Čekajući zakon o denacionalizaciji: NASLEDNICI ČEKAJU 1.223 SALAŠA I 65.000 NJIVA

24 Feb 2010

Iako je bezbroj puta najavljivan, zakon o denacionalizaciji još nije donet. Zahtevi za povraćaj, nakon Drugog svet…

PšenicaIako je bezbroj puta najavljivan, zakon o denacionalizaciji još nije donet. Zahtevi za povraćaj, nakon Drugog svetskog rata otete imovina, davno su stigli na državnu adresu, počelo je i njihovo “prebrojavanje”, a mada preciznih podataka još nema, sigurno je samo to da potencijalni naslednici najviše traže da im se vrati poljoprivredno zemljište. Naime, Republička direkcija za imovinu primila je zahteve za vraćanje čak 65.434 njive i 1.223 salaša, a najveći deo svega ovoga naravno nalazi se u Vojvodini. Pitanje koje se svakako nameće jeste i to koliko ukupno hektara mora biti vraćeno naslednicima, jer njiva to jest parcela može imati i jedno jutro, ali i 100 hektara?
Pošto se ne zna koliko se hektara traži, do njih se može doći i posrednim putem. Poznato je koliko je poljoprivrednog zemljišta i kome oteto, a i Zakon o evidentiranju oduzete imovine je restriktivan jer su pravo da podnose zahteve imali samo naši državljane tako da se na osnovu svega toga da naslutiti da ukupna suma hektara i neće biti velika.
Da krenemo redom. Zakonom o agrarnoj reformi i Zakonom o zemljišnom fondu u Vojvodini je nacionalizacijom ukupno oduzeto 668.412 hektara i to od 87.000 vlasnika. Najviše je oteto od podunavskih Švaba – 389.250 hektara. Od 1.193 veleposednika je oduzeto 84.000 hektara, od crkava 34.522, od nezemljoradnika 42.000 hektara, od takozvanih neprijatelja, kojima je imovina konfiskovana po presudi, 22.951 hektara… Nacionalizovano zemljište podeljeno, a najviše, 235.910 hektara, dobile su 41.033 porodice saveznih kolonista. Bezemljašima (48.325 porodica) dodeljeno je 124.217 hektara. “Unutrašnjim” kolonistima (7.031 porodica) pripalo je 28.208 hektara, agrarnim interesentima 76.996 hektara, a poljoprivredna dobra su dobila 147.129 hektara. Zanimljiv je bio i put oduzetih i podeljenih oranica. Nakon omogućavanja prodaje njiva koje su dobili bezemljaši, unutrašnji i savezni kolonisti, kao i agrarni interesenti, počela je prodaja, a kupci su najčešće bile zemljoradničke zadruge i poljoprivredna dobra koja su imala pravo preče kupovine, a tako je upravo i nastalo društveno zemljište koje se sada prodaje u poljoprivrednim kombinatima. Od 1959. do 1964. godine prodata su 133.422 hektara, od 1966. do 1975. godine 78.392 hektara, a od 1976. do 1981. oko 35.000 hektara, dok podataka posle 1978. godine nema.
Imajući u vidu da ogromna većina ili skoro niko od podunavskih Švaba nema naše državljanstvo, kao i neki veleposednici i njihovi naslednici može se pretpostaviti da je u igri za povraćaj manje od 300.000 hektara, a otprilike toliko u Vojvodini ima i takozvanog državnog poljoprivrednog zemljišta koje bi se i u naturi moglo vratiti naslednicima.
U suštini, sve dok Srbija ne usvoji zakon o restituciji, zahtevi građana za vraćanje oduzete imovine biće mrtvo slovo na papiru. Prema najavama nadležnih, biće formirana i posebna agencija za restituciju, koja će se baviti pravnim pitanjima i koja će, zapravo, procenjivati ko od onih koji su u zakonskom roku podneli zahtev ima pravo da mu se imovina vrati, a ko ne. Način obeštećenja građana kojima je oduzeta imovina naravno da još nije ni na vidiku, a zbog toga već 10 godina u suštini i nema zakona.
Državni sekretar Ministarstva finansija Srbije Slobodan Ilić izjavio je još pre skoro pola godine da je “Ministarstvo finansija spremno da pripremi predlog zakona o denacionalizaciji, a nesporno je i postojanje političke volje za usvajanje tog zakona”.
