DAMIR GRUBOR: Zebra kao zid smrti

22 Jul 2010

U džungli poput ove države, sve funkcioniše upravo po pravilima džungle. Pa tako i u saobraćaju veliki jedu male. Pešaci su najugroženija vrsta, svakodnevno izložena opasnosti po goli život.

Tragedija koja se u utorak desila u Novom Sadu, kada je podivljali motociklista sa 150 na sat na mestu ubio dvanaestogodišnjeg dečaka na Bulevaru oslobođenja u svojim detaljima otkriva varvarske dimenzije ovog društva. Naime, dečak je stradao tako što je prelazio preko obeleženog pešačkog prelaza, nakon što je jedan vozač zaustavio svoj automobil, u želji da propusti dete da bezbedno pređe ulicu. Taj je vozač, naime, poštovao saobraćajne propise koji, verovali ili ne, nalažu da se pešaku ima stati kada želi da pređe ulicu na zebri. Nesrećni vozač na taj je način posredno bio “saučesnik” u ubistvu: niotkud se pojavio motorista, koji je prema nekim tumačenjima sa 150 na sat jurio na zadnjem točku, verovatno još od Mišseluka pa preko Mosta slobode, “opijen” zelenim talasom semafora i ko zna još kakvim adrenalinskim i drugim narkoticima.
Kao vozač, uvek fascinirano pričam o tome kako se pešaci u Novom Sadu (a i šire!) plaše automobila. Poput Pink Pantera u onom crtanom filmu, oni bojažljivo prilaze pešačkom prelazu, čak i kada je on opremljen semaforom na kojem svetli zeleno svetlo za pešake. Iz nekih samo meni znanih razloga, imam potrebu da zaustavim automobil i propustim pešake. Neretko se dešava da oni sa nevericom čekaju, a počesto bi oni mene da propuste, za svaki slučaj, pa mi pokazuju rukom da prođem. Smeškam se, svaki put u neverici, i pokušavam rukom da im stavim do znanja da mogu slobodno da pređu ulicu, što oni veoma bojažljivo i učine. Ali, čitavu “operaciju” poduzimam tek nakon pažljivog ispitivanja saobraćajne situacije: pogledam sve retrovizore, da bih se uverio da se:
a) niko neće zakucati u moj auto otpozadi (jer ko još računa s tim da pešacima treba stati na zebri?!)
b) niko ne na nailazi autom u levoj ili desnoj traci, u traci u kojoj nisam ja. Jer ako neko nailazi, postoji realna mogućnost da ću ja stati, pustiti nesrećnog pešaka a taj “neko” će ga “pokupiti” sa leve ili sa desne strane (jer, naravno, ko još računa s tim da pešacima treba stati na zebri, pa bili oni i majke s decom, klinci ili stari ljudi?!)
Naši se ljudi u civilizovanom svetu mogu prepoznati upravo u blizini pešačkih prelaza, koji ih potpuno zbunjuju. I meni je prvi odlazak u Nemačku prouzrokovao pravi mali civilizacijski šok: vozači su zaustavljali automobile čim bi me ugledali da želim da pređem ulicu, pa makar bio udaljen i pet metara od zebre. Nakon početnog oklevanja, nekako sam se začas navikao da mogu nesmetano da ostvarujem ljudsko pešačko pravo na zebru. Što je, u krajnoj instanci, pravo na život.
Da je pešak ovde potpuni i obespravljeni marginalac, pokazao je i nedavni protest novosadskih biciklista, koji sam podržao u svemu sem u jednoj važnoj stvari. Naime, oni su u pravu kada traže da im se po gradu naprave biciklističke staze, kojima mogu da se bezbedno vozaju. U pravu su i kada zahtevaju da kazne budu jednake za sve učesnike u saobraćaju. Ali, moj pokušaj da im objasnim da u svakom gradu mora da postoji i isključivo pešačka zona, što su u Novom Sadu Zmaj Jovina i Dunavska ulica, naišao je na potpuno nerazumevanje. Oni bi i tu da postoje biciklističke staze, bez obzira na svu onu silesiju kafića i njihovih bašti, kao i na roditelje s decom koji bi eto bar na jednom mestu u gradu, na tih 300 metara, bezbrižno da šetaju, bez zebri, pomahnitalih vozača, motora i bicikla.
Novi Zakon o saobraćaju, naravno, nije dao rezultate. To jest, dao je očekivani ishod: porasla je policijska “tarifa” korupcije pa sada mi vozači zadovoljno trljamo ruke jer smo, na primer, prekršaj polukružnog okretanja preko duple pune linije na Bulevaru kralja Petra “rešili” za samo dve hiljade dinara u džep uniformisanog lica. Svojevoljno smo dakle upetljani u začarani krug korupcije, koji na kraju dovodi do jezivih saobraćajnih nesreća poput one s početka ove priče.
U džungli poput ove države, sve funkcioniše upravo po pravilima džungle. Pa tako i u saobraćaju veliki jedu male. Pošto su pešaci najmanji u tom “lancu ishrane” samim tim su i najugroženija vrsta, svakodnevno bukvalno izložena opasnosti po goli život. Još jedan primer naše moralne bede: umesto empatije prema slabijima na delu je prezir prema njima. Što na kraju dovede do toga da dete od 12 godina bude zgaženo sa 150 na sat, od strane poludelog motoriste, koji je svoju egzibiciju, što se mene tiče, mogao da izvodi negde u nekoj zaboravljenoj ulici na čijem kraju se, umesto dečaka, nalazi zid.

Podelite ovu stranicu!