DEJAN ILIĆ: Incidenti

Zanimljivo je kako opozicioni akteri dogovarajući se hoće zapravo da pregaze jedni druge. To liči na ona pesničenja u kojima je borcima slobodna samo jedna ruka, dok im je druga vezana za ruku protivnika

14. mar 2019

Šta god da su mislili demonstranti, protagonisti na političkom krilu protesta nisu radili protiv režima: naprotiv, oni su protestovali jedni protiv drugih, da bi utvrdili ko je najjači u opoziciji. To je porazno saznanje. Ali, jednom kada se sa tim pomirimo, stvari postaju zabavne. Sve je počelo pokušajima da se opozicija, sva, ujedini u Savez za Srbiju. Kada su ti pokušaji, iz sasvim razumljivih razloga formulisanih u 30 tačaka, propali, prešlo se na dogovor sa narodom, kao na neku vrstu unapređene verzije SzS-a. Sada gledamo kako i to propada.

Zanimljivo je, pak, kako opozicioni akteri dogovarajući se hoće zapravo da pregaze jedni druge. To liči na ona pesničenja u kojima je borcima slobodna samo jedna ruka, dok im je druga vezana za ruku protivnika. Na sličan način unutar ovdašnje opozicije stranke i pokreti se međusobno besomučno šamaraju iako dobro znaju, a to im nedvosmisleno kažu i demonstranti, da ne mogu ništa da naprave jedni bez drugih. Komično je i kako se sličan obrazac ponavlja na nižim nivoima opozicionog ujedinjavanja, poput recimo poziva da se (samo neki) odbegli demokrati vrate u izvornu stranku.

Ako ne kao borba za prevlast unutar opozicije, drugačije se ne može shvatiti niz incidenata koji od samog početka obeležavaju proteste. Podsetićemo se da prvo nije bilo dozvoljeno da Mirjana Karanović i Duško Vujošević govore pred demonstrantima. Tako je odmah uspostavljena premoć udesno nastrojenog političkog krila protesta. Prvobitno artikulisani kao odgovor na fašističko premlaćivanje jednog opozicionog, levičarski deklarisanog političara, protesti su paradoksalno odmah poprimili fašistička obeležja. Iz toga je logično proizašlo da se u prošlu subotu demonstrantima obrati tobože ultra, a zapravo nadrikonzervativni Vladimir Dimitrijević.

Formiranjem SzS-a i protestima, eliminisan je i dotadašnji predsednik Pokreta slobodnih građana Saša Janković. Koliko god da je Janković dao dobar razlog kada je rekao da se povlači iz politike jer nije umeo da promoviše program iza koga je stao, treba sumnjati da je to i pravi razlog za njegov silazak sa političke scene. Drugačije svetlo na to povlačenje baca ponašanje novog predsednika Pokreta Sergeja Trifunovića. Da ne analiziramo ovde njegov potpuno besmisleni i bespotrebni ispad na demonstracijama u Novom Sadu; pogledajmo samo Trifunovićevu izjavu o incidentu u Kulturnom centru Grad i napadu na aktivistkinju Inicijative Ne davimo Beograd.

„Trifunović je kazao da ne poznaje tu osobu, da je samo stajala nedaleko od njega i bila u društvu osobe koju poznaje iz viđenja i kojoj se javio, a da incident nije ni video, jer je bio okrenut leđima, te da je samo čuo vrisak“. Vrisak, na 8. mart, bio je, znamo – ženski. I sad Trifunović: „Onda su taj tip i moj poznanik izjurili napolje, a ja za njima da vidim šta se desilo. Kada sam se vratio da popijem svoje piće sa prijateljima, dočekala me je neviđena agresija njih pet, šest devojaka, koje su me vukle i izbacivale napolje tvrdivši da je moje ‘obezbeđenje’ udarilo jednu od njih“. Dakle predsednik PSG-a, kada čuje (ženski) vrisak, ne priđe osobi koja je vrisnula da vidi „šta se desilo“, nego izjuri za „tipom“ i „poznanikom“. I pošto je napolju video šta se dogodilo unutra, vratio se da bude – šta? Pa napadnut, naravno. Svojom izjavom Trifunović je žrtvu nasilja u samo par koraka preobrazio u – agresora.

Ako režim ne napravi nešto isuviše glupo, a nema garancija da neće, pred opozicijom stoji zadatak da pronađe način da časno završi ovaj krug protesta i tako izađe iz njih. Odmeravanje snaga na opozicionoj sceni završilo se – sasvim očekivano – bez pobednika. Ako desnica i ima dominaciju u javnom prostoru – što se može videti i kao „kosovski učinak“ dugog trajanja – na ulicama po svemu sudeći dominiraju drugačije politički opredeljeni demonstranti. Ako ih hoće u opozicionom bloku, desnica mora ostaviti otvoren ideološki i politički prostor za njih, umesto što hoće da ih izbriše pod izgovorom borbe protiv Vučića. To naprosto znači da se u novi krug opozicionog dogovaranja mora ući bez 30 tačaka, bez zahteva za jedinstvenu listu i bez obaveze da se formira takozvana vlada stručnjaka.

To da su političari koji su izigrali poverenje žitelja Srbije od 2004. do 2012, na isti način, ali mnogo brže jer je i ulog bio manji, i sada izneverili demonstrante – nije bilo neočekivano. Iznenađenje bi bilo da su uspeli da se dogovore i da se dogovora drže. Ali, treba se nadati da su iznenađenja u Srbiji još moguća.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga