DEJAN ILIĆ: Politički rijaliti

17 Jan 2011

Upravo su stranke na vlasti svesno razorile kapacitete za učestvovanje u političkom životu, razorivši obrazovni sistem, kulturne institucije i javnu sferu. U tome su im ostale političke partije pomogle. Preostaje samo svesno građansko delovanje...

Srpska napredna stranka krenula je u kampanju za nove izbore sa argumentima – Peščanika! Dobro, nije baš reč o potpunom preklapanju, ali noseće teme kampanje naprednjaka jesu upravo one o kojima već godinama uporno i najviše pričaju urednice i saradnici Peščanika. Ukazuju naprednjaci na problem političke klase koja se odvojila od ostatka društva, na praktično neograničenu moć i privilegije koje uživaju partijski funkcioneri, na masivan i nedelotvoran mehanizam upravljanja čija je jedina svrha da se napravi dovoljno mesta za bitnije partijske članove, na nefunkcionalni pravosudni sistem, na razorenu privredu, na sporo napredovanje ka Evropskoj uniji. Ukratko, naprednjaci zameraju svojim političkim kolegama sve ono što im se najčešće zamera i u Peščaniku – da državu shvataju kao izvor vlastitih privilegija, a ne kao servis koji treba da stvori i održava uslove za pristojan život građana.

Ako se složimo da u javnoj sferi Peščanik i Srpska napredna stranka zauzimaju suprotne krajeve političkog spektra, ima razloga da se pitamo šta se dogodilo. Da nije Peščanik izneverio svoja osnovna građanska polazišta? Ili je transformacija kroz koju je prošao vrh Srpske napredne stranke bila tako supstancijalna da se ta stranka više i ne oseća delom političke scene, što joj daje za pravo da govori kao da sa tom scenom nema nikakve veze. Razume se, uprkos svim sličnostima, ima i bitnih neslaganja između Peščanika i naprednjaka, recimo, u odnosu prema Kosovu ili Bosni i Hercegovini, to jest, preciznije, Republici Srpskoj. To nam daje za pravo da sumnjamo u razmere preobražaja, pa čak i u to da se preobražaj zaista dogodio. O nečemu drugom je ovde reč. Srpska napredna stranka nam zorno predočava da je u Srbiji danas naprosto nebitno sa kojim se argumentima ulazi u kampanju, dok god su jasno definisani politički neprijatelji, to jest suparnici u borbi za privilegije.

Sraz između onoga što se govori i konkretnog ponašanja u Srbiji postaje gotovo nemerljiv, i isto toliko nebitan. Političke stranke u Srbiji obraćaju se populaciji koju mahom čine gledaoci raznih rijaliti programa. Zanimljivo je to što su ti programi toliko strani srpskom narodnom biću da se za njih ne može naći ni odgovarajuća reč u srpskom jeziku. Svaki mogući prevod, poput recimo “život uživo”, zvuči toliko glupo, da se besmisao tih emisija može izraziti samo na jeziku na kom su one i nastale. Štaviše, većini pripadnika slobodarskog srpskog naroda najomiljeniji su junaci tih programa koji se za novac spremno odriču slobode i potčinjavaju apsolutnoj manipulaciji. Iz svega toga može se zaključiti da se najveći broj građana Srbije poistovećuje sa osobama koje dobrovoljno prodaju sve ono što je u središtu domaćeg individualnog i kolektivnog identiteta. Drugim rečima, Srbi u ovom trenutku šalju jasnu poruku – hoćemo hleba i igara, ostalo nas ne zanima. Ali, nije to poruka koja Srbe izdvaja iz skupa pristojnih nacija.

Naprotiv, ona je sasvim u skladu sa konceptom minimalne demokratije, na kome se, prema nekima, uglavnom zasniva politički život u državama čije su kulture proizvele i rijaliti programe. Prema tom konceptu, građani treba sporadično da iskazuju volju na izborima, tako što će svoj glas poveriti jednoj od ponuđenih političkih opcija, za koju će se opredeliti na osnovu fraza upotrebljenih u izbornoj kampanji, posle čega ponovo mogu spokojno da utonu u politički san. Za kampanju je bitno da jasno ukaže na to ko su politički protivnici i da upečatljivo prikaže njihove nedostatke. U tom segmentu ne smeta čak ni kada kampanja delom ili potpuno odgovara stvarnom stanju stvari. S druge strane, kampanja mora sadržati i izvesna obećanja, uglavnom ona koja bi ljudi najradije da čuju. U tom segmentu, svaka veza sa stvarnošću je štetna. Drugim rečima, baš kao što i junaci “života uživo” sve vreme naglašavaju vlastito poštenje, iskrenost i čast, što je sve prestalo da postoji onog trena kada su potpisali ugovor, tako i predstavnici političkih stranaka koji su razorili državu mogu danas da obećavaju njenu obnovu.

Međutim, ni to ovde nije najbitnije. Treba se zapitati kako sve ovo može dugoročno uticati na političke institucije u Srbiji. Jedan zaključak nameće se na prvi pogled: politikom u Srbiji baviće se sve manje ljudi, a na političkoj sceni ostaće oni koji su u stanju da obezbede dovoljno sredstava za kupovinu lojalnosti građana. Ako je to tako, onda bi pristojni ljudi odmah morali da se povuku iz politike, ako već ne mogu da se sklone iz zemlje (ali: gde da se sklone?). No, nije tako. Zaključak bi morao biti sasvim oprečan. Svako odustajanje od politike u ovakvim okolnostima značilo bi odustajanje od upotrebe političkih instrumenata kojima se utiče na donošenje odluka i kreiranje uslova za pristojan život, a baš to i jeste krajnji cilj pragmatičara sklonih minimalnoj demokratiji. Efikasan politički odgovor na kampanju Srpske napredne stranke otuda ne može biti ukazivanje na političku prošlost njenih čelnika. Takav odgovor išao bi im samo naruku. Naprotiv, političke stranke koje naprednjake vide kao svoje suparnike morale bi građanima ponuditi najširi mogući opseg mogućnosti da direktno učestvuju u političkom životu, a pre svega u odlučivanju. To bi bio jedini smisleni odgovor, koji ima kakve-takve šanse za uspeh. A upravo je strankama na vlasti najlakše da na taj način odgovore.

No, to se neće dogoditi. Jer, upravo su stranke na vlasti svesno razorile kapacitete za učestvovanje u političkom životu, razorivši obrazovni sistem, kulturne institucije i javnu sferu. Učinivši dakle sve ono što im naprednjaci zameraju, i u čemu su im naprednjaci, naravno, svesrdno pomogli, i još im pomažu. Preostaje još samo svesno građansko delovanje, dakle – Peščanik.

(Pescanik.net)

Podelite ovu stranicu!