DEJAN ILIĆ: Kraljević i prosjaci

10 Jul 2016

Predsednik vlade je 13 i po sati primao građane, slušao o njihovim problemima i zajedno sa njima tražio rešenja. Vučić je posle svega rekao: „Građani su videli da brinemo o njima.“

Dok novi-bivši predsednik vlade jednom ne postane samo bivši, ovde od države, baš kao u Savamali, neće ostati ni kamen na kamenu. Kapaciteti Aleksandra Vučića za obesmišljavanje i razaranje institucija sada već deluju kao neograničeni, pored toga što su očito i nesputani. Predsednik vlade je, kaže vest, trinaest i po sati primao građane, slušao o njihovim problemima i zajedno sa njima tražio rešenja. Građani su se mahom, kaže još vest, žalili na manjak adekvatne zdravstvene nege za sebe i svoje najbliže ili na to kako bez uspeha traže posao. Kao da sa tim mukama građana nema apsolutno nikakve veze, Vučić je posle svega rekao: „Građani su videli da brinemo o njima.“

Da je predsednik vlade brinuo o građanima, Vučić juče ne bi morao da sedi i sluša te iste građane trinaest i po sati. Poruka Vučićevog anahronog performansa, dakle, nije ono što predsednik vlade kaže, nego baš naprotiv – ono što je Vučić jasno pokazao: o građanima niko ne vodi brigu, pa oni moraju da mu dolaze na poklonjenje i kao od srednjovekovnog vladara traže milost i pomoć. Vučić je između sebe i građana praktično zbrisao sve ustanove moderne države i od Srbije napravio kvazifeudalnu tvorevinu, čije granice se sad poklapaju sa granicama njegove samovolje. I priču o migrantima koji navodno nadiru preko granice i ugrožavaju teritoriju i podanike treba čitati i u ovom kvazisrednjovekovnom ključu.

Dobro, nije da nismo znali da Vučić prezire ustanove i procedure, čak i kada glumi predsednika vlade. Setićemo se kako je, pošto je 2014. položio zakletvu u parlamentu, u svojstvu predsednika vlade izašao na ulicu i zakletvu ponovo položio direktno pred građanima i time obesmislio ustanovu parlamenta. Već je tada moralo biti jasno da on između sebe i građana ne želi nikoga. Ne zato što su mu građani silno dragi i što brine za njih, nego zato što mu, po svemu sudeći, godi ta razlika u moći. S jedne strane on – moćni vladar; s druge strane oni – bespomoćni građani. A između njih nema nikoga ko bi tako nesrazmernu raspodelu mogao barem da ublaži, ako ne i da stavi pod kontrolu.

Pokušajmo sada da zamislimo kvazidržavu čije smo prve obrise juče imali priliku da vidimo. Vučić nam je rekao da predsednik vlade ima kapacitet da jednom mesečno sedi trinaest sati i sluša građane. Više od toga ne može, mnogo je teško. Za trinaest sati primio je 86 osoba, ili 6,6 osoba po satu. Za godinu dana, tom brzinom, moći će da primi 1.032 osobe. Za ceo mandat od četiri godine – 4.128 osoba. To bi bio kapacitet Vučićlanda. Šta će za te četiri godine biti sa ostalih sedam miliona i nešto građana Srbije, možemo samo da nagađamo. Međutim, to nije bilo pitanje kojim je predsednik vlade želeo da se bavi.

Umesto toga, Vučić nam je pričao kako je naporno sedeti toliko sati i slušati građane. Ustao je samo jednom od stola za sve to vreme, požalio se i on juče. Kao da su se Vučić i građani nadmetali u izdržljivosti. Građani izdržljivost demonstriraju živeći u ovakvoj Srbiji, a predsednik vlade time što ih sluša kako se žale. To me je podsetilo na jedan stari film Sydneyja Pollacka iz 1969, u kome je blistala Jane Fonda. U tom filmu, u vreme Velike depresije, osiromašeni Amerikanci prijavljuju se za nadmetanje u izdržljivosti na jednom prekookeanskom brodu. Oni, naime, pred bogatom publikom u gledalištu oko podijuma, treba da plešu bez odmora (reč je o genijalnoj anticipaciji današnjih rijaliti programa). Pobediće onaj par koji poslednji ostane na nogama. Za učesnike to je bila praktično šansa da se domognu nešto hrane i obećane novčane nagrade. Naslov filma – „I konje ubijaju, zar ne?“ – naglašava, pak, da se i prema konjima pokazuje više ljudskosti nego prema tim izmučenim ljudima koje beda primorava na svakovrsna poniženja. Gladni i iscrpljeni glavni junaci priče, do pred sam kraj, ne mogu da računaju ni na milosrđe koju uživaju konji: oni moraju da nastave da igraju bez obzira na posledice.

Ko je u našoj priči konj, a ko bogata publika, možda i nije sasvim očigledno. Tek, ima još jedna priča smeštena u istorijski milje primereniji tekućim prilikama u Srbiji. Reč je o poznatoj priči o kraljeviću i prosjaku, čije rane verzije se mogu naći već i u Hiljadu i jednoj noći. Podsetimo se, u želju da proveri kako žive njegovi podanici i šta o njemu zaista misle, kraljević se preruši u skitnicu i napusti dvorac kako bi se pomešao sa „narodom“. Posle niza peripetija, u raznim verzijama priče, kraljević nekako uspe da se vrati nazad u dvorac i postane bolji vladar nego što je bio, pošto je iskusio realni život. To bi mogao biti i sledeći korak našeg predsednika vlade, s tim što bi tada najbolje bilo da se ni ne vraća.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!