DARKO GAVRILOVIĆ: Oni koji žele da ruše autokrate, neka budu savremeni partizani

09 May 2018

Intervju povodom Dana pobede: Nije dovoljno reći "borimo se protiv diktature" ili nekog autokrate, već treba ponuditi bolje.

Danas se obeležava Dan pobede, u znak sećanja na kraj Drugog svetskog rata i pobedu nad najzloćudnijom ideologijom u istoriji civilizacije – nacizmom. Profesora Darka Gavrilovića, direktora Centra za istoriju, demokratiju i pomirenje, pitali smo da li može da da jedan „kratak pogled“ na dvadeseti vek i Drugi svetski rat?

GAVRILOVIĆ: Užas dvadesetog veka se ogledao u veličini dva svetska rata i sablasnom odjeku njihove razorne moći. Međutim, dva rata nisu jedini obeležili prošli vek. Brak tehnologije i destruktivnih ideologija trajao je mnogo duže, iznedrivši iz te svoje veze šizofreni svet. Uporedo sa razvojem naprednih komunikacionih sistema pomerale su se sablasne tehnologije pokazujući svoje nakaradno lice kroz žice koncentracionih logora i gulaga. Termonuklearno oružje i reklama za bezalkoholna pića su živeli zajedno u svetu ideološki podeljenih velikih sila. To je bio svet u kojem su se oglašavali modni noviteti, pseudo-događaji, nauka i pornografija. Kada su Saveznici pobedili naciste i njihove sluge 1945, bio je probuđen svet kojeg su politički počele da kreiraju generacije mladih ljudi, presićenih i zgroženih nad ratovima. U tom svetu počeo je da se javlja prkos ustanovljenom autoritetu, religioznom i sekularnom, socijalnom i političkom. To je bio začetak novog dvadesetog veka – veka u kojem će se borba protiv postojećih vlasti prenositi iz frontovskih rovova na polje nenasilne borbe. Na žalost mnogo toga do danas se nije promenilo: političari koji sebe deklarišu kao hrišćane ili humaniste nastavili su da siromašne i slabe tretiraju kao smeće; populističke vlasti zloupotrebljavaju vojske mrtvih iz Drugog svetskog rata, koristeći ih za sopstvene parade i promocije, pri tome ne mareći za to što time raspaljuju mržnju i ostrašćenost; „sloboda“ i „demokratija“ postali su toliko puta od strane političara prežvakani izrazi da su sada kaša koju samo još „bebeći“ umovi sa slepom verom gutaju obožavajući svoje „vođe“. U svakom slučaju, prošli vek bio je vek masovnih stranaka. Nikada pre toliki milioni nisu imali osećaj da tako aktivno učestvuju u političkim dešavanjima. Razbudili smo genij koji je usavršio oružje stvoreno u 20. veku, otvorili smo oči za nove tipove oružja za masovno uništenje, i analogno tome, uspavali smo savest čovečanstva.

Danas je prilika da se stavi akcenat na nacizam kao ideologiju zla, kao ideologiju koja je pokrenula Drugi svetski rat. O čemu danas razmišljate kada se kaže nacizam?

GAVRILOVIĆ: Razmišljam o tome sa kojim uspehom i kako su nacisti uspeli da postignu jedinstvo nacije na osnovu ideje o čistoj krvi; da ceo nemački narod ubede da kroči putem kojeg određuje jedan vođa; da ožive sa tolikim uspehom političke mitove koji su uverili nemačke mase u svetost borbe u apokaliptičnim vremenima protiv navodnog svetskog zla oličenog u najvećim neprijateljima nacizma a to su Jevreji i komunisti. Takve vizije, takav put ka utopiji u kojem je narod očišćen od „nečistih“ vodio je ka događajima koji su se završili masovnim zločinima, genocidom, Holokaustom. Na žalost, nacizam nije pobeđen. To pokazuju najnovija politička dešavanja u Evropi. Broj njihovih sledbenika je u porastu, a stranke koje oživljavaju i rehabilituju njihove pomagače nalaze se u nekim evropskim zemljama na vlasti. Danas ne razmišljam o tome šta su evropski populisti poduzeli da dođu na vlast već ko je i gde je pogrešio. Za to su na prvom mestu zaslužni, od strane sopstvenika ekonomske moći, kupljeni političari evropske socijaldemokratije, zatim sve nesigurnija situacija sa radnim mestima u fabrikama širom Evrope jer kapital se veoma brzo kreće ka Istoku, snažan talas migracija sa Bliskog istoka ka Evropi, milioni Evropljana koji su iz jednog totalitarizma koji je nametao svojim satelitima Sovjetski savez naglo prešli u svet demokratije pa su se, bez iskustva u toleranciji i razumevanju drugog, kao klatno zanjihali od internacionalizma ka ekstremnom nacionalizmu.

