Darko Gavrilović: Rehabilitacija Nedića otvoriće vrata za rehabilitaciju ostalih saradnika nacista

27 Jan 2018

„Naše žrtve nas poznaju po svojim ožiljcima i po svojim lancima"

Povoda za razgovor sa istoričarom Darkom Gavrilovićem, direktorom Centra za istoriju, demokratiju i pomirenje u Novom Sadu ima više. Danas se obeležava Dan sećanja na Holokaust, ove godine se navršava osamdeset godina od „Kristalne noći“, a profesor Gavrilović je pre mesec dana dobio nagradu Saveza jevrejskih opština Srbije za svoj rukopis „Mit o neprijatelju; antisemitizam Dimitrija Ljotića.“ Uprkos činjenici da su Jevreji vekovima demonizovani, da je u Drugom svetskom ratu ubijeno oko šest miliona Jevreja, njih i danas – čak i državama u kojima gotovo da nema jevrejske zajednice – označavaju kao neprijatelje čovečanstva i kao najveće zaverenike protiv ljudskog roda. U državama nekadašnjeg socijalizma, danas, gotovo više nego igde u Evropi, beleži se porast antisemitizma. Kako se gradio mit o Jevrejima kao svetskom neprijatelju i odakle potiče mržnja prema tom narodu?

GAVRILOVIĆ: Mit o neprijatelju je jedan u nizu političkih mitova koji služe ideologijama za kontrolu masa. Uz pomoć njega se sledbenici instrumentalizuju ne samo za borbu, već i da vrše progone, etnička čišćenja i genocid. U tome svesrdno pomažu mediji koji šire jezik mržnje, stigmatizuju nevine, glorifikuju zločince, podstiču na nasilje tumačeći ga kao pravednu borbu, napadaju one koji govore istinu, a uporno ponovljene laži stvaraju tumorozno društveno tkivo koje raste do eksplozije potpunog društvenog nasilja. Takva atmosfera ubija demokratiju. Istorija 20.veka je pokazala da su Jevreji bili posebno pogodni da budu žrtveno jagnje na kojem će ekstremna desnica kreirati mit o neprijatelju. Dok je mržnja prema Jevrejima u starom i srednjem veku prvenstveno dolazila u vidu hrišćanskog antisemitizma, što je uključivalo proterivanja i masovne zločine, dotle je u novom veku mržnja koja je plamtila prema njima bila povezana sa ekonomijom. U 20.veku dobila je okvire svetske jevrejske zavere koju su potencirali naročito nacisti i njihovi saradnici. Gradeći mit o jevrejskom neprijatelju nacisti su tvrdili da postoje dva tipa imperijalizma. To su bili zapadni – kapitalistički, i istočni – boljševički. Oba imperijalizma su smetala osvajanju novih teritorija, jer se Nemačka nalazila, geopolitički posmatrano, „priklještena“ između Velikih sila. Da bi pokrenuli nemačke mase ka širenju granica oni su podižući mit o neprijatelju optuživali jedan i drugi imperijalizam da služe, „starom neprijatelju“, Jevrejima. Po tom mitu, na Zapadu su Jevreji držali u svojim rukama ključeve demokratije tako što su se nalazili na istaknutim mestima u svim strankama koje su bile ideološki suprotstavljene nacistima. Osim toga, među Jevrejima je bilo istaknutih sopstvenika ekonomske moći i konačno pojedini Jevreji su ulazili u masoneriju, čiji članovi su bili ne samo istaknuti političari, već i mnogi intelektualci koji su se suprotstavljali nacizmu. Na Istoku, u boljševičkom vođstvu Sovjetskog Saveza, bio je popriličan broj Jevreja. Budući da je komunistička ideologija bila u potpunoj opreci sa nacističkom ideologijom, Jevrej je i tu izabran da bude najopasniji neprijatelj. Osim toga, Jevreje je bilo najprikladnije izabrati za neprijatelje i iz drugih razloga: nacisti su bili antisemite i rasisti koji su za dve svoje velike frustracije na „domaćem terenu“ neopravdano optuživali Jevreje – za izgubljeni Prvi svetski rat i za izazivanje i produbljivanje ekonomske krize u Nemačkoj. U stvari, iza ideološke potke koja je gradila mit o neprijatelju stajala je dobit od uništavanja jevrejske zajednice i to: izbacivanjem sa radnih mesta, pljačkanjem i proterivanjem celog naroda. Konačno, Nemačka je takvom politikom postajala rasno čistija. Ovaj model postao je zastrašujući primer kako se razračunava sa političkim, nacionalnim, rasnim ili klasnim neprijateljem. Gotovo je iskorenio čitav jedan narod na prostoru Evrope. A istorijska lekcija još nije savladana. On je i danas živ.

Zar nisu političari imali dovoljno vremena da nauče ovu lekciju iz prošlosti?

GAVRILOVIĆ: Daću primer zemalja nekadašnjeg socijalizma. Kada je reč o Holokaustu, dok su komunisti bili na vlasti, u udžbenicima iz istorije, genocid nad Jevrejima nije posebno izučavan kao zločin nad određenom nacionalnom zajednicom. Nastojali su zarad negovanja što boljih međunacionalnih odnosa, koji su bili poremećeni Drugim svetskim ratom, karakterisati zločine okupatora i njegovih saradnika kao zločine izvršene nad svim stanovnicima. Sa padom komunizma, došlo je do buđenja nacionalizma. Nove i nezavisne nacionalne države iskopavale su svoje nacionalno nasleđe. Sa njim, tražeći naconalne borce iz prošlosti koji bi im postali novi uzori, iskopali su i antisemitizam. Tako se težnja da se izgradi harmonična slika o sopstvenom nacionalnom biću kao osnovici savršenog prikaza kolektivnog identiteta sudarila sa nesavršenom stvarnosti u kojoj se bedna slika nezaposlenosti i nesigurnosti nastoji zabašuriti propagandnim zamagljivanjima. U tim savremenim kriznim političkim situacijama neodgovorni političari su pribegli politizaciji prošlosti. Ona je postala politikantskim bojnim poljem. U baltičkim država se desio oprost onima koji su sarađivali sa okupatorima. Na razvalinama nekadašnje Jugoslavije popriličan broj građana glorifikuje saradnike okupatora, nazivaju se ulice po njima, nastoji ih se politički rehabilitovati. Julian Tuvim je s pravom napisao „ovde ne leže samo kosti ubijenih Jevreja, sa njima zajedno leži, savest čovečanstva.“

U kolikoj meri je mržnja prema Jevrejima bila prisutna u Srbiji? Otkuda danas antisemitizam kod nas?

GAVRILOVIĆ: Na početku 20.veka, antijevrejske predrasude su bile retke u srpskom društvu. Uglavom su se svodile na optužbe o svetskoj finansijskoj i političkoj moći i na verske predrasude koje su vodile ka optuživanju Jevreja za ritualna ubistva hrišćana. Ako poredimo tadašnju situaciju u Srbiji sa Austro-Ugarskom ili carskom Rusijom, moramo da priznamo da je situacija po Jevreje u Srbiji bila mnogo bolja. U Srbiji među političarima nije bilo takvih antisemita kao što su u Austro-Ugarskoj među Srbima i Hrvatima bili, na primer, Jaša Tomić i Stjepan Radić. Na prostoru Kraljevine SHS ovakva verovanja su imala za posledicu ulične proteste i potencijalna nasilja, na primer, u Pirotu, Bitolju i Bačkom Petrovom Selu. Antisemitizam su ispoljavali pojedini političari, stranke i pokreti. Bilo je antisemitskih novina i časopisa. Konačno, u Kraljevini Jugoslaviji uveden bio je Numerus klausus kojim je limitiran broj Jevreja koji imaju pravo da studiraju.

