ĐERĐ KONRAD: Čemu nacionalizam?

04 Mar 2015

Evropa za početnike (13)

I patrioti i kosmopoliti

Ako više ne važi nekadašnji, jednopartijskim sistemom osigurani socijalistički kohezioni princip, onda od svih mogućnosti je onaj versko-etnički postao skoro vladajuće načelo, podržan i od strane crkvenih zajednica. U onim istočnoevropskim zemljama koje su bile pod sovjetskom kontrolom, kontinuitet državnog bića je sačuvan, zaštitnički krov nad glavama građana nije se urušio, nije ih zahvatila histerija, i nisu se latili oružja. Jedan od ciljeva demokratskih pokreta u tim istočnoevropskim zemljama bilo je zauzdavanje oružane sile, a ne dekonstrukcija države, njena podela ili njena privatizacija pod vlašću lokalnih vođa, gerilskih šefova, raznih warlord-ova. Ali, pitamo se, zbog čega politički mesečari uporno proizvode sve manje i manje države? Posledice tog usitnjavanja su provincijalizam, odsustvo samokritike i prebacivanje odgovornosti na druge. Otcepljene i zatvorene kulture nisu zanimljive, secesija smanjuje i mogućnosti i obim razmene. Male zemlje su neobično prpošne, pune samohvale, gledano sa strane, međutim, taj zanos gubi na zanimljivosti, štaviše, postaje smešan. Nešto samopoštovanja nije na odmet, ali preterano samoljublje može da bude odbojno. Što je neki grad veći, i ako u njemu preteže kosmopolitizam, veći su izgledi da u njemu pronađem i specifičnosti, i to raznovrsne specifičnosti od kojih mogu slobodno da izaberem onu koja mi se dopada. Raspad Sovjetskog Saveza je proces analogne strukture. Kakve su stvarne prednosti od njega imali nekadašnji sovjetski građani, danas još nije lako sagledati. U svakom slučaju, nekih trideset miliona bivših sovjetskih građana ruskog maternjeg jezika našlo se pod suverenitetom drugih nacionalnih država, a to je značajan, stalni remetilački faktor na istočnim područjima Ukrajine, u zakavkaskim, baltičkim i srednjeazijskim državama.

Šta čini većinska nacija?

Samo jedan mali primer: jedan nastavnik mađarskog jezika i književnosti iz zakarpatske oblasti morao je da se prilagodi tome što je najpre postao čehoslovački, pa potom sovjetski državljanin (a da ga niko ništa nije pitao šta on sam misli o tome), i sad, taman kad je već sasvim dobro naučio ruski, nekadašnji zajednički jezik Sovjetskog Saveza, od ovog znanja više nema mnogo koristi, jer od sad mora da predaje i da piše pre svega na ukrajinskom. Teže mu je da se prilagodi ukrajinskom nacionalizmu, nego nekadašnjem, zajednički proklamovanom socijalističkom internacionalizmu koji je, doduše, favorizovao rusku hegemoniju. I ako je već nacionalno postalo primarno određenje, zašto on ne bi mogao da bude Mađar? Isto se pitanje postavlja i u slučaju drugih susednih nacija. Ako nema socijalističkog tabora, onda je na sceni nacionalna država, ako nema socijalističke države, imamo nacije, sve dok ideja pravne države liberalne demokratije ne uhvati korena i ne postane vladajuća i pod ovim podnebljem. Velike evropske nacije su u 19. veku još bile u stanju da asimiluju manjine u svojim nacionalnim državama, ponudivši značajne prednosti onima koji su bili voljni da im se pridruže. U odnosu na to, asimilacija na istočnom delu kontinenta, u 20. veku, manje je radosna i više prinudna, onome ko je bio nateran da se prilagođava, nivo većine nije baš bio mnogo privlačan. Asimilacija naviše, ka ugodnijem je prijatno, a naniže – neprijatno. I šta čini nova većinska nacija? Zdušno prione da kultiviše nacionalističku istoriju, antropologiju, lingvistiku, arheologiju i ikonografiju, kipove, u mermer uklesane natpise bivše većinske nacije uklanja ili prikriva, otežava slobodni promet knjiga, manjinskim đacima nameće nacionalno pristrasne udžbenike, ne postavlja višejezične table s nazivima naselja i ulica, obezbeđuje pogodnosti onima koji prelaze na većinski jezik, izrazito nevoljno trpi manjinske kulturne poslenike, drži da je dovoljno da se manjinska kultura ispolji u pevanju narodnih pesama i u smotrama narodnog folklora. A onaj ko ne govori jezikom većine, polako tone i suočava se s teškoćama.

Kao fudbalski navijači

Jednostavniji umovi koji pojavni svet dele na crno i belo, odabrali su sebi jedan dobar i jedan loš nacionalizam, pravdali su prvi i demonizovali drugi, i na taj način su i sami postali nacionalisti i ponudili Istočnoj Evropi ono što u Zapadnoj Evropi ne bi smatrali poželjnim. Pre onog grandioznog proširenja Evropske unije, bili smo bezmalo uvereni da bi manjinsko pitanje moglo da bude na umirujući način rešeno samo u transnacionalnim integracijama, možda baš u Evropskoj uniji – s obzirom na to evropsko državljanstvo u krajnjoj liniji znači da su Evropljani, gde god živeli u Evropi, punopravni i ravnopravni državljani. Nije neosnovana bila ni nada da će nacije – kao jezičke i kulturalne zajednice – unutar integracije biti sve manje ovisne od državnih granica. Evropska unija je s jedne strane olakšala transnacionalne veze, a s druge strane osvežila je novim podsticajima i nacionalizme. S obzirom na to da u Evropi oružani sukobi između nacija i narodnosti više nisu verovatni, ova sigurnost je omogućila da se bez opasnosti, bez prolivanja krvi, bez dalekosežnih posledica obnove neprijateljstva, u najvećoj meri verbalna, u kojima se obe strane pozivaju uglavnom na iste stvari, a pre svega na odurno nacionalističko neprijateljstvo, na grubost, isključivost i cenzorske gestove druge strane. Uzajamno vređanje, nipodoštavanje je sasvim komotno moguće, dakle, i bez rata. Ali, čemu uopšte ovi uzajamni animoziteti, ova ostrašćena neprijateljstva? Omiljena javna retorika manje kulturnih slojeva je nacionalizam koji je, bojim se, neiskorenjiv – ne ume da ne bude. Treba nekog mrzeti, i naspram toga treba da se uzdigne jedno ponosno mi. I da bude moguće ponovo pokazati prstom naspram nas na jednog gnusnog, odvratnog neprijatelja. Ova pojava se može objasniti na sličan način kao što se objašnjava duševni svet zanesenih fudbalskih navijača.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!