Učesnici su najčešće analizirali situaciju u Vojvodini uoči i nakon potpisivanja briselskog sporazuma o odnosima Beograda i Prištine. Publicista Laslo Vegel kaže da su, kad je reč o Vojvodini, Demokratska stranka (DS) i Srpska napredna stranka (SNS) na istoj talasnoj dužini, i procenjuje da će Vojvodina biti kolateralna šteta i kompenzacija za gubitak Kosova. Kad je 12. aprila u Novom Sadu bio protest pokrajinske opozicije i nekih udruženja građana koji su su tražili ostavku vojvođanskog premijera Bojana Pajtića i odustajanje od donošenja Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (Deklaracija) nije se znao ishod briselskih pregovora o Kosovu.

Vojvođanski klub je prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio obaveštenja o aprilskom mitigu. Saznao je samo da je miting održan na mestu koje gradski pravilnik zabranjuje jer su dozvoljene samo lokacije „kod SPENS-a i kod Miletića“. Nije saznao ni koliko košta miting, a zahtev za postavljenje bine stigao je od sindikata „Sloga“. Filozof Slobodan Sadžakov smatra da je miting organizovan iz Beograda.

Vegel kaže da su vojvođanske ispostave SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) frakcije unutar svojih partija, a u Vojvodini je gnezdo njihovih ekstremista.

Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, smatra da je nakon briselskih sporazuma o Kosovu pravi trenutak za novi ustav koji će Vojvodinu definisati kao republiku. „Od Ustava iz 2006. se može svašta očekivati, jer dozvoljava ukidanje onih koji postoje i formiranje novih autonomnih oblasti. Ustav propisuje suštinsku autonomiju za Kosovo i ’nesuštinsku’ za Vojvodinu koja je u zakonima Srbije definisana kao budžetski izdatak od sedam odsto“, kaže Subotić.

Subotić predviđa da će se nakon gubitka Kosova „memorandumska Srbija“ preseliti u Vojvodinu.

Deklaraciju je trebalo formulisati odmah nakon odluke Ustavnog suda u julu prošle godine kojom se Vojvodini reduciraju ili ukidaju 22 nadležnosti, kaže Subotić. Jedna od odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine koja je proglašena neustavnom jeste odredba kojom teritoriju APV čine Bačka, Banat i Srem. Svaka akcija izaziva reakciju, pa je tako vojvođanski proizvođač čokolade nakon odluke Ustavnog suda smislio novu recepturu – jednu čokoladu sa tri fila: filom „Bačka“, nadevom „Banat“ i punjenjem „Srem“.

U Vojvodini se sve ćirilizuje, deformiše se pokrajinska arhitektura, nestaju ulice koje pokazuju da je urbana Vojvodina drugačija od južnije Srbije. Umesto baroknih, koje su vojvođanski standard, grade se crkve u vizantijskom stilu. Ali, za Subotića ima nade još od godine 2000. Tada je na festivalu „Zlatna tamburica“ za najlepšu novu vojvođansku pesmu izabrana „Vojvodina za prodaju nije“.

„Treći balkanski rat“, kako sociološkinja Janja Beč Neumann kvalifikuje period od vojvođanske „jogurt revolucije“ oktobra 1988 do 1999, plaćen je vojvođanskim parama. „U Vojvodini još ima šta da se pljačka. To je i motiv letošnje odluke Ustavnog suda da se ukinu nadležnosti Vojvodini. U Vojvodini neće biti autonomije sve dok bude bilo šta da se opljačka,“ zaključila je.

Sa njom se slaže i filozof Slobodan Sadžakov kad kaže da se „srpski nacionalizam hrani centralizmom i pljačkom, slep za vlastiti ekonomski interes“.

Vegel vidi da je Vojvodina oštro podeljena na radikalnu i građansku od 1945. „Autonomija nije stvar Vojvodine već države. Kad Vojvodina ne bi htela autonomiju, Beograd bi morao da je nagovori na to. Dok je bila SFRJ Beograd je imao protivtežu, korektiv u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu… Posle raspada SFRJ Beograd ostaje osamljeni grad bez repera i takmičarskog duha koji pospešuje i ekonomski razvoj. Autonomija je sinonim demokratije. Autonomija je u suštini liberalna ideja jer zauzdava vlast većine.“

Beč Neumann smatra da Vojvodina propada od 1918. Prema bruto društvenom proizvodu i udelu pismenih u ukupnom stanovništvu bila je na drugom mestu u SFRJ, što sada beleže samo nostalgični. Srbi se naseljavaju na sever od „turskih vremena“. Od 32,8 odsto Srba, koliko ih je bilo u stanovništvu Vojvodine 1918. danas ih je blizu 70 odsto. Istovremeno, u Vojvodini je danas manje 50.000 Hrvata i 150.000 Mađara nego 1991. Oko 260.000 izbeglica iz SFRJ je došlo u Vojvodinu, više nego posle Drugog svetskog rata, a raskorak između njih i starosedelaca se ublažava silom. „Nacionalistička zver ne uspeva u Vojvodini jer 30 odsto stanovništva nisu Srbi, a u Vojvodini znaju kako ’živeti sa drugima’“, kaže Beč.

Sadžakov i Subotić se slažu da su Liga socijademokrata Vojvodine (LSV) i njena ideja autonomije na niskim granama. „Nenada Čanka je stigla ’estradna i kumovska priča’. Trebalo bi da se povuče zbog kalkulantskog ponašanja i afera“, ocenjuje Sadžakov, a Subotić objašnjava da se „LSV izgubila, jer se zasnivala na ličnim vezama Čanka i Borisa Tadića“. Judita Popović, poslanica Liberalno-demokratske partije ocenjuje da se danas Savez vojvođanskih Mađara pokazuje kao stožer vojvođanske ideje, ali sa konceptom teritorijalne autonomije, tako da srpski nacionalizam gubi ekskluzivitet u Vojvodini.

Subotić ne vidi izvornu političku scenu u Vojvodini jer za osnivanje pokrajinske stranke treba sakupiti mukotrpnih 10.000 potpisa. Dodaje da je civilno društvo postalo ispostava vlasti, jer ga ona finasira. Vegel tvrdi da je vlast u Vojvodini korumpirala mnogo intelektualaca, a savezništvo neokaljane vojvođanske i beogradske inteligencije ne postoji. Popović se slaže da su samo nacionalno definisani mogli da napreduju u Vojvodini, a da koncept „velike Srbije“ još nije propao.

Beč je načela fenomen vojvođanskih „belih mrlja“, tema o kojima se ćuti. Vojvodina se nije suočila ni sa logorima formiranim 1991. na njenoj teritoriji, a kamoli sa onima nastalim posle Drugog svetskog rata. Prema nemačkim podacima, oko 60.000 Nemaca, evidentiranih imenom i prezimenom je stradalo u jugoslovenskim logorima posle Drugovg svetskog rata, a činili su više od četvrtine stanovnika Vojvodine. Od 540.000 hektara nacionalizovane zemlje u Vojvodini, 400.000 hektara je oduzeto Nemcima, kaže ona.

Vegel dodaje da je 1944. bila najgora za vojvođanske Mađare. Po vojvođanskim selima su postavljene kutije u koje su seljani ubacivali imena „sumnjivih“ Nemaca i Mađara. Takvima je sledio „preki sud“, kaže ovaj književnik. U Subotici je nastradala osoba koja je bila previše „ženstvena“ i za pare naklonjena nemačkim oficirima.

Vegel podseća da se u ratovima 1990-ih „u Vojvodini etničko čišćenje sprovodilo ili direktnim pretnjama, ili isterivanjem iz opštinskih službi, naročito sudova“, dok Subotić nabraja da „nisu Hrtkovci jedino vojvođansko selo iz koga su Hrvati proterani. Masovno su odlazili i iz Novog Slankamena, Kukujevaca. U Rumi su profesori koji nisu Srbi dobijali otkaze, a njihov posao su dobijale izbeglice srpske nacije“.

Popović se složila da nije bilo suočavanja sa prošlošću u 20. veku u Vojvodini ni prvi ni drugi put.

Tamara Kaliterna (Autonomija)

Kolumnista Teofil Pančić rekao je da se mora shvatiti vojvođanska specifičnost i ocenio da Vojvodina može biti manje ili više autonomna ili može biti nezavisna, ali četvrta mogućnost ne postoji.

Prema njegovim rečima, Vojvodina ima istorijski, kulturno i političku utemeljenu autonomiju, kakvu nemaju ostali delovi Srbije, zbog čega će ona uvek biti autonomnija od ostalih delova Srbije.

Pančić je odbacio argument da Vojvodina ne treba da bude autonomna, jer je ona većinski etnički srpska teritorija.

“Prema toj logici, onda ni u Nemačkoj ne bi trebalo da postoje pokrajine pošto u tim pokrajinama u većini žive etnički Nemci”, kazao je Pančić.

Tribina Vojvodina noću u MZ Matija Huđi u Sremskoj Mitrovici by ndnv

On je ocenio da nacionalistima uvek treba dežurni neprijatelj i dodao da su sada namerili da im neprijatelj budu nepostojeći “vojvođanski separatisti”.

Pančić je kritikovao i snage koje se zalažu za veću autonomiju Vojvodine i ocenio da one do sada nisu uspele politički artikulisati platformu o tome šta Vojvodina treba da bude.

“Vojvodina u Srbiji mora biti ona emancipatorska snaga kakva je bila Slovenija u bivšoj Jugoslaviji”, rekao je Pančić.

Publicista Pavle Radić rekao je da je Vojvodina “hronični problem” i ocenio je da se mora promeniti koncept srpske politike prema Vojvodini.

“U Srbiji imamo odsustvo svesti o tome šta je realna Srbija, a ne ona fiktivna, mitska, kafanska, o kojoj se mašta po salonima”, rekao je Radić.

Ocenio je da Vojvodina ima energiju da povuče Srbiju ka Evropi, ali preduslov za to je da se oslobode njeni razvojni potencijali.

Sociolog Mirko Đorđević ocenio je da se bliži vreme kada će vojvođansko pitanje biti ozbiljno sagledano.

On je ocenio da je Vojvodina deo srednjoevropskog prostora i kritikovao Srpsku pravoslavnu crkvu da sve radi na tome da Srbija ne uđe u Evropsku uniju, već da postane deo nepostojeće, mitske Rusije.

Sociolog Đokica Jovanović ocenio je da je u Srbiji na delu fašizacija društva, koja je uzrokovana “nacionalističkim cunamijem”.

Prema njegovim rečima, deo građana u Srbiji je zbog toga veoma uplašen .

Tribinu je organizovao NDNV, uz podršku američkog NED-a.

(Autonomija)

Učestvovali:
Jovan Komšić, politički analitičar
Duško Radosavljević, politički analitičar
Živan Berisavljević, kopredsednik IV Vojvođanske konvencije
Gabor Bodiš, novinar

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Novi Sad
Četvrtak, 6. septembar 2012, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobar dan i dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) pod nazivom “Vojvodina noću ili gušenje autonomije”. Većina nas se u ovih nekoliko dana viđa već po drugi put, nakon onog protesta koji je Građanska Vojvodina organizovala ispred Filozofskog fakulteta. Protest je bio protiv šovinizma i mržnje. Kada smo pravili plan za ovaj ciklus tribina, Vojvodina nije bila baš toliko aktuelna kao što je danas i kao što će očigledno biti u bliskoj i daljoj budućnosti. Posebno će aktuelno biti pitanje pokušaja zatiranja njenog političkog subjektiviteta i identiteta.

NDNV: Ne pristajemo na to da Vojvodina bude siromašna „severna pokrajina“!

NDNV će nastaviti da se suprotstavlja takvim pokušajima i nastaviće da traži medijski prostor za one koji se ne slažu sa tim da je Vojvodina siromašna severna kolonija Srbije. I ma koliko to bilo teško, ja sam siguran da ćemo uspeti u tome. S obzirom da smo sada u Beogradu dobili takvu vladu kakvu smo dobili, s obzirom da ćemo se nagledati ko sve, kakvi kadrovi, kakvi ministri čine tu vladu, da ne govorimo onima „po vertikali” koje smo imali prilike da vidimo i u Skupštini Vojvodine gde je trebala da bude održana sednica skupštine grada Novog Sada pa nije. Neki od njih su prvi put bili u Skupštini Vojvodine i izgleda im nije baš bilo jasno koji se dreš kod poštuje tamo, pa su razvijali barjake i pretili glogovim kocem autonomašima.

Posle odluke Ustavnog suda Srbije o osporavanju i onako praktično nikakvih nadležnosti Vojvodine, očigledno je da je tendencija da se nastavi sa ponižavanjem pokrajine ostala jaka. Da ja ne bih dalje besneo, zamoliću Duška Radosavljevića kao političkog analitičara da jednim razložnim i smirenim tonom kaže nekoliko reči, a pre nego što on to učini, ja ću predstaviti i ostale učesnike u večerašnjem razgovoru. Sa nama su i Jovan Komšić, Živan Berisavljević i Gabor Bodiš.

Nemamo nikakav scenario. Imaćemo nekoliko uvodnih pitanja za naše goste, a potom ćemo da razgovaramo. Drago mi je da vas vidim u ovolikom broju. Ovo je za Novi Sad veoma dobro posećena tribina. Duško, izvolite.

Duško Radosavljević: Hvala. Malo sam se iznenadio da ću ja biti prvi govornik večeras. Očekivao sam da ću biti na kraju, ali nema veze, pripremljen sam. U uvodu želim da kažem da mi sada na delu imamo restauraciju režima Slobodana Miloševića i sve se ponavlja. U ideološkom smislu apsolutno nema razlike u odnosu na ono što je bilo devedesetih godina. Ponovo imamo tu istu leguru, bez obzira na to kako se stranka zove. Da li su to moderni socijalisti ili nemoderni naprednjaci svejedno je, jer to je ista ona legura koja je Srbiju uvela u 2000. godinu i neće biti većih problema da se detektuje šta ta politika nosi sa sobom.

Međutim, pošto je i formalni razlog za naš večerašnji susret odluka Ustavnog suda Srbije, moram da se vratim malo unazad i da kažem šta je taj Ustav iz 2006. značio. On je značio definitivnu pobedu legalističke nasuprot, recimo, jakobinske političke volje koja je nastala nakon 2000. godine u Srbiji. Imajući u vidu da bih ovim što ću reći već na samom početku možda zametnuti kavgu, smatram da je za to sve kriva Demokratska stranka, koja je posle 2000. godine potpuno izgubila sve ideološke kompase. A eklatantni primer gubljenja ideološkog kompasa bilo je pristajanje na sramni Ustav iz 2006. godine, gde je ona pogazila sve svoje principe, posebno principe koje je od 2000. godine imala u Vojvodini.

Govorim o onoj čuvenoj deklaraciji „Vojvodina posle promena”. To su one odluke Izvršnog veća Vojvodine iz 2006. godine sa zahtevima o tome kakav treba da bude Ustav. I to su učinili samo u cilju dobijanja brze prečice za dolazak na vlast. Pristali su na Ustav koji, sada se pokazalo, neće ni njima odgovarati u krajnjoj liniji. Da ne budem pogrešno shvaćen kao neko ko je pristalica struje DS, koja ovih dana ima i sama svoje velike probleme, moram da kažem da je sa Borisom Tadićem izvršena, ne samo velika promena ideološkoh stavova DS-a, nego i promena članstva, posebno u vođstvu DS-a. Umesto neke blage opcije, kojoj je recimo težio Zoran Đinđić, vratila se jedna japijevska pozicija, državotvorna pozicija, odbrana čojstva, junaštva, srpstva i čekićstva. Pojavile su se sve one stvari koje su pre 2006. ili 2004, pre dolaska Tadića na čelo DS, bile prepoznatljive za druge stranke. Vi pogađajte za koje.

Hteo bih da kažem još nešto i da tako podsetim na čoveka kojeg smo mi ovde u Vojvodini izgleda prerano zaboravili. Pokojni profesor Fira je govorio da su najdugotrajnija rešenja zapravo ona koja su bila predložena kao privremena rešenja.Ustav 2006. godine donet je pod opravdanjem da može lako da semenja, što uopšte nije tačno. Iste one stvari koje su tražene za Miloševićev ustav, traže se i sada. Prema tome, nema tu ništa od „lakoće” i taj privremeni ustav traje već šest godina, a da je pritom trajno zakucao političke stavove u republici Srbiji i da je ponovo vratio miloševićevsku podelu na prijatelje i neprijatelje. Prijatelji su svi oni koji pričaju i koji se kunu u himeru zvanu preambula ovog ustava, a neprijatelji su svi koji osporavaju sve te sumanutosti.

Govornici: Gabor Bodiš, Živan Berisavljević, Jovan komšić i Duško Radosavljević

Kao što je Ustav iz 1990. godine bio pisan po meri Slobodana Miloševića, ovaj iz 2006. je, barem što se tiče predsedničkih nadležnosti, bio pisan po meri Borisa Tadića. Šta je tu sporno? Ništa! Ali je sporno što je Boris Tadić izgubio izbore, a sada je u njegove nadležnosti uskočio Tomislav Nikolić i to se sada nama ne sviđa. Zato smo 2006. godine morali reći da monoge stvari koje se rade nisu dobre. Veliki zaštitnici i poklonici ustava nikad nisu hteli da kažu da je on, iako je principijelno rešio neke stvari kao što su pitanja mandata i javnosti funkcije, istovremeno bio poništen ustavni zakon. Što znači da je ustavnim zakonom izigran osnovni tekst Ustava. I to svi problemi koje mi danas imamo i koji idu dalje.

Međutim, nije samo problem u ideologiji Demokratske stranke i jako smo zabrinuti zbog onoga što se dešava danas. Mi živimo u gradu koji od 2004. do 2008.godine jako dobijao po ušima kada su radikali došli na vlast. A sada izgleda dolaze napredne demokrate na vlast. Ali, da vas pitam jednu stvar. Ko je doveo bulumentu tipova koji se zovu npr. Jeremić, Dulić, Petrović, Homen, SPS i G17 na valst? Ko već godinama drma RTS-om, Službenim glasnikom? Službeni glasnik sa državnim parama zadnjih osam godina vrši rehabilitaciju četnika i najmračnijih njenih ideologija. I to sve državnim parama. A na vlasti je bila socijalno odgovorna vlada u kojoj su dve partije bile i levičarske. Dalje…

Pravosudna vlast je potpuna sramota. Nata Mesarović danas u pravednom gnevu kaže „Pa nismo mi grešili”, ali šta su radili komesari Malović, Homen, Ristić, Petrović i tako dalje. Celu ovu bulumentu je vratila DS na vlast, a sada dolazimo do Ustavnog suda. Nedavno je Vesna Pešić, u svojoj knjizi koju je nedavno objavila, opisala atmosferu u kojoj su se birale sudije Ustavnog suda, pa je tako i drug Rasim dobio jednog sudiju, a odmah sledeće nedelje su birali i jednog za druga, ministra bez portfelja – Sulejmana Ugljanina. Svaka politička opcija je imala svog sudiju. Da ne pričamo o tome da je Ustavni sud pet godina radio sa dve trećine članova.

Imam još jednu stvar o kojoj hoću da progovorim, pre nego što kernem direktno na Vojvodinu. Da li se poslednjih 4 -5 godina Demokratska stranaka u republici, a posebno ovde u Vojvodini posvađala sa svim pametnim ljudima i sa civilnim, društvenim sektorom? Sami odgovorite, pa ćete videti.

Vraćam se unazad. Kažu neki ljudi da je odluka Ustavnog suda politička. Pa naravno. Ustav je najviši politički i pravni akt. Naravno da sud donosi političke odluke, ali ne donosi glupave političke odluke. Zašto to pričam? Ustavni sud mora da bude uvek u glavi svakom od tih ljudi, ali oni su izabrani kao aparatčici, pa ne mogu tako da misle jer su to sve bili šefovi kabineta, pravni savetnici ovih ili onih, radili su po preduzećima i niko tu nije imao ustavno-pravne prakse. Ali šta je bila bitna stvar? Oni su morali da znaju da i ovako krhke i nedovoljne garancije decentralizacije u Srbiji moraju da se brane. Ovde nije bila pretpostavka da se ruše, nego da se brane, imajući u vidu da Ustav Republike Srbije jednog dana mora da se inkorporira u pravo Evropske unije. Ništa to njima nije značilo. Oni su išli nekom svojom sumanutom logikom i svoje pravno mišljenje su izneli na tržište. A tako su se preporučili i novim gospodarima.

Da relaksiram sada malo situaciju, oni su se preporučili jednoj političkoj klimi. Pod utiskom sam, jer sam juče bio u Nišu i ljudi su mi rekli jednu divnu izreku, koja otprilike govori o tome da se politika u Srbiji svodi na jedan slogan. Slogan zvuči ovako, citiram: ”Kad te trte trpi, kad uhvatiš trpi”. Sada imamo taj problem. Imamo paradoks republičke vlasti. Prvi paradoks je Dačić. On izgleda ima izliv “bonapartizma” u glavu. Pored jalove Demokratske stranke on nije mogao da čeka četiri godine da mu pobeda klizne u ruke i da sam dobije preko 20 odsto, nego je uhvatio sistem „kad ću ako neću sada”. Šta je problem kod njega? On poručuje nama da je kontrola vlasti najbitnija stvar. Zato je i ostao ministar policije. I uvek će on nas negde dočekati. Ako neko malo više lane, lako će ga ućutkati, iskopaće nešto, naći će već. Znači, Dačić, umesto da bude lider ove Srbije, on hoće da bude njen upravljač. Legitimno, izgleda da se ugledao na one vladare Srbije iz 19. veka.

