ĐERĐ KONRAD: Diktatorski mentalitet i demokratska frazeologija

17 Sep 2015

Evropa za početnike (41)

Brak despotizma i imetka

I vlast, i kapital biće naš, rekli su ideolozi i realizatori ovog trećeg modela uobličavanja društva. Rađa se nova klasa, sinteza despotizma i bogatstva. Zbog toga i govori Balint Mađar o mafijaškoj državi koja nije nekakav kriminalni izuzetak i stranputica, nije reč o organizovanom podzemlju nego o organizovanom nadzemlju, zakonito stvaranoj novoj stvarnosti, jer je nova mafija, sa zakonima koje je izglasavala s dvotrećinskom većinom, kao što su nekad komunisti s ideologijom diktature proletarijata ili nacisti sa nacionalnom revolucijom, obezbedila sebi monopol ujedinjenja političke i ekonomske vlasti.

S podrobno i svestrano izloženom analizom Balinta Mađara složili su se mnogi vrsni liberalni naučnici i esejisti, koji su u sopstvenim oblastima istraživanja došli do analognih, u ovom pojmovnom okviru interpretiranih saznanja. U zborniku pod naslovom Mađarski polip – Postkomunistička mafijaška država skupljeni su radovi dvadesetak eminentnih autora. Ovaj model nudi inspirativne mogućnosti za izučavanje zemalja kako unutar Evropske unije, tako i onih koje se nalaze na njenim istočnim i južnim rubovima. Evropska unija se sučava s jednim suštinskim pitanjem: da li će nacionalističke autokratije zakočiti tokove razvitka demokratske federacije, ili će u odbrani izvikanog nacionalnog suvereniteta posednici političke vlasti uspeti da uspostave i da održe antikomunističkom retorikom prožete, ali komunisitičkim partijskim državama slične nacionalističko-etatističke režime. Ova nova, oštrovida budimpeštanska škola može suštinski da osveži sociološku misao.

Novi se još ne stide

Zasedne jedna mrzovoljna, razgovorima, pregovorima nesklona ali o nebitnim pitanjima namerno blagoglagoljiva bratija, odlučna da jednom za svagda odredi i da definitivno obznani koja je od dve polovine Mađarske ispravna, a koja nije, koja da bude pobednica, a koja da ostane na podu. Namerna je da to učini da država ne bi i dalje vrludala i batrgala između levog i desnog, dosta je bilo lutanja, alternacija je remetilački nered. Politička klasa ne može da zamisli veliku koaliciju, sporazum, saradnju. Kao što je podela Evrope bilo loše rešenje, tako je i podela jednog društva loš potez: stalni verbalni građanski rat, bez izgleda na pomirenje. Zemlja je u političkom smislu šizofrena, politička klasa ne ume da sa kolegom s druge strane povede dijalog u cilju pronalaženja konsenzusa, jer čovek obično ne poznaje onog koga a priori odbacuje. Socijalisti se već stide komunističke prošlosti, rado se od nje ograđuju, i okreću se Zapadu. Nacionalisti se ne stide ni prošlosti, ni sadašnjosti, štaviše sve više se ponose njima, i okreću se prema Istoku. U svim postsovjetskim republikama se ustaljuje paternalistička diktatura na čelu sa bivšim lokalnim liderima komunističke partije, oni su Očevi,  baši. Svuda nailazimo na vođu koji smišlja kako da dograbi i da zadrži vlast s diktatorskim mentalitetom i sa demokratskom frazeologijom. Najupečatljivija strast je negovanje neprijateljstva prema rivalu, apriorno odbacivanje svakog njegovog gesta, svake reči, svake ideje, svakog simpatizera ili imenovanog funkcionera protivničke strane – ne samo odbaciti, nego i prezreti. Ne udisati zajedno sa njim isti vazduh, preporučljivo je, nadalje, pokazati osećanje zgađenosti od svakog dodira s drugim, tog drugog ne treba shvatiti kao protivnika u sportskom smilsu reči, već kao nekakvo podmuklo biće, a sa njim, pošten čovek koji iole daje na sebe, neće ni kafu da popije. Ne treba prostreti planove na sto, svaka iz serije uredaba neka bude neočekivani udarac, ako vam se više dopada, udarac u pleksus.

Nacionalizacija ide lako o brzo (2010)

Novo državno vođstvo baca blato, drvlje i kamenje na prethodno vođstvo, ali nikog nije strpalo u zatvor, to je bila samo njegova želja, bila je to njegova pretnja, s naglaskom da je rivalu po pravdi mesto u zatvoru – ali ipak nije preduzimalo ništa više od ovih lepih želja. Naime, u Uniji bi realizacija jedne takve ideje previše koštala. Stanovništvo je obilato snabdeveno ideološkim frazama, grub i kičerski jezik odbija one koji su još privrženi dobrom građanskom ukusu, zato i nema oko Fidesove vlade intelektualaca prvog reda. Obaranje diktature je revolucija, dok je obaranje demokratije – kontrarevolucija. A o nacionalnoj revoluciji govore fašizmi 20. veka.

Novi režim bi prešao Rubikon kad bi priredio političke sudske procese, ali to nekako ne prolazi kroz pravni sistem. Sve dok nema političkih suđenja, bilo bi moguće popraviti situaciju, ali pošto se atmosfera straha zgusnula, i pošto se uvek smišljaju novi i novi oblici i pravila zastrašivanja, u naše živote se uselila iracionalnost nepredvidivosti, i to čini odbacivanje novog režima refleksnim i neartikulisanim. Ako se neko još seća 1948. i 1949. godine, taj zna s kakvom lakoćom može vlast da sklizne iz demokratskog pluralizma u bespoštednu partijsku državu. Najvažniji znak početka ovakvog pokliznuća je stavljanje javnog medijskog servisa pod centralizovanu partijsku kontrolu, zauzimanje većeg dela prostora štampe, disciplinovanje javnog govora i njegovo potiskivanje u defanzivu. Radikalna nacionalizacija se sprovodi relativno lako, iz jednog zahvatanja u taj prostor sledi drugo. Da li se može zaustaviti na tom strmom klizištu? Od svih istočnoevropskih prijatelja i u ekonomiji, i u politici pali smo na najniži nivo. (Ovog časa čujem na radiju da je Matolči, ministar za privredu, obećao da ćemo 2030. godine biti uspešna i srećna zemlja, prva u Evropi. Deluje umirujuće.) Ali, da li je u stanju jedna zemlja da procveta ako jedna njena polovina vodi građanski rat protiv njene druge polovine?


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!