DEJAN ANASTASIJEVIĆ: Kako sam izgubio političku nevinost

30 Jun 2017

Od svih „novih" lica koja su se našla u vladi Ane Brnabić, meni je za oko najviše zapao Goran Trivan. Za mene njegovo ime predstavlja okidač koji me vraća trideset godina unazad

Od svih „novih” lica koja su se našla u vladi Ane Brnabić, meni je za oko najviše zapao Goran Trivan, bivši sekretar za zaštitu okoline Beograda, a od sada ministar ekologije. To je čovek neupadljiv, nije se mnogo isticao ni na brojnim ranijim funkcijama koje je obavljao. Za mene, međutim, njegovo ime predstavlja okidač koji me vraća trideset godina unazad, na sam početak novinarske karijere.

Polovinom osamdesetih godina prošlog veka, počeo sam da sarađujem u kulturnoj redakciji „Studenta”, jednom od nekoliko omladinskih glasila koje su tada izlazile u Beogradu. Onima koji ne pamte kako su mediji izgledali u pozno doba jednopartijskog sistema, pre uspona Slobodana Miloševića, teško je objasniti koliko je sve to bilo sivo i dosadno, prepuno mrtvačkih govora i saopštenja raznih komiteta. NIN je bio jedan od časnih izuzetaka, uz par kniževnih časopisa, ali dominiralo je diktirano sivilo.

U tom sistemu, omladinska štampa predstavljala je mali arhipelag kakve-takve slobode. U Beogradu su izlazili „Student”, NON, „Mladost” i „Vidici”, u Zagrebu „Polet”, u Sloveniji „Mladina” i „Katedra”. Tamo su se pomerale granice dozvoljenog, ne toliko u politici koliko u kulturi, jer se u to vreme svašta dešavalo, u muzici, pozorištu, kniževnosti i slikarstvu, što su ostali mediji uglavnom ignorisali.

Bio sam tada gotovo sasvim nezainteresovan za politiku i pisao sam o stripu i trivijalnoj književnosti, što bih u nekom paralelnom univerzumu rado nastavio da radim do kraja života. U kulturnoj redakciji se okupila zanimljiva ekipa: moj prvi urednik je bio Srđan Dragojević, muziku je pratio Dragan Ambrozić, film Aleksandar D. Kostić… Sa političkim delom redakcije nisam imao mnogo veze.

A onda je, u maju 1987, u „Student” udario grom. Uoči Dana mladosti na naslovnoj strani je objavljen crtež glogovog lista sa tragom vampirskih zuba, uz naslov „Bal vampira”. Ne sećam se više o čemu se radilo u pratećem tekstu, ali to nije ni bitno jer je ta naslovnica protumačena kao ništa manje nego brutalni napad na Tita, Partiju, štafetu i sve svetinje samoupravnog socijalizma. Posle višenedeljne harange, glavni urednik Miroslav Višić je smenjen, a na negovo mesto je doveden izvesni Šime Čičković, ćutljivi Hercegovac kome je jedina kvalifikacija bilo što je na nekoj radnoj akciji uređivao zidne novine. Ostatak redakcije (osim Višićevog zamenika Luke Mičete) je solidarno podneo ostavke i „Student” se više nikad nije digao na noge. Egzekutor ove operacije je bio tadašnji predsednik Univerzitetskog komiteta Saveza socijalističke omladine, čije je glasilo „Student” formalno bio. Zvao se Goran Trivan.

U početku mi ništa nije bilo jasno. Tako žestoka reakcija na jednu prilično bezazlenu karikaturu bila je neuobičajena čak i za to doba. Onda su mi upućenije kolege objasnile o čemu se zaista radilo: iza Trivana je stajala Mira Marković, predsednica Univerzitetskog komiteta Saveza komunista Srbije, a iza Mire neki Slobodan Milošević iz Gradskog komiteta. Tada sam prvi put čuo za to dvoje. Saznao sam i da je Višić smenjen zato što je bio blizak Dragiši Pavloviću, koji je pak bio čovek Ivana Stambolića, a sve to u sklopu priprema za Osmu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije koja je održana nekoliko meseci kasnije.

Kada je Milošević nedugo potom izgovorio ono „Više niko ne sme da vas bije” i samleo Stambolića na Osmoj sednici, mnogi, čak i vrlo pametni ljudi, su u njemu videli reformatora i čoveka koji će Srbiji vratiti dostojanstvo. Ali ja sam, zahvaljući između ostalih i Goranu Trivanu, dotle već bio izgubio političku nevinost i bilo mi je prilično jasno o kakvom se čoveku radi.

U međuvremenu se svašta izdešavalo i na Trivana nisam više mislio, čak ni kad je 1991. postao ministar omladine i sporta u prvoj Miloševićevoj vladi, a zatim tiho nestao iz javnosti u pravcu „Srbijašuma”, gde je postavljen za direktora. Sećam se da sam se blago osmehnuo kada sam 2001. pročitao da je u tandemu sa istim onim Čičkovićem uhapšen zbog neke pronevere (proces je pravosnažno okončan tek 2014, oslobađajućom presudom). A sada, evo ga opet.

Mnogo je vremena prošlo od onog glogovog lista, a ljudi se menjaju, ponekad čak i na bolje. Možda će Trivan biti sasvim pristojan ministar, ali nekako sumnjam u to. Ovo je, na kraju krajeva, vlada kontinuiteta.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!