Antisemitizam se ponovo probudio u Srbiji pre nekih tridesetak godina kada se probudila i šira politička scena na kojoj su svoje mesto pronašli i oni koji su antisemite. Umesto da su političke elite osigurale političku klimu u kojoj bi se građani suočili sa činjenicom da je među Srbima bilo onih koji su zdušno podržavali i sprovodili nacističke i fašističke ideje, jedan deo Srba je ili zaboravljao svoju antifašističku prošlost i ulepšavao sliku svojih fašista, ili prebrojavao umnožene sopstvene žrtve. Njihovim umnožavanjem nanosili su ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i danas veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo. A to je da među Srbima nije bilo fašista, da Srbi nisu bili rasisti i antisemiti, da Srbi nisu pomagali okupatoru, da u Srbiji nije bilo logora u kojima su stradavali, na prvom mestu, Jevreji, Romi, Srbi antifašisti i masoni. Da bi se iskrivljena slika prošlih događaja ispravila neophodno je pisati koristeći što više arhivsku građu, onovremenu štampu koja je objavljivala govore i članke kojima je raspirivana mržnja. Treba držati javna predavanja koja će nas neprestano upozoravati, da se slikovito izrazim, na rečenicu „Sačuvaj me Bože srpskog junaštva i hrvatske kulture“, a koja ima za cilj da nam pokaže koliko se „junaštvo“ i „kultura“ mogu stropoštati u sirovu etničku i versku mržnju. I konačno, demokratija sa sobom donosi slobode. Sloboda ne znači štampati sve što je nekoga volja, praviti organizacije koje mogu da svojim radom šire mržnju ili liberalizovati objavljivanje udžbenika iz istorije koji ukorenjuju istorijsku laž. Demokratija i sloboda dolaze onda kada u stvarnosti primenimo Sartrovu misao: „Naše žrtve nas poznaju po svojim ožiljcima i po svojim lancima i zato je njihovo svedočenje nepobitno. Dovoljno je da nam pokažu šta smo napravili od njih pa da shvatimo šta smo napravili od sebe.“

U Srbiji se više od dve godine vodi postupak pravne rehabilitacije Milana Nedića u Višem sudu u Beogradu. Ako se proces završi povoljno po podnosioce zahteva za pravnu rehabilitaciju to će značiti da će se ukinuti odluka državne komisije koja je izrekla da je on ratni zločinac, a na osnovu koje ga je komunistička vlast kao takvog tretirala. Da li bi eventualna njegova rehabilitacija otvorila mogućnost rehabilitacije Dimitrija Ljotića?

