Da li je lagodno sedeti u klupama vojvođasnkog parlamenta

06 Apr 2008

Ili su stranke odlučili da je racionalnije da vode objedinjenu kampanju za majske izbore na sva tri nivoa, ili se vatra…

Izvršno veće VojvodineIli su stranke odlučili da je racionalnije da vode objedinjenu kampanju za majske izbore na sva tri nivoa, ili se vatra još rasplamsava u stranačkim kreativnim timovima, tek, mesec dana uoči pokrajinskih izbora teško je govoriti o tome da stranke iskazuju naročito pregalaštvo u cilju osvajanja mandata u Skupštinu Vojvodine.

S druge strane, Pokrajinskoj izbornoj komisiji je već u prve dve nedelje rada predato sedam izbornih lista – više nego Državnoj, odnosno zvanično i dalje Republičkoj izbornoj komisiji koja je „radnju“ otvorila sedam dana ranije. Bez obzira na tretman koji u javnosti tradicionalno imaju pokrajinski izbori, koliko od svog prvog dana i vojvođanski parlament i odluke koje donosi, za mandate u novom sazivu nema ko nije zainteresovan – podjednako oni koji u stranačkim dokumentima ne priznaju postojanje Vojvodine kao teritorijalne jedinice, i oni kojima je vojvođanske autonomije uvek previše, i oni kojima je mera stvari i oni kojima autonomije i nadležnosti nikad nije dosta. I da, i oni koji su „antiprotivni“ svemu navedenom i nenavedenom…

Razlog za već sada solidnu zainteresovanost stranaka za učešće na pokrajinskim izborima, sigurno leži u činjenici da bi za iole ozbiljnu stranku zaista bilo neprimereno da preskače bilo kakvu priliku da testira svoj rejting među biračima i da demonstrira svoje postojanje na političkoj sceni. Pa tako i pokrajinske izbore, bez obzira šta ko o njima mislio.
Posredi ipak nije toliko ispunjavanje forme, kao što je to bio slučaj u prethodnoj deceniji kada tadašnji poslanici nisu bili kadri ni pristojno da statiraju u simulaciji parlamentarizma. Ono što se od tada drastično promenilo jeste upravo percepcija samog statusa pokrajinskih poslanika.

Za pokrajinske poslanike oduvek je važilo da ne spadaju baš u pregaoce. Tako je u prvom sazivu Skupštine Vojvodine (1992-1993.) održano šest sednica „u plenumu“, u narednom (1993-1997.), opa, 18, a u periodu 1997-2000. neverovatnih 16; saziv kojim je predsedavao Nenada Čanka, u periodu 2000-2004, pokvario je prosek jer je održano čak 34 sednice, dok se poslednji saziv zaustavio na brojci 27. Suma sumarum, za nepunih 16 godina tek 101 sednica ili u proseku malo više od šest godišnje.

Broj sesija u minulom sazivu možda bi bio i veći da poslanici silom prilika nisu bili na sedmomesečnom raspustu – od 22. avgusta 2007. do 10. marta 2008. godine. U Skupštini Vojvodine predočavaju da u tom periodu jedino nije bilo sednica „u plenumu“, što ne znači da poslanici nisu bili aktivni: recimo, održano je čak 45 sednica skupštinskih odbora. U prevodu, malo više od šest odbora u toku jednog meseca „zimskog sna“; jedna i po sednica nedeljno. Sve to vreme plate plus poslanički dodatak ili, eh, samo poslanički dodatak primali su, međutim, svi poslanici, sastančili na odborima ili ne.

Prinadležnosti pokrajinskih poslanika od siline odijuma prema poslanicima Skupštine Srbije i visinima naknada koje primaju, ostale su van domašaja razljućene javnosti i kao tema nekako skrajnuta u medijima. Valjda zbog uvrežene predstave o skromnom pokrajinskom budžetu i time skromnim primanjima uposlenika u vojvođanskoj administraciji, a takvom stavu umnogome je doprinela reputacija potpuna beznačajnosti koju je vojvođanska skupština ljubomorno negovala čitavu prošlu deceniju.

Praksa zapošljavanja pokrajinskih poslanika postoji od vajkada i o tome svedoči uvid u dnevne redove svih prethodnih skupštinskih saziva. To pravo postalo je, međutim, zanimljivo, a vremenom njegovo konzumiranje i vrlo lukrativno, tek nakon 2000. kada je pokrajinska kasa ušla u ritam značajnog uvećanja sa svakom novom fiskalnom godinom.

U prošlom sazivu prvi put je omogućeno da gotovo trećina poslanika, pored onih koji su u predsedništvu skupštine ili na čelu skupštinskih odbora, dobije status profesionalaca u Skupštini Vojvodine, da bi u martu prošle godine ta kvota bila povećana na polovinu. Predsednik pokrajinske skupštine Bojan Kostreš takvu odluku objasnio je potrebom da se poslanicima omogući ispunjenje standarda kakvi postoje svuda u neposrednom okruženju, u evropskom parlamentu pa sve do američkog Kongresa.

Kvote za zapošljavanje svojih poslanika stranke su dobijale na osnovu svoje snage u parlamentu. Kako su u toj tekovini stranke prepoznale mogućnost i da na ovaj način obezbede svoje zaslužne članove, popunjavanje kvota nije predstavljalo problem. Problem, takođe, nije predstavljalo aminovanje novih zapošljavanja na sednicama skupštine. Ostaće zabeleženo da je u odlazećem, Petom sazivu Skupštine Vojvodine to bila valjda jedina tema oko koje su stranke postizale apsolutni konsenzus: kada je trebalo glasati o primanju poslanika na stalni rad u skupštinu, sve su ručice u sali podizane ko jedna. Ta međustranačka harmonija održale se sve do kraja – na pretposlednjoj sednici skupštine u ovom sazivu bez rasprave primljeno još sedam poslanika na stalni rad, da bi još jedan poslanik postao profi – na poslednjoj sednici 18. marta!

Prema zvaničnim podacima koje je „Dnevnik“ dobio od Skupštine Vojvodine u odlazećem sazivu ukupno 57 poslanika primalo je platu u Banovini. Pored predsednika skupštine Bojana Kostreša (LSV), i potpredsednika: Borislava Novakovića (DS), Martina Zloha (DS), Branislave Belić (SPS), Šandora Egerešija (SVM) i potpredsednika iz PSS Nikole Ćirkovića (koji je na to mesto inače izabran osam dana pre raspuštanja skupštine!), stalni radni odnos zasnovalo je osam predsednika skupštinskih odbora i 43 „obična“ poslanika, među njima najviše radikala (16) i demokrata (14).

I još malo brojki: odlazeći skupštinski saziv održao je 27 sednica, odnosno u proseku na svakih mesec i po dana po jednu, i svaka je je po pravilu trajala od podne do uveče. Uz ovakve idealne radne uslove, postaje bistriji razlog zbog kojeg se funkcija pokrajinskog poslanika visoko kotira na listi najprivlačnijih zanimanja u Srbiji.

Od stranaka koje u maju jurišaju na vlast u Veću i mandate u Skupštini Vojvodine ne može se, naravno, očekivati da ne koriste privilegije koje su im u amanet ostavili prehtodnici. Od poslanika, međutim, javnost i te kako ima pravo da traži da svojim delanjem opravdavaju visoka primanja, pa makar to činili id dalje samo jednom u mesec i po dana. Ako ništa drugo, barem da od sekretara za finansije više ne traže da „batali zareze i pare“ i da, brate, iznose u budžetu ubuduće – zaokružuje.

Plate

Da se za interesovanje za konzumiranje poslaničkih može reći da ima ekonomsko opravdanje, svedoče egzaktni podaci o visinama zarada u Skupštini Vojvodine. Naime, prema podacima koje smo dobili, neto zarada predsednika skupštine iznosi 116.613 dinara, potpredsednici dobijaju po 113.281 dinara, dok predsednici skupštinskih odbora na stalnom radu mesečno primaju 97.732 dinara.
Što se tiče poslanika na stalnom radu, njihova mesečna plata iznosi 66.636 dinara, s tim da imaju pravo i na fiksni mesečni poslanički dodatak u visini od 35 odsto plate predsednika skupštinskog odbora. Sve ukupno, „običan“ profesionalni pokrajinski poslanik zarađuje malo više od 100.000 dinara mesečno. Inače, za plate poslanika i poslanički dodatak u ovogodišnjem budžetu Vojvodine rezervisano je 185 miliona dinara ili 2,2 miliona evra.

Denis Kolundžija, Dnevnik

Podelite ovu stranicu!