DEJAN ILIĆ: Rođeni s foteljom

19 Nov 2016

Svaka afera ove vlasti sama po sebi deluje kao teško objašnjivi incident. Takvo je i poništavanje doktorata Slobodana Beljanskog. Ali radi se o racionalnom ponašanju, iz ugla interesa klike na vlasti

Predsednika vlade savladale su emocije. Vidno skrhan, obratio se svojim pristalicama: „Nisam se rodio s foteljom. Sve sam žrtvovao za narod. Znam da su se udružili protiv mene. Možda će nasrnuti i na moj život“. Tim rečima, dakle, pre neki dan, premijer Indije Narendra Modi zatražio je podršku za borbu protiv korupcije i sive ekonomije. Mere te borbe, pak, prilično su neobične. Iz nekog razloga, Modi je zaključio da se novac zarađen u sivoj ekonomoji čuva u poslovičnoj slamarici i to u apoenima od 500 (oko 7 evra) i 1.000 rupija. Fatalni udarac sivoj ekonomiji stoga predstavlja povlačenje tih apoena iz opticaja, te uvođenje novih novčanica od 2.000 rupija. Stari novac će do kraja godine Indijci moći da zamene u bankama, ali samo do iznosa od 4.000 rupija. Sve preko toga moraće da polože na račune u bankama, e da im novac ne bi propao.

Eto kako se lako (zamenom apoena) novac usmerava u legalne tokove, samo se treba toga setiti. Pored toga što jadikuje nad samim sobom, u pomenutom govoru Modi se i naslađuje mukama prevaranata koji podrivaju državne finansije – zamislite ih, kaže on, svi će morati da stanu u red, i to za tričavih 4.000 rupija. Ta moralna naslada, međutim, praktično je zaustavila svakodnevni život u Indiji. Stala je prodaja robe na pijacama i u dućanima. Taksisti su bez posla, baš kao što se trenutno ne mogu kupiti ni autobuske karte, jer naprosto nema gotovine: odlukom premijera povučena je iz opticaja. Na kritiku da je paralisao Indiju, Modi je odgovorio – šta je 50 dana žrtve, ako ćemo se osloboditi velike pošasti te kazniti i poniziti prevarante? To je usledilo posle monologa o fotelji i žrtvovanju. Stvar je, ipak, posve očekivano u nečem sasvim drugom. Modi je prvo ispraznio banke, naloživši im da kreditiraju njemu bliske poslovne ljude, a onda je novac običnih građana silom skrenuo ka bankama pod krinkom borbe protiv korupcije i tako im nadomestio manjak sredstava.

Sve i da nas se Indija ovde nimalo ne tiče, ipak je zaprepašćujuća sličnost između indijskog premijera i domaćeg predsednika vlade. Isti patos, ista moralna superiornost, isto žrtvovanje, ista ugroženost, sa sličnom klijentelističkom pozadinom. Dobro, Modi je širom sveta ozloglašeni populista, dok se za našeg predsednika vlade zna samo u bližoj okolini Srbije. Sličnost nam je ovde važna zbog nečeg drugog – koliko god modiji, orbani, erdogani, trampovi i vučići na prvi pogled i iz ugla zdrave pameti delovali iracionalno i hirovito, u suštini se radi o dobro utvrđenim obrascima osvajanja vlasti i sticanja nekontrolisane moći kada se vlast jednom osvoji: svi oni dosledno i nažalost uspešno primenjuju iste obrasce. Setićemo se kako je ovaj „naš“ odmah po polaganju zakletve u parlamentu, izašao na ulicu i kao tek imenovani predsednik vlade zakletvu položio i pred okupljenim građanima, kojima se obratio kao „narodu“. Setićemo se i niza afera, od kojih se svaka završavala razaranjem institucija i sticanjem sve veće vaninstitucionalne moći.

