DEJAN ILIĆ: Ringe ringe raja

25 Jan 2015

Imamo spor u kome je reč ombudsmana s jedne strane a reč ministra policije s druge. Ministar policije spor svodi upravo na to – moja reč protiv njegove

Izgleda kao da imamo pred sobom spor u kome je reč ombudsmana s jedne strane a reč ministra policije s druge. Istina, imamo i dokumenta, ali su u tom sporu između ombudsmana i ministra policije (pa i ministra vojske) ona od drugorazredne važnosti. Ministar policije spor svodi upravo na to – moja reč protiv njegove (ombudsmanove) reči. On se uzda u silu (baš kao i ministar vojske; sva je prilika da ombudsman nije slučajno ušao u spor sa osobama koje su na čelu resora koji imaju monopol nad silom), koja je, veruje, na njegovoj strani. Zato misli da je dovoljno da kaže da ombudsman greši i proglasi kraj „polemike“ sa njim. Nevolja je u tome što je ministar već jednom uhvaćen u laži te njegova reč više ništa ne vredi. Ostaje puka sila. Ombudsman, pak, po dužnosti mora nastojati da tu silu kontroliše i zadrži je unutar zakonom dozvoljenih okvira. Zato je to u svojoj suštini spor između pravne države i razobručene državne sile. Prvu otelovljuje ombudsman, lice potonje je ministar policije.

Podsetimo se, u centru Beograda došlo je 28.9.2014. do incidenta u kome su učestvovali pripadnici Žandarmerije i Uprave Vojne policije. Sedmorica žandarma isprebijali su dvojicu vojnih policajaca i dva njihova štićenika. Zbog torture i zlostavljanja posle sukoba protiv njih je podneta krivična prijava, kojoj se pridružio i ombudsman. Do ovde, nema spora između ombudsmana i ministra policije. Problem nastaje kada ombudsman iz izjava žandarma i dokumenata Sektora unutrašnje kontrole zaključi da krivičnu prijavu treba podneti i protiv vojnih policajaca. U dokumentima stoji da su žandarmi pribegli (neprimerenoj) sili pošto su bili napadnuti. Taj deo priče je sporan. Naime, tužilaštvo i policija nisu uzeli u obzir ova svedočenja i nisu preduzeli ništa da istraže ponašanje vojnih policajaca. Umesto policije, to je bez ovlašćenja učinila Vojnobezbednosna agencija i tako omela istragu tužilaštva i ombudsmana: VBA je ispitala ostale svedoke i zaplenila snimke incidenta. Time je trebalo staviti tačku na taj aspekt slučaja. Ombudsman je krivičnom prijavom to sprečio.

Za razliku od njihovih kolega, ombudsman je uvažio izjave žandarma i tako se zamerio ministru policije (kao i ministru vojske). S obzirom na to ko su učesnici u incidentu (vojska i policija), očekivalo bi se da razdor unutar vlasti (ako je do njega već moralo da dođe) izbije između dva ministarstva, a ne između ombudsmana i ministra policije (pa onda i vojske). Nadalje, očekivalo bi se da ministar policije pokaže minimalno poštovanje prema osobama koje rade u njegovom resoru i uzme u obzir (makar i sa krajnjom sumnjom) njihove iskaze. Ako one to ne zaslužuju, onda je ceo resor u ozbiljnom problemu. S druge strane, nedopustivo je da ministar vojske ukazuje bezrezervno poverenje osobama koje rade u njegovom resoru i tako ih unapred oslobodi od svake odgovornosti. Ni jedan ni drugi ministar nisu se poneli primereno. Konačno, ministar policije čitavu stvar gura pod tepih tako što „polemiku“ sa ombudsmanom – jedinom osobom koja je razumno prišla čitavom incidentu, pokušala da sagleda činjenice i ponaša se u skladu sa njima – proglašava okončanom.

Ali ni ombudsman ne uzima u obzir baš sve činjenice: on kao da je zaboravio ko su štićenici. U tom smislu, ministar policije ponaša se „razumnije“ od ombudsmana. Jer, nema te činjenice koja se ne može poništiti ili iskriviti ako od krivične istrage treba zaštiti brata predsednika vlade. Da ne pominjemo „lažne“ lične karte i fantomske firme koje otvaraju klonovi predsednikovog brata; usredsredimo se na jedan specifičan manevar ministra policije – kako je on omalovažio i odbacio izjave žandarma? Tako što ih je implicitno okarakterisao kao lažne. Zašto su one, po ministru, lažne? Zato što, kaže on, sve liče jedna na drugu kao „jaje jajetu“. Eto argumenta. Eto osnove da se odbace iskazi žandarma i da se diskredituje ombudsman. Ministar se dakle pozvao na argument – „jajeta“.

Međutim, kada delovi iz ministrovog doktorata liče na delove iz drugih (nenavedenih) tekstova kao „jaje jajetu“, to nije dovoljno da se izvede zaključak o plagijatu. Tvrdnji da je reč o plagijatu očito nedostaje još nešto pored argumenta „jajeta“. Taj argument ovde radi samo kada ga podupire gola sila, koja se obično krije pod plaštom institucija. U slučaju doktorata, sećamo se toga, ministar policije je obznanio (baš kao i sada) da on o tome neće da raspravlja. Za njega je ta polemika (kao i ova) bila završena kada je prva komisija potvrdila da njegov doktorat nije krivotvoren. Slično se ministar policije ponaša i sada: postoji tačna procedura, kaže on, po kojoj se utvrđuje stav ministarstva unutrašnjih poslova. Samo tako utvrđen stav je važeći (kao što je bio jedino važeći i stav komisije da doktorat nije bio krivotvoren). Činjenice su nebitne; bitna je procedura. Ministar tako demonstrira jedno do kraja pervertirano shvatanje pravne države. Iz njegovog ugla toj državi je dopušteno da svojim procedurama proizvodi slike stvarnosti koje protivreče realnosti. On zloupotrebljava poštovanje institucija i procedura kada se poziva na njih: krinka pravne države koristi se tu za rušenje institucija i podrivanje procedura.

Tako se i ovaj put pokazalo da su u Srbiji danas na vlasti osobe koje državu vide kao mašinu za proizvodnju privida koji su njima po volji. Ako se pokaže da su te slike u velikom raskoraku sa stvarnošću – tim gore po stvarnost, misle oni. Ombudsman se, pak, našao u ulozi zaštitnika i pravne države i same stvarnosti (da ne kažemo patetično – istine). Ali, sama stvarnost (istina) tu je manje važna. Ombudsman je, naime, zaustavio proces proizvodnje privida upravo zato što je deo sistema. I to je ono što ministra policije (kao i ministra vojske) najviše pogađa: ombudsman im kvari igračku tako što odbija da se stavi u njihovu službu. Ministra policije ne pogađa istina. Njega (kao i njegovog šefa) pogađa to što na istinu sada (za razliku od slučaja krivotvorenog doktorata) ne može da odgovori savijanjem sistema po svojoj volji i potrebi. Za razliku od pripadnika akademske zajednice koji su to propustili da učine, ovaj put mu se isprečio – ombudsman.

(Peščanik / Foto: Vesna Anđić)

Podelite ovu stranicu!