Drugi svetski rat je završio pre sedamdeset i tri godine, a svet se i dalje suočava sa autokratama i diktaturama. Čini se kao da borba za slobodu neprestano traje. Postoje li lekcije koje možemo da izvučemo iz Drugog svetskog rata, a da nam pomognu u borbi protiv represivnih režima?

GAVRILOVIĆ: Oni koji žele da ruše autokrate mogli bi da uče od uspešnih gerilskih pokreta iz Drugog svetskog rata, kakav je bio partizanski pokret na prostoru Jugoslavije. Učeći od njih, treba napraviti čvrstu stranačku organizaciju koja će biti ujedinjena oko jednog cilja, komandno uređena, ali tako da svaki član ima ime i osećaj da je bitan. Svi članovi moraju da budu fanatično spremni da se bore, da budu psihički i fizički spremni na dugotrajnu borbu koja podrazumeva male udarce režimu koji će se glorifikovati i preuveličavati. Neophodno je da članovi budu u neprestanoj inicijativi i da na kraju izađu i pruže frontalnu političku borbu, ali tek kada se stranka omasovi, kada nanese režimu dovoljan broj udaraca i dobije pomoć od velikih sila. Ovo su neki od ključnih faktora bez kojih se na snažnog neprijatelja ne ide. Na sličan način su postupali svi uspešni gerilski pokreti u Drugom svetskom ratu. Međutim, dok su se gerilci iz Drugog svetskog rata oružano suprotstavljali neprijatelju i bili do krajnjih granica fanatični, danas, kada je reč o suprotstavljanju autokratskim režimima nema potrebe za fizičkom borbom. Pored savremenih načina komunikacije, mladalačke duhovitosti koja je spremna da se naruga režimu, pravilnog usmeravanja nezadovoljstva, i spremnosti protivnika režima da zajednički rade na njegovom rušenju ne vidim potrebu za nasilnim vidovima borbe.

Šta da se radi ako je došlo do atomizacije političkog života, ako je opozicija razdrobljena i nefunkcionalna? Šta ako opozicione političke vođe insistiraju na podizanju svojih stranaka i separatnim političkim programima?

Politiku čine pokreti i stranke koji se bore za moć i vlast. Budući da je ljudski rod takav da uvek mislite da ste pametniji od onog drugog, jedinstveni stav, kada je reč o zauzimanju zajedničke platforme i zajedničkog nastupa, teško je postići. To važi i za najalarmntnije situacije. Pred očima demokratskih zemalja Zapada, Hitler je godinama kršio međunarodne sporazume koje je Nemačka preuzela na sebe nakon Prvog svetskog rata. Naoružavao je Nemačku, uvežbavao vojsku, sprovodio rasne zakone, vršio agresiju na susedne zemlje, anektirao, i Zapad nije ništa uradio. Tek je njegov napad na Poljsku pokrenuo Velike sile da reaguju. Do tog trenutka, milioni ljudi su se našli u izbeglištvu, a hiljade je izgubilo živote.

E sad, zamislite kako je teško ujediniti opoziciju u jednom mirnom društvu, koje je istini za volju ekonomski slomljeno i koje se u političkom smislu stropoštava ka autokratiji, ali u kojem još postoje mediji koji govore protiv vlasti, živuckaju opozicione stranke, a imate i mogućnost da napustite zemlju, ako vam politička i ekonomska situacija nisu po volji. Ono što bi opozicionare u takvom društvu trebalo da ubrza ka stvaranju zajedničkog fronta jeste činjenica da se vlast održava na represiji. Represija se gradi na strahu. On se uliva podanicima. I neće nikada biti manji, već će se s vremenom povećavati. U zavisnosti od diktature, strah može da bude od smrti, gubitka posla, gladi, od bilo čega, sve što može da vas natera na poslušnost. Kada u tome vlast uspe, a poslušnost joj je cilj, nanela vam je poraz. Tog trenutka opozicija je bespovratno izgubljena. Prevazići strah, izdići se iznad svega, može se kada se pomno izuče slabosti režima i kada se strah koji ulivaju prikaže saborcima kao simboličan rizik. Tada možete da iskoristite akumuliranu energiju u društvu koja je željna da se odbaci vlast.Tada oružje režima počinje da se okreće protiv njega. A vi morate da bude psihički i fizički spremni, do najsitnijih detalja naučeni, šta je sve režim spreman i na koji način da vam radi. Kada to znate, lakše ćete se suočiti sa njim. A kada počne suočavanje nema mesta za sujete. Postoji jedinstvo i jedno „nikad“. Nikada ne dozvoliti sebi da nasednete na njihovo zlo i počnete da im se suprotstavljate na isti način. Posramite ih svojim znanjem, dobrim idejama, pameću. Posramite ih na ulici, u njihovoj porodici, kod komšija, zbog zla koje čine. Tama se ne pobeđuje demonstracijama protiv tame već demonstracijama za svetlost. Nije dovoljno reći “borimo se protiv diktature” ili nekog autokrate, već treba ponuditi bolje. Kada dođe svetlost, tama će se ugasiti.

Damir Grubor (Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!