GAVRILOVIĆ: Sa dolaskom Hitlera na vlast u Nemačkoj, na prostoru Jugoslavije sve snažnije se budila ekstremna desnica. U jugoslovenskim medijima je tokom tridesetih godina antisemitizam bio prisutniji nego ikada od osnivanja države. Postojale su naoružane stranačke grupe koje su se sukobljavale. Ekstremizam je bujao, a mitski konstrukti o Jevreju- neprijatelju su šireni putem novina, brošura i političkih govora. Od tada, u skladu sa nacističkim uzorom, počele su da se nižu sve češće optužbe na račun Jevreja za “judeo-komunizam”, „judeo-masonsku zaveru“ i pod Jevrejima oživotvorenu plutokratiju i nakaradnu demokratiju. Po njima, Jevreji su postali glavni insipratori i zaverenici koji su pleli mrežu svetske zavere koja je imala za cilj da zavladaju svetom. Na primer, novine „Otadžbina“ i „Novi Balkan“ bile su prepune antisemitskih optužbi i mržnje, a sugrađani jevrejske nacionalnosti su nazivani izdajnicima, stranim plaćenicima, nenacionalnim elementima i eksponentima strane moći i kapitala. Pozivalo se na njihov linč. Tada je osnovana „Jugoslovenska akcija“ čiji pripadnici su negirali da su nacisti, ali su u svojoj ikonografiji imali plavu svastiku i pozdravljali se podizanjem desne ruke. Jedan deo njenih članova prišao je kasnije Ljotićevoj organizaciji „Zbor“ i činio je bitan deo članstva. Mada su Ljotić i njegovi sledbenici odbijali veze sa fašizmom, u stvarnosti su podržavali sve ono što je karakteristično za fašizam: ekstremni nacionalizam, antikomunizam, antisemitizam, antimasonstvo, antidemokratske stavove, antiliberalizam, korporativizam, autoritarnost, kult vođe. U vreme okupirane Srbije od 1941. do 1944, o sličnostima zboraške ideologije sa nacizmom izveštavali su svoje pretpostavljene visoki dužnosnici Vermahta. Članovi Nedićeve vlade smatrali su Ljotića idejno bliskim nacistima. Ono što je njega odvajalo od nacista bilo je to da Ljotić nikada nije imao podršku krupnog kapitala i da je uvek insistirao na tome da je njegova ideologija prožeta hrišćanstvom. Predavao se nekakvom svom misticizmu za koji je mislio da je u pravoslavnom duhu, a u stvarnosti vrh Pravoslavne crkve se držao podalje i od njega i od Nedića. Inače, Ljotića su Nemci često konsultovali u okupiranoj Srbiji. Čak je mogao da menja neke Nedićeve odluke pre svih vezane za povratak srpskih vojnih zarobljenika iz nemačkih logora. A što se Nedića tiče, on je ostao lojalan nacističkom okupatoru do kraja rata. Verovao je da Srbija treba da postane deo novog poretka koji gradi nacistička Nemačka i bio je antisemita. Njegova rehabilitacija bi otvorila mogućnost rehabilitacije Dimitrija Ljotića, a za njim i ostalih poput, na primer, Velibora Jonića.

Danas istorijski revizionisti ističu da su Nedić i Ljotić činili i „dobra dela“, te da su primili „na stotine hiljada izbeglica“.

GAVRILOVIĆ: Istina je da je za vreme rata u Srbiju došlo više od 300.000 izbeglica i to u najvećem broju iz NDH. Oni koji brane Nedića kažu da je među njima bilo i Slovenaca. Naravno da ih je bilo. Bilo je slovenačkih izbeglica i u NDH. To su bili oni Slovenci koje su nacisti proterali i doneli odluku da ih se naseli u NDH i u okupiranu Srbiju. Istina je da se Nedićeva vlada trudila da zbrine toliki narod. Аli istina je i da je Peten primao izbeglice, a i da je Hitler primao izbeglice koje su bežale pred Crvenom armijom. Da li su zbog toga, po okončanju rata, trebalo da budu umanjene kazne nacistima ili da se na osnovu toga pokuša opravdati njihova rehabilitacija? Odgovor je: „Ne!“. Prema tome, rehabilitaciji nema mesta ni kada je reč o Nediću ni kad je reč o Ljotiću.

Šta mislite o filosemitizmu i koliko on utiče na kreiranje mišljenja o Holokaustu?

GAVRILOVIĆ: Filosemitizam je za mene isto što i bilo koja druga nacionalno određena „filija“ (ljubav). Nisam ni rusofil, ni germanofil ni bilo koji nacionalni „fil“. U prošlim ratovima, a naročito u Drugom svetskom ratu, nacionalne i ideološke „filije“ (ljubavi) su preskupo koštale. Bojim se šta bi „anglofili“ i „rusofili“ jedni drugima mogli da urade u nekom, sačuvaj nas Bože, novom ratu. Ja se u odnosu prema ljudima opredeljujem za lične kvalitete, a ne za krv i rasu. Lične kvalitete stičemo svojim radom, a krvna zrnca i boju kože dobijamo. A što se tiče Holokausta, filosemitizam mu nije potreban. Dovoljno je reći šta bi on svakom od nas trebalo da predstavlja – zverstvo nad nevinima i nemoćnima, nasilje nad neistomišljenicima drugačijima i bolesnima, iskorenjivanje ljudskosti, obesmišljavanje nauke i survavanje u ponor varvarizma.

Damir Grubor (Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!