Sledeći paradoks je Vučić. To je taj novi radikalizam, kao večiti drugi. I on je pokrio područja tvrde političke moći i on upućuje istu takvu poruku – sve se mora kontrolisati. Videli ste ga, kaže ja ću pokrenuti ovo, ja ću pokrenuti ono. Jako ideološka vlada, ali, za razliku od mekanog Koštunice, oni se ne libe da pokažu i ovu tvrdu moć. E sad, zajednički paradoks koji oni imaju je taj da njima ne treba pitanje Vojvodine u ovom trenutku. Ni Dačiću, ni Vučiću. Ali zašto im ne treba? Oni imaju kadrovska rešenja. Videli ste! Treba smestiti par stotina ljudi i to u rang primanja između 200 i milion dinara. To su opasna pitanja. Ta se pitanja prvo rešavaju, a ideološka pitanja će malo kasnije doći, pa ćemo videti šta ćemo raditi.

Naravno, tu su i Brisel i Kosovo, tajkuni, i oni moraju teškom mukom svoje rivastvo da kanališu. Ko je tu sad prvi? Da li su njih dvojica prvi ili je Toma prvi, a oni drugi, pa treći. I šta je njihovo trenutno rešenje? Gromoglasno ćutanje republičke Vlade. Ćute o Vojvodini. Nisu spremni za ovo pitanje. Ovo pitanje jeste jako bitno političko pitanje, ali ne donosi neke velike stvari.

Ima paradoksa i u vojvođanskoj vlasti. 2006. godine su nase vojvođanske vlasti dobile mnogo para, a malo nadležnosti. Ako vi godišnje imate između 60 i 80 milijardi dinara, to je puno i ja sam njih tada nazvao akcionarsko društvo za kontrolu sedam odsto državnog budžeta. Ruku na srce, nikada nisu dobili svih sedam odsto, to je istina, ali zadnjih četiri, odnosno šest godina oni su se jako malo javljali sa apelima da je Vojvodina ugrožena i da je nečim zakinuta. Poznajem čak i lično neke od predstavnika koji sede tamo i očigledan je bio stav je veoma bitno da se stave šapena te pare i da se ćuti.

E sada, Vlada Vojvodine, koja je formirana 2012. godine, ima jednu veliku falinku, a to je da je politički jako tanka, sa mnoštvom anonimusa, koji neće biti u stanju da se na valjan način odupru kada dođe udar iz Beograda. Tu nema ljudi koji na to mogu smisleno da odgovore. To da će neko iz upravnih organa sesti, pa napisati odgovor, to nije politika. Neko mora dati ideju. Trenutno rešenje i njima je da gromoglasno ćute. Rade oni tu neke stvari koje će biti kompromis. Ja se pitam, kako može biti kompromis kada ti je uzeo sve. Dva puta ništa je – ništa, sećate se tog crtanog filma.

Da ne bude da sam rekao samo ono što ne valja, evo ja imam i neke preporuke o tome šta može da se radi. Vojvođanska vlada i vojvođanska skupština mogu prvo obnoviti raspravu o stavovima Izvršnog veća AP Vojvodine prilikom donošenja Ustava iz 2006. godine, osnažiti taj zaključak Izvršnog veća i podvući ono – zakonodavna, izvršna i delimična sudska vlast. To je zaključak Izvršnog veća iz 2006. godine i treba to vratiti.

Druga stvar je: potvrditi te stavove na sednici skupštine AP Vojvodine. Skupština AP Vojvodine da kao ovlašćeni predlagač uputi Skupštini Republike Srbije zakon o utvrđivanju nadležnosti u istovetnom tekstu koji je sada osporio Ustavni sud. Kada bi to republička vlada prihvatila, treba vrati u skupštinu taj zakon i neka ona onda sa Ustavnim sudom izbija oči. Ako stoji i dalje iza toga. Treća stvar, Vlada i Skupština AP Vojvodine da pokrene inicijativu za donošenje novog ustava Srbije. I četvrta stvar, Vlada i Skupština AP Vojvodine da pokrenu inicijativu kod republičke vlade da ona pokrene smenu sudija Ustavnog suda Srbije, zato što on radi protivno interesima zemlje.

Ugrožavanje interesa Vojvodine je istovremeno i atak na državno-pravni status Republike Srbije. Vlada Srbije bi trebala da zajedno sa organima Vojvodine vrati isti zakon koji je važio i do sada, da pokrene postupak razrešenja sudija Ustavnog suda i da raspusti organe pokrajinske samouprave. Ako se slaže sa odlukom Ustavnog suda i ako je ona dobra, neka raspusti organe Skupštine Vojvodine i neka ona šest meseci neposredno vrši vlast, pa neka se raspišu novi izbori. Čisto rešenje. Civilni društveni sektor u Vojvodini i strukovne organizacije treba da organizuju široki pokret za promenu ustavno – pravnog položaja Vojvodine, bez zastupanja interesa pojedinih političkih partija. Takođe, i partije u Vojvodini treba da organizuju širok pokret za promenu ustavno – pravnog položaja Vojvodine, bez surevnjivosti, bez ucenjivanja i uskog zastupanja sopstvenog interesa. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Duško. Jovo, da li se vi slažete i da li verujete u širok pokret za promenu ustavno – pravnog položaja Vojvodine? Da li u Vojvodini postoje snage koje mogu da se ujedine oko toga što sada pojedini političari nazivaju vojvođanskim ili autonomističkim frontom, pokretom i tako dalje. Da li je moguće preći preko tih surevnjivosti? Da li je moguće preći preko toga da se nema stav ili da se izbegava stav i ko uopšte može da artikuliše jednu takvu ideju i objedini sve terazličite plotičke i civilne činioce?

Jovan Komšić: Nakon saopštavanja odluke Ustavnog suda Srbije o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti autonomne pokrajine Vojvodine i prvih reakcija političkih aktera i civilnog društva u Vojvodini, koje su naravno bile vrlo kritičke i negativne, očekivala se dinamičnija etapa artikulacije kritike i uspostavljanje konsenzusa o ključnim uporišnim tačkama kritike te odluke. Malo teže je to činiti na terenu ustavnog prava, iako je i to moguće. Iako ja nisam baš klasičan ustavni pravnik, ipak znam dovoljno i kada tumačim ulogu ustava u političkom sistemu modernh država čini mi se da je kod nas reč o jednom rigidnom, restriktivnom čitanju ustavnih normi. Članovi Ustavnog suda Srbije su, bez obzira na izdašne mogućnosti koje im daje ustavni tekst usvojen 2006. godine, akcenat ipak stavili na hijerarhiju i hijerarhijski odnos ustavno-pravnih normi i na ideju jedinstva pravnog poretka. Stvari isključivo posmatraju kroz to jedinstvo pravnog poretka i to je ono što se zove centralni pravni poredak, ideja unitarne Srbije, jedinstvene države.

Tumačenje teksta Ustava iz 2006. godine u preambuli ima zapisano da suštinsku autonomiju ima i Kosovo i Metohija. Postavlja se pitanje da li to u političkom polju Srbije znači da treba uzeti puške u ruke, izazvati ili biti učesnik izazvanog obostranog građanskog rata, krvavog konflikta i sukoba, sa žestokim separatističkim nabojima, pa tek onda dobiti izvesno priznanje na političkoj i ustavno-pravnoj sceni da je moguće govoriti o suštinskoj autonomiji koja će biti naknadno regulisana posebnim zakonom. Ustavni pravnici u Srbiji kažu da je mogućnost rešavanja problema ustavnim zakonom, koju je u javno polje Srbije kandidovao kao temu i izlaz iz ove situacije predsednik Skupštine Vojvodine gospodin Pastor, ne postoji. Ustavni zakon je na osnovu preambule rezervisan samo za Kosovo, a autonomija Vojvodine je takva kava je, na osnovu člana 12 Ustava.

Da ne dužim o ovome, to su poznata mesta. Ovo sam spomenuo zato što mislim da je na ustavno-pravnom planu reakcijom kritičke javnosti u Srbiji i Vojvodini bilo moguće ukazati na radikalni raskorak između garantovanog prava građanima Srbije na pokrajinsku i lokalnu autonomiju kao vid ograničavanja državne vlasti. Onda u čitavom tekstu Ustava republike Srbije nema nigde garancija niti uređivanja autonomije pokrajina u Srbiji, posebno autonomije Vojvodine. Pojmovno, autonomija podrazumeva pravo na samoodređenje. Ona u komparativnom smislu može biti autonomija u saglasnosti sa zakonom, što na neki način u Srbiji to i jeste. Ali ograničavanja državne vlasti i našeg prava da kao građani individualno i udruženi u naše zajednice ograničinimo državnu vlast posredstvom pokrajinske autonomije, naprosto nema u ustavnom tekstu i to su mogli ustavni pravnici da konsekventno problematizuju u svojim reakcijama. To je moje skromno mišljenje i više sam upućen u pitanja političkog sistema, ali mislim da je u ustavno-pravnom sistemu to moguće.

Neki naši pravnici u Vojvodini su otvorili ovo pitanje i žao mi je što nije na organizovaniji i sinhronizovaniji način profesija kazala svoje. Neki pravnici su kazali da je reč o jednom ustavnom tekstu koji negira osnovna prava Vojvodine koja ulazi u izgradnju države Srbije sa odgovarajućom tradicijom i predtekstom koji nose prethodne decenije. Ustavni pravnici koji brane ovu ustavnu interpretaciju jedinstva države kažu da je Ustav usvojen na dvodnevnom referendumu, a naročito u poslednja dva sata drugog dana referenduma, nakon apela patrijarha gospodina Pavla i nakon pozitivne recenzije tada najuglednije monitorske institucie u Srbiji koja je dokazano branila ljudska prava i slobode u procesu izbora u Srbiji, a naročito onih izbora koji su trebali da dovedu do transformacije režima Slobodana Miloševića.

CESID je tada rekao da je procedura bila legalna i da je Ustav usvojen na legalan način. On u samom startu pokazuje deficit legitimnosti. Ako neće građani Srbije i njihove političke organizaije i ključni politički akteri da zajedno kritički to priznaju, građani Vojvodine su uskratili legitimnost ustavnom tekstu jer većinski na teritoriji Vojvodine nisu ovaj tekst prihvatili kao osnovnu normu sopstvenih asocijacija na politički život, interes udruživanja i života u Republici Srbiji. To jeste pitanje deficita legitimnosti i na njega su ukazivali naši pravnici. Da ne otvaram sve ostale profesionalne nivoe koji bi mogli da problematizuju konsekvence odluke Ustavnog suda Srbije kandidovaću neka otvorena pitanja i preći ću na ove političko – institucionalne pretpostavke za realizaciju autonomije umesto postojeće heteronomije. Vojvodina nema autonomiju.

Po ustavnom tekstu Vojvodina je heteronomna, političko-teritorijalna organizacija. Ona ima svoj sadržaj samoodređenja samo u zavisnosti od dozvole „staratelja” u liku republičkog parlamenta i taj staratelj može dati autonomiju, a potom uskratiti ili ukinuti autonomiju ne samo zakonskim već i podzakonskim normama. Na to je ukazala Venecijanska komisija u momentu donošenja Ustava. Samo što na to nije ukazala pre donošenja Ustava, nego u tekstu nakon donošenja Ustava, što je takođe simptomatično.

Otvorena pitanja su: šta posle odluke Ustavnog suda? Ima li šanse za zajedničku strategiju Vlade Srbije i Vlade Vojvodine? Još jedno pitanje koje bih uputio jeste ima li pokrajinske autonomije u Srbiji u poređenju sa evropskim prioncipima i institucionalnim rešenjim.

Treće pitanje je na kakav identitet imamo pravo, zašto Vojvodina ne može biti predstavljena u Briselu, zašto Srem, Banat, Bačka i Novi Sad ne smeju biti vojvođanske, nego dozvoljeno identitetski određeni preko dozvole centralnih štabova formiranja i određenja i produkcije identiteta? Uloga nacionalnih saveta na tragu ove odluke u realizaciji manjinskih prava pre svega u sferi obrazovanja i službene upotrebe jezika i pisama, kao i informisanja? Da li je ta uloga reducirana i da li su otvorena nova pitanja i da li moramo od početka kretati u regulaciji i harmonizaciji svih ljudskih, manjinskih i drugih prava u AP Vojvodini? Možemo li efektivno da utičemo na to zašto AP Vojvodina nema pravo da daje mišljenje u postupku donošenja zakona. Zašto nije dozvoljena saradnja u onome što se zove međusobni odnosi republičkih i pokrajinskih organa? Kako politici i poslovima Vojvodine, u poljoprivredi, vodoprivredi ili energetici, dati sadržaj i funkciju uvećanja resursa i vrednosti? Može li pokrajina uticati na ublažavanje posledica krize merama u sferi socijalne zaštite, a posebno u sferi zaštite majke i deteta? Pretposlednje, a ne malo važno, kako do ekonomije znanja? Može li Vojvodina da utiče na unapređenje nauke i tehnološkog razvoja? I na kraju, kako do novog ustava Srbije i šta kažu stranke o decentralizaciji?

Na sva ova pitanja do sada reakcija profesionalne zajednice i stručnih udruženja u Vojvodini nisu ponudila iole razgovetan odgovor. Dobro, avgust je, godišnji odmori su… reaguju pojedinci i predstavnici nevladinih organizacija. Stranke reaguju i nagoveštavaju i u tu igru ulaze partijski interesi kao dominanta. U tu igru ulazi LSV kao inicijator jednog žestokog fronta otpora. Ista stranka je, kada je reč o javnoj svojini i povratku javne svojine Vojvodine, izuzetno srdačno kooperirala sa savetnicima premijera Vlade Srbije preko sms poruka, zaobilazeći pokrajinsku vladu i pokrajinske institucije u formulisanju pokrajinskih zahteva za usvajanje Zakona o javnoj svojini. Jesmo li dobili Zakon? Nismo.

Demokratska stranka reaguje odrambeno jer je stožer vladajuće koalicije AP Vojvodine. Ali, ni jedan lider Demokratske stranke kao stožera evropeizacije politike u Vojvodini se nije odredio prema odluci Ustavnog suda Srbije. Pažljivijem će se i analitičnijem posmatraču sa puno osnova učiniti da odluka Ustavnog suda Srbije nije nuđenje sudija Ustavnog suda novoformiranoj koaliciji, naprednjacima i socijalistima. Kratak je period. To jeste olakšana mogućnost taktičkog ustupka pojedinih članova Ustavnog suda, ali ova odluka odgovara jedinoj logici i argumentaciji odnosa prema Vojvodini, pre svega lidera Demokratske stranke, gospodina Tadića. I da je slučajno pobedila stranka gospodina Tadića na izborima, na čelu sa njim kao predsednikom države, tada bismo se našli u situaciji u kojoj bismo imali zakon o utvrđenim nadležnostima, mišljenje Ustavnog suda Srbije i njegovu posetu Sirmijumu i rimskim imperatorima u simuliranom ambijentu, na 60 kilometara od Novog Sada istog dana kada je usvajan Statut u Skupštini Vojvodine. Umesto da bude u skupštini i da tako bude krunisana politička inicijativa Demokratske stranke koja rezultira i ovim vidom evropske regionalne autonomije.

Od Demokratske stranke u ovom momentu ne možemo očekivati inicijativu, a posebno ne onu za okupljanje političkih snaga. Liberalno-demokratska partija je kazala svoje, ali ona nema dovoljno snage. Savez vojvođanskih Mađara, po meni, reaguje sasvim funkcionalno u odnosu na mesto i ulogu koju ima u vladajućoj vojvođanskoj koaliciji i u potrazi je za realnim rešenjima i mogućnostima realnih rešenja. Da li to mogu da rade kandidati za političku scenu za nove izbore? Legitimno mogu. Da li je lako proizvesti nove političke aktere koji opredeljuju političku sudbinu Srbije i Vojvodine? Imaju li snage građani organizovani u alternativne nevladine organizacije, klice novih političkih partija, da na ovoj platformi kritike Ustavnog suda Srbije i novoj platformi AP Vojvodine sa inicijativom za nove ustavne promene, dobiju većinsku podršku? Legitimno je, mogu započeti tu političku akciju, ali to je izuzetno težak i mukotrpan politički zadatak i tu ne reba imati iluzija. Gdeje šansa? Da li treba pesimistički da samo kažemo „nema šanse”? Male su šanse.

Znali su oni koji su pisali Ustav, kako će se dalje raditi na legalizaciji njegovog teksta. Šanse postoje zbog toga što evropski put ovih političkih aktera ipak ne proizvodi otvorenu mogućnost za realizaciju na lokalu u Novom Sadu nagoveštene pobede srpske opcije. Etnicizacija i fundamentalizacija politike, rušenja granica između javnih vlasti i crkve – sve je to ovde ponuđeno kao opcija smene autonomaštva, dakle pobeda srpske opcije u liku budućeg zamenika gradonačelnika i u ođeku sa likvidacijom table Zorana Đinđića na filozofskom fakultetu, sa porukom: „Pao je Novi Sad, pala je i Vojvodina”.

Ako bi se tim putem krenulo, došlo bi do radikalizacije konflikata i onda to ne bi mogao biti samo domaći konflikt oko tamo nekih sitnih političkih tema. Vlasti u Beogradu nemaju tog interesa i one šalju ipak pomirljivije i kompromisnije tonove. Tada ovo moje prvo pitanje – ima li šanse za zajedničku strategiju Vlade Vojvodine i Vlade Srbije – možda nailazi na relativno puzdan odgovor u kome i vlada iz Beograda zna da zbog Evrope i puteva ka Evropi mora ponuditi kompromis i npr. razogor o poljoprivredi. Prvi put ministar poljoprivrede iz Vojvodine sedi na sastanku u republičkoj vladi. Mi ćemo se suočiti sa strategijom Vlade Vojvodine verovatno kroz nedelju, dve ili tri. Posao će verovatno biti sinhronizovan na relaciji pokrajinska skupština – Vlada Vojvodine. Ali sa stanovišta udruživanja civilno-političkih inicijativa, nisam optimista. Osim angažmana civilnog sektora, pojedinaca i profesionalnih stručnih organizacija sa mnogo više stručne retorike u svakoj oblasti, a sa mnogo manje političkog otvaranja opštih tema, jer mi smo ipak u ovoj igri i u ovom momentu slabiji u odmeravanju političkih snaga.

Dinko Gruhonjić: Hvala, gospodine Komšiću. Gospodine Berisavljeviću, slično pitanje imam i za vas, s obzirom da ste vi kopredsedavajući Četvrte vojvođanske konvencije. Znamo kakvi su stavovi. Da li ste vi takođe pesimista u pogledu mogućnosti okupljanja vojvođanskih snaga, pošto je utisak da ono što političke partije, naročito u Vojvodini, artikulišu prilično odudara od onoga kakvo je raspoloženje među građanima. O tome svedoče i mnoga istaživanja javnog mnjenja, koja se ne objavljuju baš naročito puno u visoko tiražnim i visoko gledanim medijima. Svedoče o sve većem porastu nezadovoljstva Vojvođana nakon odluke Ustavnog suda Srbije, a i pre toga. Ima li mesta za neku iskru slobode?

Živan Berisavljević: Pre svega želim da izrazim svoje zadovoljstvo i drago mi je što sam posle toliko duge istorije večeras gost tribine Nezavisnog društva novinara Vojvodine, tribine čija je preteča čuveni „Prozor” i tribina koje su, sledeći taj trag, puno doprinele da se u Vojvodini održi duh i plamen istinskog vojvođanskog demokratizma i istinskog otpora prema svemu što je centralistički i brutalno nasrtalo i na demokratsko biće Srbije i na biće Vojvodine i demokratski nastrojeni deo srpskog društva. Kada kažem srpskog, mislim na teritoriju Republike Srbije, a ne na prisvojni značaj toga prideva. To je jedno. I drugo, naravno mnogo je, kako su pokazala i zalaganja moja dva druga i prijatelja i prethodnika, mnogo je pitanja koja se na svako vaše potpitanje vraćaju u igru, ali pošto ne možemo o svemu govoriti, a pogotovo ne ja, čije sećanje seže još znatno dalje nego mojih prethodnika, pokušaću da se usredsredim na vaše pitanje.

Napomenuo bih još jednu stvar. Ovo je jedan od onih momenata u dugom procesu nasrtaja na autonomiju. Taj proces možete protezati do Jaše Tomića i Vase Stajića. Možete ga protegnuti do ’62. godine i prvih sukoba unutar komunističkog establišmenta oko pitanja Vojvdine. Možete ga protegnuti do Miloševićeve faze i Osme sednice. Zavisi gde hoćete da ga omeđite. No, njegova unutrašnja ideologija je uvek ista. Srbija kao politička i nacionalna elita koja tvori državotvornu misao Republike Srbije ne ume da vidi interes drugog ni u jednom dijalogu, ni sa jednim partnerom. Njena suština je unitaristički centralizam i on se potvrđuje u svim ovim fazama. Ne samo u odnosu na Vojvodinu nego i na sve one sa kojima je Srbija imala posla u ovom dugom procesu. Ta ista suština ostaje i sada. Ista je ta nacionalna elita.

Ovaj udar na Vojvodinu, koju je Jovan Komšić lucidno nazvao trećom „jogurt revolucijom”, nije ni slučajna ni spontana. Ona je planirani deo udara na biće Vojvodine u pokušaju dovršavanja zatiranja političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta Vojvodine, koji je operativno počeo udarom Miloševića, a pre toga je dugo, dugo pripreman. Tada je to označavalo i početak udara na drugu Jugoslaviju da bi se od nje napravila „Srbislavija”. I taj momenat je napravila i pripremila ista ona politička elita koja iz pozadine dubinski vlada, koristeći političke stranke i političke institucije Republike Srbije kao žarače. Ona dubinski vlada, pa čak i ovom modernom Srbijom, već 5 decenija. Ona ima svoje sedište, svoje nosioce, svoje metafore…

Ne bih prihvatio tezu da aktuelnoj vlasti u Srbiji ova odluka ne odgovara. Da sam ja u političkim, državnim i uslovno rečeno pokrajinskim institucijama, ja bih to proverio osporavanjem toga. Ali ona uopšte nije slučajna. Ja ću vas podsetiti da je predsednik republike među svojim prvim nesrećnim izjavama rekao da se odluke Ustavnog suda moraju poštovati, a da će oni koji ih ne poštuju imati posla sa javnim tužiocem. Sad nek neko meni kaže da su neke interne informacije o tome da Dačić baš ne misli tako, a da Vučić misli samo do pola tako, jače od izjave koju predsednik republike nikada nije opovrgao. Ja mislim da to nije slučaj. To je odluka koja je pripremljena i koja bi se pojavila isto tako u odgovarajućem trenutku da je ostala vlast Borisa Tadića.

