ČOKA: „Neki projekat da se svi ponovo zaposlimo“

11 Jun 2015

Opština nema sredstava da obezbedi udeo u evropskim projektima – Neiskorišćen potencijal za korišćenje evropskih fondova – Građani uglavnom ne znaju šta su to projekti, ali bi voleli da se ostvari "neki projekat da se svi ponovo zaposle" – Kuća u Čoki može se kupiti za 3.000 evra, a mladi konstantno odlaze iz ove opštine

Serijom tekstova pod zajedničkim nazivom Evropa u Vojvodini, Nezavisno društvo novinara Vojvodine predstavlja vam rezultate istraživanja iskustava i kapaciteta vojvođanskih lokalnih samouprava u privlačenju sredstava iz evropskih fondova. Cilj NDNV-a je da se ukaže na značaj evropskih projekata za građane Vojvodine, ali i da se naznače problemi koje naše lokalne samouprave imaju u izuzetno bitnom, ali i kompleksnom procesu kreiranja, pripreme, apliciranja i realizacije evropskih projekata.


Slika opštine Čoka ne odudara od slike celog Severnobanatskog okruga: privreda više praktično i ne postoji, poljoprivreda nikako da stane na noge, stanovništva je sve manje. Prema poslednjem popisu, Čoka – grad i sedam sela – ima 11.388 stanovnika, ali taj broj verovatno smanjio čak i u odnosu na prošli popis, s obzirom na prirodni priraštaj od minus 11,5 promila i stalni odliv radno sposobnog, pre svega mladog stanovništva koje sreću traži u drugim mestima (naročito Subotici) i drugim zemljama (prvenstveno Mađarskoj). Mađarski pasoš je veoma tražen i dobija se, a onda je put u zemlje EU – ili još dalje – otvoren.

Mesna industrija “Čoka” – poznata svojevremeno po visokokvalitetnim proizvodima – doživela je strašan udarac tokom devedesetih, od kojih se više nikada nije oporavila. Vinarija koju je 1903. godine osnovao Artur Lederer radi i nastoji da se atraktivnom kampanjom približi turistima.

Na svim sajtovima pominje se potencijal Čoke kao turističke opštine, ali taj potencijal nikako da se ostvari. Sa više od 40% nezaposlenih i praktično bez privrede – Čoka spada u red najnerazvijenijih opština u Vojvodini.

Šta kažu opštinari

Većinsko stanovništvo u opštini je mađarsko (51%) pa je saradnja sa susednom Mađarskom razumljiva i očekivana, takoreći – prozor u Evropu. Na projektima u lokalnoj samoupravi rade Eva Ševenjhazi, šefica Odeljenja za privredu, poljoprivredu, razvoj, urbanizam i stambeno komunalne delatnosti i Katalin Onodi, stručna saradnica za urbanizam. Tim za projekte – ne postoji, Čoka je na spisku opština koje imaju manje zaposlenih nego što zakon dozvoljava. Nadležni navode da im je najveći problem nedostatak znanja i ljudski resursi, a najmanji – eventualne predrasude prema evropskim (ili drugim kakvim) projektima. Da opština ne može da sufinansira projekte, to je već obavezna izjava u toku razgovora sa mnogim predstavnicima lokalnih samouprava; a bez toga nema ni velikih projekata, što bi moglo da znači jedino zaduživanje lokalne samouprave kako bi namakla novac za svoj udeo u projektu.

Coka mapa

Teritorija opštine Čoka: Socijalni projekti najpotrebniji, a i jedini koji se mogu realizovati u odnosu na potencijale

– Mnogo bi nam značilo kad bi postojao neki oblik saradnje između ljudi i timova zaduženih za projekte u različitim opštinama, da se bar jednom mesečno okupimo i razmenimo iskustva i ideje. Dobro bi bilo da Zakon omogući formiranje grupa stručnjaka, da se vide stvarne potrebe jedne opštine, umesto da se javljamo samo na projekte koje možemo da ostvarimo. Koliko možemo da vidimo, socijalni projekti su najpotrebnijipomoć i razne obuke za ljude bez posla, da započnu neki svoj biznis… Socijalni projekti su i jedini koje možemo samostalno da realizujemo – za nešto veće mi nemamo ni ljudi ni kapaciteta. Naš primer dobre prakse je saradnja Čoke i Bordonja, opštine u Mađarskoj, ali, za mnoge zanimljive projekte bila bi nam potrebna infrastruktura, ne može stalno da se počinje od nule. Recimo, hoćemo dnevni boravak za starije sugrađane, jer imamo mnogo starijeg stanovništva u gradu i selima, ali nemamo objekat! A naši ljudi nemaju novca, ne mogu da ulažu u razvoj opštine. “Delimo osmehe” bio nam je najuspešniji projekat, on i dalje traje i u tom okviru obezbedili smo dnevni boravak osobama sa MNRO, kombi i vozača koji ih iz sela dovodi u Čoku – kaže Eva Ševenjhazi.

U planu je i formiranje Inovacionog centra hrane (FIC) – ali, i tu je potrebno infrastrukturno ulaganje, objekti u skladu sa standardima, samo obuka za buduće poljoprivrednike nije dovoljna.

Interesantno je da prilikom pripremanja ovog priloga nismo na internetu uspeli da pronađemo niti jednu fotografiju ili ozbiljniju informaciju o relizovanim projektima, što rečito govori koliko su oni bili (ne)vidljivi za građane.

Šta kažu građani

– Kakav smo mi turistički potencijal? Pa ne mogu svi da rade u vinariji. Ko bi uopšte došao kod nas da putevi za Kneževac i Sentu ne vode baš preko nas? Šta imamo da ponudimo, nekoliko manifestacija godišnje, malo paprikaš, malo čardaš i tra-la-la? Nije to dosta za turizam. Gledajte na šta liči dvorac Marcibanjijevih, što su ga gradili u XIX veku. Otkupio ga je u svoje vreme Lederer, ali posle rata (Drugog svetskog rata, prim. aut.) pretvoren je u kancelarije za poljoprivrednu zadrugu. Ne, nije otvoren za posetioce, a i bolje vam je što nije – kaže biciklista koji nije želeo da se predstavi, još manje da priča o sebi i svom statusu.

coka111

Čekajući EU: Kuća u Čoki košta oko 3.000 evra

Ilona S. (54 godine, nezaposlena) izjavljuje da “ne veruje u projekte i ne razume čemu služe”.

– Ne možemo stalno da tražimo da nam neko da pare. Uostalom, ako vam neko daje, posle će nešto i da traži od vas, zar ne? Kakve donacije, ko bi dao novac bez ičega zauzvrat, osim ako nije sve prodato a da i ne znamo. Mi izumiremo i tu nema pomoći. Kuća u našim selima, sa lepom baštom i odmah useljiva sad već košta 3.000 evra. A naslednicima žao da prodaju i tako – sve propada – rekla je, uz napomenu da se deca ne rađaju i da će škole će uskoro moći da se zatvaraju. Ionako su u selima većinom isturena odeljenja čokanskih osnovnih škola.

Opština Čoka – realizovani projekti (prema podacima lokalne samouprave)

1. Strateški plan za razvoj socijalne zaštite Opštine Čoka, partner, EU-Exchange program, oblast: socijalna zaštita
2. Sport i gastronomska otkrića, partner, IPA Rumunija–SCG, oblast: sport i kultura
3. Košarka bez predaha, partner, IPA Rumunija-Srbija, oblast: sport
4. Zamena kotla sa zamenom goriva mazuta na prirodni gas u školi, partner, EU, oblast: energetska efikasnost
5. FIC: Inovacioni centar hrane, partner, Delegacija Evropske komisije u Republici Srbiji, oblast: poljoprivreda
6. Delimo osmehe, nosilac, EU Exchange 3, oblast: socijalna zaštita
7. Izrada informacione strategije „E- Uprava“, partner, Fond iz Mađarske, oblast: državna uprava
8. Ritam bubnjeva, partner, IPA Mađarska-Srbija, oblast: kultura
9. Partnerstvo kroz Srbiju, partner, Delegacija Evropske komisije u Republici Srbiji, oblast: socijalna zaštita
Na teritoriji opštine Čoka tokom 2013. realizovan je i IPA projekat pod nazivom “Sport bez granica: spajamo mlade iz Mađarske i Srbije kroz košarku”, koju su realizovali košarkaška asocijacija iz Hodmezervašarheja (nosilac) i košarkaškog kluba “Čoka”.

Arpad P., maturant, planira da studira u Mađarskoj. Daleko je jeftinije nego u Novom Sadu (o Beogradu ni govora, tek tamo je skupo) i mogućnosti za zaposlenje kad završi studije su mnogo veće. Sa odličnim ocenama i sportskim rezultatima, može da dobije stipendiju Mađarske, da roditeljima malo olakša život. Ipak bi bilo šteta da studentske godine provedem “ovde” kad ima priliku da odem u normalan svet. Ističe da voli Čoku, gde je rođen i odrastao, ali, kakav god projekat stigao, rodni grad ne nudi baš mnogo. Porodica i prijatelji su ovde, ali, život je negde drugde, tako da nije siguran da bi posle studija poželeo da se vrati i živi u Čoki.

Nije Čoka najgore mesto za život

Milan, prosvetni radnik, zaposlen, samo ne u struci, smatra da Čoka ipak nije baš najgore mesto za život i navodi višenacionalnost i višejezičnost sredine kao prednost koju treba koristiti:

– Imamo kulturno umetnička društva, mađarska, srpska, čak i jedno poljsko, u Ostojićevu, “Visla”. Ne znate da u Čoki ima Poljaka? Uglavnom niko ne zna da se jedna manja grupa doselila su se još u XVIII veku, malobrojna zajednica, ali, opstala je do danas. Tada je Ostojićevo imalo u školi nastavu na pet jezika, a i jevrejska deca su imala nastavu na svom jeziku. Nismo to zaboravili. Taj potencijal sredine treba više da se koristi, u projektima ili kako je moguće

e-uprava cokaNezaposlena vaspitačica (32) s dvoje male dece koja nije želela da se predstavi, ali je naglasila da muž radi kod privatnika za “manje od minimalca”, ispričala je svoj slučaj: u senćanskoj bolnici, gde Čokani idu da se leče jer im je kikindska bolnica mnogo dalja, nije bilo nestašice lekova upravo zahvaljujući saradnji sa Mađarskom – dok u Kikindi nekada nije bilo “čak ni anestezije”.

Nekoliko osoba u centru Čoke odbilo je da učestvuje u anketi iako je naglašeno da je anonimna, jer svako od njih zna bar nekog ko je nekad nešto izjavio za medije pa posle “imao neprilika”. Naročito je ova pojava bila aktuelna devedesetih, od kad se u ljude uvukao veliki strah, naročito posle kraha naizgled neuništive industrije mesa.

– Nemojte zameriti, ljudi su nepoverljivi. Stariji su izgubili svaku nadu, jer su ljudi celog veka pošteno radili da bi na kraju ostali bez posla i bez penzija. Oni koji su došli do penzije ne mogu da se leče, sad je to preskupo za njih. Mladi još uvek mogu da posle škole odu negde u inostranstvo, naročito ako imaju kod koga. Mi koji smo ostali ovde – snalazimo se na razne načine, verujte da mnoge porodice ne bi ni opstale da nije penzije, dedine ili babine. Moja ćerka želi da studira, dobra je učenica, ide u Gimnaziju u Kikindi, tamo i stanuje kod rođake – a sve to ne znam kako ćemo uspeti da finasiramo, iako je cela moja porodica uz mene i nju – rekla je Jovanka (37) iz Padeja, samohrana majka i privatna preduzetnica koja u krojačkoj radnji može da zaposli jedino sebe.

Njen otac Jovan kaže da bi ga zanimao “neki projekat da se svi ponovo zaposlimo, barem dok smo još sposobni da radimo” i da se “više boji budućnosti nego kad je bila ona inflacija 1993. godine” objašnjavajući “verovatno zato što sam – stariji nego onda”.

Projekti koji bi omogućili angažman za veći broj stanovnika još nije stigao u opštinu Čoka, a kad stigne, oslanjaće se kako izgleda na starije stanovništvo; mladi su manjina, sve manja.

Gordana Perunović Fijat

(Tekst je nastao kao deo projekta „Pregled, analiza i predstavljanje realizovanih projekata lokalnih samouprava na teritoriji AP Vojvodine finansiranih od strane EU u periodu 2007-2013“, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira Pokrajinski sekretarijat za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu. Sadržaj priloga je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Sekretarijata.)