvek imali dva Zapada – jedan anglo-francuski, i jedan nema?ki – i jedan i drugi su se neprestano spremali na rat u koji ?emo biti neizbežno i mi uvu?eni, bez obzira na to, na kojoj bismo se strani našli u kriti?nom trenutku. Osim toga, i jedno, i drugo zapadno savezništvo iziskivalo bi enormne troškove. Ali, ni isto?no savezništvo, sa Rusima, nije bilo ništa manje skupo. A da mi sami, male države, opstanemo na svojim nogama, bez oslonca – nije bilo mogu?e. Iz ovog ?orsokaka nije bilo iole razumnog izlaza. Žitelji Srednje i Isto?ne Evrope su bezmalo još pola veka trpeli i teglili na grba?i naknadno breme Drugog svetskog rata, kojeg su se Zapadnoevropljani mnogo ranije ratosiljali, jer su ih zapadni saveznici, pre svega Amerikanci, oslobodili. U Evropi nema vode?e sile, nijedna zemlja nije u stanju da vodi Evropu, sanjarenja o liderskoj ulozi bila bi samo izraz neosnovane vlastodrža?ke oholosti, a svaka težnja ka tome opasan izazov na koji bi pre ili kasnije usledila istorijska retorzija.

Ko je u ?emu jak?

Pravne države duguju jedna drugoj solidarnost, njihova je moralna obaveza i strateški interes da se svuda u svetu (a naro?ito u Evropi, u žarištu oba svetska rata) suprotstave tiraniji, odnosno da održe i ja?aju demokratsku civilizaciju u kojoj je mišljenje, vera svakog pojedinog gra?anina njegova privatna, a poštovanje njegovih prava – javna stvar. Kad ovaj novi vid zajedništva postane uobi?ajena ?injenica, mo?i ?emo da osmotrimo sebe, s izvesne distance, ogledaju?i se u o?ima drugih. Okolnost da sam jednim me?udržavnim aktom, u okviru jedne od deset novih ?lanica, 2004. godine i ja postao gra?anin Evropske unije, veoma je umiruju?a, jer nas osloba?a dugotrajne strepnje od jednog novog evropskog rata u koji bismo i mi bili uvu?eni, a to i nije baš mali uspeh. Javni politi?ki diskurs bi?e, me?utim, vrlo verovatno fokusiran na temu odnosa Evrope kao celine, ili bar kao unije, prema ostalim delovima sveta, prema drugim silama. Bi?e razjašnjeno, šta nam je važno, i koliko nam je važno. I da li uopšte treba rangirati svetske sile prema njihovoj mo?i? Da li je potrebno definisati ko je ja?i, još ja?i i najja?i? U pogledu istorijske starosti i brojnosti stanovništva, odnosno u pogledu ljudskih resursa, Kina i njeni susedi u Jugoisto?noj Aziji su najja?i. U pogledu oružane sile, koja je u stanju da sprovodi volju države, te u oblasti ekonomije i nauke, Sjedinjene Države su na prvom mestu. U pogledu pluraliteta, urbaniteta, životnog standarda i kvaliteta života, prva je, po svemu sude?i, Evropa, a ni njena ekonomija nije slabija od ameri?ke. S druge strane, Evropa je u prošlom veku pala u greh, i to dva puta, sa dva svetska rata, i uz to se nije libila da legne u krevet najgnusnijih tiranija. Evropa ima puno razloga da obuzdava svoju samozadovoljnost, i mada bih sad rado rekao i to da bi evropski humanizam mogao da bude naš ?arobni štapi?, ali dovoljno je da bacim pogled na sopstvena autobiografska iskustva, pa da ne nasednem nikakvom hvalisavo uspaljenom kolektivnom autoportretu, i da vidim opake zlotvore i zlo?ine, uskogrudu neosetljivost, i umesto dobro?instva – propuste.

Evropa kao otrežnjenje

Onaj ko je odlu?io da bude nitkov, kao Šekspirov Ri?ard III, na primer, i ako se i drži te svoje odluke, a u me?uvremenu na propušta da nau?i i sve prevarantske trikove pretvornosti, taj ?e znati da s lako?om i licemerno nanosi zlo, pa i da naloži, poru?i ubistva; taj ?e vrlo verovatno postati ?uvena istorijska li?nost. Može se desiti ?ak i to da i sam poveruje u to što govori. Onaj ko je svestan da laže, taj ne laže dobro. Onome ko je u stanju da i sam poveruje u ono što govori, onaj ko ume da se poistoveti sa svojim opsesijama u tolikoj meri da mu se u jednom ?asu u?ini da bi mogao da polaže pravo i na predodžbu posve?enosti, laganje ide od ruke, kao prvorazredna gluma?ka bravura. Ova strast, taj adrenalin vlasti, prati državnike kao pijanstvo dobru terevenku. U Evropi koja je pošla putem ujedinjenja, groznica vlasti više nije u stanju da izazove pomame ve?ih razmera, kažem s ?vrstim uverenjem, priznavši da patim od slabosti optimizma. (One minornije vlastodršce, me?utim, ume da zaludi.) Pretpostavimo nešto najneverovatnije: recimo, jedna skandinavska javna li?nost kaže neku zamamnu budalaštinu, i to takvu u kojoj možemo da iživimo svoje sklonosti i sposobnosti mržnje svojih bližnjih. Njegove ideje jedva da ?e me ovde, u Budimpešti, na bilo koji na?n, opiti. Štaviše, ve? bi i u njegovom užem susedstvu primetili da je smešno to što je ovaj ?ovek natrtljao. Ako bi ovaj prepredenjak naumio da se i meni obrati, preletevši u mislima sa severozapadnih rubova Evropske unije na njene jugoisto?ne rubove, bio bi prinu?en da smisli neku borbenu parolu iz našeg zajedni?kog, evropskog identiteta. Nije lako, mada ?avo svakodnevno obezbe?uje svojim poklonicima nasušni predmet mržnje. Da je Evropa bila u prilici da se užasne od same sebe, da se izle?i iz bunila, da spozna strasti tako što ih iživljava, da je bila je u prilici da po?ini izdaje i da ih se potom stidi – ovo u?enje ?ini neverovatnim da politi?ku Evropu zahvati neka zajedni?ka ratna histerija. Drugim re?ima, Evropska unija nije povoljna arena za politi?ke ludake.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejisti?kih beleški ma?arskog pisca ?er?a Konrada. Na ma?arskom jeziku je publikovana u prole?e 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posve?uje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige poti?u iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata nazna?ena je i godina nastanka, tako da ?italac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se name?u i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o ma?arstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopoliti?koj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskepti?ne diskurse. I što posebno ?ini privla?nim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove re?i.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!