DALIBOR STUPAR: Koliko mrtvih je dovoljno?

Zdušno se bore da se ne iskobeljamo iz krvave kaljuge u koju su nas gurnuli, kako zlkovci ne bi odgovarali za ratne zločine

24. jan 2019

Pretposlednja nedelja januara u Novom Sadu tradicionalno protiče u sećanju na užasan zločin iz 1942. godine, poznat pod imenom „Novosadska racija“. Vojnici okupatorske fašističke vojske pobili su tih dana više hiljada Jevreja, Srba, Roma i građana drugih nacionalnosti u celoj vojvođanskoj Šajkaškoj oblasti, bacajući ih pod led Tise i Dunava.

Za razliku od ranijih godina, kada gradske i pokrajinske vlasti nisu bile dobrodošle a njihovi predstavnici na silu, od strane obezbeđenju koje je pod mantijama nosilo maskirne uniforme, sprečavani da prisustvuju pomenu, uz ambasadore kao kolateralnu štetu, ovoga puta nismo gledali nemile scene. Pošto od 2016. vlada potpuna „simfonija“ SPC i pokrajinskih vlasti, (s novosadskim je to uspostavljeno još 2012) onda je ove godine „samo“ nastavljeno licitiranjem brojem žrtava. U tome su prednjačili desničarski sajtovi, ali i društvene mreže koje su prepune raznih tumačenja i preuveličavanja broja žrtava.

Hajde što to rade desničarski sajtovi, ali na Fejsbuk stranici Muzeja Grada Novog Sada podeljen je tekst sa stranice „Istorija Srba“ u kojem piše da je broj žrtava „daleko veći od 4.500“. Pa zar Muzej nema svoje podatke? Šta, nije dovoljno 1.246 mrtvih u Novom Sadu? Imena su im na spomeniku, može svako da prebroji. Malo li je 3.809 imenom i prezimenom utvrđenih žrtava u Šajkaškoj? Zašto uvek mora sve da se obesmisli preuveličavanjem, uz tradicionalne degutantne fraze poput „značajno više“, što implicira da je žrtava možda i koja hiljada više?

Ovo je samo jedan primer. Evo, još malo pa će godišnjica bombardovanja i opet će se ponoviti isti scenario. Licitiraće se brojem od 1.200, preko 2.500, čak do 4.000. Ko Radovan III o Vilotićima: ima ih između 10 i 160! Država Srbija nije sposobna (ili ne želi) da obelodani imena i broj svih poginulih u tom zločinu, evo već 20 godina. Je l’ to normalna država? Nekadašnji premijer Mirko Cvetković je jednom pomenuo da je poginulo 1008 vojnika i policajaca, i to je sada prihvaćena brojka. Ali, da li su civili, među kojima dosta dece, manje važni? Zašto ne znamo pravi broj?

Mada, ne zna se ni konačan broj nestalih, raseljenih i ubijenih u raspadu Jugoslavije, ne zna se ni tačan broj ubijenih u odmazdama prema Mađarima i Nemcima neposredno nakon Drugog svetskog rata… Gotovo da nema zločina na ovim prostorima, o kojem se tačno i precizno sve zna. Iskreno, nisam siguran da li se stvarno ne zna ili se namerno zamagljuje. Posebnim aršinima nacionalisti svih boja mere „svoje“, a posebnim „njihove“ žrtve. Uvek na štetu onih drugih. Jedni smanjuju broj žrtava u Srebrenici, a drugi u Jasenovcu. Licitira se kao na pokeru, „ko da više“. Ne ceni se život, nego smrt. Zašto? Da li misle da će, ako se jednom utvrde konačne liste žrtava, pa njihovih bude manje, izgubiti u nekom takmičenju? Koliko žrtava bi nas zadovoljilo? Koliko žrtava bi bilo dovoljno da ideologija smrti, krvi i tla, koja se godinama javno promoviše postigne planirani cilj?

Da li je plan da se za koju deceniju u nekom “Mađarskom zabavniku“ objavi tekst o heroju Šandoru Kepiru, koji je spasao vojnike od novosadske rulje spremne da ih linčuje? Ili u nekom „Hrvatskom zabavniku“ kako je Ante Pavelić zapravo obrazovao srpsku omladinu brinući se posebno za siročad? Ili će u nekom budućem „Politikinom zabavniku“ izaći potresna priča o generalu Vladimiru Lazareviću koji je teškom mukom prikupio rasute albanske žrtve širom Kosova, pa ih hladnjačama prevezao u Srbiju, da bi ih sve hrišćanski sahranio na jednom mestu?

Pomenuti Kepiro, fašistički oficir čiji krvavi trag seže sve do Novosadke racije, iako je umro neosuđen zbog „nedostatka dokaza“, ipak se u poznoj starosti povlačio po sudovima i medijima. Otkrivena je njegova mračna tajna, a mnogi ljudi su možda po prvi put čuli za taj strašan zločin. I to je, u neku ruku, satisfakcija žrtvama jer nisu zaboravljene ni osam decenija nakon smrti. A njihov dželat nije umro bezbrižan, iako je tako proživeo najveći deo života.

Rečenica „ratni zločini ne zastarevaju“ mora da užasno zvuči svakom protagonisti krvavih ratova s kraja devedestih. Na svim stranama. Svesni su da do kraja života neće biti mirni. Da, ukoliko se ovde uspostave pravne države, makar i u poznoj životnoj dobi mogu da završe na optuženičkim klupama. Pa i na robiji. Možda je to odgovor? Možda se zato tako zdušno bore da se ne iskobeljamo iz krvave kaljuge u koju su nas gurnuli? Ako se utvrde konačne brojke žrtava u svim zločinima i svi odgovorni za njih budu osuđeni na stroge zatvorske kazne, nacionalistički narativ ostaje bez goriva. Nema više licitiranja, nema onog famoznog „a šta su oni nama radili“ kojim se pravda svako nepočinstvo. Nacionalisti gube glavni adut i odlaze u istoriju. A mi dobijamo novi početak.

(Autonomija, foto: Beta)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Šefica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga