ĐERĐ KONRAD: Diktatorima je mesto u zatvoru

17 Feb 2015

Evropa za početnike (11)

Diktatorima je mesto u zatvoru

Posle dva ranija totalitarizma, nacističkog i boljševičkog, islamski radikalizam je treći totalitarizam. Verski terorizam ne ističe racionalne političke ciljeve, njegovi ciljevi su s one strane politike. Zajednički element svih totalitarizama je zahtev apsolutne odanosti, uzvišena retorika i gangsterska praksa. I danas može svako da bude korisni idiot, i danas može svako slobodno da ponudi sebe za apologetu ovakve ili onakve tiranije. Demokratija je kompatibilna sa svakim narodom, kulturom, religijom. Da li je muslimanska vera nespojiva sa demokratijom? Koliko džamija ima u demokratiji? Čisti je rasizam ustvrditi da ljudi islamske vere – a Arapi naročito – baš preferiraju diktaturu, da vole da strahuju od tajne policije, i čak i kad bi im bili ponuđeni, osećali bi odvratnost prema slobodnim izborima. Četvrtina populacije na ovoj planeti je slobodna, ostali nisu. One zemlje u kojima se ljudska prava kako-tako uvažavaju, čine jednu zajednicu: međunarodno društvo demokratija, ako vam se više dopada, svetski savez demokratija. Za to što mi spadamo u tu jednu četvrtinu, možemo da budemo zahvalni prethodnim generacijama i – jednim delom – sebi samima. Na svet je moguće gledati kao na jedinstveni prostor, on je kao neki velegrad, ako se u jednoj ulici desi ubistvo, policija izlazi na lice mesta. Onaj ko saoseća s narodom, taj će da primeti, i pamtiće krvoprolića. Demokratama je u interesu da se smanji broj diktatura na planeti. Ako je teror globalan, onda će i napori da se svet od njega zaštiti – biti globalni. A diktatori-ubice svoje preostale godine života trebalo bi da provedu u zatvoru. Države moraju da se drže dogovora da neće trpeti privatizovanu oružanu silu, i da će sprečiti prelazak oružja u ruke mafijaša, lokalnih gospodara rata, šefova raznih klanova i podzemnih terorističkih organizacija. Uspostavljanje sistema raznih ideoloških, političkih, vojnih saveza protiv Zapada nadasve je opasno. Ovakvi sistemi uzimaju u zaštitu one mlade idealiste koji se opredeljuju za teror kao svoju životnu strategiju.

Višespratna svest

Svakome koga to zanima, treba dokazati da je teror rđav posao, i da ne donosi rezultate. Sasvim je svejedno da li se pozivaju na Lenjinove tekstove, ili na Kuran. Postojale su temeljne razlike između istočnoevropskih disidenata i versko-nacionalističkih gerilaca: prvima nije ni padalo na pamet da se late oružja. Mnogo nam govori kooperacija nekadašnjih komunističkih tajnih službi, antizapadnjačkih terorističkih grupa i arapsko/islamističkih radikala. Ako se radilo o ideološki oplemenjenim teroristima, onda se sentimentalizam dobrih ljudi s blagim osmehom okreće prema tim lepim, bradatim, mladim ljudima. Vladi Evrope, jer će biti evropske vlade, biće potrebne savetodavne institucije, pa će biti i nauke o Evropi koja će na kraća razdoblja inkorporirati intelektualce iz svih krajeva sveta. Veliko je rasipništvo to što najbolji umovi čame u zabačenim nacionalnim institutima. U svim strukama postoje znalci koji su prosperitetni kako na evropskom, tako i na domaćem tržištu, jer su razumeli višespratnu suštinu evropske svesti. Ne mogu se zadržati ni na jednom od spratova, na jednom će se, doduše, osećati najudobnije, ali moraju dobro da poznaju još neke. Pridošlice, kao uglavnom svi početnici, imigranti, sa novim, svežim energijama ulaze u nadmetanje. Deca mojih prijatelja su se već razmilela svuda po Evropi i svetu. Zapad mora da se pripremi na odnose i manire ravnopravnosti. Naši realni saveznici su demokratije sveta, one zemlje koje se slažu po pitanju ličnih sloboda i ljudskog dostojanstva kao najviših vrednosti. Skromnije rečeno, tamo gde opozicija može slobodno da deluje, i odakle Amnesty International nema ništa naročito da izvesti. Već je i to dobar znak što se evropski političari redovno sastaju da bi raščistili sporna pitanja. Mene uvek razveseljavaju zajedničke fotografije na kraju tih samita, neodoljivo me podsećaju na grupne fotografije školarca na kraju školske godine. Ako smo s nekim prijatno večerali, ostaćemo s njim vrlo verovatno u dobrim odnosima.

Nacionalizam

Evropsko ujedinjenje je, skoro izvesno, dete prosvećenosti, ali nam iskustva kazuju da, kao suprotnost univerzalističke tendencije, morao da se pojavi i antiintegracioni, ili upravo dezintegracioni romantizam. Na samom kraju prošlog veka, ako smo ponekad skrenuli pogled na Balkan, videli bismo delovanje baš te romantike kao ideologiju homogene nacionalne države, i isto to vidimo, samo u nešto smirenijim oblicima koji ne prete baš izbijanjem ratova, u formi nešto umerenijih ali nipošto zanemarljivih pretnji po mir na prostorima Srednje i Istočne Evrope. Jugoslovensko društvo ni po čemu nije bilo više zaostalo u razvoju od svojih suseda, ali pošto u južnoslovenskoj saveznoj državi nije bilo jednoznačno većinskog naroda, a srpski nije bio toliki da bi mogao tu ulogu da preuzme, nacije sličnog jezičkog izraza koje su živele u okviru te države zajednice, poistovetili su demokratiju sa referendumom o osamostaljivanju. Doživljavajući federaciju kao prinudno rešenje, većinske nacije pojedinih republika-članica uspostavile su svoje zasebne nacionalne države, na isti onaj način kao što su narodi nekadašnje Dunavske monarhije cepajući se na nacionalističke države-naslednice, podelili između sebe Habsburšku carevinu. Naoružani nacionalisti i intervencije velesila razdvojile su narode, uspostavljajući nove većine i nove manjine, s tim da su položaj ovih potonjih do te mere otežali, da su mnogi svojom voljom, ili pod pritiscima, napustili svoja prebivališta, rodni kraj, svoje domove, posao i imovinu. Ova manjinska pitanja su hronične bolesti nacionalnih država, od kojih mogu da se oporave tek ako budu na pravedan način okončali konflikte. Sve dok ideja nacionalne samouzdržanosti ne bude ojačala, većina će ostati bolesna. Tamo gde ovo pitanje nisu znali, ili hteli, strpljivim, demokratskim metodama ublažiti, skoro neminovno se pojavila ideja etničkog čišćenja, odnosno deportacija, koja su bila podsticana terorističkim činovima.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!