U ovoj varijanti se pojavila samo zato što je došla nova vlast na red. Mi tu treba da se okrenemo na dva bitna pitanja. Ovu krizu vojvođansko-srbijanskih odnosa i njenu najnoviju fazu, prouzrokovao je Ustav. Prema tome, prvo što iz Vojvodine mora biti postojano, permanentno, odlučno i koliko je god moguće sinhronizovano tražiti, to je promena Ustava. Za to osporavanje mi imamo legitimitet u činjenici da, uprkos manipulacijama tokom dvodnevnog referenduma, Vojvodina nije glasala za taj Ustav. Kada jedan od dva preostala entiteta u jednom državnom biću kakvo je Republika Srbija ne stane referendumski, plebiscitarno, iza odgovarajućeg ustavnog akta, onda je taj akt po svim elementarnim rezonima pravne nauke – nelegitiman. On nema demokratski legitimitet u ovoj zemlji.

Prvo sa čim se moramo složiti u ovom sastavu, koji prvi put prevazilazi onaj kružok od 50 ljudi koji se već dugo sastaje da bi jedni drugima govorili ono što manje-više svi jednako veruju, to je da je centralno pitanje kako artikulisati u Vojvodini pitanje njenog položaja, ustava i pitanje promena tog vampirskog ustava koji je Vojvodini dao fasadnu autonomiju. Kažem vampirskog, zato što je donesen preko noći i nisu uspeli da pročitaju ni korice toga ustava poslanici koji su ga dobili. Drugo, ja mislim da politički mi imamo puno pravo da osporavamo sadržinu odluka Ustavnog suda. Zašto imamo pravo? Zato što je ta sadržina motivisana politički i pošto je eminentno politička sadržina te odluke Ustavnog suda, mislim da vojvođanska politička javnost ima pravo, a političke institucije u Vojvodini su dužne da ospore tu odluku tamo gde je njena suština.

Formalno-pravno gledano, naravno da se odluke Ustavnog suda moraju poštovati. Ali bar ova vlast je dala primer, sjajan primer na samom početku. Prvi zakon koji je donela je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije i o nezavisnom položaju guvernera. Ako se može iz političkih razloga udarati na nezavisnost institucije kakva je Narodna banka i guverner, zašto se ne može iz istih tih razloga otvoriti pitanje digniteta, sadržine i sastava tog Ustavnog suda, koji je, ne slučajno, napravljen tako da upravo po diktatu one dubinske političke sile koja upravlja Srbijom, može da donese odluku kakvu ona hoće.

Kada je reč o ovom konkretnom momentu, ovde ima puno ideja i predloga koji u sadržini mogu biti deo nekog programa ako bi se oko toga napravila politička saglasnost. Ali ja bih ukazao na jedan novi momenat. Mi prvi put u Vojvodini, posle donošenja tog Ustava, imamo jedan novi pozitivan tračak nade za optimizam. Pokrajinske institucije i struktura koja upravlja tim institucijama, koje su na žalost reducirane samo na administraciju, prvi put su se okrenule protiv jedne odluke iz Beograda. Institucionalno se pobunile protiv takve jedne odluke. Mi smo do sada imali jednu rafiniranu, perfidnu taktiku i strategiju DS-a i njenih koalicionih partnera, koja se svodila na to da ta centrala operativno upravlja Vojvodinom preko Bojana Pajtića, a politički preko Nenada Čanka. Sada se prvi put desilo da se centrala na svoj način objektivno našla u konfliktu sa onima koji su ovde nosici vlasti. Do sada je otpor prema tome što je zatiralo biće Vojvodine bio nevidljiv institucionalno. Pod zatiranjem mislim i na to šta je urađeno sa Maticom srpskom, kako izgleda Enciklopedija srpskog naroda koja se tamo pravi, pa do toga kakva neprikosnovena pozicija je data vladiki, kome ne smetaju ulični svirači ali mu smetaju novosadska deca, itd. E sada, nosioci dosadašnjeg otpora su bile nevladine organizacije i oni koji kao pojedinci predstavljaju neke institucije i imaju uticaja na javno mnjenje. Oni su se okupili oko Vojvođanske konvencije.

Živan Berisavljević: Potreban organizovani otpor udarima na Vojvodinu

Ja lično mislim da ustavotvorni pokret treba artikulisati oko onih, do sada slabašnih snaga, koje su usvojile stavove Konvencije. Prve, druge, treće i četvrte. I u sadejstvu sa svim ovim institucijama i stručnim asocijacijama, koje su sada i prozvane i pozvane da kažu svoje mišljenje o svemu, jasno iskazati stavove i pobuniti se. Drugo, treba napraviti blok političkih partija koji će se u parlamentima Vojvodine i Srbije početi boriti za interese Vojvodine na dva načina. Prvi – aktivno otvarati vojvođansko pitanje i sva druga strateški važna pitanja za Vojvodini u tim parlamentima. Svojim inicijativama i svojim artikulisanim sadejstvom. Drugi – pružti otpor svim ovim parcijalnim i svekolikom udarima na biće Vojvodine. To je moj najkraći, ali ipak dugačak pogovor na vaše pitanje.

Dinko Gruhonjić: Hvala vam, gospodine Berisavljeviću. Kolega Gabor Bodiš već duže vreme ne živi u Vojvodini, ali je izbog posla i zbog ličnog interesovanja vrlo dobro upoznat sa time šta se ovde dešava. Dok ste bili u Slobodnoj Evropi u Pragu, a i sada doke ste vrlo aktivni u krugu Naplo. Pretpostavljam da vi ipak imate jedan objektivniji i sveobuhvatniji pogled. Naš pogled je sada već više iz neke, uslovno rečeno,”žablje perspektive” i možda smo postali autistični tokom ovih četvrt veka koliko traje čitav ovaj horor koji nam se dešava. Ovde se sada vrlo često govori o internacionalizaciji pitanja Vojvodine, o tom međunarodnom aspektu. Vojvođanski klub svake godine krajem avgusta redovno podseća na Londonsku mirovnu konferenciju iz avgusta 1992. godine. Kako tu stvari stoje? Koliko su uopšte realne te priče o mogućnosti da se internacionalizuje vojvođansko pitanje, ma šta to podrazumevalo?

Gabor Bodiš: Umesto da direktno odgovorim na ovo pitanje, jer ne znam odgovor na njega, mogu samo da dam pretpostavku da su šanse negde pola-pola, 50-50 odsto. Hteo sam malo da vas i zabavim sa okruženjem Vojvodine, jer se i tu odigravaju veoma čudni procesi. Izgleda da živimo u vreme restauracija, jer kako ste rekli, ovde je sada u toku restauracija režima Slobodana Miloševića. U susednim zemljama se isto vrši restauracija. Dvojica Viktora sada prave čuda u Rumuniji, odnosno u Mađarskoj. Ovo u Rumuniji je lakše podneti, jer je manje bitno za odnose u Vojvodini i autonomiju Vojvodine. TamoViktor Ponta restaurira režim za koji se još ni ne zna koji je, ali brzina promena i brzina kojom on smenjuje ljude bez da je dobio izbore je zapanjujuća. On izbore još nije dobio, nego je slučajnim transferom igrača u parlamentu dobio većinu. Plus nije uspeo da smeni predsednika, koji isto nije naivan igrač. On vrši jednu renacionalizaciju trenutno. Oduzima nekretnine čime izaziva i nacionalnu mržnju. To može da izazove i teže posledice. No, čini mi se da sa Srbijom, sem u slučaju dok je sticala status kandidata i sem nekih smešnih uslova, nema direktnih povezanosti i nema povezanosti između dešavanja u ove dve zemlje.

Druga je priča u Mađarskoj. Tamo se vrši restauracija Hortijevog režima. To je sada, naravno, farsa. To više nema nikakve veze, jer ti ljudi koji sada vode Mađarsku su mladići između 40 i 50 godina, koji nemaju ni toliko znanja, ni toliko čvrstog moralnog stava da bi oni mogli nešto sami izgraditi. Toje farsa. Pored ekonomije koja propada u Mađarskoj, imamo još dve pojave. Po Mađarskoj, naročito u istočnom delu, gde se nalazi puno Roma i u nekoliko regiona su u većini, marširaju ljudi u crnim uniformama sa čudnim naznakama koje liče na one znake koje su nosili posle Hortijevog pada mađarski fašisti. Jedni se zovu Mađarska garda, a ima ih više. Vlast nikako da reši ovo, mada je policija uvek tu da razdvaja suprotne strane, ali nema nikakvog aktivnijeg učešća. Najnovija vest je da i Romi sami stvaraju svoju gardu. Meni to sada stvarno liči na katastrofu.

Druga pojava je da je u javni govor Mađarske i u deo štampe koja pripada vladi ušao antisemitizam i postaio svakodnevna pojava. To je prosto neverovatno. Antisemitizam u Mađarskoj ima veliku istoriju. Mađarska je izgubila 500.000 Jevreja za vreme Drugog svetskog rata i to u periodu između maja i jula ’44 godine. Ono što je još bliže ovoj temi je nacionalna politika ovih ljudi koji vode Mađarsku. Njihova drastična promena dosadašnje politike, koja je bila dosta neutralna, čak i malo slabašna, dovodi do usvajanja zakona o dvojnom državljanstvu. To je početak ostvarivanja nacionalne politikeViktora Orbana.

Svrha tog zakona nije to što je vojvođanskim Mađarima i ne samo Mađarima pružena mogućnost putovanja i pozitivne praktične strane koje nosi. Jedini razlog zbog kojeg su oni doneli taj zakon je da dobiju birače u Mađarskoj. Oni računaju da će na sledećim izborima 2014. godine ovi koji su dobili državljanstvo, naravno iz zahvalnosti, glasati za Fidesa.

Najuspešniji učenik Viktora Orbana je Ištvan Pastor. Fides je pokušavao to u susednim zemljama, u npr. Rumuniji gde ima manje od milion ipo Mađara i u Slovačkoj gde procentualno u odnosu na stanovništvo ima više Mađara, i nisu uspeli. Na izborima su propale one čisto mađarske stranke, a pobedile su one koje, prema Orbanu Viktoru, nisu dovoljno na desnoj strani. Interesantna pojava za vojvođanske prilike se desila u Slovačkoj. Oni su već dva puta imali izbore u dve godine. Tamo je iz parlamenta ispala čisto mađarska partija, a u parlament je ušla jedna stranka koja se zove „Most” i sastoji se od Mađara i Slovaka zajedno. Čak je vođa te stranke bio potpredsednik prethodne vlade u Slovačkoj. To je stranka istaknutijih ljudi liberalnih shvatanja. To je interesantan projekat koji nije počeo sada, nego još za vreme dok su Havel i ekipa pravili baršunastu revoluciju. To su oni već pokušali jednom. Zajedno su bili onda protiv starog režima, ali u Slovačkoj u Bratislavi, a ne u Pragu.

Zašto je Pastor najuspešniji učenik? Pa zato što je to jedina stranka koju je Fides podržao u zemljama izvan Mađarske a da je ušla u parlament. Tu je došlo malo do kolebanja, jer se SVM onim glasanjem za budžet pre dve godine prikazao kao najveći zaštitnik Vojvidne i interesa. Ta strategija je igrala ulogu i čak verujem da su mislili da će tako dobiti i glasače izvan mađarskog korpusa. Ali, pošto je pozvao Viktora Orbana, tog trenutka je ta opcija pala u vodu. Te dve opcije ne idu zajedno. Ja sam mislio da će Orbanova poseta, zbog zahvalnosti na dvojnom državljanstvu i mađarskom pasošu koji sada vredi više, doneti SVM-u više glasova. No, to se nije desilo. Dobio je manje i to znači da nije sve u rukama nacionalne stranke. Bar polovina glasača je na nekim drugim stranama. Oni ili ne glasasju ili daju glasove drugima. Liga, Liberali, pa čak i DS dobijaju glasove od Mađara. Politika Viktora Orbana prema, recimo Srbiji, takva je da sam nekoliko puta javno na televiziji „Duna” pokušavao da objasnim da autonomija za njih znači – mađarska autonomija. Ponekad sam to uspeo, ponekad ne, ali uglavnom oni možda iz pristojnosti ili iz neznanja kažu da je to autonomija Vojvodine dobra stvar. Sa druge strane misle i u njihovoj glavi je samo nacionalna autonomija. Po tom pitanju oni su ovde postigli najviši stepen uspeha, jer je ovde takozvana kulturna autonomija postala stvarnost uz pomoć nacionalnih saveta manjina. Ta, da kažem, velikodušna praksa, nije donela u oblasti informisanja neke velike rezultate. Naprotiv.

Živan Berisavljević: Moram da se nadovežem ovde na kolegu. Imao sam sa gospodinom Pastorom nekih 5 – 6 razgovora. Ne bi bilo pošteno da sedim ovde i da slušam sve ovo, iako to potpuno uvažavam. Ne bih voleo ni da ličim na Agoštona, pa da kažem da je vojvođansko pitanje ustvari srpsko-srpsko pitanje. Ne bih ni da ulazim u sve ove finese u odnosima mađarskih političkih snaga ili snaga u regionu. No, kada sam sa Pastorom razgovarao, uvek mi je govorio da je najveći problem Vojvodine što je u jednom periodu ispalo da je najborbenija politička partija za vojvođansku autonomiju u parlamentu upravo mađarska partija i da se on toga boji jer može biti kontraproduktivno. Samo toliko.

Dinko Gruhonjić: Hvala našim gostima. Pošto smo pričali više od sat vremena sada je red da pružimo priliku vama da kažete vaš stav i da postavite eventualno neko pitanje, ukoliko imate, na temu gušenja autonomije Vojvodine. Evo, pala je noć, počinju bubnjevi i Festival uličnih svirača, pa pre nego što se zakuva festivalska atmosfera da i mi završimo.

(Transkript tribine “Vojvodina noću ili gušenje autonomije”, koja je realizovana u okviru projekta “Javna debata o decentralizaciji”, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a podržava američka fondacije NED. Izlaganja nisu autorizovana.)

Učestvovali:

Aleksandar Popov, analitičar
Laslo Vegel, književnik
Mirko Đorđević, publicista

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Hol Gradske uprave Grada Pančeva, Pančevo
Četvrtak, 26. april 2012, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče. Drago mi je da se ponovo vidimo u Pančevu. Kao što vidite, mi uporno pokušavamo da progovorimo o decentralizaciji. U poređenju sa prošlom tribinom, pa do danas, pojavile su se i određene političke partije koje gotovo i u svom nazivu imaju regionalizaciju i govore o decentralizaciji. Po našem mišljenju, na političkoj sceni Srbije i uprkos tome ova tema je potpruno na margini ili se na pogrešan način tumači. Večeršnji gosti su direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, patrijarh vojvođanski i muftija cele pokrajine Mirko Đoeđević, eto malo i ekumenizma, i književnik Laslo Vegel. Pre nego što počnem da postavljam pitanja našim gostima, hteo bih u nekoliko reči da vam kažem nešto o projektima koji su u toku kada je u pitanju Nezavisno društvo novinara Vojvodine i koalicija nevladinih organizacija “Građanska Vojvodina”. koju čini osam nevladinih organizacija među kojima je i vaša Građanska akcija iz Pančeva. Mi smo kao „Građanska Vojvodina” uputili političkim partijama sedam ključnih pitanja o decentralizaciji i prema njihovim odgovorima ćemo pokušati da naslutimo koliko su uopšte oni ozbiljni, koliko znaju o tome i koliko nameravaju da se bave tim pitanjem. Prvi lakmus papir je upravo to ko je do sada odgovorio na ta pitanja. Dali smo im rok do izbora. Do sada su nam odgovorili Ujedinjeni regioni Srbije (URS), Liga socijademokrata Vojvodine (LSV), Liberalno-demokratske partije (LDP) i Savez vojvođanskih Mađara (SVM). Možda još neko od ovih glavnih favorita nađe za shodno da nam odgovori, da kaže šta misli o ovim našim pitanjima, ali to ćemo videti.

Druga stvar je monitoring štampanih medija u Srbiji koji takođe sprovodimo na temu decentralizacije, kroz ključne reči decentralizacija i regionalizacija. Reč je o monitoringu glavnih štampanih medija u Srbiji čiji su preliminarni rezultati, koje ćemo objaviti nakon izbora, na žalost poražavajući za profesiju kojom se i ja bavim. O decentralizaciji i regionalizaciji se veoma malo govori, a i kada se govori, to je sve vezano isključivo za izjave političara. Njihove izjave se prenose bez ikakavog kritičkog otklona i pogleda na zadatu temu. To bi nam možda moglo pokazati da novinari koji izveštavaju o tome ne znaju puno o temi. Iako se mi kao NDNV bavimo ovom temom poslednjih osam godina, iako je ta tema na margini još od jogurt-revolucije i dan-danas je ista meta i isto odstojanje kao što je bilo i ranije.

Za početak ću postaviti pitanje Saši Popovu, koji je bio član ekspertskog tima Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Podsećanja radi, zadatak koji je taj savet dobio u svoj delokrug jeste da se do kraja prošle 2011. godine uradi Nacionalna strategija za decentralizaciju. Međutim, od toga nije bilo ništa. I kao što to obično biva u Srbiji, počev od vladinog tela koje se zove Savet za borbu protiv korupcije, koji je držala pokojna Verica Barać, pa preko svih ostalih agencija i tela koje je vlada osnivala, upravo je ona bila ta koja je bojkotovala rad nacionalnog saveta za decentralizaciju. Ministri iz te iste vlade koja je osnovala to telo nisu se pojavljivali na sastancima i sednicama od aprila 2010. godine. Dakle, uskoro obeležavamo dve godine od blokade rada Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Saša, vi više niste tamo. Zašto?

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Pančevo, 26. april 2012) Foto: NDNV

Aleksandar Popov: Pre nego što odgovorim na tvoje pitanje, ja bih se vratio na naš dolazak ovamo i na Nenadovu konstataciju da smo se relativno uspešno provukli kroz ove barikade. To naizgled nema veze sa ovom našom tribinom, ali ja mislim da itekako ima. Primetili ste da su u ove blokade ušli poljoprivrednici iz Vojvodine, a u Šumadiji se npr. ne protestuje. Zašto je to tako? Očigledno je da se ne može isti model i način subvencionisanja primeniti na celu Srbiju. Ne može biti jednak način za Vojvodinu, koja ima svoje specifičnosti i za Šumadiju i gazdinstva iz brdsko-planinskih područja. Da imamo decentralizovanu zemlju, onda bi regionalne vlasti donosile odluku o tome kakve i kolike subvencije trebaju gazdinstvima u poljoprivredi na njihovom području. Pošto mi to nemamo, sve je dovedeno na jedan jedinstveni nivo i onda nam se dešava ovo što se dešava. Prošle godine smo imali iste ovakve proteste i sada ću se vratiti ponovo na Vojvodinu. Tada su ovi nesrećni poljoprivrednici blokirali sve ulice oko Izvršnog veća u Novom Sadu (sadašnja Vlada Vojvodine). Opet su došli na pogrešnu adresu, jer nesrećni Pajtić odlučuje o tim subvencijama isto koliko ja ili Dinko ili bilo ko od nas prisutnih. Prema tome, ovde je reč o čistoj centralizaciji i baš zato što se o svemu tako centralizovano odlučuje tako nam loše idu stvari i u oblasti poljoprivrede i u mnogim drugim oblastima.

Sada da se vratim na Dinkovo pitanje zašto više nisam u ovom vladinom telu za decentralizaciju. Sad je već prošlo tri godine od kada je doneta ta uredba Vlade Srbije i od kada je formiran Nacionalni savet za decentralizaciju sa stručnom radnom grupom koja je trebala da pripremi tekst Nacionalne strategije za decentralizaciju. U toj stručnoj radnoj grupi su bili mnogi profesori i ljudi iz struke. Ja sam bio koordinator. U Nacionalnom savetu se nalazio jedan broj ministara (neki su još aktuelni ministri) i jedan broj gradonačelnika najvećih gradova iz cele Srbije. Mi smo naš zadatak shvatili veoma ozbiljno i počeli smo ozbiljan rad na tom tekstu. U januaru pretprošle godine smo napravili nacrt strukture Nacionalne strategije, koji je ključni dokument sa kojim bi se išlo u decentralizaciju. Predsednik Tadić je rekao, kada je URS izašao sa svojim konceptom za decentralizaciju, da se ne sme ići sa ishitrenim rešenjima. Ne bi se išlo sa ishitrenim rešenjima kada bi postojalo nešto što se zove strategija i onda bi se iz nje izvlačio model koji je napozitivniji ili najbolji za primenu u Srbiji. Kada smo mi napravili taj nacrt strukture, u aprilu prošle godine je bila zakazana sednica Saveta na kojoj je trebao da bude verifikovan taj nacrt strukture. Tako bi mi onda mogli da nastavimo sa radom. Desilo se to da je sednica trajala dva sata i da smo na njoj dobili kritičke opaske. Tada su shvatili da mi zapravo nameravamo da se “mešamo u svoj posao” i da je namera da se uđe u decentralizaciju Srbije stvarna.

