ĐERĐ KONRAD: Evropa kao fabrika umetnosti

13 Feb 2015

Evropa za početnike (10)

Evropska unija je potrebna i kulturi

Tek ako bude opipljivo unapredila uzajamno upoznavanje pojedinaca i zajednica preko državnih i jezičkih granica, moći ćemo da kažemo da je evropska kulturna politika – uspešna. U 19. veku su pisci bili ti koji su zamislili nacionalne kulture. Sad se književnici nalaze pred izazovom da stvore ideju o evropskoj kulturi. Evropska književnost je uveliko postojala i u vreme kad na Evropsku zajednicu za ugalj i čelik niko nije ni pomišljao. Pre je postojala evropska književnost na latinskom jeziku, i tek potom, u novije doba, posle masovnog štampanja knjiga pojavila su se nacionalna razgraničenja. Evropska unija nije uslov opstanka evropske književnosti, može ona i bez nje, ali ako već postoji tako nešto, zašto joj ne bi bila od neke koristi? Postoje stvari koje idu same od sebe, stvari koje reguliše tržište, i kojima nije potrebna nikakva politika, ali ima stvari koje tržište nije u stanju da reši bez pomoći politike. Većini intelektualaca, zaposlenoj u oblasti obrazovanju i u istraživačkim institutima egzistencija je koliko-toliko osigurana, ali umetnički svet nema ovako jake, iz budžeta finansirane institucije. Onaj ko na univerzitetu predaje književnost, od toga može solidno da živi, onaj ko je piše, baš i ne može. Sasvim je logično da novostvorene okvire treba popuniti uzajamnim interesovanjem. Na Evropu možemo da gledamo i kao na ogromnu i komplikovanu fabriku umetnosti, čiji je proizvod i naš oblik života, način stanovanja, upotreba vremena, večernji programi, letovanja i zimovanja, a i bonton. Ako je to tako, onda je nadasve paradoksalna okolnost da se na stvaraocima kulturnih dobara i institucijama kulture iz evropskog budžeta izdvaja zaprepašćujuće malo sredstava. Nadležni verovatno misle da je to stvar nacionalnih lokalnih institucija. Greše ako tako misle. Jer kao što postoje transregionalni kulturalni ciljevi i institucije od značaja za nacionalnu državu, tako postoje i transnacionalni kulturalni ciljevi i institucije evropskog značaja, ili bi bar trebalo da ih bude.

Dve Evrope su manje nego jedna?

Preuzimanje uloge strateškog protivnika u odnosu na druge demokratije smatram znakom političkog slepila i brkanja vrednosti. Dolazeći iz diktatura čovek ne može da se načudi kolegama u demokratskim državama koji svoje kritičke stavove prema sopstvenim vladama ili prema Zapadu kao sistemu, ne povezuju sa nekritičnošću prema demokratijama. Za nas ja prava katastrofa kad treba da biramo između dva Zapada. Držim da su i antiamerikanizam, i antievrpejstvo ne naročito pametni populizmi, koji podjednako sadrže i megalomaniju, i osećanje inferiornosti. U interesu je svih onih manjih nacija koje žive istočno od Nemačke, i zapadno od Rusije, da ne bude dva Zapada, da se ne moraju svrstati uz jedan, a naspram drugog. Da ne bude dva, međusobno otuđena demokratska saveza! Atlantska solidarnost je neophodna za bezbedan opstanak demokratija. U Zapadnoj Evropi Ameriku uglavnom kude levičari, u Istočnoj Evropi pak, u tome prednjači desnica, štaviše, krajnja desnica. Mi ne vidimo nikakve vrednosti u obnovljenoj antiimperijalističkoj propagandi koja – danas kao i u godinama hladnog rata – pokazuje groteskno razumevanje za apsurdne diktature. I s obzirom na to da su Amerika i Izrael zajedno postali predmet grdnje, žar evropskog antiamerikanizma samo još više potpiruje latentni ili baš otvoreni antisemitizam, Šta da mislim, ako je u Turskoj friško objavljeni Mein Kampf postao bestseler, a zapadnoevropska levica se zalaže da se Turska što pre primi u Evropsku uniju? Bez anglosaksonaca Evropa bi danas bila nacionalsocijalistička, ili komunistička, ili podeljena, i jedno i drugo. Antievropeizam je glupost. Antiamerikanizam je glupost. Njihova je logika svojstvena logici svakog rasizma, kao rešenje bilo kojeg – malog ili velikog – naroda s nekoliko diskvalifikatorskih frazetina.

Osovina? Alchajmerov sindrom?

Pre nekoliko godina ozbiljne novine ponovo su bezrezervno koristile reč osovina. Ako među velikim evropskim demokratijama dođe do trajnog raskola, to je nama srednje- i istočnoevropljanima uvek sumnjiva i opasna pretnja. Kao što odbacujemo i antievropske fraze, tako ne želimo da budemo ni antiatlantisti, ni antiamerikanisti. Egzistencijalni interes svetskog mira jeste jedinstvo demokratija. Time što su dva saveza nadvoje pocepala Evropu, izazvana su dva svetska rata. Nezgrapno gruba ispoljavanja u bilo kojem pravcu vode do eskalacije uvreda, to je doba procvata sablažnjivog i psovačkog žurnalizma. Treba očekivati disciplinovanu uzdržanost ne samo od onih koji donose odluke nego i od publicistike koja ih prati, od njima lojalnih kolumnista, jer jezik veoma brzo može da postane grub. Naše sudbine umnogome određuje pitanje, šta mogu sebi dozvoliti odgovorni kreatori javnog mnjenja. Pre 1945. godine žitelji Srednje Evrope bili su žrtve nemačkog posebnog puta bilo kao okupirane, bilo kao satelitske države, bilo kao prinudni članovi sovjetskog bloka, ali 1989. godine su se oslobodili baš zbog toga da ne budu ponovo instrumenti u nadmetanju većih nacija. Bili smo u prilici da u osamdesetim godinama čitamo udarne naslove u američkim nedeljnicima: Poor litle Europe, Eurotrash, The decay of Europe. Mlađi bi voleo da je stariji pod njim, ili iza njega. 1999. godine smatrao sam da je greška što je NATO postao instrument radikalnog islamizma, bombardovanjem podržavajući versko-nacionalističku politiku kosovske albanske secesionističke gerile. Amerikanci su učestvovali u dva svetska rata, kao lojalni saveznici podržali su Veliku Britaniju, i time odlučili dalje tokove rata. Tako je bilo i u Drugom svetskom ratu. Doneli su demokratiju i u Nemačku, i u Japan, pa su svojim prisustvom i odbranili ove nove demokratije od ekspanzionističke sovjetske i kineske diktature.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!