DEJAN ILIĆ: Mađarska lekcija

13 Apr 2018

Nameće se pitanje kako je sa manje od pola osvojenih glasova, bez Budimpešte i mladih glasača Fidesz dobio dvotrećinsku većinu u parlamentu? Dva su bitna razloga za to: izborni sistem i podeljena opozicija

Ako je suditi prema naslovima i sadržajima vesti (domaćih i stranih) o nedavnim izborima za mađarski parlament – pobeda Fidesza s Viktorom Orbánom na čelu bila je spektakularna: Orbán je, čitamo u tim naslovima i vestima, počistio opoziciju, uzevši sa svojom koalicijom više od dve trećine (preciznije – za 1 ili 2 mandata više od dve trećine) mesta u skupštini. Sliku Fideszovog apsolutnog izbornog uspeha upotpunile su hitne ostavke čelnika opozicionih stranaka – Jobbika i Mađarske socijalističke partije – sa samo par desetina osvojenih poslaničkih mesta od mogućih 199. Važan i u svim vestima neizostavni element na toj slici bila je i velika izlaznost birača od oko 70 odsto. Reklo bi se – trijumf neliberalne demokratije (s naglaskom na demokratiji u ovoj sintagmi) u svom najboljem izdanju.

Pa ipak, na slici Fideszovog i Orbánovog uspeha nedostaju neki bitni detalji. Uprkos potpunoj uzurpaciji državnih resursa – koja se ogleda u dosledno sprovedenom klijentelističkom prožimanju stranke s državom i na kraju u njihovom poistovećivanju u vidu mafijaške države [1] – broj glasova koje je Fidesz osvojio daleko je od impozantnog. Za Orbanovu koaliciju glasalo je nešto manje od pola birača. Procenat od oko 48 odsto glasova za Fidesz, s obzirom na upotrebljene kapacitete, više liči na neuspeh nego na uspeh – pogotovo kada se ima u vidu da pored uzurpacije državnih resursa u Mađarskoj u ovom trenutku jedva da ima medija slobodnih od Fidesza. [2]

Tome treba dodati i to da je Fidesz pretrpeo poraz u Budimpešti, dok je mandate osvajao u manjim mestima, čiji su građani daleko izloženiji pritiscima i manipulacijama. Istraživanja pokazuju i da je Fidesz izgubio podršku mlađih birača, čiji je odziv vrlo verovatno doveo do velike izlaznosti na ovim izborima. Pitanje se nameće samo po sebi: kako je sa manje od pola osvojenih glasova, bez Budimpešte i bez mladih glasača Fidesz došao do dvotrećinske parlamentarne većine?

Dva su bitna razloga za to: izborni sistem i podeljena opozicija. Mađarski parlament „puni“ se poslanicima po dvostrukom sistemu. Jedan je proporcionalni i tretira celu teritoriju države kao jednu izbornu jedinicu. Njime se bira 93 poslanika. Drugi je jednokružni većinski i deli Mađarsku na 106 izbornih jedinica čiji predstavnik postaje kandidat sa najviše osvojenih glasova na izborima na toj teritoriji, bez ikakvih drugih uslova. Podsetićemo se ovde da su 1990, na prvim parlamentarnim izborima u Srbiji posle 2. svetskog rata, važila ista pravila jednokružnog većinskog izbornog sistema i da su dala rezultat sličan ovom mađarskom. Dugo se opozicija borila da se taj izborni sistem promeni u proporcionalni.

Prema tom proporcionalnom sistemu u Mađarskoj, Fidesz je na ovim izborima dobio manje od pola mandata – 43 od moguća 93. To znači da je ubedljiva pobeda ostvarena zahvaljujući jednokružnom većinskom sistemu – tu je Fidesz osvojio 91 mesto od mogućih 106. Dve stvari su ovde važne: prvo, u jednokružnom većinskom sistemu možete odneti pobedu i sa manje od jedne trećine osvojenih glasova. Zato su takvi izborni sistemi u višepartijskim (ali ne i dvopartijskim) političkim porecima nedemokratski: oni naprosto ne garantuju demokratsku reprezentativnost. Štaviše, oni uzurpatorske stranke navode na stalno prekrajanje izbornih jedinica (gerrymandering) sa željom da se naštimuje za njih odgovarajuća podela glasova na izborima.

Drugo, dvosistemski izbori za mađarski parlament namešteni su tako da i sa znatno manjim brojem glasova, stranka koja bi po svemu mogla ostati bez vlasti po proporcionalnom sistemu zadrži većinu u parlamentu zahvaljujući jednokružnim većinskim izborima.

Baš zbog ovog drugog razloga, trebalo je da opozicija u Mađarskoj na izbore ide u takozvanoj jednoj koloni i tako zaobiđe prepreku u vidu podele opozicionih glasova koja ju je i ovaj put koštala velikog broja manadata u jednokružnom većinskom sistemu. Da li je jedna kolona bila moguća s obzirom na krupne ideološke razlike u mađarskoj opoziciji – to nije tema za nas. Kao što ne moramo ni spekulisati da li će mladi protivrežimski nastrojeni birači sa istim entuzijazmom izaći i na neke naredne izbore, sa osećanjem koje se sada produkuje da su do nogu demokratski potučeni. Slaba je uteha da poraz nisu doživeli u demokratskoj utakmici, da čak nisu ni nadglasani – naprosto, porazio ih je nedemokratski izborni sistem.

Za nas bi ovde moglo biti važno nešto drugo. Mađarski „slučaj“ nam pokazuje da nedemokratski, neliberalni režimi poput Orbanovog vešto manipulišu demokratskom retorikom i procedurom i tako za sebe prave fasadu demokratskog legitimiteta. Iza te fasade vodi se ogorčena borba bez milosti i bez pravila protiv svih političkih oponenata. Rascepkana opozicija naprosto nema resurse da se suprotstavi takvim režimima, to jest strankama koje su „kidnapovale“ državu. Ona iz jednog u drugi izborni ciklus ulazi sve slabija i sve više troši protivrežimsku motivaciju svojih pristalica. U Mađarskoj se to već dogodilo, a utisak je i da se Srbija nalazi na ivici posle koje otpor uzurpatorskom režimu postaje moguć samo udruživanjem svih opozicionih resursa u jedan protivrežimski front.

(Peščanik)

[1] Balint Magyar, Post-communist mafia state: The case of Hungary / Post-komunistička mafijaška država: slučaj Mađarske, Budapest: CEU Press, 2016. O toj knjizi sam pisao ovde.

[2] Dva od nekoliko preostalih nezavisnih medija – dnevni list Magyar Nemzet (sa tradicijom dugom 80 godina) i radio-stanica Lanchid – doneli su odluku o prestanku rada sutradan posle izbora. Kao razlog je naveden bojkot oglašivača.

Podelite ovu stranicu!