Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja

20 May 2017

Na platou ispred vlade postavljeno je 40 pari ženskih cipela u znak sećanja na najmanje 40 žena koje svake godine budu ubijene u Srbiji od strane muškog člana porodice ili partnera

Aktivistkinje Mreže Žene protiv nasilja uručile su preključe potpredsednici Vlade i predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorani Mihajlović 8.000 potpisa podrške peticiji za proglašenje 18. maja Danom sećanja na ubijene žene žrtve nasilja. Ovaj datum je izabran jer čini treći u nizu dana, 2015. godine, kada je u Srbiji bilo ubijeno sedam žena od strane onih koji su im govorili da ih vole.

Na platou ispred zgrade Vlade Republike Srbije postavljeno je 40 pari ženskih cipela u znak sećanja i opomene na činjenicu da u Srbiji svake godine najmanje 40 žena bude ubijeno od strane muškog člana porodice ili partnera.

Zbunjeni prolaznici i prolaznice su pitali: „Koliko koštaju cipele?“ Aktivistkinje su pojašnjavale o čemu je reč. Izrazi na licima ljudi su postajali ozbiljni. Cipele ovde nisu samo simbol žene koju je ubio muškarac; one su slika poraza države i institucija sistema, zajednice, nas kao pojedinki i pojedinaca da pružimo podršku i zaštitu, da razumemo ono što nam žene govore i da im verujemo na reč. Jer to je suština odgovora na muško nasilje prema ženama: verovati u iskaz žene i njeno iskustvo preživljenog nasilja.

Zato je ova akcija usmerena na odgovornost. A onaj ko ima najviše moći (država) ima i najveću odgovornost. Zato je od države traženo da proglasi Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja i da svakog narednog 18. maja izvesti javnost o femicidu u Srbiji i akcijama koje je sprovela da se broj ovih ubistava smanji. Mediji senzacionalistički izveštavaju o femicidu i nanose novu štetu žrtvama i preživelima. Aktivistkinje su nemoćne da zaustave kapitalistički trend privlačenja čitateljki i čitalaca preko „krvavih naslova“, mada su istovremeno svesne da kada ni toga ne bi bilo, femicid ne bi bio vidljiv ni na koji način, jer javna državna statistika u ovoj oblasti ne postoji. Krajnje je vreme da država počne odgovorno da prikuplja podatke od sopstvenih institucija, da o njima izveštava javnost i preduzima konkretne preventivne akcije.

Davne 1991. godine u Srbiji je osnovan prvi ženski, na feminističkim principima zasnovan SOS telefon za podršku ženama koje su preživele muško nasilje, a potom još 25 ovakvih usluga u 18 gradova i opština u Srbiji. U vreme osnivanja prvog SOS telefona, žene su u pomoć zvale policiju, a sa druge strane bi im policajac odgovarao da je to njihov privatni problem koji treba da reši porodica a ne država. Zahvaljujući SOS telefonima ženskih organizacija, koje prime preko 10.000 poziva od oko 5.000 žena godišnje – uz nula dinara podrške države svih ovih godina – policijac danas ne može da izgovori da ovo nije njegov problem, mada i dalje može da ovakvu prijavu ne zabeleži ili površno prenese prikrivajući muško nasilje prema ženama.

Svakog 18. maja ćemo obnavljati ova pitanja iznoseći pred vrata institucija sistema crvene cipele – sve dok svaka žena ne bude živela slobodno. To je obećanje dato ženama 1991. godine kada su feministkinje na ovim prostorima muško nasilje prema ženama imenovale zločinom.

Autorka teksta je aktivistkinja Mreže Žene protiv nasilja.

(Aleksandra Nestorov, Peščanik / Foto: Marija Janković)

Podelite ovu stranicu!