Prvo pitanje koje smo postavili bilo je: da li mi treba da se držimo postojećeg ustavnog okvira ili ne. Ako treba da se držimo postojećeg ustavnog okvira, onda za decentralizaciju mi ne možemo ništa da uradimo. Tada je bilo kritičkih opaski i na sastav radne grupe, tako da smo mi zapravo ispali neka grupa autonomaša, jer je dobar deo grupe bio iz Vojvodine. Nakon dva sata je prekinuta sednica i zakazana nova kroz 15 dana. Nikada nije održana zato što su je bojkotovali ti isti ministri iz vlade i nekoliko gradonačelinika. Od tada do danas nikada nije sazvana nova sednica niti je ova održana. Vidim da ste večeras ovde imali promociju neke stranke, pa me to podsetilo da smo upravo sada svedoci tih raznih predizbornih priča i obećanja. Na žalost, kod nas imamo situaciju da i ova demokratska vladajuća struktura jedno misli, drugo govori, a treće radi i to je sve bila jedna ogromna simulacija. Kao. hoćemo da decentralizujemo zemlju – formirali smo nacionalni savet. Ali kad smo mi počeli da radimo, savet je blokiran da se njima ne bi desilo ono što im ne odgovoara. Ne odgovara im to što bi se morali odreći jednog dela vlasti ukoliko bi se formirali neki niži nivoi vlasti i ukoliko bi se ojačala lokalna samouprava, što bi proizašlo iz ove Strategije, ako bi ona bila doneta.

Dinko Gruhonjić: “Građanska Vojvodina“ je kao koalicija nevladinih organizacija nastala 2006. godine zbog bojkota refernduma sramnog Ustava Srbije. Na prvom mestu nepismenog, pa onda i sve ostalo, koji je i danas na snazi. Međutim, pre toga su postojala dva koncepta Ustava. Jedan je bio koncept tima okupljenog oko predsednika Tadića i koncept tima okuplkenog oko Vlade Srbije koju je tada predvodio Vojvislav Koštunica. Sada kada čitamo ta dva predloga, oni izgledaju kao neka lepa naučna fantastika u odnosu na ovo što mi danas živimo. Kako je moguće da nam se tako nešto desilo i da su dva u tom momentu ključna političara, odustali od sopstvenih predloga?

Aleksandar Popov: Pa, ako govorimo o mogućim konceptima i najavama, mi se moramo vratiti još na obećanje DOS-a iz 2000. godine, gde su oni u svom predizbornom programu najavili da će prvog dana zasedanja nove narodne skupštine prva tačka dnevnog reda biti donošenje rezolucije o potrebi donošenja novog Ustava Srbije s kojim bi se raskinulo sa ustavno-pravnim sistemom Miloševićeve vladavine. U toj rezoluciji bi, po njihovim tadašnjim najavama, bila visoko naglašena i potreba decentralizacije Srbije, sa posebnim osvrtom na afirmaciju autonomija Vojvodine i Kosova. Tako doslovno piše u programskom obraćanju DOS-a.

U međuvremenu smo imali nekoliko vlada, međutim od tog obećanja nije ostalo ništa. Desilo se nešto što je mene iskreno iznenadilo, a to je da su od dva najrelevantnija faktora u Srbiji, od šefa države i Vlade Srbije, stigla dva koncepta ustava koji visoko rangiraju decentralizaciju. Pre svega najviše koncept predsednika Srbije Tadića, koji je i tada bio predsednik. On je okupio jednu izuzetno relevantnu ekspertsku grupu, koju je predvodila Marijana Pajvančić. Ona je sedela i u ovoj poslednjoj ekspertskoj grupi za decentralizaciju. Po tom ustavu, Srbija je trebala da bude visoko decentralizovana država, a kada je reč o pokrajinama, a najviše je ovde reč o Vojvodini, ona bi imala zakonodavnu, izvršnu i delimično sudsku vlast kojom bi štitila tu autonomiju. Znači, to je ono što je zapravo poželjno i što se traži iz Vojvodine. Koncept Vlade Srbije je na sličan način tretirao to pitanje. Bio je nešto restriktivniji u nekim stvarima, ali je isto predviđao da Skupština Vojvodine donosi i zakone. Ne samo skupštinske odluke, nego i zakone. U međuvremenu se desi da se donese ustav koji je sušta suprotnost tome i koji je centralistički. Desilo se i još nešto. U vreme kada je donošen Statu Vojvodine i kada je izašao prvi tekst koji je trebao da ide na verifikaciju u Skupštinu Srbije, odjednom su počeli napadi podnosilaca oba koncepta. I Koštuničina struja je napadala Vojvodinu da hoće da se otcepi, da su separatisti, ali je isto tako i Tadić u više navrata to sam govorio. Ne samo on nego je i centrala Demokratske stranke iz Beograda govorila da je taj Statut separatistički.

Kada pogledate, u tom statutu nije bilo ništa od državnih prerogativa. Par exellance državni prerogativ je donošenje zakona. Ako pogledate ovaj Statut koji je morao biti prilagođen Ustavu, on ima jedino izvorno ovlašćenje u Vojvodini, a to je da Skupština Vojvodine donosi svoje znamenje – grb i zastavu. I ništa više! Sve ostalo su Ustavom i zakonima preneta ovlašćenja. Oni su tada napadali Statut da je separatistički , a zapravo je sve u simboličkoj ravni. Nije Izvršno veće, nego je Vlada, nije sedište administracije, nego glavni grad. Imaš regionalnu akademiju nauka, predstavništvo u Briselu kakvo može da ima i bilo koja firma. Sada i drugi veći gradovi u Srbiju imaju svoj predstavništva u Briselu i to nikome ne smeta. A u tom statutu nikad nije bilo ni Z od zakonodavne vlasti.

Očito imamo jednu šizofrenu situaciju i Dinko je dobro zapazio da se od te dve ponude, pa nadalje, nešto čudno dešavalo. Koštunica se pravdao da je zapravo pod pritiskom Dinkića uneo te odredbe u ustav, a Tadić se nije više ničim ni pravdao. Meni je ovo pitanje Dinko postavio kada sam gostovao na ovoj tribinu u Novom Sadu i dugo sam razmišljao o njemu, ali nemam nikakav drugi odgovor nego da im je neko u to vreme sipao nešto u kafu, jer inače te dve stvri i promena ponašanja jednostavno ne idu jedna sa drugim. Očigledno je da nisu imali ozbiljne namere ili se nisu udubili u to šta su njihovi ekspertski timovi u to vreme iznjedrili. U svakom slučaju su kao institucije u to vreme stajali iza toga. Država iza jednog, a Vlada iza drugog koncepta. I na kraju nam se desi ono što nam se desilo 2006. godine da dobijemo nakaradu od Ustava.

Dinko Gruhonjić: Laslo, na žalost, ja ne govorim mađarski, pa me ta jezička barijera sprečava da ozbiljnije pratim šta se dešava kod Mađara u Vojvodini kada je u pitanju centralizam. Ima li toga, pre svega na političkom nebu vojvođanskih Mađara ili je stvar nešto bolja nego u ostatku populusa?

Laslo Vegel: Nije ništa bolje. Jako je složeno govoriti o regionalizaciji i decentralizaciji kada je to već postao banalizovani televizijski spot. U Srbiji niko ne razlikuje taj dvostruki govor, koji neguje i SVM. Oni se zalažu za decentralizaciju na nivou Srbije i kažu da treba podeliti vlast. To često ide tako da se srpski kneževi nagode sa mađarskim baronima. No, kako unutar mađarske zajednice izgleda ta decentralizacija? Ona je tu jača nego za vreme Miloševića. Jedan Nacionalni savet je vlasnik svih medija, a Nacionalnim savetom diriguje jedna partija. Nema političkog pluralizma. To je ta dvoličnost. Sa jedne strane žele decentralizam i da se vlast podeli, malo tebi malo meni, a unutar zajednice čuvaju svoj feud. Tako da kada govorimo o decentralizaciji, u najbojem slučaju govorimo o istočno evropskom neo – feudalizmu. To nije decentralizacija. Decentralizacija je nešto sasvim drugo. Ona je u osnovi pitanje demokratije i bez toga se ne može govoriti ni o njoj, ni o reginalizaciji, ni o autonomiji. Ako decentralizacija i autonomija služe demokratiji, onda ispunjavaju svoju svrhu. A koliko ja vidim, i SVM i druge partije koje su za decentralizaciju zapostavljaju taj problem demokratije.

Naše društvo je tipično postkomunističko i postmiloševićevsko, a multipartijsko. Partije nisu demokratske. Svaka partija je oligarhijska. O ovome su pisane knjige i mnoge sociološke studije potvrđuju to stanovište. U svim partijama vlada gvozdena disciplina i članovi, a ja poštujem njihovu odluku, sami prihvataju tu oligarhiju i tu oligarhijsku strukturu. To nas ne boli, jer su i u drugim društvima partije takve, ali šta je razlika. Mi nemamo nezavisne institucije i civilno društvo. Moramo se zabrinuti kada pričamo o decentralizaciji i autonomiji, zbog toga što je kod nas danas civilno društvo mnogo slabije nego za vreme Miloševića. Ono što nije uspeo da uradi Milošević, uradili su ovi novi, ili njegovi naslednici i sinovi. Prema tome, nemamo nezavisne institucije, kontrolne mehanizame, civilno društvo i nezavisno javno mnjenje. Za to smo i mi glasači odgovorni. Mi smo vaspitavani u jednom kolektivističkiom duhu u autoritarnom društvu. Mi smo deca tog autokratizma. I nisu samo partijski lideri krivi što se ponašaju oligarhijski, nego i mi očekujemo od njih da budu oligarsi. Tu ima jedna vrsta saglasnosti i u toj situaciji ja teško mogu da vidim mogućnost da pratije, pa i one vojvođanske, mogu da vode decentralizaciju.

Gde vidim šansu? Vidim šansu na dva koloseka. Jedan je ekonomija, jer je taj surovi, grubi centralizam koji vlada u Srbiji (vlaado je i za vreme Miloševića, ali se odžao i sada) doživeo ekonomski kolaps. Nije uljudno sada, za vreme izbora govoriti šta nas očekuje ekonomski, ali svaki građanin oseća da dolaze izuzetno teška vremena. Posle svih tih lepih fraza dolazi pakao. Ekonomski, mi smo u sunovratu i to ćemo videti već u septembru. Do toga nas je doveo taj parazitski centralizam. Mi smo imali tipični parazitski centralizam. Ne onaj dobro birokratizovani centralizam francuskog tipa, nego smo mešali feudalizam i višepartijski sistem i to je dovelo do ekonomskog kolapsa. Možemo o lepoj budućnosti čitati na bilbordima i televizijskim reklamama, ali nas očekuje gorka budućnost i ova godina će biti jako teška. Ponekad se bojim da će ta situacija da dovede do haosa u društvu. Šansu vidim u tome da će ekonomija, novac i kapital prisiliti političku elitu da menja privrednu politiku, a onda će morati da menja i druge stvari. Drugu šansu vidim, a to vi možda bolje osećate nego ja, u tome da mi sada živimo u mesecima urušavanja partija i došlo je vreme da su partije izgubile moralni legitimitet u parlamentarnoj demokratiji.

Kada izađem na ulicu, svi govore protiv partija. Izgubile su moralni legitimitet i poverenje. Niko nikome u ovom društvu više ne veruje i došlo je do apsolutnog kolektivnog nepoverenja. To gubljenje legitimiteta možda će izbaciti nove ljude u prvi plan, jer će oligarhijska struktura biti primorana na to. Bez toga neće više moći da vlada, jer neće imati više ni minimum poverenja. Možda će to prisiliti partije i poltičku elitu da podele odgovornost, jer decentralizam jeste podela odgovornosti. Podela odgovornosti na višem nivou i na lokalne samouprave, nezavisne institucije, kontrolne institucije i tako dalje. Nije u pitanju samo da se iz Beograda prenese vlast u Novi Sad, to nije ništa. To nije decentralizacija, niti autonomija. Bitna je široka podela odgovornosti.

Dinko Gruhonjić: Sa druge strane, da bi se partije promenile, moramo se promeniti i mi. Neko mora da ih natera da se menjaju. Koliko je prosečan građanin Srbije korumpiran od strane tih istih političara preko nekih minimalnih do onih većih beneficija, kao što su zapošljavanje i tome slično?

Laslo Vegel: Tačno je to. Mi imamo celu traku korupcije. Ja odem u mesaru i nema telećeg mesa. Ali, jedna gospođa je potplatila mesara. Dok mesar seče meso, on psuje ministre, državu i korupciju, ali kada dođe ta gospođa i traži teleće meso, on kaže – “u redu, gospođo” i izvadi ispod tezgde samo za nju, preko reda. Ta vlast u tom opštem siromaštvu je uspela sve da nas korumpira mrvicama, ali može samo da nas korumpira do određenog nivoa dokle budžet dozvoljava. Mislim da je došlo do toga da budžet to više neće moći to da izdrži, jer MMF je otišao iz Srbije i traži da se držimo budžeta. Džep je prazan. Prvo će sve da oduzme od najsiromašnijih slojeva, pa posle od srednjih. Oligarhe neće dirati, ali to će već biti dovoljna kritična masa. Onda će narod videti da je ta korupcija bila bedna, sitna i da su nam davali mrvice i verovatno će to dovesti do protivljenja građana. Građani ne mogu da žive od lepih obećanja nego im treba hleb. A ovo društvo još malo neće imati snagu da građanima da hleb. Mislim da kada budžet više ne bude mogao da izdrži tu malu, sitnu, kvazikorupciju, davanje kvaziposlova i uslugica, da će to dovesti do ogromnog šoka kod običnih ljudi. Za građane je to do sada bio lek.

Dinko Gruhonjić: Mirko, da li Vojvodina stvarno želi da se otcepi od Srbije?

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Aleksandar Popov, Mirko Đorđević, Laslo Vegel) Foto: NDNV

Mirko Đorđević: Pitanje je direktno, stalno ćemo se na njega vraćati, ali ja bih pre odgovora podsetio na nešto i izneo nekoliko opaski povezanih sa pitanjem. Uvek sam, ako se sećate, pa i u ovim našim razgovorima o decentralizaciji, imao neku vrstu skepse. Ona ima dva izvorišta. Decentralizacija je demokratsko pitanje i ima nekog smisla i funkcioniše u uređenoj državi i u dovršenom društvu. Niti je ova država uređena, niti dovršeno društvo. Ovde se decentralizacija pretvara u niz slogana i parola i nije ni malo čudno što godinama problem decentralizacije odlazi na marginu i potiskuje se. Gde je problem? Problem je u ustavu, da pođemo od toga. Ovaj slavni Koštuničin mitrovdanski ustav je sebe poništio u startu, a znamo kako su Vojvođani glasali za njega, odnosno protiv njega. U njemu imamo ogromne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju da se pokrene taj proces. Lepo i jasno je u njemu definisano, a i ima nekoliko članova u drugom delu, da imamo dve pokrajine. Međutim, jedne više nema. Ne samo da je sada nema, već je ni onda nije bilo. Cela se stvar svela na Vojvodinu i tu je stvar zapela. Sve ono što piše u ustavu apsolutno ništa ne znači. Tamo piše da je to autonomna jedinica, da ima sistem vlasti, ali stvari uopšte ne stoje tako. Čim se pokrene to pitanje, kreće ovo na šta upućuje Dinkovo pitanje.

Nedavno, nema ni mesec dana, komentarisali smo da je lider SNS Tomislav Nikoić bio u Novom Sadu i dao jednu izjavu koja je objavljena i ja ću je doslovce reprodukovati: „Vojvodina je lokomotiva Srbije na putu za Evropu, faktor bez kojeg se ne može”. Veću himnu Vojvodini nije niko spevao. Međutim, nije prošlo ni 15 dana, a on ne samo da se nije sećao te izjave već je govorio potpuno suprotno. Lično prema partijskim prvacima koji su sada u ovoj predizbornoj kampanji gajim veliku dozu skepse. Ne treba im uopšte verovati.

Postoje partije koje zagovaraju regionalizaciju i decentralizaciju, međutim to su samo ideološke floskule za dnevno-političku upotrebu, jer Ustav je koncipiran strogo centralistički. Ne samo što Kosova u ustavu nema, nego ni Vojvodine, kojoj je nekoliko članova posvećeno – suštinski nema. Čim se progovori, progovori se o separatizmu. Nigde ni jednog jedinog jasnog i preoznatljivog znaka o vojvođanskom separtizmu nema. Ja ga uopšte ne vidim. Čak i one grupacije i stranke koje povremeno nastupe sa onom zvučnom parolom “Vojvodina republika”, i one ne idu logikom separatizma, nego decentralizovanog sistema državne aparature, pa da se on federalizuje. Pitanje je u prvom redu političko, jer vi nemate pomeranje ni u jednom pravcu u tom smislu.

Ta moja skepsa je na mestu. Principe decentralizacije mi svi dobro znamo, bolje od njih. Zanimljivo je posmatrati ovu partiju što zagovara ujedinjene regione, ali kada bolje pogledate, tu defakto ničega nema. Jer, ako imate autonomnu pokrajinu, a u nekim zemljama ih imate deset, kod Rusa još i više, ona je potpuno nedefinisana, jer nema ni prihode, ni zakonodavnu vlast, ni izvršnu. Sve je to na papiru. Ima vladu, ali kao da je nema, a o delu sudske vlasti, koja bi štitila autonomiju, ni da ne govorim.

Tu sad malo želim dodati istorije. Neću otići u neku daleku istoriju, da vas ne gnjavim, ali pod komunistima smo imali jedan model u kome je Vojvodina bila autonomna i konstitutivni element federacije. Šta se s tim dogodilo? Partijske oligarhije su to forsirale i kada su se one našle u krizi i kada se promenio odnos snaga na šahovskoj tabli političke scene, desilo se da je Milošević mogao jednim dekretom veoma lako, na rusko-azijatski način, da ukine i jednu i drugu pokrajinu. Jedno ukidanje smo preskupo platili i doista je došlo do separatizma. Odvojili su se Albanci i ni u jednoj varijanti više ne žele da žive sa Srbijom. Ovo u Vojvodini što sada postoji nije autonomija, već nešto neodređeno. Političkim partijama zvuči malo čudno. Lično im mnogo ne verujem.

Mislim da vojvođanskog separatizma nema, ni u kom vidu. Nevolja je u tome što nema vojvođanske autonomije, jer famozni spisak nadležnosti koje treba da dobije jeste minimum. Nema normalne autonomije bez ekonomske samostalnosti. Tu je problem i kada se govori o Vojvodini. Nema dana da Koštunica ne ponavlja svoju mantru o vojvođanskom sepratizmu i statutu. To je taj Statut koji je pravljen za vreme njegove vladavine i onda nije bio problem, a sada ispada da ga on čita na neki drugi način. Tu su problemi i zato sam ja pesimista.

Laslo Vegel: Ja bih dodao nešto. To pitanje da li ima separatizma jako je smešno. Jedva čekam da već jednom u životu vidim jednog vojvođanskog separatistu! Ali, nisam još uspeo da ga pronađem. Ima jedno drugo pitanje koje je apsurdno i simbolično. Da li Srbija želi da se otcepi od Vojvodine? Pogledajte samo televizijske emisije, pre svega Javnog servisa Srbije. Kada se govori o Pančevu? U dva slučcja – prvi ako neki političar iz „kruga dvojke” dođe da održi neki miting, onda Pančevo dobije pola minuta. Drugi slučaj – ako muž ubije ženu. To je to. Još malo ni to neće biti interesantno nego će vest biti ako žena ubije muža! Za utehu, tako je i u Somboru, pa i u Novom Sadu je vest ako izgori diskoteka i umre šest ljudi. Onda o Novom Sadu pričaju. To znači da se ta centrala već podsvesno odrekla periferije u kulturnom smislu. Pravno i politički ne, ali podsvesno u glavi više ne računa na nas. Više misle u glavi kako tu žive neki urođenici koji ubijaju ženu, suprugu, izgori diskoteka i tako dalje i to je to. To je taj beogradski separatizam koji je rascepao zemlju nadvoje.

Mirko Đorđević: Da, njega zaista ima, i dobro bi možda bilo da ga ima više. Kakva se samo buka diže kada se pomene Vojvođanska akademija nauka i umetnosti? Ima li centralizovanije države od Francuske, a ona ima pet akademija nauka u pravom smislu. Ovde se podigne buka oko toga treba li Vojvodina da ima akademiju, a normalno je da je ima. Smešno.

Dinko Gruhonjić: Mirko, Saša i ja smo malo pre pričali o ustavu i vi ste ga se malo dotakli. Nismo mogli da pronađemo odgovor na pitanje osim ovog otrova i mogućnosti da im ga je neko sipao u čaj. Moram vas pitati da li je crkva možda imala neku vrstu uticaja na donošenje baš takvog mitrovdanskog Ustava?

Mirko Đorđević: Deluje neobično, crkva nije naravno registrovana kao politička partija, ali je u društvu moćan politički faktor kada su u pitanju i unutrašnja i spoljna politika. Imala je bitnu ulogu oko ustava. Neko će reći da nije bilo nikakvog vladike u ustavnoj komisiji niti među ustavopiscima, ali ideja je ta da su prvi pokrenuli priču o vojvođanskom sepratizmu zajedno mitropolit Amfilohije i Vojislav Koštunica. To se desilo jednim saopštenjem i do dana današnjeg to što je u njemu pisalo besomučno ponavljaju, a separatizma nema, pa nema.

