Dakar: Umetnost kao terapija u psihijatrijskom lečenju

30 Jul 2012

Iako terapija umetnošću u Senegalu još uvek predstavlja novinu, sve je više onih koji je smatraju korisnom dopunom tradicionalnih metoda lečenja. Pacijente glavne psihijatrijske bolnice u Dakaru podstiču da stvaraju umetnička dela

Na psihijatrijskom odeljenju Gradske bolnice u Dakaru Sulejman stoji pred praznim platnom. Bezizražajnog lica, uzima četkicu, umače je u plavu boju i brzim pokretima počinje da oslikava konture vojnika u borbenoj pozi, posebnu pažnju posvećujući bojenju šlema, puške i čizama.

„Ovde sam zato što sam ubijao ljude, takav mi je posao“, kaže on. „Imam užasne noćne more“.

Sulejman je vojnik koji je već 19 godina stacioniran u južnoj regiji Kazamans u kojoj neprekidno besne sukobi. Svakih par meseci, odatle putuje automobilom 14 sati sve do Dakara, gde boravi u Gradskoj bolnici, razgovara sa lekarima i učestvuje u terapiji slikanjem.

„Ovo mi je potrebno“, kaže Sulejman tiho. „Jedino se ovde osećam dobro. Ne moram ni o čemu da razmišljam. Mogu potpuno da se oslobodim stresa“.

Terapija umetnošću u Senegalu još uvek predstavlja relativno novu praksu, dok je dakarska Gradska bolnica jedna od malobrojnih afričkih institucija u kojoj se ona sprovodi. Umetnost se ovde koristi kao pomoćna terapija za lečenje svega – od hronične depresije i autizma, do alkoholizma i šizofrenije.

Umetnost je u dakarsku bolnicu uvedena pre osam godina zahvaljujući lokalnoj grupi čije ime na jeziku volof znači „Čovek čoveku pomaže“, ali i zahvaljujući načelnici psihijatrijskog odeljenja, doktorki Tabari Sili.

„Umetnost je u počektu služila kao projekat koji je trebalo samo da zaokupi pažnju pacijenata tokom popodnevnih sati, kako ne bi samo sedeli na klupama i pušili“, priznaje doktorka Sila. Ona ne prisustvuje umetničkim radionicama jer smatra da se pacijentima tako pruža mogućnost da se oslobode i stvaraju u neutralnom okruženju.

„Iako me nema na radionicama, redovno pregledam dosijee pacijenata, pratim njihovo napredovanje u radu i onda to sve kasnije koristimo u razgovorima. Izražavanje kroz umetnost je posebno korisno u slučaju pacijenata koji imaju teškoće u verbalnom izražavanju, recimo onih koji su autistični ili pate od određenih oblika depresije“, objašnjava. „Posmatrajući radove, možete da pratite emotivni razvoj pacijenta. Tokom razgovora, najvažnije je pustiti ih da sami tumače svoje delo, da sami objasne šta su hteli kad kažu.“

Tradicionalni vid terapeutskog oslobađanja – kako u Senegalu, tako i u ostalim afričkim zemljama – uključuje ples, pevanje i druge forme fizičkog izražavanja. Felisiti Kođo, umetnica iz Togoa, jedna je od osoba koje vode tronedeljne umetničke radionice u bolnici. Ona veruje da između tradicionalnih oblika ekspresivne terapije i umetničkih radionica postoje značajne paralele.

„Mnogi oblici takozvane „meke“ medicine mogu pomoći pacijentima da ublaže stres. U Senegalu, u takvu vrstu medicine spadaju hipnoza ili ceremonijalni obredi poput ndeupa (animistički ritual). Zajedničko za sve njih je to što učesnike dovode u stanje transa. Te tradicionalne terapije funkcionišu na isti način kao i umetnost, jer uključuju emocije, pomažu ljudima da se suoče sa snažnim osećanjima i prebrode teškoće“, kaže.

Umetnost kao formu terapije možemo posmatrati iz dve perspektive: s jedne strane, kreativni čin je sam po sebi koristan jer osobama pomaže da pronađu utehu i mentalni mir; sa druge strane, interpretativni elementi koji se u radovima pojavljuju – bilo da je reč o slikama, bojama ili činovima koji se ponavljaju – pružaju veoma korisne predstave koje lekarima pomažu da shvate kako se osoba oseća.

Kođova objašnjava svoj stav: „Razlika između umetnosti kao stvaralaštva i umetnosti kao terapije je to što u ovom drugom slučaju osoba radi nezavisno – niko joj ne naručuje rad niti nameće rokove – i kada naslika ili napravi to što želi, interpretacija počinje sama, nošena konstantama koje se provlače kroz sve radove. Ako se, na primer, na prvoj slici nalazi ptica – to ne mora ništa da znači. Međutim, ako se ptice pojavljuju i u narednim radovima, treba da se zapitamo šta osoba time želi da nam kaže. Takvi izrazi su od neprocenjive važnosti ako je pacijent, recimo, nevoljan ili onemogućen da govori o svojim osećanjima i izražava se samo kroz slike.“

Posmatrajući bolničku radionicu i pacijente različitih uzrasta, nacionalnosti i sudbina, odmah se vidi da neki od njih ove susrete vide kao veoma lične vežbe kreativnosti, dok ih drugi, pak, doživljavaju kao priliku za druženje i opuštanje.

„Osećaćete se dobro samo ako znate da postoji neko voljan da vas sasluša. Kada je nekome loše, najvažniji elemenat ozdravljenja predstavlja ljudski faktor – neko ko će vas saslušati i pomoći vam da se osetite prihvaćeno, kao deo nečega“, objašnjava Kođova. „Umetnost koristimo kako bismo olakšali i ubrzali to prelazno doba.“

Tekst i foto: Amanda Fortije
(prevela: Milana Babić)

www.street-papers.org/INSP

Podelite ovu stranicu!