On je istakao da u pripremi zakona o denacionalizaciji Ministarstvu finansija pomažu stručnjaci Saveta Evrope, sa kojima je u Beogradu ogranizovan sastanak na kojem su analizirana iskustva 12 zemalja koje su spovele denacionalizaciju.
“Taj skup je pokazao da su te zemlje imale pozitivna i negativna iskustva u primeni dva modela denacionalizacije, od kojih je jedan kombinacija naturalnog i novčanog obeštećenja, a drugi samo novčane isplate. Preporuka je da Srbija istestira koji model je za nju primerniji, ali Savet Evrope se neće mešati u izbor modela”, istakao je Ilić.
Oba modela denacionalizacije u Srbiji praktično su moguća, ali će analize pokazati da li bi možda bilo lakše sprovodljivo novčano obeštećenje bivših vlasnika i to emitovanjem državnih hartija od vrednosti koje bi se naplaćivale u određenom periodu, slično kao što je urađeno sa isplatom stare devizne štednje za koju se iz buxeta godišnje izdvaja od 250 do 300 miliona evra.
Treba imati u vidu, kako je ukazao Ilić, da naturalni povraćaj imovine, što je potvrdilo i iskustvo drugih zemalja, podrazumava brojna ograničenje i uzuzetke, pre svega kad je reč o pravima novih vlasnika koja su legitimno stečena.
“Dogovoreno je da se testiraju oba koncepta kako bi se došlo do izbalansiranog rešenja koje mora da zadovolji tri principa – da država efikasno ispuni tu obavezu, da ne dođemo u situaciju da napravimo nove nepravde i da odgovora ekonomskom potencijalu zemlje”, pojasnio je Ilić i naglasio da se ne favorizuje nijedan model.
Elem, predstavnici vlasnika oduzete imovine, koji su uključeni u pripremu zakona, u nastojanju da odbrane svoje intrese zalažu se za naturalni povraćaj imovine, ali je, dužnost onih koji predlažu zakon da brane interese svih gradajana i da bez emocionalnog odnosa prema tom problemu pripreme rešenja koja će zadovoljiti sve učesnike u denacionalizaciji i nikoga neće oštetiti. Ukoliko bi zakon o denacionalizaciji, kako je planirano, u Skupštini bio usvojen u 2010. godini, ne bi mogao da se primenjuje pre 2011. Pre početka primene zakona potrebno je da se precizno utvrde obaveze države u postupku denacionalizacije, jer sa prijavama na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2005. godine, nisu dostavljani dokazi, što će biti neophodno da bi se procenila vrednost imovine koja će biti predmet denacionalizacije.
Pomenimo i da je, na osnovu pristiglih prijava bivših vlasnika i njihovih naslednika, Poreska uprava napravila okvirnu procenu tržišne vrednosti imovine koju potražuju i ona se kreće od 102 do 221 milijarde evra.

Zabrana prodaje prijavljene imovine

Mreža za restituciju u Srbiji je zatražila da Vlada Srbije usvoji uredbu o privremenoj zabrani raspolaganja prijavljenom oduzetom imovinom koja je u državnoj svojini. Do sada je, kako je saopštila Mreža, popisan samo deo imovine koja je u vlasništvu države, a koja bi mogla da posluži za obeštećenje bivših vlasnika kad bude usvojen zakon o denacionalizaciji.
Predstavnici bivših vlasnika predložili su da se uredbom Vlade dodatno obezbedi sva državna imovina do okončanja primene propisa kojim će se urediti povratak obuzete imovine. Na taj način, onemogućile bi se brojne zloupotrebe u postupcima raspolaganja državnom imovinom, kao što je bilo slučaj sa otkupom stanova državnih službenika.
Mreža za restituciju ukazala je da bivši vlasnici i njihovi naslednici potražuju manje od 20 odsto imovine koja im je oduzeta, a od toga je 97 odsto građevinsko, šumsko i poljoprivredno zemljište.

www.autonomija.info

Podelite ovu stranicu!