U haotičnom stanju na političkoj sceni to dobro dođe, pa ćemo ako neko pokuša da postavi pitanje prihoda Vojvodine, uvek lako izbaciti u prvi plan tu parolu “evo separatizma”, a u raspadu bivše Jugoslavije nije bilo većih separatističkih tendencija od srbijanskih. Pa, mi smo se prvi otcepili defakto. Izgleda čudno i skandalozno nekome to reći, ali sećate li se onih Albanca koji su sišli u rudnik da štrajkuju? Pa oni su bili poslednji čuvari Jugoslavije. To je to. Mi smo njih isterali. Sećate li se Miloševićeve igre, koja je igrala na strogu kartu političkog centralizma, a taj centralizam mu je pucao po svim šavovima. On to nije primećivao na njegovu i tragediju celog naroda. Da ne dužim, ova građanska inicijativa iz Vojvodine je nešto što obećava dosta, u čemu vidim neke ideje i neki smisao, ali je veliko pitanje koliko će ona biti uticajna na političkoj sceni. Crkva je inače centralizovana ustanova i trenutno se, da kratko rezimiramo, u političkom smislu nalazi u bloku krajnje desnih centralističkih snaga. Pre nekoliko dana je u Šapcu bio veliki miting, konvencija jedne od parija u kampanji i to Komunističke partije Joška Broz. Prvi govornik na tom skupu bio je sveštenik Srpske pravoslavne crkve u mantiji. Pitaju ljudi šta je sad to? Kako to? To uopšte nije paradoks. Ovde se sve pretvara u politiku i igra se jedna kalkulantska igra, ali to je igra ostrašćenih igrača praznih džepova. Kolega Laslo je već rekao, ovo ovde je ekonomski kolaps. Mi ne formiramo budžet. Kako da ga formiramo? Kako da utičemo kad je evo i MMF otišao. Šta su drugo mogli nego da odu? Kada nisu mogli sa Grcima da izađu na kraj, kako će tek ovde, gde nikakve norme ne važe.

(Transkript tribine “Centrale i decentralizacija”, koja je realizovana u okviru projekta “Javna debata o decentralizaciji”, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a podržava američka fondacije NED. Izlaganja nisu autorizovana.)

Učestvovali:
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Miroslav Prokopijević, ekonomski analitičar
Laslo Vegel, književnik
Teofil Pančić, novinski pisac

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Medija centar Vojvodine, Novi Sad
Četvrtak, 19. april 2012, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro došli na našu tribinu na kojoj ćemo još jednom, uporno govoriti o decentralizaciji, o temi koja je veoma široko eksploatisana na političkom nebu Srbije. Čak su i pojedine partije uvrstile ovu temu u svoje programe i odredili je kao prioritet iako to ranije nije bilo tako. Prema onome što mi trenutno vidimo, a trudimo se da pažljivo osluškujemo i osmatramo kako protiče kampanja kada je u pitanju decentralizacija, o njoj se veoma malo govori, a pogotovo na pravi način. NDNV radi istraživanje o medijima i decentralizaciji i imamo preliminarni izveštaj koji ukazuje na jedan trend, koji se u ovim preostalim nedeljama kampanje neće moći popraviti, a to je da je decentralizacija potpuno marginalizovana tema, kada je u pitanju politički diskurs, kampanja i interes medija za ovu tematiku. Ono što je karakteristično kada je medijsko izveštavanje velike većine medija u pitanju (eto malo i sebe da kritikujemo), jeste da kada izveštavaju o decentralizaciji i o predizbornim obećanjima političkih partija uopšte, oni to rade na pasivan način. Zapravo, oni samo prate političare i prenose njihove izjave. Tu se susrećmo sa tim čuvenim fenomenom “izjavnog novinarstva”, gde se potpuno nekritički prenosi ono što političari kažu. Pojavljuju se izjave u kojima se obećava da će biti smanjeni porezi, ukinut PDV, a da će istovremeno biti povećane subvencije poljoprivrednicima. I ekonomskom laiku je potpuno jasno da je reč o obećanju koje je nemoguće ostvariti.

Vrlo retko u našim medijima možemo naći novinare koji postavljaju pitanja o tome koliko su predizborna obećanja zaista realna i na koji način oni koji ih obećavaju misle da ih ostvare. U ovom mom dugačkom uvodu želim još da vam kažem da je koalicija „Građanska Vojvodina”, čiji smo mi deo, poslala našim političarima spisak od ukupno sedam pitanja koja se tiču decentralizacije i regionalizacije i to je neka vrsta lakmus papira kojim smo hteli da vidimo ko će sve od njih odgovoriti. Do sada, da ih evo i javno pohvalimo, odgovore smo dobili od Ujedinjenih regiona Srbije (URS), Lige socijademokrata Vojvodine (LSV), Liberalno demokratske partije (LDP) i Saveza vojvođanskih Mađara (SVM). Ove, takozvane, najveće stranke za sada nas nisu udostojile odgovora. Neki od odgovora koji su pristigli su zaista zanimljivi.

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Novi Sad, 19. april 2012) Foto: NDNV

Večerašnji gosti, kojima ću sada konačno pružiti priliku da govore su direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, profesor Miroslav Prokopijević, književnik Laslo Vegel i novinski pisac Teofil Pančić. Prvo želim da postavim jedno pitanje Aleksandru Popovu, koji je svojevremeno bio član ekspertskog tima Saveta za decentralizaciju, kao uostalom i gospodin Prokopijević.

Kada je formirana nova vlada 2008. godine, bilo je proklamovano da će Nacionalna strategija za decentralizaciju biti gotova do kraja 2011. godine. Međutim, od aprila 2010. godine Savet, u kojem je bilo i ministara iz Vlade Srbije, se ni jednom nije sastao. Prošlo je evo dve godine i to se desilo upravo zahvaljujući bojkotu onih koji su ga i osnovali, odnosno bojkotu ministara iz Vlade. Saša šta nam to govori?

Aleksandar Popov: To nam govori da mi zapravo živimo u svetu jedne opšte simulacije. Pogledajte samo bilborde i predizborne poruke. Neko ko bi došao sa strane ne bi mogao da razazna ko je do sada bio opozicija, a ko pozicija. Simulira se reforma pravosuđa, simulira se borba protiv korupcije i niz drugih stvari, pa što se onda ne bi simulirala i decentralizacija. Upravo se navršava tužna treća godišnjica kako je formiran taj Nacionalni savet za decentralizaciju, koji je Dinko pomenuo, i on je imao zadatak da uz pomoć ekspertske grupe, čiji sam ja bio koordinator, uradi posao i da se u roku od tri godine donese Nacionalna strategija za decentralizaciju. Da li su oni mislili, kada su osnovali taj Savet, da se mi iz ekspertsle grupe nećemo mešati u svoj posao ili nešto drugo, ja to više ne znam. No, kada smo mi pre nešto više od dve godine napravili predlog strukture Nacionalne strategije za decentralizaciju, sazvana je prva sednica Saveta koja je trajala dva sata i gde su odmah pale velike kritičke opaske na njen račun. Druga sednica je zakazana dve nedelje kasnije i ona zapravo nije ni održana zato što su je bojkotovali ministri i gradonačelnici većih gradova koji su članovi Nacionalnog saveta. Oni koji su formirali svaet, oni su ga i blokirali u radu i od tada se on nije ni sastajao. To je bila jedna simulacija, kako bi se pokazalo da oni zapravo hoće decentralizaciju, ali se računalo na to da ekspertska grupa neće uraditi svoj posao. Čak i da je ona uradila svoj posao i da se strategija usvojila, ona bi verovatno bila jedna od niza strategija koje se ne primenjuju.

Na kraju krajeva, ako se ne poštuje Ustav i onih sedam odsto koji bi iz budžeta Srbije trebali da pripadnu Vojvodini i ako takva stavka svaki put predstavlja problem prilikom usvajanja budžeta, što bi se onda poštovala jedna strategija. Postoji niz strategija koje su isto tako donete, a niko ih ne poštuje. Stvar je jednostavna. Ni jedna vlast neće bez prisile da se odrekne nekih svojih ovlašćenja i da ih prenese na nekoga drugog i zato imamo tu simulaciju, pogotovo sada dok je još u toku podela takozvanog “tranzicionog plena”. Zašto bi oni delili taj plen sa nižim nivoima?

One ružne igre oko Vojvodine koje smo imali prilikom donošenja Statuta i Zakona o prenosu nadležnosti, zapravo su deo iste te priče. Centralna vlast neće da se odrekne svojih ovlašćenja da bi ona ostala redistributer, pa makar i siromaštva. Ona drži šapu na svemu, i to je ordinarna činjenica. I dalje nije rešeno na primer pitanje imovine Vojvodine. Tu jednostavno ne postoji politička volja, a da ne govorimo tek kod naprednjačko-narodnjačke opozicije, koja se predstavlja kao zaštitnik državnog jedinstva i na tome ubira jeftine političke poene. Njihov je moto da, ako sada osnujemo nove regione u Srbiji i damo veća ovlašćenja Vojvodini, onda će se Srbija raspasti. A ne gledaju kako je to rešeno u nekim razvijenim zapadnim zemljama, gde je decentralizacija zapravo bila ta koja je sačuvala državu. Pogledajmo na primer Španiju. Ona bi se odavno raspala da nije decentralizovana.

I konačno, nevolja je u tome što nema sile koja bi ih naterala da se drugačije ponašaju. Ako pogledam istraživanje Cesida, koje je urađeno pre pola godine, ono pokazuje da je preko 70 odsto ispitanika za decentralizaciju, ali ako se dubinski uđe u problematiku može se videti da su oni zapravo svi za jačanje lokalnog nivoa vlasti, a manje od 25 odsto je podržavalo stvaranje srednjeg nivoa vlasti i davanje većih nadležnosti Vojvodini. To se dešava baš iz straha da bi na taj način došlo do dezintegracije i na takvo stvoreno javno mnjenje stranke “naležu” i ne menjaju ga, već ga podstiču da bi na tom talasu posle plivale. Zato to nije dežurna tema ovih izbora.

Kada sam analizirao ove odgovore koje su nam poslale političke stranke, jedino su dve vojvođanske stranke dale jasne i konzistentne odgovore na ova pitanja. Već kada pogledamo ovu beogradsku stranku, koja je za svoju zastavu uzela decentralizaciju, tu se vidi da je opet reč o jačanju lokalne vlasti, a kada se dođe na srednji nivo vlasti i autonomiju Vojvodine, tu je već daleko maglovitija varijanta odgovora na pitanja. Dakle, nema te snage u strankama koja bi gurala taj sistem decentralizacije. Postoji nekakva snaga među nevladinim organizacijama. Evo i ja ovu priču već kao papagaj ponavljam već 15 godina unazad. Već sam sam sebi dosadio. Mene su pre početka novinari pitali da li sam optimista ili ne, a ja sam odgovorio da mislim da se u dogledno vreme ne može nešto posebno pozitivno desiti na tom planu i da je jedina naša šansa ulazak u Evropu. Evropa nas neće terati na decentralizaciju, jer i ona u svom sastavu ima visoko centralizovane države, ali će zato važiti neki drugi principi. Evropa funkcioniše bez granica i njeno prirodno stanje su regioni. Ona je zajednica regiona i onda su regioni ti koji imaju svoju autonomnost i oni između sebe sarađuju i tako dalje. Evo da ne dužim, toliko za sada.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Stiče se utisak da se u ona, sada već pradavna vremena kada je Slobodan Milošević vladao Srbijom, pa i posle 5. oktobra od kada smo imali nekoliko predloga Ustava – jedan Tadićev, a drugi Koštuničin – o decentralizaciji govorilo mnogo više. Tada su bili nuđeni modeli i decentralizacije i regionalizacije Srbije, pa su opet stranke kasnije postigle konsenzus oko ovog “nepismenog” Ustava kakav danas imamo. Saša, šta im se desilo tada, pa su pristali na njega i odustali od sopstvenih predloga?

Aleksandar Popov: Dobro je da si me podsetio na ta dva Ustava. Međutim, mi imamo još nešto što je starije od toga, a to je predizborno obećanje DOS-a iz 2000. godine, gde je rečeno da će prvog dana zasedanja nove narodne skupštine biti doneta deklaracija o donošenju novog Ustava u kojoj će biti visoko potencirana potreba za decentralizacijom Srbije, afirmisana autonomija Vojvodine i Kosova i Metohije. To je bilo 2000. godine, a u međuvremenu je pala DOS-ovska vlada i bilo niz drugih vlada. To obećanje nikada nije ispunjeno.

2005. godine su došla dva relevantna predloga Ustava. Jedno je predlog ekspertske grupe predsednika republike, a drugi je predlog Vlade Srbije čiji je premijer bio Vojislav Koštunica. U prvom se tada predviđala visoka decentralizacija cele Srbije, a sa druge strane, za samu Vojvodinu, koja nas i najviše zanima, predviđeno je bilo da njena skupština ima zakonodavnu delatnost. Po konceptu Ustava predsednika republike Vojvodine je trebala da ima zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, koja bi štitila ovu zakonodavnu vlast. U konceptu Vlade Srbije takođe je bilo predviđeno donošenje pokrajinskih zakona. No, u međuvremenu su oni to nudili kao opciju za koju su znali da neće zaživeti i onda su lako napravili kompromis sa stankama da se napravi diskontinuitet sa Miloševićevim ustavom i da se donese onako nakaradan Ustav. U svakom pogledu nakaradan. I po načinu donošenja i po svom sadržaju koji je centralistički po svojoj suštini. Sramotan je i način na koji je donet i ono što u njemu piše.

Isti oni koji su iznedrili ta dva Ustava bili su i najveći kritičari Statuta Vojvodine. Tako se nije desilo ni Z od zakonodavne delatnosti, nego se sve dešavalo u simboličkoj ravni. Svelo se na to da li se nešto zove Vlada ili Izvršno veće, da li se nešto zove glavni grad ili sedište administracije, da li imaš regionalnu akademiju nauka ili predstavništvo u Briselu. To su sve manje bitne stvari od toga da li imaš pravo na donošenje zakona i vlasništvo nad svojom imovinom, da li imaš izvorne prihode i tako dalje. To je jedna mimikrija koja se ponavlja u našem političkom životu i kako vreme odmiče mi zalazimo u sve teži period kada je reč o decentralizaciji. Sve su manje šanse, sve manje se govori o nekoj izvornoj decentralizaciji. Obeshrabrujuće je to da je šef države na konferenciji o decentralizaciji rekao da se u taj proces mora ići veoma pažljivo, jer on može dovesti do dezintegracije države i da je važnije da mi u onim pasivnim krajevima napravimo puteve kako ljudi ne bi odlazili. Mislim da će pre ljudi odande bežati boljim putevima, tako da to nije pravo rešenje, već je rešenje da se stvore pravi regioni koji će imati mogućnost da sami odlučuju o svojoj sudbini. Vidi se da to izgleda nije namera onih koji o tome odlučuju.

Dinko Gruhonjić: Kada smo već kod ovih puteva, Miroslave, postoji jedan argument koji navode oni koji su protiv decentralizacije, a to je da niži nivoi vlasti nemaju kapacitet da tu vlast i vrše. Pre svega misli se na lokalne nivoe vlasti. Treba da sačekamo, praktično, da oni stasaju da bi uopšte moglo biti reči o prenošenju ozbiljnijih nadležnosti na lokalni nivo. Da li se vi slažete sa takvim argumentom?

Miroslav Prokopijević: Ne. Nekoliko puta sam i na radnoj grupi isticao da takav argument ne valja. Više puta su me novinari pitali “da li će naš svet znati da trguje”? Moj odgovor je bio “ni mladi kada počnu da se bave seksom ništa o tome ne znaju, pa nešto kroz eksperimentisanje doznaju”. Isti odgovor je i na ovo tvoje pitanje. Nadovezaću se na ovo što je Saša rekao. U jednom istraživanju, koje možete da nađete na sajtu Nacionalne kancelarije za decentralizaciju, koje je radio Cesid, na pitanje građanima da li su za decentralizaciju, 70 odsto je odgovorilo da je za. Moja prva opservacija je bila da je taj podatak netačan. Da je on tačan, sve stranke bi se sjatile da pokupe što više glasova građana na ovoj temi. Međutim, kao što je Dinko napomenuo, ko je odgovorio na ovu anketu – to je jedna liberlana stranka koja po svojoj suštini mora nešto da kaže o demokratiji, a decentralizacija je konsekvenca demokratije. Odgovorila je Liga koja od početka ima tu vrstu priče. Odgovorio je URS, koji pokušava da spase nekako živu glavu i da se zaborave sve one stvari koje su radili proteklih 12 godina. I odgovorio je Savez vojvođanskih Mađara, stranka manjina. Ni jedna velika stranka nije odgovorila. Decentralizacija još nije jedna od pet ključnih tema, a vrlo je važno da se o tome razmišlja. Iako nam političari ne daju podršku za dalji rad, a možda je to i bolje, mi preko raznih projekata tu priču o strategiji razvijamo na neki način i kada jednog dana neko bude hteo da se bavi time, imaće studije ili će pomoću njih moći da uradi nešto bolje i preciznije. Naravno, opcija ima milion. Vojvodina može biti potpuno samostalna, a može da bude i deo unitarne Srbije. Govorim u načelu. Ono što je suština je za čim postoji potražnja. I ne bi bila najmanja u Evropi. Niko nikoga ne može da natera da traži autonomiju. Mislim na ove delove ostatka Srbije, mimo Beograda i Sandžaka To što se traži, za te stvari se izbace predlozi putem nevladinih organizacija i političkih stranaka i onda se od prilike vidi šta je ono što je dominantno. Eto, moj peščanik je kratak.

Dinko Gruhonjić: Imam ja za vas još pitanja. Što se tiče same decentralizacije, ljudima zapravo nije jasno šta ona znači u ekonomskom smislu i kakve benefite ona može da donese. Najčešće se Beograd, a u Vojvodini Novi Sad, optužuju da uživaju u tim “plodovima” centralizma. Koliko je to zapravo tačno? A koliko nije? Koliko bi i Beogradu i Novom Sadu bilo bolje da su i neke druge lokalne samouprave razvijenije?

Miroslav Prokopijević: Odlično pitanje. Ja mislim da će jednog dana doći na red rasprava na tu temu. Kada pogledate administrativna sredstva, ona se često redistribuiraju preko Beograda i Novog Sada. Kada pogledamo bazične cifre najrazvijenijim opštinama u Srbiji decentralizacija najviše odgovora – tu su Beograd, Novi Sad, Beočin, Kosjerić i tako dalje. Siromašnima to ne odgovara i oni će to da otkriju u jednom momentu. U Španiji ne možete Galiciju na primer da naterate puškom da prihvate i ovo što je dogovoreno oko decentralizacije, a kamoli da traže više. Zašto? Zato što znaju da će biti manje para. Prema tome, najveću vajdu će imati najrazvijenije opštine ako dođe do decentralizacije. Tu ću istaći još dva detalja. Detalj broj jedan je da decentralizacija nije stvar koja se može jednostavno izvesti. Recimo, narednih meseci ćete gledati film o Španiji, gde ćete konstatovati da su provincije napravile velike deficite. Centralana vlada ne može da ih natera, pošto oni imaju dosta samostalnosti, da se zaustave u pravljenju dalje rupe u budžetu, a dalja rupa u budžetu ide kasnije kroz banke i centralna vlada će to morati da je pokrije. Kada se decentralizacija na neki način rđavo napravi, kasnije mnogo može da boli glava. Zato ja ne bih voleo da ovde dođe do modela decentralizacije koji je već na prvi pogled loš, samo zato da bi se reklo “eto, decentralizacija ne valja, pogledajte šta smo napravili”.

Dinko Gruhonjić: Laslo, počeli smo priču o Ustavu Srbije. Jedno od pitanja iz ove grupe od sedam koje smo uputili političarima bilo je: da li procenjuju da će u njihovoj stranci u narednom mandatu postojati politički konsenzus za promenu Ustava Srbije. Da li vi verujete u to?

Laslo Vegel: Ja mislim da u našim partijama ima mnogo pesnika. To kažem kao književnik. To je prosto neverovatno. Kada ja čitam ove njihove programe i ove plakate, to zvuči kao da su ih napisali lirski pesnici. Sve je nadahnuto i uzvišeno. Od toga svega bi se mogao napraviti jedan prelepi album koji se nekada pravio za ženski svet u 19. veku. Posle bi se to moglo i izdati sve zajedno sa crtežima i to bi bila prava slika naše stvarnosti. Da kažem odmah, pošto je povezano sa odgovorom, ako oni govore istinu u tom lirskom nadahnuću i ako su tačna ta njihova osećanja, onda neće moći da se promeni Ustav, jer kako današnji rezultati istraživanja pokazuju, takvu većinu može da stvori samo velika koalicija. Bez velike koalicije nema promene Ustava.

Ukoliko naprednjaci ne budu u Vladi. oni neće glasati za proenu Ustava, i to će biti njihova osveta. Prema tome, Ustav se ne može menjati u ovim uslovima, a dok se on ne promeni, sve priče o decentralizaciji biće samo lirske bajke i lepe priče.

Mislim da ima jedna protivteža. Izvinjavam se što ću se sada malo mešati u ekonomiju. Ta protivteža će možda prisiliti ovu političku elitu da ipak, ako ne da decentralizuje, onda makar da reformiše taj centralizam. To je taj ekonomski kolaps o kojem sada, u ovom lirskom nadahnuću, niko ne govori. MMF nas je ostavio i posle maja će biti jako zanimljivo. Tada će se konačno videti taj poraz parazitskog centralizma. Mi smo, naime, 12 godina imali parazitski centralizam koji je ovu državu doveo do ekonomskog kolapsa. To znači da su oni, iako se izdaju za velike patriote, zapravo pravi antipatrioti, jer ako jedna elita ekonomski uništava zemlju, ona nije patriotska. To je jedna mala šansa.