Svaka od njih, zajedno sa nekontrolisanim izlivima emocija pred kamerama, delovala je sama za sebe kao teško objašnjivi incident. Baš kao što tako deluje i novi događaj u nizu – poništavanje doktorata Slobodana Beljanskog. Reč je, međutim, o sasvim racionalnom ponašanju, iz ugla sebičnih interesa klike na vlasti. Populistička vlast, objašnjava Jan-Werner Müller, [1] ima tri osnovna svojstva: teži da preotme državni aparat i upregne ga za lične interese; zbog toga je izrazito prijemčiva za korupciju i „masovni klijentelizam“ (i to tako što trguje materijalnim davanjima i birokratskim uslugama za koje zauzvrat traži političku podršku od građana koji postaju „klijenti“ populista); dok je s druge strane netrpeljiva prema civilnom društvu i teži da ga uguši. A sve to – u ime „naroda“. Podizanje tenzija, upiranje prstom u lopove i falsifikatore, izmišljanje državnih udara i pokušaja atentata – koliko god bilo besmisleno – za cilj ima da napravi podelu na „nas“ („narod“) i „njih“ („neprijatelje naroda“).

Izvan ovog obrasca, kao teško objašnjivi incidenti deluju i postavljenja nekih osoba na izuzetno osetljive pozicije vlasti. Ali, ako se ima u vidu posao koji one treba da obave, stvari postaju jasne. U populistički nastrojenoj vlasti, ministar policije koji je u stanju da rešava konkretne zadatke čisti je višak. Naprotiv, potrebna je osoba koja nema problem s tim da postroji odred specijalaca, stane ispred njih i izgovori da je upravo sprečen državni udar. Ili osoba koja će mirno izgovoriti da je u rejonu od jednog kvadratnog kilometra približno u isto vreme registrovano kretanje devedeset trojice potencijalnih ubica. Za tako shvaćenu ulogu ministra policije, posedovanje lažnog doktorata nikako ne može biti prepreka, nego upravo jaka preporuka za potencijalnog kandidata. Važi i obrnuto: izostanak jedne prijave dovoljan je, iako nebitan, razlog za poništenje doktorata uglednog advokata – jer cilj i nije to da se doktorat poništi, nego da se advokat diskvalifikuje kao nemoralna osoba, što je i sadržaj juče objavljenog demantija. Naime, u demantiju koji se naizgled bavi čisto pravnim pitanjima, na prvi pogled su neobjašnjiv višak rečenice:

„Јавност ће вероватно ускоро бити упозната и са садржином повучене, па после 14 година одбрањене докторске дисертације, обима 112 страна. Вероватно би г. Бељански на време докторирао да два члана прве Комисије (проф. др Загорка Јекић и проф. др Зоран Стојановић) нису имали озбиљне примедбе на квалитет рада. Текст тих примедби се сигурно и данас налази у архиви. Но, можда за г. Бељанског ни уобичајени стандарди о квалитету и обиму докторске дисертације нису примењиви, јер је борац за људска права?“

Sadržaj teze i njen obim nebitni su ako se ona poništava zbog manjkave procedure. Ali, cilj je, da ponovimo, gušenje civilnog društva i povlačenje linije između „nas“ (moralno superiornih, jedinih pravih predstavnika „naroda“) i „njih“ (nemoralnih neprijatelja „naroda“). Jednom kada se ta linija povuče, sve postaje dozvoljeno, a svaka kritika se iz domena političkog (ili pravnog) prebacuje u domen moralnog, gde su uloge unapred dodeljene, a kritičari (kao „izdajnici“ i „plaćenici“) automatski diskvalifikovani. Iza tako podignute fasade odvijaju se poslovi koji s „narodom“ nemaju nikakve veze, izuzev što život u zemlji čine sve gorim. Kako u Indiji, tako i u Srbiji.

(Peščanik)

***

[1] Jan-Werner Müller, What is Populism?, University of Pennsylvania Press, 2016.