ĐERĐ KONRAD: Duševno slepilo

23 Apr 2015

Evropa za početnike (20)

Razmena dobara uz stisak ruke

Videli smo slike, sećamo se scena, razmišljali smo o njima, pa ipak ne razumemo. Nezamislivo je, jer je nemoguće poverovati, da su te sulude podlosti počinili inače normalni, ponekad sigurno i ljubazni mladići. Da bi uopšte i mogli da učine ono što su činili, bilo je potrebno da zarobljenika vide kao predmet, da u čovekolikom biću ne vide čoveka. Bili su potrebni neki moždani poremećaji koji bi se mogli nazvati i duševnim slepilom, usled kojeg počinilac ni najmanje ne može da se poistoveti sa žrtvom. Ali, možemo li mi sami da se poistovetimo sa njom? Ako ne računamo vrlo mali broj izuzetaka, nismo ni počinioci, ni žrtve. Na osnovu krvnog srodstva, poznanstva ili kulture možda imamo veze i s ovima, i s onima, znamo ih, i oni su učesnici naše svesti. Eno ih, nemoguće ih je oterati na jednoj unutrašnjoj sceni. Shodno svom zanatu, svakodnevno uobličavam, brusim rečenice. Moj deda s očeve strane, u seoskoj varošici mog detinjstva, u Berećoujfalu, u svojoj limarskoj radionici proizvodio je sa svojim pomoćnicima i šegrtima kante za polivanje bašte, kofe i lonce, pre nego što je otvorio dućan u kojem je prodavao industrijsku robu. Odlazio je svakog jutra u radionicu, i do rane večeri je radio u društvu svojih ljudi. To je bio njegov odgovor na sve što se preko dana dogodilo, to je bio i odgovor na očekivanja mušterija koje su podrobno pregledale robu pre nego što bi platili njenu cenu. I kao što je dobro bilo ono brašno koje su gazde u mlinu mleli iz svoje pšenice, tako je i pocinkovana kanta bila dobra, deda je lično bio sadržan u toj kanti, kao što je gazda bio nazočan u brašnu. Razmena rada jednog jevrejskog zanatlije i jednog hrišćanskog zemljoradnika: i jedan i drugi ponudio je svoje delo u koje je uložio celog sebe, za koje je garantovao. Jevreji su već nekoliko hiljada godina širom sveta u ovakvim odnosima razmene sa svojim okruženjem. Dali su monoteizam, Toru, hronike, psalme i proroke. Evropski hrišćani nisu rekli da im sve to ne treba. Jevrejski espap i jevrejski Isus bio im je potreban. I zajedno sa njim sve ono što je učio: Deset zapovesti i Beseda na gori.

I Svevišnji je bio potreban

Bili su potrebni i oni jevrejski ribari, tesari i drugi majstori koji su proroka iz Nazareta okružili i koji su postali apostoli njegovog učenja. Bilo je potrebno sve ono iz jevrejske baštine što čini fundamente hrišćanske kulture. Bila je potrebna predstava o Svevišnjem da bi on bio ishodište svega svetog, i da bi bilo moguće razlikovati sveto od profanog, praznične od običnih dana, da bi krov nad njihovim glavama i njihova telesna čistota, jelo i piće, ljubav, rođenje i smrt imali na sebi božanski dodir. Bila je potrebna milost jedinog Boga u izuzetnim časovima života, da bi život stekao vlastitu svetlost na paleti od tame do sjaja, od praznine do punoće, da bi čovek, sklapajući savez sa Tvorcem, mogao uistinu da bude njegov saradnik u poduhvatu stvaranja. Potrebna je bila ideja o Svevišnjem da bi Jevrejin kao pojedinac bio u stanju da čuje nevidljivi glas koji se ne oglašava iz kamena, drveta, medveda, zvezde, sunca, niti iz bilo kakvog prirodnog fenomena, i koji nam se ne obraća iz jednog drugog, nama sličnog smrtnika ograničenih znanja, već dolazi iznutra, iz duha i duše, i zbog toga je neuhvatljiv, ni rukom, ni umom. Bejaše to i te kako smela slutnja. Duh i duša, svest i sećanje, dakle, ono što čoveka čini čovekom, spaja nas sa našim precima. I budući da Bog, kome su se Jevreji obratili, pripada svakom čoveku, čitavom čovečanstvu, svake hvale je vredan svaki posrednik – i hrišćanin, i musliman podjednako – dakle, svi koji su ovaj doista transcendentni ideal božanstva, svaki na svoj način i svaki u svojoj interpretaciji, pronosili po svetu. S puno ljubavi pomišljamo na svoje roditelje u životu i u (prirodnoj ili nasilnoj) smrti, kao i na našu braću i sestre, na naše bližnje, susede i prijatelje, najčešće blagonaklono osmatramo novorođenčad, jer su se rodila kao ljudska bića, i s puno ljubopitljivosti, s empatijom posmatramo u njihovoj prošlosti i sadašnjosti našu vrstu, to mudro i ludo biće, čiji smo jedan primerak i mi sami.

