DALIBOR STUPAR: Ko će da otvori most na reci Klaj-klaj?

15 Aug 2018

Vojvodinom od 2016. vlada kaznena ekspedicija

Mesec dana prođe od kad je vojvođanski šerif Igor Mirović najavio da se završavaju „najfiniji radovi“ na Žeželjevom mostu, nakon čega će uslediti svečano otvaranje, uz prisustvo predsednika Srbije, premijerke, ministara i velikog broja građana. Par dana kasnije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić redigovao ga je, najavivši da će most biti pušten u punom kapacitetu do polovine avgusta, te da će tom svečanom činu prisustvovati i evropski komesar Johanes Han.

Dočekasmo i polovinu avgusta, ali most je i dalje nefunkcionalan za sve osim železničkog saobraćaja, koji je krenuo još u aprilu. I to je čudno, da u zemlji u kojoj vozovi idu prosečnom brzinom od 40 kilometara na sat, baš železnički deo mosta bude prvi u funkciji. Slučajnost ili to ima veze s najavom izgradnje brze pruge Beograd-Budimpešta, koja je po obećanju AV iz 2015. trebalo da bude gotova ove godine!? Umesto vozova koji jure 180 kilometara na sat, u Srbiji se tom brzinom jedino uništavaju institucije.

Kad smo kod otvaranja, ostaje nejasno da li je teško usred leta obezbediti silne autobuse (odvezlo to turiste po morima) ili su deficitarni spontano okupljeni građani? A možda da jednostavno čeka mig Vučića koji je sve i svja u ovoj zemlji. PreCednik, premijer, zaštitnik (sns)građana, tužilac, građevinac, ekonomista, pregovarač, tviteraš, vrhovni komandant, osvajač olimpijskih medalja, Danilov tata…

Situaciju oko mosta teško razumeju i oni koji su učestvovali u njegovoj izgradnji i trebalo bi petnaestak ovakvih tekstova da se ona detaljno raščivija. Novosađanima je jasno da je politika kriva i što su bez mosta ostali i što novi još uvek ne mogu da koriste. I to ista politika! Nadmudrivanja republičkog i pokrajinskog nivoa, uz terciranje gradskog, koja su pratila dugogodišnju izgradnju smučila su se svima, ali ukratko: za sve je okrivljena vojvođanska vlada, sa Bojanom Pajtićem na čelu. Njega nema već dve godine, a most nikako da proradi.

Resorna ministarka Zorana Mihajlović bila je, valjda po difoltu, među najžešćim kritičarima Pajtića. Danas, kada SNS jednako stoji svima nogom za vratom, ministarka ćuti. Ne licitira krivicom niti traži odgovornost svojih. Neki dan čak reče da su svi napadi na Vučića „otpor uređenju Srbije i uvođenju reda“. U uređenim državama, pretpostavimo na časak da je na njih mislila, jedan most ne bi bio otvaran više puta, u različitim fazama, uz medijsku pompu. Ne bi služio za grabljenje političkih poena ili za to da ministarka prošeta novi dizajnerski šlem.

Most nema zvanično ime, iako ga neformalno svi zovu Žeželjev. Eto nove prilike da se gradska i pokrajinska vlast iskažu: nadenite mu ime Cara Dušana, neke paravojne formacije ili bilo čega što s Vojvodinom ili Novim Sadom nema nikakve veze. I obavezno da ruši samu srž Vojvodine

U uređenim državama, most u drugom po veličini gradu ne bi stajao ni dan neotvoren nakon završetka izgradnje, saobraćaj bi krenuo istog sekunda. Samo u neuređenim rupama, banana republikama, čeka se slobodan preCednikov trenutak, poklapanje zvezda ili crveno slovo da bi se uradilo nešto što se samo po sebi podrazumeva.

Da se ne lažemo, nije bitan datum. Posle 19 godina čekanja, mesec ili dva više ne predstavljalju ništa. Problem je u principu aktuelne vladavine – odmazda prema svakome ko ne misli isto, a pogotovo prema onom ko se suprotstavi. Vojvodina je poslednja pala pred naprednjačkim bašibozukom. Četiri godine se odupirala i bila im prst u oku i za to mora da plati. Lagano i dugo. Moraju njeni građani dobro da zapamte kaznenu ekspediciju koja je 2016. zajahala.

Jasno je da Vučić ovih dana ima mnogo toga na pameti, od Kosova i opozicije, preko referenduma i vanrednih izbora, do smišljanja izlazne strategije za spas sopstvene zadnjice. Ne može ni duboko da udahne, a kamoli da se seti druge pokrajine. Ali, šta je naš izgovor? Čega se mi to bojimo? Onomad, 3. oktobra 2000. godine više hiljada, smelije procene kažu i deset hiljada, Novosađana i drugih, opozicionara, došlo je da otvori tada obnovljeni Varadinski most pre vlasti. Nisu svi prešli preko njega, navodno zbog bezbednosti, ali nekolicina jeste. I pobedili su Slobodana Miloševića.

Isto je 2005. uradila i tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković, uz Igora Mirovića i svitu radikala, DSS-ovaca i socijalista, otvorila je Most slobode, jer nije želela da bude na zvaničnom otvaranju uz predsednika Republike Borisa Tadića i visokog komesara EU Olija Rena četiri dana kasnije. „Ne postoje razlozi da se most veštački drži zatvoren“, reče tada Gojković. Šta bi danas rekla o veštačkom držanju mosta zatvorenim?

Poslušnik na mestu gradonačelnika neće nas povesti na most, ali ne bi smeo ni da se buni, njegova stranačka koleginica, advokatica i predsednica Narodne skupštine, učinila je to već jednom. Nekažnjeno. A advokati, je l’ tako, poznaju pravo i svojim integritetom ga brane po svaku cenu… Khm… Dobro, sad ozbiljno. Šta čekamo? Jeste, na svakoj strani mosta stoji po jedan čuvar, ali to ne može biti pretnja masi Novosađana. A, da li bi možda doktor Stefanović izveo oklopljenu policiju na sopstvene građane? Na Pančićev vrh nije. Ako ne probamo, nećemo ni znati.

Jedna trivija za kraj. Most nema zvanično ime, iako ga neformalno svi zovu Žeželjev. Eto nove prilike da se gradska i pokrajinska vlast iskažu: nadenite mu ime Cara Dušana, neke paravojne formacije ili bilo čega što s Vojvodinom ili Novim Sadom nema nikakve veze. I obavezno da ruši samu srž Vojvodine. U tome su maheri, nikad ne pogreše. A možda se onda, konačno, i Vojvodina probudi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!