ĐERĐ KONRAD: Broj trikova je ograničen

05 Aug 2015

Evropa za početnike (36)

Suština problema je sam Orban i njegova vlada

Januar 2012. Tri najvažnije svetske agencije za procenu kreditnog rejtinga svrstale su Mađarsku, odnosno njenu privredu u najnižu, bofl-kategoriju. U bofl-zemlji i vlada je lošeg kvaliteta. Viktor Orban i njegova vlada nisu rešenje problema mađarske privrede, već su problem sami po sebi. Na stručnom nivou bilo bi moguće pronaći plodotvorna premošćavanja između desnice i levice u Mađarskoj. Zemlja boluje od „hladnog” građanskog rata između veštačke desnice i veštačke levice. Ni jedna, ni druga, međutim, nema dublje porodično-biografske temelje koji bi činili opravdanim njihov ratni sukob. Glavni protagonisti su, na obe strane, većim delom deca nižih kadrova iz unutrašnjosti, onog državno-socijalističkog režima koji je vladao pre 1989. godine, ili su i sami bili funkcioneri tadašnje omladinske organizacije podređene komunističkoj partiji. Može se reći, dakle, da su iz istog obora izašli, mada ih kivnima čine različite uvrede. Provincijalci zaziru od velegradske, intelektualne kritike, kao dobri đaci možda i preduzimaju izvesne napore da se priključe eliti, ali je verovatnije da se samo zabavljaju fantazijama nekakve pobede ili osvete. Jer imaju čvrstu volju da pobede, ako su ikad osetili ukus poraza – utoliko pre. Neprestano se propinju na prste, i voleli bi da poistovete sebe s Nacijom.

Što god se desi, oni samo pognu glave

U političkom zaokretu 1989. godine značajnu ulogu su imali intelektualci, disidenti, oni koji su bili predmet doušničkih izveštaja. Pisci ili naučnici bili su opozicioni disidenti u nedostatku nečeg boljeg, i čim bi im to njihov judicium, njihovo moralno prosuđivanje dozvolilo, vratili bi se svojoj struci. Ja specijalno ne volim ni desnicu, ni levicu, ali volim demokratiju, mogućnost da svako kaže šta misli, da vidimo kakvi se ljudi preporučuju da nas vode. Demokratija je ponajviše zbog toga dobra, što vlastima otežava da ponižava ljudsko dostojanstvo građana, i što građanima omogućava da na osnovu zakona odbrane sebe od viših vlasti. Ona znači odbranu slabijih i samoodbranu od prekomerne sile. A na osnovu čega, u ime čega ima jedno određeno društvo, odnosno njegov šef, apsolutnu vlast nad nama? Ovde se sad to dešava zbog toga jer dve trećine narodnih poslanika prilikom donošenja svake odluke pogne glavu pred liderom partije, i izglasa ono što on hoće. To se dešava u poslednje vreme u Mađarskoj, gde automatski pognute glave dve trećine poslanika uspostavljaju parlamentarnu diktaturu, ono tele sa pet nogu, onu antievropsku članicu Evropske unije, koja svoj samovoljni, a nacionalnim nazvani suverenitet pretpostavlja pripadništvu uniji.

Lako je skliznuti nazad u romantizam nacionalne države, i ova novopopulistička inteligencija se toga drži kao najvažnijeg duhovnog sklopa. Nacionalni patos može zgodno da posluži i kao ućutkivanje domaće kritike, kako bi da nacionalna država bila iznad svega. A i da na vrhu te nacionalne države bude hiljadugodišnja, svetom nazvana kruna mađarskih kraljeva, koja je simbol države, jedino što nedostaje glava koja bi je nosila. Moguće je, međutim, zamisliti određenu glavu ispod te krune, ili krunu iznad dotične glave. U bajkama se ponekad dešava da najmlađi sin, kad pobedi zmaja, bude krunisan za kralja.

Broj trikova je ograničen

Zmaj, bilo da ga ima, bilo da ga nema, može da bude zamišljen i može da bude i imenovan. I prethodni premijer, rival ovom sadašnjem, takođe može da bude proglašen za zmaja, pa samim tim trebalo bi ga strpati u zatvor. Ali ako to ne ide, ako se na putu izricanja politički ispravne presude ispreči sam sud, onda nema druge nego treba obnoviti čitav pravosudni sistem, i penzionisati sve iskusne sudije. Neka pobeda bude totalna – neka se odnosi na čitavu zemlju kao arenu političke borbe – revolucionarna obnova. Premijer nove apsolutne vlasti i nove cenzure ne ostavlja ništa i nikog na svom mestu, ako nije njegov i ako nije njegovom voljom na tom mestu na kojem jeste. Jasno je, dakako, da jedan ovako harizmatični muškarac kao što je Viktor Orban, ima svoju vlastitu ne-ortodoksnu filozofiju istorije, filozofiju ekonomije, i različitim ušima primerenu političku filozofiju koja istovremeno sadrži i proračunatost, i egzaltiranu improvizaciju. Broj varijacija određenih mogućnosti nije beskonačan; šta jedan mali čovek može da učini ako mu vlast padne u krilo, štaviše, zahvaljujući svakojakim pravnim trikovima – i apsolutna vlast? Novi šef se hvali, prpoši, ruga se protivnicima, ne pregovara, ne koriguje svoje stavove, sveti se, uvek ima za šta, i ne povlači se, jer ako bi ponudio izvesne ustupke, srušio bi se njegov mit jakog čoveka. Orban je već dva puta gubio, treći put neće, ovoga puta to ne sme dozvoliti sebi. Sad mora da bude čvrst kao stena, to mu šapuće njegov ukrućeni nagon za vlašću. Ako sad u bilo čemu ustukne, ako popusti zahtevima Evropske unije Međunarodnog monetarnog fonda, počinje proces raspadanja, povlačenja, predaje, pokoravanja – što znači da Orban neće biti suvereni tvorac (otac) nacije. A pare su i te kako potrebne, da zapuši brojne rupe u budžetu, da podmiri potrebe nove klase, da se udeli Fidesu bliskim milijarderima koji redovno dobijaju na raspisanim konkursima i tenderima, bez njihove materijalne podrške vladajuća partija bi znatno oslabila.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko