ĐERĐ KONRAD: Da li će društvo biti jače od države?

10 Nov 2015

Evropa za početnike (49)

Svetovni humanizam

Nije lojalnost posao pisca, umetnika, nego jasnovidost.

U svom poslu nije podređen niti jednom čoveku, niti bilo kakvoj hijerarhiji. Državni nadzor književnosti, drugim rečima: cenzura, koja naglašava obeveze pisca prema državi, a ne njegovu slobodu, u suštini je antiknjiževna atituda. Ovde, u Evropi, dvesta godina posle izbijanja francuske revolucije i posle deklarisanja za svakog pojedinca važeća ljudska prava, bićemo dostojni prideva „evropski” ako budemo jedni drugima saveznici, uzajamni zaštitnici prava i sloboda. Evropska unija može da kontaktira stanovnike drugih kontinenata na osnovu svetovnog humanizma, što omogućava mirni suživot pripadnika različitih verskih zajednica ili ateista. Suština je u uspostavljanju ne-religiozne države koja garantuje slobodu mišljenja, dakle, liberalne demokratije. Ona demokratija u kojoj je pažnje vredna ne samo stanovište većine, nego i mišljenje manjine, može se nazvati liberalnom demokratijom. Savezničke države Evropske unije su sve, manje-više, po unutrašnjem uređenju, liberalne demokratije, mada ima primera da se poneke članice u nekakvom zanosu podlegnu despotskim iskušenjima većinske demokratije. Sloboda, međutim, nije data jednom za svagda, nije stalna,  ona raste i slabi, i pri tome je potrebno mnogo truda, da se se sačuva, da se ne izgubi. Izabravši Uniju, izabrali smo i jedni druge, kao što uz našu draganu ide i cela njena familija. Uzajamno pripadništvo, hteli mi to ili ne, i nas uobličava. U mojim očima jedna od karakteristika Evrope je i ta okolnost da nikome do sada nije uspelo da neko duže vreme vlada nad njom. Previše su za to jake evropske individue. Mogli smo naučiti da se Evropa samo u slobodi može ujediniti, i da je svaki drugi apel na jedinstvo – lažan. Koja je sloboda vrednija – sloboda građana, ili sloboda vlada? Zaštitnici sloboda imaju posla ne samo tamo gde nema demokratije, nego i tamo gde je ima. Potreba za slobodom može da bude prolongirana, ali se ne može sahraniti, jedino sa nama samima.

Završna pitanja

Da li se može reći da je Evropska unija novi tip nacionalne zajednice? Da li je ona zajednica evropskih građana, ili zajednica nacionalnih država, odnosno, nacionalnih vlada? Prihvataju li ove potonje pravila i obaveze koje nameće članstvo u Evropskoj uniji, uključujući i nadglednje izvršavanja preuzetih obaveza? Koje su obaveze prioritetnije: nacionalne ili evropske, populističke ili federativne? Šta nastaje posle raspada sovjetskog bloka, odnosno komunističkih partijskih država: nacionalistička partijska država ili liberalna demokratija? Može li unutar Evropske unije da nastane neka nacionalna autokratija? Zapad ili Istok? Da li je ostvariv, s osloncem na većinu glasova, parlamentarni jednostranački sistem? Šta znači unutar višestranačke demokratije nacionalna revolucija? U kolikoj meri znači nacionalistički premoćna država – lidersku državu? Liderska partija – liderska država? U kolikoj meri može promena vlade da znači i promenu političkog sistema? Da li je parlamentarna većina ovlašćena da bez konsenzusa, odozgo nametnutim smernicama promeni ne samo ustavom utvrđeni politički, već i čitav društveni sistem? Kako reaguje Evropska unija ako privredu, administraciju, medije, obrazovanje, kulturne institucije i nastavno gradivo ne podređuje sebi vlada jedne zemlje-kandidata, već jedne punopravne zemlje-članice Unije? Može li evropsko-međunarodna kontrola, osim oblasti ekonomske politike, da se proširi i na celokupnu politiku jedne zemlje? Šta kaže evropska zajednica na pojavu razgradnje demokratije? Da li je nacionalni suverenitet povređen ako se zajedničke evropske institucije protive antidemokratskim pravnim propisima i odredbama? Da li je izdaja ako se na zloupotrebe nacionalne vlade skrene pažnja evropske javnosti? Ako se istočnoevropski nacionalni političari dokopaju parlamentarnog svevlašća, da li mogu da izgrade sebi centralizujuću partijsku državu s kultom vođe, i sa favorizovanom buržoazijom. A biti vođa, izvoditi driblinge, trikove, biti u sukobu i iznutra i spolja skoro sa svima: nije lak zanat.

Mnogo je nas koji veruju da će društvo i ovog puta biti jače od države.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

(Kraj feljtona)

Preveo i priredio Arpad Vicko