DEJAN ILIĆ: Kinesko proleće

19 Jun 2016

U svetlu Savamale i „Beograda na vodi“, kakvo će to dobro doneti ovdašnjim građanima? Kako će se raspodeliti korist od ulaska kapitala iz Kine u Srbiju i na čiju štetu će se napraviti mesto za taj kapital?

Ne zna se ko je veći šaljivdžija – ministar policije koji tvrdi da „građani uvek mogu da se oslone na policiju“ ili TANJUG koji tu izjavu stavlja u naslov vesti. Pri tom, za ministra je jasno da mu namera nije bila da se izruguje samome sebi, dok je za TANJUG sasvim moguće da je svesno ciljao na neminovni ironični učinak naslova. I ministar policije i TANJUG u izazivanju smeha kod čitalaca tako ozbiljno konkurišu predsedniku republike i opet TANJUGU: TANJUG je naime pre par dana preneo izjavu predsednika za Kineski međunarodni radio, koju je većina ovdašnjih redakcija smestila ispod naslova „Posle posete druga Si Đinpinga sve će procvetati“. Ovako predsednik Srbije za kineski radio: „To je kao kada posle duge zime dođe proleće. Sve će da procveta posle posete druga Si Đinpinga, jer vrlo dobro znamo da ono što dogovaramo pred predsednikom Kine više niko u Kini ne može da spreči.“

Pustimo sad to kako ovdašnji predsednik vidi moć kineskog predsednika i kakve se sve maštarije u vezi sa tim vrte po njegovoj glavi. Zanimljivije od toga je videti na šta se odnosi „duga zima“ iz njegove izjave, pogotovo ako se u obzir uzme da ulazimo u petu godinu naprednjačke vlasti u Srbiji. Ali nećemo ni o „zimi“ ovde; zanima nas „proleće“. Kakvom se „proleću“ mogu nadati građani Srbije posle događaja u Savamali i izjave ministra policije da građani mogu da računaju na policiju?

Neka se ostvari sve o čemu fantaziraju najviši čelnici Srbije u vezi sa posetom predsednika Kine. Neka Srbiji iz Kine stignu i investicije i nove fabrike. Neka poslovni ljudi iz Kine preuzmu i sva propala preduzeća u Srbiji, pokrenu ih i učine održivim. U svetlu Savamale i „Beograda na vodi“, kakvo će to dobro doneti ovdašnjim građanima? Drugim rečima, kako će se raspodeliti korist od ulaska kapitala iz Kine u Srbiju i na čiju štetu će se napraviti mesto za taj kapital? Ako sad pored slučaja Savamale na sliku dodamo i kragujevački FIAT ili leskovačku JURU, pitanje se može preformulisati i ovako: gde su garancije da će se investitori iz Kine ponašati u skladu sa domaćim propisima, te da će se deo dobiti koju ostvaruju zadržavati u budžetu države, a ne u privatnim džepovima osoba bliskih domaćim vlastima?

Jeste, govorimo o vladavini prava i pravnoj državi, a Srbija nema ni jedno ni drugo. Šta god rekao ministar policije, građani znaju, jedan broj njih i iz neposrednog iskustva, da se ne mogu osloniti na policiju. Pri tom, ministar policije kao da ne čita prepisku između njegovih potčinjenih koja se događa ovih dana. Moguće je da mu je prepiska promakla jer je spremao tužbu protiv jednog ovdašnjeg nedeljnika koji ga je direktno okrivio za kršenje zakona i nasilje u Savamali. I dok taj nedeljnik samo ponavlja činjenice koje je javnosti već predstavio ombudsman i iz njih izvodi logične zaključke, ministar policije je ombudsmana prevideo i ustremio se na novinare. Slučajno ili ne, u isto vreme dok on novinarima preti tužbom, sa mesta šefa beogradske Uprave kriminalističke policije smenjen je Dragan Kecman. Tom smenom počinje prepiska, na koju je minisar policije ostao nem.

Smena šefa beogradskih policajaca u medijima je odmah povezana sa rušenjima u Savamali. Sada već kao bivši šef, Kecman se u otvorenom pismu ogradio – kako ćemo videti, ne previše uverljivo – od takvih izvoda: „Nisam učestvovao u slučaju Savamala. Apsurd je da se pojave i najbezazlenije spekulacije u vezi sa tim.“ Međutim, već sledećom rečenicom on je, umesto da ih otkloni, sumnje u povezanost njegove smene sa slučajem Savamala samo pojačao: „Odmah nakon rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici u noći 25. aprila, koja je ujedno bila i prva postizborna noć, insistirao sam (jedini ukazivao) na potrebu da se izvrši uviđaj na licu mesta i da se postupi u skladu sa pravnim normama, o čemu postoji pisani trag, službena dokumentacija koju mediji mogu dobiti na uvid.“ Sve što javnost pak vidi od insistiranja na postpanju prema pravnim normama, jeste smena šefa beogradske policije mesec i po dana posle njegovog neuspelog pokušaja da se izvrši uviđaj u Savamali.

To, naravno, nije sve iz pisma. Kecman će direktno optužiti ministarstvo da preko svojih ljudi u policiji, mimo hijerarhije, uz kršenje subordinacije, osujećuje istrage. Ovako Kecman: „Da li sam odgovoran što je moj naslednik, meni nametnuti zamenik, često, mimo moje saglasnosti, a na osnovu direktive iz vrha MUP-a, vodio slučajeve umesto mene? Pitam se za šta je on danas nagrađen, činom mog razrešenja. Za koje konkretne profesionalne uspehe? Za rijaliti istragu ubistva pevačice Jelene Krsmanović? Za bahato preskakanje hijerarhije, odsustvo timskog rada, amaterizam?“

Na pismo smenjenog šefa, umesto ministra policije, odgovorio je, krajnje neubedljivo, vršilac dužnosti direktora policije Vladimir Rebić. Taj odgovor je tako loš, da se u njemu iznose argumenti koje obara već sam sadržaj Kecmanovog pisma. Zašto je direktor policije, a ne ministar lično, odgovorio na konkretne optužbe iz Kecmanovog pisma direktno na račun samog ministarstva, ostaje nejasno ako se ima u vidu promptna ministrova reakcija na optužbe iz novinarskog teksta. U čitavoj toj zbrci pisama i saopštenja, iz koje se lako da videti da u policiji stvari – da to tako kažemo – ne stoje najbolje, tvrdnja ministra da građani uvek mogu da se oslone na policiju – pa tako recimo i građani kojima su srušene kuće u Savamali ili koji su bili žrtve maskiranih razbojnika – prestaje da bude smešna. Taj raskorak između izgovorenog i realnosti treba da nas brine.

U svetlu rušenja u Savamali i njegovih posledica, možemo spekulisati o koristi koju će građani imati od „kineskog proleća“ u Srbiji: recimo, moći će da o trošku vlasti putuju od jednog do drugog grada u Srbiji, sa jednog na drugi (kontra)miting podrške tekućim vlastima, kako su to uradili brojni učesnici skupa ispred zgrade RTV u Novom Sadu. Istina je, neće to biti baš sindikalni izleti kakvi su se nekada organizovali, ali izgleda kao da će to, zbog sve veće nemaštine, uskoro postati jedini način za veliki broj ljudi u Srbiji da iz svojih mesta bilo gde otputuju.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!