Ali da pređem malo i na šalu, da ne budemo ovako ozbiljni, jer oni možda i ne zaslužuju ovoliku ozbiljnost. Postoji još dva načina da se proces decentralizacije stavi na dnevni red. Jedan je Južno – Tirolski model. Čitao sam o tome da je Rim pred teškim ekonomskim kolapsom, pa je Južni Tirol odlučio da želi za 15 milijardi evra da otkupi svoju suštinsku autonomiju. To je ovo što u Vojvodini žele političari. Ako to gledamo iz jedne ozbiljne perspektive, to i nije tako veliki novac i mislim da bi se on mogao sakupiti na dva načina. To bi se isplatilo. Nešto bi dao MMF. Racionalnije im je da taj novac daju Vojvodini, pa da se ona razvija, nego da za džabe daje Srbiji za sva njena prava zakonodavna. To bi bio dobar biznis i za MMF, i za Vojvodinu i za Srbiju. Ali ne 15 milijardi, jer mi nismo tako bogati kao Južni Tirol. To je jedan izuzetno bogat deo Evrope čija bi autonomija koštala 15 milijardi, a mi smo dosta siromašni i sasvim smo na dnu evropske lestvice i naš BDP je slabiji, pa bi mogli da dobijemo nekih 3-4 milijarde evra od MMF-a. Ako bude još trebalo, neka grđani Vojvodine kupuju obveznice. To bi bio dobar biznis, jer posle deset godina ono što bi bila dobit, od toga bismo mogli živeti. To je jedan način. Kod nas je to šala, ali očigledno da u Južnom Tirolu, gde ljudi ozbiljno razmišljaju – nije.

A druga šala, mada to kažem sa izvesnom gorčinom, jeste to da javnost kod nas ima jedan kulturni model koji je patrijarhalan i koji je autoritaran u Srbiji. Protiv je individualizma i autonomije u svakom smislu i svake vrste. Za taj kulturni model nisu samo krive političke partije nego i većina građana. Većina građana ima taj strah da će se izgubiti centralno vođstvo i neki visoki autoritet i da će tako propasti. Taj kulturni model je funkcionisao i za vreme Miloševića, a moram da kažem i pre njega. On funkcioniše i dalje. Političke partije su samo ogledala ovom društvu i oni nisu mnogo gori od nas samih. Međutim, taj kulturni model će se jednom morati prevazići i drugi način borbe za autonomiju biće da one partije koje su za suštinsku autonomiju pokažu primer demokratije.

Hajde da prvo pogledam u “svoje dvorište” i da vidimo vojvođanske Mađare. To je izuzetno centralistička partija unutar mađarskog korpusa. Ona ima jače medijske instrumente nego parlament Srbije. Parlament Srbije ima samo taj nesrećni RTS. Mađari imaju i Pannon TV, i nedeljnik i dnevni list. Oni su mnogo veći gospodari u svom dvorištu. Partokratija isto tako funkcioniše. Ni LSV nije pokazala velike rezultate u borbi protiv partokratije.

Zašto ja mislim da je to važno? Ako bi se dokazalo da je autonomija ljudskija i demokratskija, mislim da građani Beograda ne bi bili toliko glupi da ne bi demonstrirali za nju. Mi bismo trebali da pokažemo primer demokratije. Demokratija i autonomija su jako povezane i to mi u Vojvodini znamo iz iskustva. Zašto je propala autonomija u jednopartijskom sistemu? Zato što nije bila demokratska, štaviše, Vojvodina je bila najnedemokratskija tačka u ex-Jugoslaviji. U glavama ljudi je to urezano. Prema tome, to bi trebali da menjamo. Ni Tadić ni Nikolić ne mogu da nas spreče da mi u svakodnevnom životu imamo visoke demokratske ideale. Na žalost, tu su podbacile i vojvođanske partije. I partije koje su provojvođanski orijentisane. Zato su i građani Vojvodine malo skeptični.

Dosta razgovaram sa dobronamernim ljudima koji su za Vojvodinu, ali oni se boje da će nakon jednog velikog feudalca doći mnogo malih feudalaca. Iz istorije se zna da je ponekda jedan veliki feudalac bolje nego mnogo malih. Svaki te pljačka, pa je onda bolje da te jedan pljačka. Tako misle obični građani. To je taj drugi put za koji sam ja malo pre rekao da se može shvatiti i kao šala i kao zbilja, a u prilog autonomiji.

Dinko Gruhonjić: Znači, da skupimo 3-4 milijarde?

Laslo Vegel: Pa, nije to ni tako teško. MMF bi dao pola, a pola skupimo mi kao obveznice i to je to.

Dinko Gruhonjić: Odlična ideja. Koliko smo uspeli da izmonitorujemo ove naše štampane medije, zaključili smo da političatri kada pominju decentralizaciju uglavnom pričaju neku maglovitu priču o ekonomiji. Međutim, šta je recimo sa decentralizacijom kada je u pitanju kultura?

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Laslo Vegel, Miroslav Prokopijević, Aleksandar Popov) Foto: NDNV

Laslo Vegel: Pa, problem je u tome što danas ni intelektualci nisu bolji od političara, a ni mi nismo bolji. Primer za to je da i u kulturi živi taj autoritarni model. Pitao sam kritičare koji više čitaju nego ja, iako sam i ja ponešto čitao, da li u savremenoj srpskoj literaturi postoji jedan roman koji govori protiv tog autoritarnog sistema i kulturnog modela. Rekli su mi da nema. Ni jedan književnik o tome ne piše. Pišu malo o pticama, malo o ženama i sve je to lepo, ali nema ozbiljnog dela, kao Balzak, Stendal ili od novijih Tomas Bernhard. Nema takvih. I književnici i kulturnjaci se boje, jer zavise od političara i od raznih fondacija. A to ne bi bilo ni popularno. Da kažem još jednu istinu: takav roman ne bi bio bestseler. Ni građani ne bi voleli da budu demaskirani. Toliko je to u njima usidreno.
A što se tiče kulturne politike, tu imamo jednu veoma čudnu situaciju u Vojvodini. U Vojvodini je, što se tiče tog građanskog sloja, još i najbolja situacija. A što se tiče političke elite, sigurno je najgora. Unazad mnogo godina mi ovde nismo imali jaku i zrelu političku elitu. Imali smo dobronamernu, ali oni nisu imali snagu i viziju. A kulturna elita pristaje na kompromise. Za stolom u kafiću govori za Vojvodinu, a javno se boji Beograda, jer su tamo veliki izdavači koji ih neće hteti objaviti. To je dosta dvolično i pasivno. Imamo u Vojvodini dosta talentovanih ljudi, ali oni neće o ovim temama puno da govore, jer će zbog toga snositi posledice i žele da čuvaju “čiste ruke”. Dakle, imamo jednu veoma kompromiserku kulturnu elitu koja je ne samo sada, nego i u devedesetim godinama bila dosta pasivna. Sada mislim na kulturnu i umetničku, a ne na ovu intelektualnu. Bar na onu stvaralačku. Ona je jako pasivna i ona očekuje sinekure od Beograda.

Dinko Gruhonjić: Evo, da nastavimo u istom ritmu kao što smo počeli sa Laslom. Teofile, ti se posebno iznerviraš kada se piča o decentralizaciji svede na buđelar i kada se priča o Vojvodini svede na krilatice tipa “Di su naši novci” i tako dalje. Zašto?

Teofil Pančić: Možda je to zato što ja ne umem ekonomski da razmišljam, pa me nervira kada se stvari svode na to. Ne mogu da odolim a da malo ne privatizujem celu ovu priču. Mislim da sam ja najbolji primer decentralizacije. Ja živim decentralizovano. Živim i u Beogradu, odnosno Zemunu i u Novom Sadu. Živim u dva grada i ja sam vam živa decentralizacija na delu. To ponekad zna da i da bude nezgodno. Recimo, zatreba mi u Novom Sadu neka knjiga i onda se setim da mi je baš ona u Beogradu ili obrnuto. Tako da i tu ima nekih nuspojava koje nisu baš prijatne.

Ali, dok sam vas slušao, setio sam se nekih filmskih momenata. Ima jedan prekrasan i nedovoljno zapažen, pomalo zaboravljen film Želimira Žilnika iz vremena onih čuvenih antibirokratskih mitinga. Film se zove “Stara mašina” i svima ga srdačno prporučujem. To je tipično žilnikovski igrano-dokumentarni film i ima jedna scena u kojoj demonstranti (odnosno ova ekipa koja je dovedena autobusima i rečeno joj šta da radi) marširaju ulicama Kikinde i pevaju “Kiša pada, Priština propada, vetar piri, Srbija se širi”. Sada, dvadeset i nešto godina kasnije, izgleda da Priština i nije baš nešto propala, a drugo, ni Srbija se baš nije nešto proširila. Pre bi se reklo da se skupila u poređenju sa tim vremenima, što je možda najbolji pokazatelj kako te velike nacionalističke priče o jedinstvenoj, hipercentralizovanoj državi kao osnovi svega, okončavaju lošim rezultatima. Čak i sa stanovišta samog nacionalizma i sa stanovišta onoga šta oni nazivaju državotvornošću i za čega se zalažu.

Setite se samo tih notornih istorijskih primera kada je Hitler krenuo sa tom idejom da pola Evrope treba da bude Nemačka, a da je završio tako da je zapravo Nemačka bila svedena na svoje istočne margine i na stotine kilometara manju teritoriju nego što je bila do tada. Da ne govorimo o tome da je nemačko etničko stanovništvo proterano iz gotovo cele istočne i srednje Evrope. Tako se te velike priče često završavaju. Naravno da zemlje koje su decentralizovano ili federalno uređene znaju zašto su to uradile i da to nije urađeno zato da bi se zemlja raspala, nego naprotiv, da bi se ta zemlja očuvala u nekom optimalnom vidu. Ovo me dovodi do drugog filmskog primera koji mi se motao po glavi. Ovih dana sam gledao film “Martovske ide” Džordža Klunija, koji se bavi političkim kampanjama. Dosta je zanimljiv u ovo predizborno vreme i instruktivan za nas. U filmu sam zapazio jednu scenu u kojoj je mladi lobista, koji ima malo više od 30 godina, na pragu da se “smuva” sa jednom dvadesetogodišnjom devojkom. A znate da je u Americi ta granica punoletstva pomerena sa 18 na 21 godinu. Njih dvoje spavaju u dva hotela od kojih je jedan na jednoj obali reke, a drugi na drugoj obali reke. Ali to su dve savezne države. On je u jednoj, a ona u drugoj. Sede u holu njenog hotela i kada je postalo jasno da će se roditi ljubav i da će tu pasti neki seks, on joj predloži da pređu u njegov hotel zato što je on u drugoj saveznoj državi, a tamo nije protivzakonito to da njih dvoje imaju seks. U ovoj, gde sede u tom trenutku, to jeste protivzakoniti čin, jer ona još nema 21 godinu. Dakle, čak i na tako jednom naizgled banalnom primeru vidimo kao unutar jedne jedinstvene države, koja se zove SAD, može da postoji veoma različita zaštita prava građana.

Pominjali smo večeras i Nemačku, koja je isto veoma karakterističan primer. Međutim, šta mi ovde stalno imamo kao problem. Država kao što je Nemačka, sastavljena je od manjih pokrajina i saveznih država. To je njena istorijska tradicija i to su njene istorijske pokrajine. Mi nemamo tako nešto mimo Vojvodine. O Kosovu neću ni da govorim, jer je to postalo besmisleno i deplasirano. Ta ideja koju često šire naši nacionalisti, koji se prikazuju kao regionalci, da tobože treba celu Srbiju regionalizovati, pa će Vojvodina biti samo još jedna od niza jednakopravnih regija, pada na prazno tle, jer ta tradicija u takozvanoj užoj Srbiji ne postoji. Da li postoji uža Nemačka? Ne postoji. Cela nemačka je sastavljena od tih saveznih pokrajina i ne postoji ništa što bi ste mogli definisati kao neko njeno jezgro, a onda su ovo drugo neke margine, neke pokrajine i one su, onako, sa strane. Ne postoji ni jedna tačka u kojoj će neki seljak ujutru krenuti na put i reći “ja sad idem u Nemačku”. A znate, kada seljak iz Mokrina ide da poseti svog sina u npr. Kragujevac, on će reći “ja idem u Srbiju”. Tu postoji ta temeljna razlika i zato je meni priča o decentralizaciji od početka bila čisto ekonomska stvar, o decentralizaciji nekih poreza i tako dalje. Meni je ona bila šuplja, ne zato što potcenjujem značaj ekonomije. To bi bilo besmisleno, jer od toga se živi. Nego zato što postoje drugi fundamentalniji razlozi, koji su istorijski, politički, kulturološki, pa čak ako hoćete i etnički, koji čine tu vojvođansku specifičnost. I zatoVojvodina jeste imala i sada ima formalno, a nadam se da će u budućnosti imati i suštinski drugačiji, disproporcionalan odnos prema centru, nego što će to ikada imati Niš, Leskovac, Čačak i tako dalje. Svi ti ljudi tamo kukaju i u Beogradu vide nekog fantoma koji im uzima pare, što ponekad zvuči kao neka populistička priča. Ali u njihovom slučaju ne postoji politički i istorijski određena teritorija da bi oni mogli da kažu “evo mi smo npr. Šumadija”. Toga nema. Naš pokojni prijatelj Cole Kovačević je pokušao da napravi taj šumadijski autonomaški pokret. To je bilo simpatično, ali nije imalo nikakvog realnog uticaja jer je bilo bez prave podloge. Nije bilo “gras roots” i nešto što je utemeljeno u tradiciji tog kraja i stanovništva.

Kada pogledate političke stavove mnogih Vojvođana može se među njima otkriti i srpski nacionalisti, ali kada se dođe do tih pitanja o autonomiji, vidite da su oni neka vrsta “paraautonomaša”, jer ipak osećaju tu vojvođansku specifičnost do koje im je na kraju krajeva ipak stalo. Pa makar to bilo iz pogrešnih razloga, ali im je stalo. Zato mi se čini da je ta priča o Vojvodini, koja je još negde devedesetih godina za vreme Miloševića suviše bila fokusirana na to pitanje “di su naši novci”, udarala na ono malograđansko u čoveku, što mene jako nervira. Ja sam uvek aludirao na to da se pitanje autonomije Vojvodine i statusa Vojvodine mora politički da se artikuliše. Politička stranka nije slučajno politička. Ako ona nema političku artikulaciju u svojoj agendi, čemu onda ona postoji? I zato sam bio protiv toga da se stalno govori da ne bismo da politizujemo stvari i da smo samo za to da računi budu čisti, da se zna “di su naši novci”. To naprosto ne proizvodi dobar efekat. Onda imate tu paradoksalnu situaciju da je na nivou buđelara ogroman deo Vojvođana u stvari autonomisti. Kao što je rekao gospodin Prokopijević, u razvijenijim delovima države uvek su ljudi tome skloniji. Sa druge strane, kada to treba politički da se artikuliše, onda pogledajte koliko procenata dobijaju autonomističke stranke – dobijaju prilično niske procente.

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Teofil Pančić, Laslo Vegel, Miroslav Prokopijević) Foto: NDNV

Bitan razlog tome je upravo taj što se ta politička i intelektualna elita izgleda nije dovoljno potrudila da politički artikuliše ono što bi trebao biti projekat autonomije Vojvodine za 21. vek. Imate ovu staru komunističku nomenklaturu, koja više nije u stanju da kaže ništa smisleno i kojoj je Milošević učinio istorijsku uslugu time što ih je na onaj brutalan način maknuo. Na taj način im je obezbedio neko lepše i romantičnije mesto u istoriji, nego što su ga oni sami sebi obezbedili. Čini mi se da je gospodin Vegel večeras rekao da je to zapravo bila jedna rigidna i dogmatska ekipa. Ja sam dovoljno star i sećam se da je u to vreme, po nekim intelektualnim slobodama Beograd bio eldorado za Vojvodinu i Novi Sad. Išli smo tamo da kupujemo novine i knjige koje ovde nisi mogao da zamisliš. Tako da im je Milošević na neki načinu učinio uslugu što ih je “skinuo” i oni realno više nemaju ništa novo da ponude, niti to treba očekivati od njih.

Treba da se stvori jedna nova paradigma i neka vrsta nove srećne kombinacije tih faktora. To jeste, razume se, ekonomsko pitanje, ali je i političko i kulturološko i pitanje nekog samoosećanja ljudi. Činjenica je da se Vojvođani i Vojvođanke u znatnoj većini ipak osećaju kao stanovnici jednog specifičnog entiteta unutar države Srbije i da tu specifičnost treba artikulisati politički da bi ona mogla da nađe i svoj institucionalni okvir koji bi bio odgovarajući za većinu. Mislim da je tu negde ključ stvari i ja to vidim kao jedini normalan način.

To je nešto što je izazivalo, izaziva i izazivaće otpore. Pre svega one vrste produciranja paranoje. Te nacionalističke priče koje slušamo već decenijama da svaka decentralizacija vodi ka raspadanju zemlje, da je to udar na srpsko nacionalno biće i kako se sve ti metafizički termini kroje. To je nešto sa čime se više ne vredi ni raspravljati. Lično sam odustao već od svađa. Više nema šta da se kaže i mislim da naprosto treba gurati svoju agendu na neki produktivni način. Treba učiniti sve što se može da neki mladi ljudi, koji su budućnost, uvide da je i za njih same i za zemlju koja im ostaje bolje da Vojvodina artikuliše autonomiju koja će biti bolja za sve. Ja sam se fokusirao upravo na Vojvodinu iako je tema decentralizacija, što možemo shvatiti mnogo šire od Vojvodine. To nisam uradio samo zato što mi sada sedimo u Novom Sadu ili što mi je tema bliža, nego zato što treba da se okanemo te iluzije da će Srbija biti decentralizovana na jednak način. Da će Vojvodina biti tretirana kao npr. Timočka regija ili Šumadija, Sandžak i tako dalje. To se nikad neće dogoditi i zato Vojvodina treba da nađe tu svoje specifično mesto.

(Transkript tribine “Centrale i decentralizacija”, koja je realizovana u okviru projekta “Javna debata od decentralizaciji”, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a podržava američka fondacije NED. Izlaganja nisu autorizovana.)

Popov je na tribini rekao da je i dalje u toku “podela tranzicionog plena” i ocenio da u takvim okolnostima ne može biti reči o stvarnoj volji za decentralizaciju, iako pojedine partije takav politički program pokušavaju da iskoriste kako bi preživele na političkoj sceni.

Prema njegovim rečima, jedina šansa za jačanje regiona u Srbiji jeste ulazak zemlje u EU, pošto je današnja Evropa zapravo Evropa regiona.

Ocenio je da je nužan preduslov za decentralizaciju promena Ustava Srbije, za koji je rekao da je „centralistički u svojoj suštini”.

Ekonomista Miroslav Prokopijević rekao je da decentralizacija zapravo najviše odgovara najrazvijenijim gradovima i opštinama u Srbiji, dok one nerazvijene zapravo uvek računaju na pomoć državne centralne vlasti.

„Treba reformisati lokalne samouprave i dovoljno je da recimo u Vojvodini dobijemo još pet-šest opština kao što je Inđija i onda bi one povukle i ostale opštine”, ocenio je Prokopijević.

Prema njegovim rečima, programi svih političkih stranaka u Srbiji liče „kao jaje jajetu”, jer su populistički i jer poručuju da u ekonomskom smislu država može da reši sve, a građani mogu da se „opuste”.

Publicista Teofil Pančić rekao je da je decentralizacija zapravo put da se zemlja ne raspadne, a ne, kako to tvrde nacionalisti, centralizam.

„Takozvane velike nacionalističke ideje često se završe upravo u raspadu i u gubitku teritorije, što smo videli i na primeru Srbije”, kazao je Pančić.

Ocenio je da u Srbiji zapravo i nema regiona sem Vojvodine, pošto tradicija regionalizma i regionalnog identiteta pojedinih delova Srbije zapravo i ne postoji.

Književnik Laslo Vegel ocenio je da je u Srbiji danas na delu „poraz jednog parazitskog centralizma”.

„Važno je da građanski sloj u Vojvodini dobije šire ekonomske slobode. Šansa za Vojvodinu je u mladim generacijama, koje će neminovno postati autonomaši”, ocenio je Vegel.

Tribinu je organizovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine uz podršku američke fondacije NED.

(Autonomija) 

Ona je na promociji knjige Tomislava Žigmanova „Osvajanje slobode“, koja je održana u Medija centru Vojvodine, rekla da je „krv ubijenih i nestalih vojvođanskih Hrvata – najsvežiji krvavi trag na vojvođanskoj multikulturalnosti“.

„Kada govorimo o hrvatskoj zajednici u Vojvodini, proteklih 20 godina možemo posmatrati kao proces od njihove potpune stigmatizacije do priznanja. Oni su taoci odnosa Srbije i Hrvatske“, rekla je Ilić.

Ona smatra da je unapređenje položaja Hrvata u Srbiji u protekloj deceniji posledica poboljšanja odnosa Hrvatske i Srbije, ali i činjenice da Hrvati žive u Vojvodini, čiji su građani i administracija etnički senzibilisani.

„Zabrinjava, međutim, podatak da se udeo manjinske populacije u Srbiji neprestano smanjuje. Moguće je da ćemo uskoro imati dobre zakonske okvire za prava nacionalnih zajednica, ali će preostati mali broj onih koji će ta prava koristiti“, rekla je Ilić.

Autor knjige Tomislav Žigmanov, koji je i direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, rekao je da među Hrvatima u Vojvodini još uvek postoji strah da iskažu svoju nacionalnost.

„Taj strah je posledica činjenice da se država Srbija nikada nije jasno i glasno odredila prema progonu Hrvata koji se dešavao tokom devedesetih godina“, rekao je Žigmanov.

On je rekao da Hrvati u Vojvodini nisu više izloženi etnički motivisanom nasilju indukovanom od strane države, ali da im predstoji borba za prava koja uživaju druge manjinske zajednice u Vojvodini slične brojnosti.

„Stereotipi prema Hrvatima još uvek su živi, a više od 50 odsto građana Srbije ima negativnu sliku o Hrvatima“, upozorio je Žigmanov.

Politikolog Duško Radosavljević je rekao da smo dužni da „sebi i svojoj deci objasnimo gde su nestali Vojvođani hrvatske nacionalnosti, čiji se broj smanjuje od početka devedesetih do danas“.

„Mi znamo za slučaj Hrtkovci, ali postoje i druga sela, pogotovo u Sremu, gde su činjeni zločini nad Hrvatima. Srem boli sudbina njegovih Hrvata“, rekao je Radosavljević.

Radosavljević je istakao i da se situacija u kojoj se nalaze nacionalne zajednice posle 2000. popravila, ali da nacionalne manjine danas predstavljaju samo „ukras demokratije“. On je kritikovao to što se predstavnici nacionalnih saveta nalaze na izbornim listama pojedinih partija i založio da se promeni Ustav Srbije i obezbede zaštićena mesta za pripadnike nacionalnih manjina u republičkom parlamentu.

„Ovakav sistem pogoduje samo manjinskim elitama, a ne i građanima“, rekao je Radosavljević.

Knjigu Tomislava Žigmanova „Osvajanje slobode – Hrvati u Vojvodini“ objavilo je Hrvatsko akademsko društvo. U pitanju je naučna studija o aktuelnom društvenom položaju hrvatske nacionalne zajednice u Vojvodini.

Tomislav Žigmanov je rođen 1967. godine, poznati je vojvođanski književnik i publicista. Živi i radi u Subotici. Po zanimanju je profesor filozofije, a osim stručne literature, piše i prozu i poeziju.

(Autonomija)

Učestvovali:
Srđan V. Tešin, književnik
Milan Marinković, publicista
Mirko Đorđević, publicista
Nenad Živković, urednik časopisa „Decentralizator“

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd
Četvrtak, 2. februar 2012, sa početkom u 19,00 časova
Dinko Gruhonjić: Dobro veče i dobro došli na ovu neobičnu tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine iz ciklusa “Centripetalno – centrifugalno”, u kojem pričamo o temi decentralizacije. Ovo je poslednja tribina iz ovog ciklusa i završavamo je baš u Beogradu. Pre Beograda smo bili i u drugim gradovima kao što su Kikinda, Pančevo, Sremska Mitrovica i Novi Sad.
Prisustvovao sam jednom događaju na kojem je jedan političar predstavljao političku platformu svoje stranke za Vojvodinu. I u jednom momentu je rekao kako građani Vojvodine treba da se strpe, da sačekaju i da pomognu Srbiji da je sledi na putu ka Evropi. Mislim da je to nešto najgore što je mogao reći, jer evo “strpljavamo” se već 24 godine, koliko je prošlo od jogurt revolucije, ako sam dobro izračunao. Na našim tribinama ne govorimo samo o Vojvodini, nego u duhu decentralizacije o raznim delovima zemlje, pa je zato večeras sa nama i gost i iz južne Srbije. To je Milan Marinković iz Niša. Zatim, tu je jako banatsko krilo: Srđan Tešin iz Kikinde i Nenad Živković iz Pančeva i naš omiljeni učesnik tribina, budući patrijarh vojvođanski Mirko Đorđević. Ja sam Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a i hvala vam što ste došli po ovoj zimi. U Beogradu ima toliko događaja da bi jedini način da privučemo veliki broj ljudi bio da najavimo neki skandal ili da Sreten Ugričić digne večeras CZKD u vazduh. Ili da najavimo neku drugu terorističku akciju. Zato smo doveli večeras Srđana Tešina iz Kulturnog centra u Kikindi. I on je isto čovek od knjige i sklon terorizmu. Tako da, nadajte se svemu i svačemu.
Za početak bih postavio pitanje Nenadu Živkoviću, koji je urednik angažovanog vladinog lista “Decentralizator” i radi za kancelariju Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Ovaj savet, praktično i ne funkcioniše. Molim te, Nenade, da nam kažeš šta se desilo sa tom vladinom idejom da osnuje Nacionalni savet koji je trebalo potom da napravi i Nacionalnu strategiju za decentralizaciju? Po najavama ona je trebala da bude gotova još prošle godine. No, danas je evidentno da toga još uvek nema.

Nenad Živković: To je tačno. Naime, Vlada Srbije je prepoznala tu institucionalnu potrebu za službom koja se zove kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju i koja bi trebala da pruži tehničku, logističku i stručnu pomoć u izradi dokumenta koji se zove Nacionalna strategija za decentralizaciju republike Srbije. Taj dokument je trebalo već da bude gotov. To se na žalost nije desilo. Naš savet, koji naša kancelarija opslužuje, se poslednji put sastao u aprilu 2010. godine. Za par meseci će biti dve godine od toga. Taj Savet čini 17 ministara, bivših ministrara, poslanika, predsednika skupštine i vlade AP Vojvodine, nekoliko gradonačelnika i tako dalje. Recimo, članovi tog Saveta su bivši ministar Čiplić, bivši ministar Dinkić, zatim, poslanik Nenad Čanak, Pajtić i Egereši, Dragan Marković, poznatiji kao gradonačelnik Jagodine. Oni su trebali da se dogovore o političkim koordinatama i političkom okviru u kojem će se odvijati proces decentralizacije, jer ne postoji jedinstveno rešenje. Mnoge su zemlje u Evropi decentralizovane, ali ne postoji recept za to. Svaka zemlja mora da pronađe svoj način u skladu sa istorijskim iskustvom, u skladu sa geografijom, kulturnom matricom, konkretnim političkim rešenjima i političkim sistemom. U zavisnosti od mnogo faktora svaka država mora pronaći sopstveni sistem i sopstveni “fazon” u kojem će sprovesti decentralizaciju. To je bio zadatak Saveta – da to sve definiše, a da mi kao kancelarija pružimo pomoć u izradi samog dokumenta. Po njemu bi se, nakon izrade, definisao akcioni plan i mapa puta za sprovođenje procesa, sa kojima bi se krenulo u proces.
Decentralizacija je proces koji traje večno, kao i demokratizacija. Na isti način na koji usvajamo nove “predele” demokratije, isto bi se dešavalo sa decentralizacijom tokom vremena za koje bi društvo sazrevalo. Niži organi vlasti bili bi sve sposobniji da preuzimaju sve više nadležnosti. Tako bi se proces decentralizacije sve više širio, kao što se to dešavalo u drugim zemljama koje su sprovodile različite modele decentralizacije. U međuvremenu, ono što mi kao kancelarija radimo jeste da, između ostalog i na ovakvim skupovima, promovišemo ideju decentralizacije i konkretne koristi koju svaki građanin u Srbiji može da ima od procesa decentralizacije kada bi on bio spreoveden. Decentralizacija nije neka suvoparna tema, kojom se bave samo akademici, stručnjaci za ustavno pravo i ekspreti raznih fela. Ona je zapravo ono što će direktno uticati na nivo kvaliteta našeg svaakodnevnog života. Ukoliko bismo mi kao građani preuzeli odgovornost za svoj život i ukoliko bi mogli sve probleme da rešimo na što nižem i dostupnijem nivou vlasti, slika bi se u potpunosti promenila. Osim ovakve vrste promotivnih aktivnosti, izdajemo i ovaj časopis koji sam svima podelio, a evo ovde i nekoliko primeraka “Pojmovnika decentralizacije”, knjige koju smo promovisali u nekoliko gradova u Srbiji, a na proleće ćemo ponovo početi sa tim promocijama. Ova knjiga sadrži oko 400 ekonomskih, socioloških, pravnih i političkih pojmova koji se na različite načine odnose na proces decentralizacije. A da vas sada ne bih udavio o tome šta sve naša kancelarija radi, možete to sve naći na našem sajtu www.decentralizacija.gov.rs.

Dinko Gruhonjić: Napravili ste pojmovnik decentralizacije. Kada bi te moj sin, koji ide u sedmi razred osnovne škole, pitao da mu ukratko kažeš šta je decentralizacija i da raspršiš svu tu maglu koja se oko tog pojma obavija, šta bi mu rekao?

Nenad Živković: Najkraće rečeno, zamislite decentralizaciju kao odgovor na pitanje da li je to: političko odlučivanje, nadležnosti ili izvorni prihodi. Tačan odgovor bi bio: sve! Po nekoj matematičkoj formuli, decentralizacija bi bila jednaka: političko odlučivanje, plus nadležnosti i plus izvorni prihodi.

Dinko Gruhonjić: Ok. Hvala, Nenade. Srđane, kada smo bili u Kikindi, povela se i polemika oko toga da se previše priča o autonomiji Vojvodine, a premalo o autonomiji lokalnih samouprava, pa i Kikinde. Nama iz Novog Sada je spočitano je da pored beogradizacije u Vojvodini postoji i novosadizacija. Kako se osećaju ljudi koji ne žive u Novom Sadu i koji ne žive u Beogradu? Šta je ono što vas najviše muči kada je u pitanju decentralizacija?

Srđan Tešin: Željko Bodrožić je pokrenuo to pitanje na tribini u Kikindi i on je puno pisao o tome. Ali on je Kikinđanin, a ja sam Mokrinčanin. A to su dva različita sveta, s obzirom da Mokrinčani trpe teror Kikinđana i kikindizacije. Kao što znate, Kikinda je predgrađe Mokrina, a Mokrin je svetski poznat po svemu i svačemu. Između ostalog, tu su borbe gusana, svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima, ali je poznat i po Antiću i Raši Popovu. Ima čak i jedan patrijarh koji je bio rodom Mokrinčanin. I to jedan vrlo znameniti patrijarh. Nije šala nego činjenica da, kada se povede priča o decentralizaciji, uvek se ide ka nekom sve manjim i najnižim nivoima vlasti koje će imati pravo da odlučuju. Razmišljam kako bi to izgledalo kada bi se ostvarila želja mokrinskog kneza da zaista Mokrin postane opština. Mokrinčani imaju lajtmotiv koji glasi “neću ni kako ja hoću” i često se kaže da je biti Mokrinčanin – “dijagnoza”. Zamislite da oni zaista dobiju vlast i pravo odlučivanja i raspolaganja svojim novcima. Da dobiju pravo da donose političke odluke. Pojavio bi se veliki problem, jer bi se stvorile lokalne spahije koje sa drugim lokalnim spahijama ne bi mogle da sarađuju.
Ova priča je veoma konfuzna, jer tamo gde imate jake lokalne samouprave imate i jake ličnosti koje vode te samouprave i one su nekad čudne konstitucije. Imate npr. Palmu u Jagodini i on je od nje napravio državu u državi. Ta opština ne plaća stuju i vodu, imaju ogromne dugove, a šalju svoje poljoprivrednike u Beč i slično. Isto tako imate Verka u Kragujevcu, koji je priča za sebe. U svakom gradu imate potpuno različitu situaciju. Ako je to princip na osnovu kojeg ćemo da decentralizujemo našu državu, onda ja ne želim decentralizaciju. Onda želim jaku centralnu vlast koja će takve ludake da drži pod kontrolom.
Kikinda je grad gde se i vozovi okreću, jer nema dalje. Dođeš u Kikindu i moraš da se vratiš. Ne možeš da ideš dalje u EU, iako je tu granica sa Rumunijom. Interesantna je i zbog toga što je van svih mogućih tokova novca i političkog odlučivanja i imate utisak kao da nikome nije ni stalo šta se tamo događa. Kada čuju za Kikindu, svi pominju fabriku IDA, koja je još iz bivše Jugoslavije, u kojoj se sklapao Opel. Ili Mamut. Po tome je Kikinda malo poznata. Ali, i dalje je taj problem tu. Koje bi to bilo regulatorno telo koje će da nađe sistem prema kome ćemo decentralizovati zemlju, a da ne bude stvaranja tih lokalnih spahija, nego će se desiti neka demokratksa vlast koja će moći da sputa nekoga da se osamostali i postane spahija. Ovi lokalni moćnici imaju sigurno neku ideju o sebi da će jednom postati jako bitni na državnom nivou, pa se onda presele u Novi Sad. Tako mi iz Mokrina imamo odliv mozgova u Kikindu, pa iz Kikinde idemo dalje. Ja sam taj lutajući mozako koji je prešao iz Mokrina u Kikindu. Eto, toliko za početak.

Dinko Gruhonjić: Čuli smo to i kada smo bili u Pančevu, Nenade. Čuli smo tezu koja donekle može i da se odbrani, a to je: da biste preuzeli određene nadležnosti na nižim nivoima vlasti morate biti sposobni da tu vlast vršite. Koliko je to bitno?

Nenad Živković: To je tačno. Postoji jedna opšta konfuzija u tome šta je to zapravo decentralizacija. Taj pojam se meša, dodiruje, preklapa i preseca, i donosi lošu interpretaciju i zbrku. Zabuna je i u javnosti oko toga. Naravno da preti ova opasnost, ali ona postoji samo u situacijama u kojima ne postoje snažne i definisane demokratske institucije, koje bi bile kontrateže i koje bi postavile pravila igre. Ne može se igrati fudbal bez lopte. To bi bio onda neki apstraktni fudbal. Potrebno je razvijati demokratske institucije. Decentralizacija je direktno poovezan proces sa demokratizacijom. Nema nedemokratske zemlje koja je decentralizovana, niti demokratske koja je centralizovana.
Pogledajte, najdecentralizovanije zemlje u Evropi su Nemačka, Austrija, Švajcarska i Belgija. U Sjedinjenim Američkim Državama, koje su doduše federacije, sve je različito. Od policijskih uniformi i ograničenja brzine, do državnih poreza i smrtne kazne. Dakle, postoji totalno decentralizovan sistem u kome je zajednički Federalni istražni biro, predsednik, nekave UDBA-e, vojska, spoljna politika i novac/dolar. Svaka zemlja je tražila svoj put decentralizacije. Stvar je u tome da decentralizacija ima šanse da uspe kao proces onda kada se lokalne snage i njeni kapaciteti budu razvijali. Kada ne bude odliva iz Mokrina u Kikindu, iz Kikinde u Novi Sad, iz Novog Sada u Beograd, a iz Beograda u Majnhajm, tada će se stvoriti situacija u kojoj će ljudi u svojim lokalnim sredinama prepoznati svoj interes i ostanu tamo. Svako u svom gradu će moći da doprinese razvoju i da učestvuje u njemu i tada ćemo biti na pravom putu. Neće Babušnica, Boljevac ili Bosilegrad imati administrativni kapacitet Beograda ukoliko te zajednice budu nestajale fizički i prirodno. Nikada se te zajednice neće ojačati ukoliko taj proces ne bude počeo. Taj stav da nam ne treba decentralizacija zato što nismo spremni za te nadležnosti jeste zamena teza. Neće se pojaviti neki “veliki sultan” koje će da podeli milost podanicima, jer ne biste znali šta sa njom da uradite. Ne. Mi treba da svakog dana tu “milost” otimamo.

Dinko Gruhonjić: Milane, ti dolaziš iz Niša. Mi smo se do sada znali samo na Fejsbuku i zanimljivo mi je bilo da čitam tvoje niško-autonomaške satuse. Kao je biti autonomaš u Nišu?

Milan Marinković: Pa, to je dosta individualna stvar. Pošto se u Nišu tema decentralizacije svodi na temu antibeogradizacije. Tamo se ne razume suština decentralizacije kao procesa i da to nije izolovan proces. Ono što sam planirao da kažem pre mene je već u velikoj meri rečeno. Ovaj proces se ne može desiti bez demokratizacije. Vezan je i za makro-ekonomsku politiku. Vi i ekonomiju morate uzeti u obzir, jer ne razumem ekonomiiju koja je centralizovana i u kojoj država kontroliše polovinu svih najvažnijih resursa. Ne bih poredio Vojvodinu, koja je deo Srednje Evrope i stremi ka njoj, sa nekim zabačenim planinskim selima do kojih se ne može doći i gde ljudi umiru na minus 15. Potpuno drugi sistem i metod decentralizacije bi važio za ova dva predela. To je ono što komplikuje proces.
Postoje i rizici. Nema sumnje da je decentralizacija kao model u poređenju sa cenralizacijom sigurna bolja. Kada ih stavimo na vagu, mislim da bi decentralizacija prevagnula. Mislim da ne treba da dokazujemo zašto je centralizacija loša. Ona ruši proceduru toga da građani mogu da ostvare sve usluge koje im država u javnom servisu treba da obezbedi. Morate bukvalno da idete da pitate “sultana” za sve, osim za neke najbanalnije stvari. Centrlaizacija je, sa druge strane, jednostavnija za implementaciju. Decentralizacija je opet nešto gde može lako da se odluta. Koliko je ona potencijalno pozitivna, ukoliko se ne uzmu svi relevantni faktori u obzir, može da se pretvoru u suštu suprotnost pozitivnom rešenju. I tada, umesto da donese efiksaniju upravu, ekonomiju, uslužni – javni sektor, ona može da se pretvori u “usitnjenu centralizaciju” i da dobijemo one gorepomenute lokalne kriminalce i “male bogove”. Umesto jednog Tadića ili Dačića, dobijemo ih deset. To jesu neki rizici. Ovo može da se izbegne ukoliko se o tome razgovara otvoreno i problem se postavi pravilno. Ja jesam za decentralizaciju i uvek sam za nju, ali to ne znači da neću ukazati na njene rizike. A rizici su vezani i za istoriju i za mentalititet.
Sam naš pogled na državu utiče na taj proces. Kako prosečan građanin gleda na državu? Da li je ona za njega servis za građane ili je ona neki aparat moći? Da li je država „neko te pljačka, a ti treba da se snađeš da to nekako izbegneš”. To je shvatanje koje ima neke svoje korene. Da ne ulazimo sada i u srednji vek, u kojem su se tukli klanovi i ovde na balkanskim prostorima. Sve je to deo naše zajedničke istorije. Upravo je to ono što stvara mentalitet. Sve ovo mora da se uzme u obzir i kod decentralizacije, kada se u nju ozbiljno uđe, i da se ti faktori uzmu za ozbiljno.
Vojvodina je imala prilike da oseti blagodeti decentralizacije. Ona je, čini mi se, u bivšoj Jugoslaviji bila druga po razijennosti, posle Slovenije. Možda u drugim delovima zemlje ljudi nemaju ovakvu mogućnost da uporede stanje sa prošlim. Oni imaju samo osećaj da ih Beograd krade i priča se svodi na to. To je ta beogradizacija. U tim delovima se decentralizacija shvata kao antibeogradizacija. To se dešava kod većine koja se ne udubljuje u problem. Ima i istine u tome da Beograd hoće sve da kontroliše, ali to nije baš tako banalno da je samo to u pitanju. Prosto, ne postoji nikakva inicijativa i ljudi nemaju drugu ideju. Niko nije došao i rekao da hoće ovlašćenja i da hoće da upravlja npr. svojim budžetom. Svi se mire sa tim da žele samo da im Beograd da malo više para. To opet nije suština. Te priče o Beogradu nisu suština decentralizacije.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Đorđeviću, u Vojvodini je prisutna teza da se gradonačelnik Novog Sada založio za formiranje lokalne policije na nivou opština i gradova u Srbiji. Nedavno smo, tačnije 23. januara na obeležavanju dana sećanja na žrtve fašizma iz novosadske racije, imali priliku na Keju žrava racije u Novom Sadu vidimo neku preteču te lokalne policije – doduše, to je bila crkvena varijanta priče. Eparhija bačka je okupirala tog dana prostor keja, a primećeno je da su čteci, ako sam dobro izgovorio ovu staroslovensku reč, ispod mantija nosili maskirne uniforme. O čemu se radi?

