DALIBOR STUPAR: Mlaćenje teškim naoružanjem

08 Nov 2018

Novosadski Trg slobode: Zar nam nije dosta oružja, uniformi, nasilja, ratova, razaranja, haosa i nesreće?

“Hm, kako da obeležimo predstojeći paznik? Ljudi vole gužvu, ulične spektakle i takve stvari. Zato i imamo vašarske zezancije tokom cele godine. Ipak, trenutno je Trg praznjikav, jer je čobanska pred/posle novogodinijada tek u pripremi. Šta raditi? Znam, postavićemo tenkove. To do sada nije omanulo.” Ovaj unutrašnji dijalog u glavi n.n. gradskog ili pokrajinskog zvaničnika nije se, naravno, dogodio stvarno. Međutim, sudeći po delima, ne znam ko bi mogao da se zakune da stvarni tok misli nije bio barem sličan?

Oni koje reč “proslava” asocira na oružje, oklopne transportere, pucnjavu i rat – po mom laičkom mišljenju, imaju ozbiljan problem. Ne znam da li bi se struka složila i kako bi ga klasifikovala – kao psihički poremećaj, kompleks iz mladosti ili nešto treće? Zapravo, najstrašnija od svih mogućnosti je da nacionalistički mozak ne pati od nikakvih poremećaja. Da je jednostavno tako “baždaren”.

Oružje, uniforme, nasilje, ratovi, razaranja, haos i nesreća prouzrokovana tim dešavanjima voda su u kojoj jato nacionalističkih riba najbolje pliva. Brojeve “naših” žrtava svih ratova znaju naizust, bolje nego datume rođenja sopstvenih žena ili godišnjica braka. Znaju i precizne cifre “njihovih” žrtava koje su, naravno, uvek preuveličane i ni blizu “našima”. A to znanje potiče od najrelevantnijih “pričao mi deda” i “čuo komšija ispred prodavnice” izvora. I da bi taj narativ opstao i bio sveprisutan, potrebno je s vremena na vreme u javnosti mlatiti teškim naoružanjem. Potrebno je u svakoj prilici isticati ratničke korene i silu kojom se rešavaju problemi, uz napomenu o pravednosti i bezmrljnosti takve borbe.

Pa ljudi, pogotovo deca, vole vojsku i oružje, reći će neko. Vole da se penju po tenkovima i slikaju se s mitraljezima velikog kalibra. Da, pa šta? Ljudi su nekada dolazili na trgove i gledali kako giljotina prebacuje normu, uživali su uz vešanja ili spaljivanje veštica… Ogroman broj ljudi na ovom svetu puši, ali to i dalje ne znači da su cigarete dobre i zdrave po njih.

Poslednjih 30 godina oružje, vojska, rat i ostala militaristička sranja postala su dominantan deo naše kulture. I baš nam je lepo, je l’ da? Za više od dve decenije nakon rata nijedno od balkanskih plemena nije uspelo da stvori funkcionalnu državu koja će raditi u korist svojih građana. Nijedna od kvazidržavica na Balkanu nije postala bolja, uređenija, poželjnija za život niti humanija od one ugušene u krvlju, a nacionalističke elite i dalje duvaju u istu tikvu.

I dalje zveckaju oružjem, i dalje jačaju vojske rashodovanom mehanizacijom po cenama koje su daleko od diskontnih, dok profesionalni vojnici beže u svet trbuhom za kruhom i odbacuju dugogodišnje profesionalne karijere da bi postali vozači kamiona ili obični majstori. Jer, to im omogućava pošteniji i lepši život u tuđini, nego onaj koji ide uz njihovo “časno zanimanje” u otadžbini. Godinama bez ikakvih kazni po odgovorne, radnici u namenskoj proizvodnji gube glave ili druge delove tela. Ali, upozoriti na to je – čin izdaje i slabljenje borbene gotovosti.

Bokte, pa ljudi se pripremaju za put na Mars, imaju leteće automobile, vozove koji idu 300 + kilometara na sat, sa ili bez šina, presađuju kompletna lica, ugrađuju veštačke organe, postaju kiborzi. A mi? Mi guslamo o ratovima. Slavnoj ratničkoj prošlosti, koju iz dana u dan šminkamo, glancamo i restauriramo, tako da je ni sami učesnici tih događaja, kada bi se nekako volšebno pojavili u današnjici, ne bi prepoznali.

Znam da je teško, ali shvatite već jednom – tenkovi i duge cevi ne uzbuđuju svakoga jednako kao vas. Nekom izazivaju nelagodu, nekom strah, nekoga podsete na gubitak bližnjih ili imovine u jednom od besmislenih ratova vođenih pre dvadeset i kusur godina

I ne, dragi dušebrižnici, ja ne mrzim vojsku. I da, odslužio sam pre 20 godina pošteno celih 12 meseci, pod oružjem, u artiljeriji. Za razliku od ministra vojnog. Ne vučem nikakve traume odande, a čak sam ponešto i naučio. Samo mislim da je dosta.

Znam da je teško, ali shvatite već jednom – tenkovi i duge cevi ne uzbuđuju svakoga jednako kao vas. Nekom izazivaju nelagodu, nekom strah, nekoga podsete na gubitak bližnjih ili imovine u jednom od besmislenih ratova vođenih pre dvadeset i kusur godina. Onih ratova u kojima ste vi rešili stambeno pitanje i sprovodili prvobitnu akumulaciju kapitala. I koji su vam i danas na pameti.

Ako vam je stvarno toliko važan taj military look, ako nikako ne možete da se suzdržite, o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama posavetujte se sa vašim lekarom ili farmaceutom. Ili se učlanite u lovačka društva, paintball ili laser tag klubove, igrajte FRP, LARP, Riziko ili Warhammer umesto pasijansa, dok po kancelarijama primate plate nizašta. Kupite maskirnu posteljinu i pidžame, suprugama i ljubavnicama veš sa vojnim printom, od sopstvenih kuća napravite brendirana mitraljeska gnezda i bunkere, pa u njima nosite šlemove i cokule do mile volje. Radite bilo šta, samo se manite više izvođenja na ulice vojske, oružja, tenkova, raketnih i minobacača; manite se nedvosmislenih pretnji ratom i klinačkog merenja čiji je (vojni potencijal) u komšiluku veći, aman!

Je**li vas tenkovi, da vas je**li tenkovi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!