Rano razaznavanje sebe u svetu

Imao sam šest godina kad je izbio Drugi svetski rat. Stežući Hildinu ruku, ruku moje nemačke guvernante, nagnut sasvim blizu zvučnika radio-prijemnika, slušao sam onaj neprijatan glas koji je Jevrejima pretio istrebljenjem. Mati mi je objasnila ko je taj koji govori tako neprijateljski, i rekla mi je i to da ako ovaj svemoćni čovek bude uspeo u svojim planovima, onda je nama došao kraj. 1939. je bila ona godina u kojoj je mađarski parlament, saglasnošću više stranaka, doneo tzv. „drugi jevrejski zakon”, kojim je praktično onemogućen opstanak jevrejske manjine. Godinu dana ranije, 1938. godine, u francuskom Evijanu, zapadne demokratije su se sporazumele da neće dati azil Jevrejima koji će pokušati da pobegnu iz onih delova Evrope koji će se naći pod nemačkom okupacijom, niti će im dozvoliti da iz njihovih luka krenu brodovima u Palestinu, na teritoriju starovekovnog Izraela. Očevi trgovački pomoćnici i sinovci, mladi Jevreji, koji su regrutovani 1942. u frontovske radne jedinice, prolazili su kroz pravi pakao u Ukrajini – o tome su pričali preživeli koji su se 1943. godine vratili sa bojišta. Moj stric, čika Marci, koji je držao prodavnicu igračaka, slatkiša i parfema, koji je četrdeset druge otpremljen, a četrdeset treće vraćen sa mađarskom armijom, ispričao je kako su po naređenju mađarskih žandara morali goli i bosi da plešu na jednom školskom hodniku čiji je pod bio posut obućarskim klincima, sve dok nekolicina njih nisu priznali gde su kod kuće sakrili vrednije stvari. Jednog ponosnog fudbalera su kaznili tako što su ga golog, usred ukrajinske zime, polivali vodom koja se ubrzo smrzla stvorivši smrtonosni ledeni obruč oko njegovog tela. Prvi pomoćnik mog ujaka, tekstilnog trgovca, na leđima je doteglio svog bolesnog brata u bolničku baraku, ali kad se kod tihog Dona front pokrenuo prema Zapadu, i kad je nemačka vojska sa svojom mađarskom saveznicom počela žurno da se povlači, šta su drugo i mogli da urade s bolničkom barakom, nego da je s bacačima plamena zapale, a one bolesnike koji su uspeli da se dokopaju vrata, iz neposredne blizine pokose iz automata. Andraš Šved, koji je ovo ispričao, ugledavši zapaljenu baraku, pojurio je nazad po dubokom snegu, jer je u toj baraci ostavio bolesnog brata, ali drugovi su potrčali za njim i vratili ga u kolonu pre nego što su ga stražari ubili.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko