DEJAN ILIĆ: Pitanja bez odgovora

06 Apr 2015

Ovde ćemo se pozabaviti odnosom predsednika vlade prema građanima Srbije i domaćoj javnosti. To ćemo uraditi na primeru njegovog obraćanja novinarima od 4. aprila 2015.

Ovo nije tekst o nesreći koja se dogodila u noći između 13. i 14. marta, u neposrednoj blizini surčinskog aerodroma pokraj Beograda, kada je u padu vojnog helikoptera poginulo sedam osoba: jedna beba, dvojica lekara i četiri vojnika – članova posade. O toj nesreći sada imamo već dva izveštaja i mišljenje tužilaštva da su za pad pre svih odgovorni upravo članovi posade. Mišljenje tužilaštva ne iznenađuje delimično zato što u izveštaju ministarstva odbrane o tragičnom događaju eksplicitno stoji: „Osnovni uzrok udesa je ljudski faktor koji se ogleda u neadekvatnom upravljanju vazduhoplovom u složenim meteorološkim uslovima noću prilikom prilaza na alternativni aerodrom. Posada je najverovatnije doživela prostornu dezorijentaciju kao posledicu zamora, emocionalne prenapregnutosti i kompromitovane funkcije pažnje usled čega ne uspeva da odredi položaj vazduhoplova u prostoru pomoću instrumenata. Pristustvo alkohola kod vođe posade i letača-tehničara pojačava prethodne manifestacije“. A delimično i zato što svojim mišljenjem tužilaštvo do kraja sledi smernicu koju je već 16. marta zadao sam predsednik vlade, rekavši novinarima pre nego što su bili poznati bilo kakvi rezultati istrage da njegovi ministri sigurno nisu odgovorni za nesreću. Tako je praktično već tog 16. marta stavljena tačka na svaku dalju istragu.

Ovde ćemo se pozabaviti odnosom predsednika vlade prema građanima Srbije i domaćoj javnosti. To ćemo uraditi na primeru njegovog obraćanja novinarima od 4. aprila 2015. Naravno, reč je o govoru u kome predsednik vlade hoće da stavi tačku na svaki dalji razgovor o nesreći od 13. marta 2015. U stvari, nije reč samo o stavljanju tačke na razgovor o jednoj bitnoj temi, radi se upravo o gušenju slobode govora uopšte. Čitaćemo pažljivo – red po red – taj govor i identifikovati redom mehanizme ućutkivanja za kojima je posegnuo predsednik vlade.

Konferenciju za novinare predsednik vlade je započeo jednim podsećanjem:

Dame i gospodo novinari, dozvolite mi da priču o uzrocima nesreće vojnog helikoptera počnem nečim što su izgleda mnogi zaboravili. Pa da vas podsetim, Omer Mehić, Miloš Đukarić, Nebojša Drajić, Ivan Miladonović, Dževad Ljajić, Miroslav Veselinović, beba iz porodice Ademović, ovo su imena tragično nastradalih šestoro ljudi i jedne bebe. Ovih šestoro ljudi izgubili su svoje živote u pokušaju da spasu jedan vredan, najvredniji i najvažniji život. To su imena koja su nestala, na koja su svi zaboravili, tokom ove višenedeljne jurnjave za uzrocima, krivcima, protagonistima, naredbodavcima, u kojoj su osim za to zvanično zaduženih istražnih organa učestvovali bukvalno svi u Srbiji. Svaki novinar, svaki nazovi analitičar, svaki političar. I zaboravili smo, zaboravili ste, i opet – zaboravili smo te ljude dok smo jurili krivca, a jurili smo ih na isti način na koji drugi narodi jure za blagom. Lično tu vrstu potrebe i zadovoljstvo što će neko na kraju biti za nešto kriv, ne mogu da razumem. A plašim se da ne mogu ni da promenim.

Ovo je suvišno podsećanje. Niko nije zaboravio imena žrtava nesreće. Ali, zaista se treba podsetiti kada smo imena poginulih čuli prvi put. Saopštio nam ih je predsednik vlade lično, na vanredno sazvanoj i otvorenoj za javnost sednici vlade od 14. marta 2015. Bilo je prošlo više od dvanaest sati od nesreće, kada je javnost konačno saznala imena žrtava, a pročitao ih je, dakle, predsednik vlade u direktnom prenosu. Nesreća se dogodila verovatno u 22.31. Oko 23.00 javnost je obaveštena da je helikopter sleteo i spasio bebu. Rano ujutru, stigla je informacija da je helikopter ipak pao. Za njom informacija da nema preživelih. A nekoliko sati kasnije saznali smo i imena žrtava. Zbog toga, ne može biti reči o zaboravu; neko bi umesto toga morao da objasni zašto je zadržana vest o nesreći i imenima žrtava.

Pa ipak, predsednik vlade kaže da smo zaboravili i time nas moralno diskvalifikuje, a sebe postavlja na moralno superiornu poziciju pošto je samo on zapamtio imena žrtava. Svi drugi, moralno inferiorni, umesto da neprekidno ponavljaju imena žrtava, bavili su se „jurnjavom“ za krivcima. To nije tačno: niko nije jurio krivce. Umesto toga javnost je postavila jednostavno pitanje: da li je sve moralo da bude tako kako se dogodilo i da li je nesrećan ishod posledica nečije loše procene. Iz ugla predsednika vlade, svi koji su postavili to pitanje ponašali su se kao da „jure za blagom“ (zaista neobično poređenje čiji smisao ne mogu da dokučim). Ali pošto očito ne može biti reči ni o kakvom blagu, predsednik motiv za postavljanje pitanja o odgovornosti vidi u nekom perverznom zadovoljstvu da se pronađe krivac. Naravno, ni blago ni zadovoljstvo zbog hvatanja krivca ne mogu biti motivi da se javno postavi jedno ozbiljno pitanje. Ovde je naprosto reč o funkcionisanju sistema. Zajednički interes svih nas je da sistem funkcioniše. Sve drugo su prazna naklapanja. Ali, već na samom početku predsednik je podelio uloge i na silu podelio publiku kojoj se obraća. Na jednoj strani, sam, ali moralno superioran, našao se on, a na drugoj – čitava moralno inferiorna Srbija (kojoj se sugeriše da bi joj bolje bilo da juri za nekakvim blagom).

Ono što mogu je da danas još jednom izrazim najdublje saučešće njihovim porodicama i da njima, a i svima vama, poručim da Omer Mehić, Miloš Đukarić, Nebojša Drajić, Ivan Miladonović, Dževad Ljajić, Miroslav Veselinović i beba Ademović za mene lično i, ako to smem da kažem, za ovu vladu nisu krivi ni za šta. Ovih šestoro ljudi su heroji i tako ću ih pamtiti ja i uveren sam da tako treba da ih pamti i Srbija. I ako pažljivo čitate, videćete da ni izveštaj o uzrocima nesreće ne imenuje krivce. U njemu se govori o odgovornosti, što je sasvim drugi termin. Govori se o uzrocima i eventualnim greškama bez ijedne reči o tome da je neko kriv. A kako da budete krivi kad je vaš posao i vaš jedini zadatak bio da spasete jedan život, da pomognete onome kome je pomoć bila najpotrebnija.

Zašto nam predsednik vlade poručuje da ovi ljudi, a beba pogotovo, nisu krivi ni za šta? Pa zato što nas je već okarakterisao kao moralne nakaze kojima sve treba da se objasni. Nevolja je, međutim, u tome što ovde niko nije ni pomislio da su ovi ljudi, i beba, za bilo šta krivi. Da su krivi pilot i kopilot, prvi put se pojavljuje u izveštaju ministarstva odbrane i mišljenju tužilaštva. Umesto što se obratio nama, predsednik vlade morao je da kaže, recimo – ministarstvu odbrane i tužilaštvu poručujem da ovi ljudi nisu krivi. Drugi deo ovog argumenta je naprosto besmislen. Ponekad i iz najboljih namera možete u želji da pomognete nekome da nanesete štetu. Vaše dobre namere vam mogu ići u prilog, ali vas ne mogu osloboditi krivice za štetu koju ste proizveli. Što se tiče tvrde razlike između pojmova krivice i odgovornosti, hajde da kažemo da je ona u najmanju ruku sporna. Toga je svestan i sam predsednik vlade, jer će kasnije nešto preciznije upotrebiti termine krivične i političke odgovornosti.

Padaju na ovom svetu i avioni i helikopteri, događaju se nesreće i tragedije, ali u svemu tome preovlađuje elementarna ljudskost, koja podrazumeva da se žrtve dalje ne razapinju i da se ne dira po kostima. U Nemačkoj je, podsećam vas, čitava javnost pružila i podršku porodici kopilota čija je pomračena svest ubila sto pedeset ljudi. I nije bilo nikakve hajke na sve one koji su svakako bili odgovorni za niz propusta koji su doveli do ove tragedije baš kao što dovode i do svake tragedije, pa i ove naše, surčinske, teške sedam života. Nesreće se ne dešavaju bez propusta, a samim tim i nečije odgovornosti, ali u normalnim zemljama, u zemljama kakva i Srbija mora da bude, posao utvrđivanja te odgovornosti ostavlja se nadležnim organima, a nesreće se ne koriste za hajke i skupljanje političkih poena. Pogotovo analitičari i novinari ne vode istražne postupke. Ne juri čitava javnost ni pilote ni ministre.

Pominjanje jedne druge nesreće, da bi se relativizovala težina nesreće o kojoj je u stvari reč – ponovo je u najmanju ruku sumnjiva retorička strategija. Čitav smisao je ovde opet u tome da se ljudi koji su postavili pitanja u vezi sa nesrećom predstave kao osobe lišene elementarne ljudskosti. Malo je sličnosti između pada nemačkog aviona i domaćeg helikoptera. Pri tom, reklo bi se da je predsednik prilično slabo informisan o nesreći koja se dogodila u Alpima. Mediji su, naime, objavili čitav niz podataka o toj nesreći pre bilo kakvih zvaničnih rezultata istrage. Ali, sve to je nebitno. Istina je da se nesreće događaju. Istina je da odgovornost, krivičnu pre svega, utvrđuju nadležni organi. Ali, nije isto postaviti pitanje i izreći konačni sud o odgovornosti. Javnost ima pravo da sumnja i da postavlja pitanja i potpuno je nejasno otkud predsedniku vlade ideja da u normalnim zemljama javnost ne sumnja i ne postavlja pitanja. I još jednom, za pilotima su prvi jurnuli ministarstvo odbrane u svom izveštaju i tužilaštvo.

Zato vas molim, dok govorimo o bilo kojem izveštaju, molim da poštujemo žrtve. Zadovoljite se time što ste jurili i krivili ministre, pukovnike, generale. Nemojte, to molim sve, da sada jurite i krivite Omera Mehića. Kao i bezbroj puta do tada, leteo je, vozio helikopter, kako god da se kaže, želeći da spase jedno dete. Nije uspeo, sam je platio najvišu cenu. On kriv nije, kao ni Bandić, kao ni Mehićevi komandanti, niti bilo ko drugi. Pao nam je helikopter, izgubili smo sedam života, utvrdili uzroke i odgovornost, ostalo je da tužilaštvo uradi svoj posao. Tužilaštvo je u Srbiji samostalan organ i niko se u njegov rad neće mešati.

Iz ovog odeljka bi se moglo zaključiti kako je pilot sam odlučio da krene u pomoć bolesnom detetu i za to platio svojim životom. Iz toga sledi ne samo da on ne može biti kriv, već da nisu krivi ni njegovi pretpostavljeni niti bilo ko drugi. Premisa i zaključci koje iz nje izvodi predsednik vlade nemaju jedni s drugima nikakve veze, pored toga što je i sama premisa netačna. Ali, stvar je u tome što predsedniku nije ni bitno da li su nejgovi argumenti tačni i koherentni. Mimo razuma, on ovde vrši podelu na dobre i zle. S jedne strane su dobri – on, njegovi ministri, oficiri; s druge strane su zli – svi koji su se usudili da postave pitanja o nesreći i posumnjaju u to da li je let helikopterom zaista bio jedini spas za bebu. Što se tužilaštva i njegove samostalnosti tiče, pa osporio ju je upravo sam predsednik vlade kada je na početku svog govora rekao da u vezi sa ovom nesrećom ne može biti ničije krivice, to jest da za nju niko nije kriv, a onda to još jednom ponovio i u ovom odeljku.

Bez obzira na to, uveren sam da u Srbiji ima dovoljno onih koji će nastaviti da love veštice. To je njihov smisao života, to je njihova nasušna potreba. Bez lova na veštice i ne postoje. Uostalom, od prvih dana ove vlade, od pre jedanaest meseci, na dnevnom nivou su veštice gonjene, od poplava, preko odnosa sa Rusijom i Amerikom, do Haga i nesrećnog helikoptera. I ponoviću još jedanput da tu raspravu malo skratimo: ako tražite odgovornost, tužilaštvo je tu da ispita svaku vrstu krivične odgovornosti; ako tražite političku odgovornost što je neko želeo da se spase beba, tražite je od mene. Ja verujem, i današnju konferenciju sam započeo ovim, zato što je sinoć objavljen izveštaj na kojem ste vi toliko insistirali, za koji sam lično mislio da nema potrebe da bude objavljen, da budem sasvim otvoren i sasvim iskren. Zato sam vas pitao bezbroj puta u prethodnih dvadeset i jedan dan – a čemu sve to? A šta to želimo? Da progonimo naše ljude? Ili da biste mogli da kažete, nedostaje nam raketa ili zolja koju su ispalili Gašić, Vučić, Nikolić ili ne znam ko. Šta je bio smisao svega?

Potpuno je nejasno o kakvom lovu na veštice je ovde reč. Na racionalnom nivou, taj iskaz nema smisla. Na iracionalnom nivou, on još više naglašava podelu na dobre i zle u Srbiji. Dok se jedni trude da urade nešto dobro, svi ostali love veštice – tako predsednik vlade vidi danas Srbiju. Ovde međutim imamo još jedan zanimljiv detalj. Predsednik kaže da bi bolje bilo da izveštaj nije ni objavljen: istina je ružna, spekuliše on, i najbolje za sve bi bilo da je ona ostala skrivena. Građani Srbije su nesposobni i ne umeju da se nose sa neprijatnim istinama, pa je zato tu predsednik vlade da ih od njih zaštiti. Ali, šta je to tako neprijatno u ovoj istini? To što je pilot bio pod dejstvom alkohola i što zbog toga nije uspeo da prizemlji letelicu – kao da misli predsednik. Ali, zar nije baš on o tom pilotu rekao i sada opet ponovio da je heroj. Ili nas je predsednik za naše dobro lagao da je pilot heroj, a mi tvrdoglavi zapeli da saznamo istinu? Na početku govora, predsednik vlade nas opominje i poziva da o članovima posade helikoptera i lekarima treba neprestano da mislimo dobro i da ih pamtimo kao heroje. Sada se, pak, čini kao da sam predsednik vlade tako ipak ne misli, jer je on pročitavši izveštaj pronašao drugačiju istinu, koju je za naše dobro, dakle, želeo da skloni od nas. Ta istina je na kraju ipak obelodanjena, i on nama zbog toga prebacuje da smo tvrdoglavi, neuviđavni, pakosni i zlonamerni. Raketa i zolja su tu sporedni, na nivou poređenja sa potragom za blagom: dakle, nije moguće dokučiti smisao tih reči.

Neću da govorim o licemerju političara, lažnih analitičara, u stvari običnih društveno-političkih radnika i svih onih koji nikada slična pitanja nisu postavljali u prošlosti, ali sam ponosan na činjenicu što smo pokazali razliku između nas koji smo u današnjoj vladi i onih koji su nekada bili u vladi Srbije. Mi njih nismo optuživali ni za udes našeg aviona ’orao’ od 21. maja 2008; ni 24. septembra 2008. za ’supergaleb’; ni za 7. jul kada smo izgubili 2009. ’mig’; ni 3. jun kada smo imali na jezeru Gruža kod Knića u toku izvršenja zadatka unuštenje vazduhoplova J22 ’orao’; niti za Pasuljanske livade; niti za Kopaonik, rejon Pančićev vrh; niti za ’lastu’. A za sve ovo neki ministri od ranije su davali naloge za sve ove aktivnosti. Izgubljeno je mnogo života u svim ovim aktivnostima. Vojnički posao, vojska je naša najuglednija institucija, naša najbolja institucija. I neću nikome da dozvolim da je urušava samo zato što navodno je štiti, a hoće da je zaštiti od onih koji je vode. Pa tobože oni ne valjaju, a svi ostali su dobri. I sve je to zarad sitnih, šićardžijskih interesa i ni zbog čega drugog.

Ovo je sad već klasičan naprednjački repertoar: prethodna vlast je po svemu bila gora od nas; zbog toga ni mi ne moramo da odgovaramo za naše propuste. Sklonost ka poređenju nesreća, iskazana već pominjanjem nemačkog aviona, i ovde je u funkciji relativizacije težine konkretnog događaja o kome je zapravo reč.

