Čovek je čovek samo kada je streljan

06 Mar 2016

O predstavi “Čovek je čovek“ Bertolda Brehta (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin, režija: Anđelka Nikolić)

Šta je čovek? Da li ovo pitanje danas uopšte više ima smisla? Čemu još čovek može da se nada? – da parafraziram čuveno Kantovo pitanje. Da li je Muzil naslovom svog čuvenog romana Čovek bez svojstava pogodio samu bit čoveka ili barem njegovo moderno određenje? Sklon sam mišljenju da ovo pitanje o smislu čoveka mora uvek da podrazumeva Drugog/Drugu osobu kojoj se obraćamo ili ćemo završiti u praznom hodu ponavljanja i pukog nabrajanja „osnovnih“ ljudskih karakterisitika. Odnos čoveka prema drugom čoveku jeste naputak koji nas vodi i do smisla čovekovog postojanja i samo u odnosu sa Drugim on/ona može sebi postaviti pitanje o sopstvenoj suštini. Čovek je čoveku sudbina – kaže Bertold Breht, to jest to izgovara jedan od likova iz njegovog pozorišnog dela Čovek je čovek, i to je možda jedna od najtačnijih „definicija“ samog čoveka u već navedenom interrelacijskom odnosu, mada naravno da Brehtu nije bilo baš mnogo stalo do definisanja već on više drži do izraza i prikaza. Čovek je čovek – od kada sam pogledao ovu predstavu u odličnom izvođenju zrenjaninskog pozorišta Toša Jovanović, a u režiji Anđelke Nikolić, stalno mi se ovaj naslov vrti u glavi. Naša sudbina je da smo uvek upućeni jedni na druge, i to je ono što nas čini ljudima, a egoizam nas vodi u ispraznu igru oko samih sebe koja nas na kraju dovodi do puke apstrakcije, ničeg ili pak narcisoidnog ludila. Zato čovek čoveku jeste sudbina i to saznanje nam je danas potrebnije više nego ikada kako bismo spasili našu humanost od navale tržišno-konzumentske psihologije za koju su ljudi samo stvari, proizvodi koji se nude, razmenjuju ili pak kupuju-prodaju.

U predstavi Čovek je čovek likovi ili uloge se menjaju, zamenjuju, izlaze iz sebe, postaju drugi, pa se opet vraćaju ili potpuno menjaju svoju formu. Pravi “subjekt” predstave mi i ne možemo da vidimo sem ako je ne posmatramo u celini, a u mnoštvu događanja protagonisti se tako brzo smenjuju da ubrzo i gubimo volju da i tražimo bilo kakav oslonac koji bi nam pojasnio šta se događa na sceni. Breht je očigledno želeo da izbegne centralnu ličnost ili “glavnu” temu tako da oni koji su došli da posmatraju klasičnu predstavu sa uvodom-zapletom-zaključkom sigurno su bili dosta iznenađeni ako ne i šokirani potpunim raspadom radnje predstave. Naime, čvrste radnje nema i pre bi mogli reći da je nema uopšte međutim to nam daje mogućnost, kada odustanemo od težnje da razumemo šta se događa, da posmatramo same protagoniste i uživamo u njihovim transformacijama. U predstavi Čovek je čovek ubrzo shvatate da nema glavne uloge i da su tu jednako bitni i britanski vojnici i prodavačice ribe, i vlasnica vojne kantine, i tibetanski monasi, i britanska kraljica i lice bez isprava koje postaje neko drugi, to jeste jednako su nebitni, kako se uzme. Radnja otpočinje sa britanskim vojnicima koji su odlučili da ukradu bakrenjake iz tibetanske pagode, ali jedan od njih, koji je i došao do plena, izlazeći iz hrama zakači glavom za ragastol i tako ostane bez povećeg bunta kose. Vojnici su shvatili da će ubrzo biti uhapšeni jer biće samo potrebno da se pronađe vojnik kojem fali deo kose i zato odlučuju da sakriju svog kolegu, a oni odlaze po makaze kako bi ga posle ošišali do glave i tako prikrili dokaz. Vojnika su sakrili u kovčeg međutim on nestaje iz kovčega netragom i sada njegove kolege moraju da pronađu zamenu kako ne bi bili otkriveni. Nailaze na nekog nesrećnog kupca ribe Galija Geja (čije ime su ponovili tokom predstave jezivo mnogo puta) i nude mu novac, pivo, cigarete ne bi li ovaj pristao da zameni njihovog nestalog prijatelja. Nesrećni Gej pristaje i onda kreće ludnica koju je nemoguće više opisati… Monasi iz manastira pronalaze sakrivenog vojnika u kovčegu i odlučuju da ga prikažu kao čudo za svoje vernike; sada on više nije vojnik nego je “bog iz kovčega”, a za to čudo svaki vernik će morati platiti pet rupija kako bi videli boga. U međuvremenu skriveni vojnik “izlazi iz sebe”, posmatra šta mu se događa, a nešto kasnije i glumac koji glumi tog vojnika počinje da priča sopstvenu priču. Glumac je jako ljut jer ne dobija bitne role u predstavama već samo sporedne i on odlučuje da svoju muku podeli sa publikom. Osobito je ljut jer su mu “uvalili” da čita Brehtovu poeziju dok se ostali glumci presvlače… Na kraju nas je pozvao da u pauzi potpišemo njegovu peticiju kojom on traži bolji tretman u pozorištu i više angažmana; mislite da nije bio u holu pozorišta za vreme pauze – itekako, i publika je potpisivala peticiju. Nadam se da mi ne zamerate na ovom mom prepričavanju radnje jer znam da je ovo potpuno besmisleno, a sasvim je moguće i da nisam baš sve dobro opisao, ali nije ni važno… Bez obzira na haos događaja tokom cele predstave ne možete ni za trenutak da se odvojite pogled od scene, ako ni zbog čega drugog onda iz straha da bi se predstava mogla raspasti ili da će ipak doći do nekog smislenog kraja i zaključka a vi nećete biti dovoljno skoncentrisani da to sve ispratite. Verujte mi na reč, ja većeg “monstruma”od predstave nikada nisam video… Prosto je celo vreme pretila opasnost da ova zver proguta glumce i ne dopusti im da je ukrote i dovedu “radnju” do kraja. Svaka čast glumicama/glumcima, ovo je trebalo ne samo odigrati nego i preživeti…

Inače predstava Čovek je čovek je trajala preko tri sata, ali je bila podeljena u dve “epizode” sa pauzom od pola sata između dva dela. Ne, dobro ste pročitali: epizode… Čak su glumci na kraju prve epizode i odigrali nekoliko “ključnih” scena iz sledeće epizode – kao da je tv serija u pitanju – a na početku druge epizode odigrali su malu retrospektivu iz prvog dela. TV ugođaju je i doprinelo stalno ponavljanje “mogućnosti” za reklamu, na primer ako bi se u nekoj sceni pilo pivo, onda bi se čuo ženski glas sa zvučnika koji nas je obaveštavao da je sada sjajna prilika za reklamu alkohola i da se zainteresovani jave na broj taj i taj kako bi ostavili oglas. Eto, iz svega se može zaključiti da ni nama, to jeste publici, nije bilo lako. Malo smo se smejali, malo zbunjeno smeškali, više češkali po glavi i pitali se: šta se ovde, do đavola, događa? No, niko nije ostao ravnodušan jer uz ovakvu predstavu to nije moguće… Morate učestvovati jer vas “radnja” tera da ste uključeni, glumci vas provociraju i ne dozvoljavaju da mirno posmatrate predstavu sa svog sedišta. Ali to nije samo puki efekat niti je suština u provokaciji i nerviranju publike već vas sa scene napada sam Bertolt Breht koji neće publiku već učesnike, aktere, protagoniste događaja koji se tiču sviju nas. Publika u ovoj predstavi mora takođe da glumi i pokuša da pruži sve od sebe kako bi iznela predstavu zajedno sa glumcima sa scene. Tada shvatite šta je Breht u stvari želeo ili pak šta nije želeo… Želeo je život na sceni, ali i pozorišnu scenu u životu tako da ne znamo gde se ustvari spajamo i odvajamo, gde počinjemo i završavamo, šta radimo, čime se bavimo, kako i koliko se borimo za ono što život znači. Jer čovek je čovek i na sceni i u publici, i ne može to jedno bez drugoga… Čovek je čoveku sudbina i zato živimo i “glumimo” jedni za druge… Razumete? Čovek je čoveku sudbina i za to vredi i umreti ili kako kaže jedan od Brehtovih likova u predstavi: Čovek je čovek samo kada je streljan.

Zlatko Jelisavac (Foto: tosajovanovic.org.rs)