DALIBOR STUPAR: Performans Ane B. ili paralelni univerzum

24 Oct 2018

"Visina ume da omami čoveka, vazduh je ređi. Ali, s visine se i pada"

Predsednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić počastvovala je Novi Sad svojim prisustvom baš na Dan oslobođenja 23. oktobra. Poseta nije imala nikakve veze s tim datumom, tako se samo zalomilo. Naime, u društvu gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, predsednika Pokrajinske vlade Igora Mirovića i direktora Fondacije Evropska prestonica kulture – Novi Sad 2021 Nemanje Milenkovića, prisustvovala je svečanom otvaranju nove kulturne stanice „Svilara“.

Njen kratki, protokolarni govor tom prilikom bio je svojevrsni performans. U njemu nam je otkrila  viziju (nepostojeće) Srbije na čijem je čelu. Jer, kako nazvati nešto što nema veze s realnošću? Umetnost? Pesnička sloboda? Kreativno tumačenje? Laž?

Mi smo, zajedno sa mojim Savetom za kreativne industrije i svim ovim ljudima, u stvari krenuli da brendiramo Srbiju drugačije. Vi ćete videti i ovde da smo krenuli da brendiramo Srbiju kao „Serbia creates“, odnosno Srbija stvara, jer to je ono što je Srbija danas…. Srbija stvara talenat. To je, takođe, više nego jasno upravo u Novom Sadu, koji je možda i IT prestonica Srbije. Srbija stvara kulturu, stvara umetnost; Srbija stvara filmove, književnost, iskustva i to je sve ono što ćemo pokazati svetu da Srbija ima i da Srbija može. Ogromnu ulogu u svemu ovome upravo igra Novi Sad, Pokrajinska vlada i naše partnerstvo – nakitila je Brnabić u svom govoru/performansu. Pomenula je i da će Srbija biti pobednik u četvrtoj industrijskoj revoluciji.

Možda je do ugla gledanja, ali čini mi se da se ne može za ozbiljno uzeti izjava predsednice vlade jedne zemlje u kojoj ona iznosi iskaze neutemeljene u realnosti.  Jer, koji to talenat stvara današnja Srbija? Talenat za zlobu i pakost? Za mržnju, pljačku, uvrede, nasilje? Za najniže ljudske strasti? Upravo takvi su danas na ceni u zemlji Srbiji.

Kulturu? Koju kulturu? Od 2012. godine traje rovovska borba na posrbljavanju kulture i negiranju svega što nema nacionalni karakter. Ili možda misli na kulturu u kojoj se ukida nagrada za najčitaniju knjigu, jer se prethodni laureat ogradio od ratnohuškačke prošlosti tadašnjeg predsednika, a nesuđeni naredni nije blagonaklon prema vlasti? Nedavno je „kolega“ iz tiražnog državnog huškačkog medija uvredljivo govorio o ideji da frontmen EKV Milan Mladenović u Beogradu dobije spomenik, uz podrugljivo pitanje o doprinosu EKV-a srpskoj kulturi.

Umetnost? Koju umetnost? Onu kada karikaturista dobije otkaz jer crta „previše Vučića“? Ili onu u kojoj se smenjuje „najtrofejniji“ direktor drame pozorišta jer se usudio da pita gde su pare u jubilarnoj sezoni? Ili kada umetnika državni tabloidi čereče jer je pokazao da može uspešnije od države da leči decu?

Filmove? Ne znam da li je mislila na one koji, bez da ih je ovde iko i video, trpe odijum javnosti i dobijaju etikete „antisrpski“ iako opisuju događaje koji su apsolutno istiniti? One za koje nema para dok glumci i/ili režiseri ne saviju koleno pred poglavnikom? Ili pak one za koje se karte, kao za Beogradski metro, prodaju unapred, na dođem ti?

Književnost? Ministarstvo odbrane izdaje knjigu osuđenog ratnog zločinca. Na sajmu knjiga glavna atrakcija je drugi osuđeni ratni zločinac koji se, dok prodaje knjige na metar ili kilo, davi šampitama. A trećem ratnom zločincu vlast pruža logistiku za promocije knjige diljem Srbije. Ili je mislila na zatvaranje biblioteka po selima zbog nerentabilnosti, mera štednje ili drugih, još jadnijih izgovora?

Novi Sad je IT prestonica Srbije? Zašto onda država uplati subvencije u milionima evra našeg budžetskog novca inostranoj firmi, uprkos vapajima tog IT sektora da dolazak stranog investitora znači omču oko vrata domaćoj industriji?

Ana Brnabić je ipak izgovorila i jednu istinu – Srbija stvara. Da, Srbija stvara netrpeljivost među zemljama u regionu. Meša se u njihova unutrašnja pitanja. Srbija stvara siromašne i obespravljene građane. Srbija stvara robove/radnike koji su srećni što motanjem kablova mogu da zarade 200 evra, makar i uz pelene. Koji ne mogu ljudski da se leče.

Stvara armiju emigranata koji, u potrazi za životom dostojnim čoveka, glavom bez obzira napuštaju naprednu Srbiju. Odvodeći u beli svet cele porodice sa sitnom dečicom. Srbija stvara podele u svim segmentima društva, kako među običnim svetom, tako i među stručnjacima formirajući paralelne komore, udruženja, medije, civilni sektor…

Elem, moguće je da je sa visina na kojima obitavaju premijerka i njena svita Srbija zaista izgleda onakva kakvom nam je opisuje. Moguće je da se krici nesrećnika ne čuju od buke turbina vetroparkova. Iz tog ugla zaista je moguće ne videti one koji jure s jednog na drugi, istovremeno tražeći i treći loše plaćeni posao, ne bi li nekako na kraju meseca skrpili jednu solidnu platu. Visina ume da omami čoveka, vazduh je ređi. Ali, s visine se i pada. Što je visina veća, posledice pada su teže. A pada se bez izuzetka i bez obzira na to kako si se popeo. Možda bi bilo dobro da neko to došapne premijerki. Ako želi da čuje.

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!