Postao sam ministar odbrane, dva dana posle toga, poginula su dvojica divnih ljudi – Nebojša Milić i Slaviša Marković, na Kopaoniku. Radili su na uklanjanju mina da bi naša deca mogla da beru borovnice na miru, da bi mogli da šetaju. A jeste li pitali nekada ko je dao nalog za tu akciju. Je l ste pitali nekog ko je odgovoran za smrt Milića i Markovića. Jeste li čuli od mene da sam optužio one koji su dali nalog za tu akciju da su krivi za tu smrt. Nisu. Milić i Marković su heroji kao i Omer Mehić. Radili su težak posao. Da li su uvek svi imali zaštitnu opremu ili ne? Pa šta hoćete? Šta hoćete? To su junaci koji su branili i štitili ovu zemlju. To je vojnički posao. Nisu oni manekeni da se šetaju na pisti nalickani i u uglancanim cipelama. To je težak posao.

Kako smo od pogibije dvojice vojnika u ovom odeljku stigli do lickanja i uglancanih cipela, možda zna samo predsednik vlade. Takođe nije jasno ni kome su upućena pitanja – Pa šta hoćete? Šta hoćete? Sintagma „to je težak posao“ ovde kao da sadrži opomenu upućenu samoj vojsci – nešto u smislu: šta hoćete, izabrali ste težak posao, a to podrazumeva i da ga radite bez odgovarajuće opreme. Tek, pominjanje piste i lickanja te tvrdnje da vojnici nisu manekeni, u ovom kontekstu baca novo svetlo i na nedavno održanu paradu, na kojoj je vojska, bez adekvatne opreme i odgovarajućeg naoružanja (sa pozajmljenim avionima), zaista bila svedena na četu manekena sa ulaštenim čizmama.

Umemo valjda u tragediji da budemo dostojanstveni. Ili nam je svaka tragedija samo prilika za političke packe i ćuške? Je l živimo od toga i živimo za to? I ništa drugo ne umemo. Dok sam živ tome i takvoj politici suprotstavljaću se.

Predsednik vlade je morao, pre nego što je izgovorio ove rečenice, da sam sebi postavi pitanje – ko je u Srbiji uveo običaj da se nesreće i tragedije koriste za vlastitu promociju i politički ćar. Ako bismo ga mi na to podsetili, ispalo bi da delimo packe i ćuške. A to nam ni slučajno nije namera. O tome da predsednik vodi vladu i odgovara za stanje u zemlji, a da njegovi saradnici ne mogu da mu obezbede ni čašu vode (što je opaska kojom je praktično završena priča o padu helikoptera) na konferenciji za novinare, nego on na to mora da ih podseća svaki put – nekom drugom prilikom.

Na kraju ovog teksta, samo ćemo još skrenuti pažnju na pogrešnu logiku kojom se vlada i njen predsednik vode u vezi sa ovim tragičnim događajem. Oni misle da bi sve bilo u redu da je helikopter bezbedno sleteo na surčinski aerodrom. Pošto se to nije dogodilo, čitav problem sveo se na pitanje: zašto nije uspeo da sleti gde smo mu rekli? Zato i predsednik i ministri stalno iznova postavljaju pitanja o pilotu i njegovim kolegama. Oni su te ljude doveli u središte pažnje, pod izgovorom da smo svi mi na njih zaboravili i sa opravdanjem da su to pravi heroji. A u stvari, oni se pitaju – zašto taj pilot nije uspeo da sleti, nego se srušio sa letelicom i napravio nam problem? Mi, s ove druge strane, uopšte se to ne pitamo i čitava ta naopaka logika nam je sasvim strana. Za nas se podrazumeva da su to bili čestiti i hrabri ljudi koji su rizikovali život da spasu jednu bebu, da bi na kraju zbog toga i stradali. Mi razmišljamo malo drugačije od predsednika i sugerišemo mu da i on pokuša da odgovori na pitanja koja se nama čine logičnim: da li je helikopter bio jedino rešenje, to jest da li je bilo moguće bebu spasiti na neki drugi način; ako je helikopter već poleteo, zašto je morao da se vrati u Beograd i da sleti baš na surčinski aerodrom? Pilota i njegovih kolega nema u fokusu ovih pitanja: u žiži su tu članovi vlade u čije je ime i istupio predsednik, kome je čitava ova predstava možda i bila neophodna samo zato da ne bi odgovorio ni na jedno od njih.

(Peščanik)