Mirko Đorđević: Sasvim ste je dobro izgovorili. Dopustićete mi, gospodine predsedniče, da pre nego što odgovorim na vaše pitanje prvo iznesem par napomena. Imala je Vojvodina patrijarha do 1920. godine, dok je Srbija imala samo mitropilita. Ali pustimo sada to. U crkvi nema decentralizacije, pa ću zato preći na sledeće dve napomene. U nekoj prilici to bih ja šire razvijao, ali sada to neću raditi. Ova ekonomska kriza koja trese svet, od Grčke pa nadalje, jeste pre svega kriza centralizovanih država. Kriza države nakon jednog procesa o kojem se kod nas malo piše i koji se zove krah vestfalskog sistema. U krizi je centralizovana država koja vuče neke poteze i pokušava da se decentralizuje, jer joj je to jedina šansa da se kriza reši. Tako se neke države i posle devet vekova odriču svoje valute (franak, marka), ali kriza i dalje traje. Ne bojte se. Ta kriza neće zahvatiti Srbiju. Mi smo mali sistem.
To su te moje napomene o kojima bi trebalo razgovarati, jer je to danas aktuelna tema na okruglim stolovima i Akademijama nauka na celom svetu. Mi to ni nemamo, tu akademiju nauka. Tamo ima neki dom staraca u Knez Mihajlovoj, pustite to.
Decentralizacija je aktuelna tema i ona je jezički sinonim za demokratizaciju, jer je to jedina šansa da se centralizovana država razvlasti. Stvari kod nas ne stoje baš tako. Skrenuo bih pažnju na priliku kada je usvajan Statut Vojvodine oko kojeg se digla opšta galama. Mitropolit Amfilohije je tada grmeo da je to sepratizam i da to treba saseći u korenu. Doktor Koštunica, kako li se zvaše ono, kaže da je to separatizam i isto viče da to treba saseći u korenu. Međutim, Vovjodina to nije. U njoj nema ni trunke separatizma. To je jedna zdrava tendencija u Vojvodini, ali ona teško napreduje. Ona ima i neke istorijske pretpostavke, jer je Vojvodina još pre nekoliko vekova nešto slično dobila od Carice. Drugo, Vojvodina ima još jedan razlog da Srbija bude decentralizovana, jer je autonomija Vojvodine, koliko god da je ukidali i šta god sa njom radili, ustavna kategorija u Ustavu Republike Srbije. Ali vidite, ni to ne ide. Mogu i autonomije da budu centralizovane, i o tome je kolega vrlo lepo govorio. Problem je u prenosu nadležnosti i to ide vrlo teško. Videli ste da je Ustavni sud stavio ovu temu koju je Dinko predložio na dnevni red i njegova većina se složila da u Vojvodini nema separatizma i da su to insinuacije. Složili su se da je to jedna normalna tendencija sa korenima u Ustavu, ali stvar ne ide, pa ne ide. Decentralizacija je demokratizacija i iskorak, umalo ne rekoh civilizacijski iskorak. Kolega Živković me može ispraviti ako grešim.
Pitanje koje Dinko postavlja je suština ovoga o čemu ću reći još nekoliko reči. Videli ste na keju u Novom Sadu kako izgleda ta decentralizacija, gde je služen pomen žrtvama racije, fašističkog zločina iz ’42. godine. Umesto toga, dobili smo u Novom Sadu jednu drugu raciju. Ima u Vojvodini desetak drugih vera, biskupa, prezbitera, protoprezbitera i tako dalje, ali tamo je glavnu reč vodio preosvećeni vladika bački Irinej. On je uklonio sve druge, između ostlih i nekoliko ambasadora, prisvojio je prostor i proglasio je taj novosadski kej bogoslužbenim prostorom, a vreme u kom on govori bogoslužbenim vremenom. Što je naročito interesantno, tu dolazimo do vašeg dičnog gradonačelnika, gospodine predsedniče – do Pavličića. Gradonačelnik je bio dužan da predvodi taj tužni zbor, a sveštenstvo svih vera i nacija neka služi svoj sveti obred. Bio je dužan, jer on je predstavnik države koja baštini tekovine antifašističke borbe. On je pognuo glavu, uplašio se Irineja i utekao. To mu ja jako zameram. Valjda imam to pravo da mu makar zamerim. On je uložio velike napore da i grad taj dan obeleži, ali nije išlo. Što se tiče tih maskirnih uniformi, smb i belih mantija, o tome ne znam puno, ali ispalo je ružno i videli ste da ni tu nema autoriteta i neke decentralizacije, a kamoli normalnog odavanja pomena žrtvama koje su još jednom zanmemle. Ako ništa drugo, njima dugujemo pijetet.
U okviru ove teme koju je kolega Živković forsirao, mogu da kažem da je crkva centralizaovana na politički način. Srpska pravoslavna crkva nije regostrovana kao politička partija, ali ona je parekselans politički faktor, koji se pita i o centralizaciji i o decentralizaciji, i o spoljnoj i o unutrašnjoj politici. Ona je jedna moćna politička partija desne orijentacje, koja ni malo ne čini na putu decentralizacije. Ako čini neki iskorak, on je anticivilizacijski. To je jedna slika o kojoj ja ovde mogu da kažem toliko.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Učestvovali:
Laslo Vegel, književnik
Teofil Pančić, novinski pisac
Mirko Đorđević, publicista
Nenad Živković, urednik časopisa „Decentralizator“

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Kulturni centar Kikinda
Četvrtak, 15. decembar 2011, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče i dobro došli na Tribinu “Centripetalno – centrifugalno”. Večeras smo u Kikindi, a do sada smo o temi decentralizacije, koja je centralni motiv ovog ciklusa tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pričali i u drugim gradovima u Vojvodini. Planiramo da posetimo i Beograd. Večeras su sa nama sociolog religije Mirko Đorđević, Nenad Živković iz Nacionalne kancelarije za decentralizaciju, novinski pisac Teofil Pančić i književnik Laslo Vegel. Počećemo do Nenada, koga ćemo zamoliti da nam kaže kakva je institucija iz koje dolazi i kakvo je raspoloženje u Vladi Srbije po pitanju decentralizacije, s obzirom da pomaka proteklih godina nije bilo.

Nenad Živković: Trenutno radim u vladinoj Kancelariji za decentralizaciju. To je vladina služba koja je osnovana da bi pružila logističku, tehničku i službenu podršku Nacionalnom savetu za decentrazlizaciju, koga čini 17 narodnih poslanika, političari, predsednik Vlade Vojvodine, nekoliko gradonačelnika, predsednici nekoliko opština, nekoliko ministar,a i tako dalje. Nacionalni savet je trebalo da napravi i zada politički okvir ili političke koordinate na osnovu kojih bi stručna radna grupa, sastavljena od eminentnih stručnjaka za ustavno pravo, ekonomiju i drugih srodnih disciplina, napravila predlog dokumenta koji bi se zvao Nacionalna strategija za decentralizaciju republike Srbije. Nažalost, taj posao još nije završen, odnosno on je je još na svom prapočetku, proces još nije počeo da se odvija. Razlog tome je što se članovi Nacionalnog saveta ne okupljaju od avgusta 2010. godine i zahvaljujući tome je izostalo donošenje tog političkog okvira u kojem decentralizacija treba da se odvija, odnosno da se započne taj proces.
To bi značilo da je potrebno da se uspostavi, što bi se ovim savremenim rečnikom reklo, politička volja oko koncepta decentralizacije i da se odgovori na pitanja da li će to biti regionalizacija, asimetrična regionalizacija, autonomija, da li se uvodi novi oblik srednjeg nivoa vlasti, da li je dovoljno ojačati i dati svarni smisao i funkciju ovim postojećim okruzima. Da li sve to treba preskočiti i ojačati nadležnosti gradova i opština. Taj Nacionalni savet bi trebalo da da odgovor na sva ta pitanja i da onda stručnjaci urade dokument koji će objasniti kako sve to uraditi da bi se na kraju na nekoj mapi puta sve te aktivnostu i sprovele. Na žalost, ništa se od toga nije desilo i naša kancelarija, čekajući te političke koordinate, jedino što može je da organizuje razne stvari na promociji dcentralizacije i na promociji uopšte pojma decentralizacije, pošto tu postoji prilično velika zabuna i mnogo srodnih termina koji se često netačno i neprecizno koriste. Sproveli smo neke aktivnosti i promotivne akcije o kojima možemo posle još da pričamo, da ne bih previše mesta zauzimao na početku.

Dinko Gruhonjić: Drugim rečina, ako sam te dobro shvatio, Vlada je formirala Nacionalni savet za decentralizaciju, ali se ti političari i njeni članovi nisu sastajali?

Nenad Živković: Pa, tu postoji jedan problem. Članovi Nacionalnog saveta, imate ih sve na našem sajtu www.decentralizacija.gov.rs, bivši su ministar Čiplić, bivši potpredsednik Đelić, bivši potpredsednik Dinkić. Svi oni su formalno još uvek članovi Saveta i nisu formalno razrešeni te funkcije. Gradonačelnik Jagodine Marković takođe je član Nacionalnog saveta. Ima tu ljudi iz raznih političkih opcija koji zauzimaju različite funkcije u državnom aparatu,.

Dinko Gruhonjić: A šta se desilo sa ovim ekspretskim timom?

Nenad Živković: Ekspertski tim formalno postoji, formalno nije raspušten i ljudi nisu zamenjeni, ali se on isto ne sastaje, jer nema razloga za to dok politički okvir ne bude definisan. Izostaje volja da se stvar pokrene i to zaključujem na osnovu toga što se Savet ne okuplja.

Dinko Gruhonjić: Laslo, kada smo putovali večeras iz Novog Sada prema Kikindi, analizirali smo šta je od vojvođanskih gradova ostalo u životu u smislu standarda na kojem ljudi žive, industrije i slično. No, ta sela kroz koje smo prolazili ne odišu optimizmom. Šta se desilo sa Vojvodinom i da li je ekonomsko raubovanje, izazvano pre svega ratom, osnovni uzrok današnjeg izgleda Vojvodine. Da li vi uopšte verujete da Srbiji postoji politička volja za decentralizacijom?

Laslo Vegel: Prvo, podaci o tome kakva je situacija u Vojvodini već su toliko poznati da je već banalno i izgovoriti da smo mi postali deo Srbije koji je ispod proseka. Tu je još taj Novi Sad, koji je beleži porast broja stanovnika, ali to nije rezultat centralizma već iluzija nekih ljudi koji misle da će tamo pronaći “obećanu zemlju”. To je na štetu Novog Sada. Njegova industrija i privreda ne mogu da izdrže toliki broj stanovnika. A u drugim gradovima, kao što je na primer Sombor, broj stanovnika opada. Mislim da je Vojvodina sada u jednoj zaista tragičnoj situaciji i ja ne vidim političku volju među političkom elitom Srbije da se to ozbiljno promeni. Svako vidi da smo pred bankrotom i kada se govori o decentralizaciji od strane pojedinih partija, to je sve šminka. Potrebno je da se dese mnogo ozbiljnije stvari da bi se stvari pomerile.
Sad ne bih govorio o toj političkoj eliti koja u Beogradu parazitira na centralizmu. To je jedan parazitski sloj koji od toga dobija i ekonomsku i političku moć. Više bih govorio o vojvođanskoj političkoj, intelektualnoj i kulturnoj eliti. Znate, ja sam bio u Švajcarskoji i tamo svaki čovek koji živi u jednom kantonu brine i gleda da li će kiša pasti u njegovom delu zemlje. A kod nas ljudi moraju da gledaju da li će pasti kiša u Beogradu da bi u Vojvodini bilo roda. Time hoću da kažem da sama vovjođanska politička elita, ne samo sada, ne ni 2000. godine i posle devedesetih, nego i pre, kada smo imali visok nivo autonomije, nije bila dobra, stvarna i snažna.
Setimo se samo sedamdesetih i osamdesetih, kada su šanse bile dobre i ekonomija se u Vojvodini razvijala. U Kikindi, Zrenjaninu i svim gradovima. Nije to bio koncept samo za Novi Sad. Ni tada nismo imali jednu demokratsku političku elitu koja bi znala da učini sve da taj pojam autonomije bude privlačan. Zato ni onda kada je došao Milošević, Vojvodina nije branila svoju autnomiju. Počela je da je brani tek kada je izgubila. Zašto? Zato što građani Vojvodine nikada nisu osetili tu demokratsku inspiraciju.
Autonomija jeste demokratska tvorevina. Mi smo sedamdesetih i osamdesetih imali jednu kontradiktornu situaciju kada je bilo ustavno zagarantovane autonomije, ali nije bilo demokratije. Od toga građani sa rezervom prihvataju tu autonomiju kao partijsku direktivu. Problem je u tome što su i danas građani Vojvodine zaslužni za ovu situaciju, jer ne glasamo tako da bi se ta borba za autonomiju mogla izvesti. Sa druge strane je vojvođanska politička elita koja nikad nije smela da uđe u sukob. U demokratiji treba da bude sukoba i borbi, a vojvođanska politička elita samo na televizijskim šou emisijama priča nešto o autonomiji, a u suštini nije gradila institucije autonomije makar onoliko koliko je mogla. Niti se dovoljno borila, ni u parlamentu, ni unutar svoje partije i tako dalje.
Ako sada pogledamo, onda se i te sve partijske strukture koje su centralističke, nisu borile za autonomiju ni unutar svojih partija. A mi u Vojvodini kukamo kako nema dovoljno autonomije i nezadovoljni smo. Imamo novu situaciju, kada nas ekonomska kriza stavlja u pat poziciju i sada autonomija više nije samo jedna politička ideja – već ona postaje nužnost. Centralistička Srbija je krahirala i u političkom i u ekonomskom i u svakom drugom smislu. Na tom putu se više napred ne može.
Ponovo sada ima neke šminke i govori se o tome da treba malo da se decentralizujemo, ali to su cenralističke decentralizacije. One su dosta kontradiktorne i nelogične, to sam u programima tih partija – primetio. One se zalažu za decentralizaciju, ali to je vrlo diskutabilno. Oni obećavaju da će nas malo decentralizovati da bi nas pridobili da glasamo za njih i da sve ostane po starom. Stvar je u tome da pitanje autonomije treba više postavljati odozdo, od građanstva. Nemate dovoljno novca? Otpušteni ste sa radnog mesta? Nemate šta da jedete? Pa, vi ste krivi! Vi ste to odabrali. Da ne govorim o vojvođanskim političarima koji su mlaki, neodlučni, hoće da budu “verenice” nekih beogradskih pratija, a posle se na njih dure u familijarnoj svađi. To su sve opšta mesta. Treba otvoreno govoriti i o kulturnoj i intelektualnoj eliti koja ne sme da o tome javno, otvoreno govori. Vojvodina kao da nema intelektualaca. Samo toliko sam hteo na početku da kažem, da ne odužim.

Dinko Gruhonjić: Teofile, Laslo je napravio odličan uvod za sledeću temu. Čuli smo ovaj stav o vojvođanskim partijama. Čitao sam neko istraživanje koje je skorijeg datuma i koje pokazuje da je nezadovoljstvo u Vojvodini veće nego ikada, pre svega statusom pokrajine. Čak se uvećavaju i oni najradikalniji, koji su za nezavisnost. Značajno je porastao i broj ljudi koji su za autonomiju iz 1974. godine i broj onih koji su za veći nivo autonomije nego što je to ova sadašnja ljuštura. Ostaje činjenica da nema političke artikulacije tog nezadovoljstva. Kako je to po tvom mišljenju moguće?

Teofil Pančić: To se ja pitam već decetak i više godina i o tome sam već i pisao. Mislim da je tu temeljni problem. Odavno je to prepoznato, i vremenom je to postalo opšte mesto. Znate onu priču koja je bila i neka vrsta lajtmotiva jedne političke stranke: “Di su naši novci?”. Nemam nikakav problem sa tim, i to je vrlo legitimno i važno pitanje. Međutim, to insitiranje na novcima i ekonomskom aspektu ustvari dovodi vojvođansko pitanje do neke paradoksalne depolitizacije. Jer, ono zapravo nikad nije politički artikulisano. Ako vi sami govorite da pitanje Vojvodine nije samo političko, pokušavajući da ga načinite benignim, i govorite samo o novcima i šlajpiku kao da ekonomija nije sama po sebi političko pitanje par ekselans, vi onda ne možete stvoriti političke snage i pratije koje će imati snažan upliv u biračko telo, i na javnost. Jer, zašto bi neko glasao za političku stranku koja i sama sebe ne legitimiše kao političku i sopstveno odelovanje ne definiše kao političko, već isključivo kao pitanje preraspodele nekakvog budžeta, da li će nam neko dati sedam ili dvanaest odsto.
Vi morate i pitanje Vojvodne da postavite kao parekselans političko pitanje i, ako hoćete, identitetsko i kulturno pitanje. Ne samo kao pitanje novčanika. To je deo jednog kompleksa i ako počnete da ih razdvajate, onda ih sitnite. Ako ih sitnite, onda ih slabite. Na kraju dobijete to da nijedna od autonomističkih stranaka koje su se pojavljivale od sedamdesetih godina i pre i posle 5. oktobra, nije postala dovoljno jaka, a kamoli centralna politička snaga u Vojvodini.
Imate primer da u susednoj Hrvatskoj dve trećine istarskih birača glasa za Istarski demokratski sabor. Tamo IDS, koja nije stranka bez mana, permanentno održava od početka devedesetih godina do danas, položaj nadmoćne političke stranke u Istri. To se zove politička artikulacija i ona kod nas nikada nije zašla dovoljno duboko.
Da li se tu nešto menja? Mislim da da. Nešto evoluira, nešto tu sazreva. Međutim, znate, kada nešto počne da sazreva i ako se propusti prilika da se ono ubere, može da počne i da truli i da ode u nekom pravcu koji je se zove dekadencija. Mene zanima ko će to u našoj političkoj eliti, postojećoj ili potencijalnoj, prepoznati. Sazreva jedna vrsta raspoloženja u Vojvodini koja zahteva čiste račune. Ne samo u striktno ekonomskom smislu, nego da se konačno zna šta građani Vojvodine mogu da očekuju od sebe, od svog života i svoje budućnosti.
Imamo jedan problem koji nam je ovde postao “kamen o vratu”. Posebno o tome treba razgovarati ovih dana, nakon ovoga što se desilo 9. decembra, odnosno nedobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Mi smo, kao država, republika Srbija, došli do zida. Kada je u pitanju famozno kosovsko pitanje, mi smo stavljeni pred jasnu situaciju. Ta priča “Kosovo i Evropa” ne pije vodu. Nije pila ni do sada, ali nekako je ta demagogija prolazila. Danas smo u tački kada to više ne može ni u obliku demagogije da prođe. Dolazimo do onog trenutka kada će Srbija morati da kaže da li ona želi da skoči u taj bunar. Ako zamislimo Kosovo u nekom bunaru, pitanje će biti da li ona želi da skoči u taj bunar i da se udavi. To je pitanje broj jedan. Ako je odgovor pozitivan i Srbija želi da skoči u bunar i da se udavi, to je pitanje koje treba da se postavi i građanima Vojvodine: da li mi želimo takođe da skočimo u taj bunar i da se udavimo, ne bismo li tim svojim davljenjem dokazali kako smo lojalni građani Srbije. Mislim da većina građana Vojvodine ne bi baš pozitivno odgovorila na to pitanje. Imamo radikalne opcije koje se javljaju, ne zato što neke “zle čike” kuju zaveru i žele da odvoje Vojvodinu od Srbije, nego zato što građani Vojvodine osećaju kako im je neko stavio kamen oko vrata sa kojim oni ništa nemaju. Niti mogu nešto da pomognu, niti mogu da participiraju i to se njih ni na koji način ne tiče. A stavljeni su pred situaciju da sada i oni treba da skoče u taj bunar. Čak i ako je Kosovo srce Srbije, kako kaže nacionalistička parola, e pa srce Vojvodine svakako nije. Mi tu imamo jedan ogroman problem i zato ćemo vrlo brzo doći do tog jasnog nezadovoljstva.
Nova godina, 2012, nadam se, biće godina odgovora. Normalnog, mirnog, pozitivnog i demokratskog odgovora na neka suštinska pitanja ove zemlje. Naravno, ne mogu da tvrdim da će biti tako, ali nadam se. Vojvodina treba da da odgovor na tu famoznu klackalicu Kosovo-Evropa, i da prestane sa suicidalnom politikom pasivnog sleđenja Beograda u njegovim totalnim ludostima. Kada kažem Beograda, ne mislim naravno na grad koji se tako zove, već na ono što je politička elita ove zemlje. To je ono pitanje koje se sada postavlja pred Vojvodinu. Ovo više nije samo pitanje da li neko dobija 7 ili 12 odsto nečega, već pitanje elementarne, političke, civilizacijske perspektive ove zemlje i Vojvodine kao njenog, kako to volimo da naglašavamo, najrazvijenijerg, najperspektivnijeg, najevropskijeg, naj, naj, naj… dela.
Čovek nekada uradi neke stvari u nužnoj samoodbrani i ne zato što vam se to dopada nego zato što morate i dovedeni ste u takvu situaciju da bi svaka opcija osim te značila pristanak na odumiranje. Uskoro će izbori i ako zvanična politika Srbije u godini koja nastupa nastavi sa ovom pričom, ako dobijemo neku desničarsko konzervativnu vlast ili ostane ova vlast koja bi nastavila da se poigrava na ovim klackalicama, jednostavno će u Vojvodini prirodno rasti ona vrsta tendencije koja će zaključiti da više ne može tako i da se ne zna više šta da se radi osim da se pronađe neki novi način da sebe zaštitimo. Ta tendencija se ne pojavljuje među manjinama i slično, nego među samim etnički srpskim stanovništvom. Jer, to nije pitanje etnosa, ni naroda, nego pitanje elementarne samozapitanosti nad sopstvenom budućnošću, ili budućnošću svog grada, radnog mesta i tako dalje. To je ono što će jednu vrstu ekstrema prirodno othraniti. Ako vi imate politiku koja se stalno dodvorava jednoj vrsti ekstremizma i sve njemu žrtvuje, onda će ona dobiti odgovor u nekoj drugoj vrsti ekstremizma.

Dinko Gruhonjić: Iskoristio bih ovo što je Teofil rekao kao neki šlagvort i spomenuo da smo sa nama doneli i knjige autora koji su ujedno i naši večerašnji gosti. To su knjige “Balkanska lađa u oluji” Mirka Đorđevića, “Plavušina dilema” Teofila Pančića i “Priče iz donjih predela” Lasla Vegela. A i Nenad ima svoju knjigu pod nazivom “Pojmovnik decentralizacije”. Dakle, Mirko, na osnovu ovoga što je Teofil ispričao, deluje mi kao da je balkanska lađa stvarno u oluji. Ali, da li ima nekoga za kormilom lađe?

Mirko Đorđević: Nema, nema. U tome je tragedija. Kada se izgubi pravac, kompas i kormilo kojim se upravlja, tada ova sintagma iz naslova knjige dobija posebno značenje. Ali ja ću početi sa nekoliko primera. Ovih dana, nakon 9. decembra, kada Srbija nije dobila taj famozni datum o pregovorima, nastupila je u medijijima poplava napisa o Vojvodini. Pre dva dana jedan viskotiražni beogradski list objavio je članak koji otprilike nosi sledeću poruku: “Srbija nije dobila kandidaturu, ali Vojvodina započinje sa zahteva utvrđivanje datuma za ujedinjenje sa Austrougarskom”. Da, da, upravo tako. Sadržina ove „analize” je još čudnija. Naravno, u pitanju je teza koja je insinuacija. Vojvodina će započeti kao neku obnovu Austougarske monarhije, pa se konkretno navodi da se već vode pregovori sa Mađarskom, Češkom, Slovačkom i tako dalje. Ono što je naročito interesantno, jeste da se ta teza na kraju osnažuje sledećim: u tom klubu koji hoće da obnovi Autrougarsku nalazi se i sever Italije, koji se zove Padanija. Misli se na Umberta Bosija, koji hoće doista da odvoji sever Italije i koji u kabinetu od početka svoje sulude političke karijere drži sliku Slobodana Miloševića, koji mu je, kako on kaže, inspirator za rešavanje složenih problema. Problem je u tome što se ovakvi članci podmeću kako bi se ustalasala bura u javnosti u kojoj lađa plovi. Kako bi se reklo, evo Vojvodna samo čeka da započne sa separatizmom.
U Vojvodini separatizma nema ni u naznakama. Ostavimo sada ovaj članak, na kojem bi se trebalo duže zadržati, ali nekom drugom prilikom. Postoji nešto gore od separatizma, a to je to štoVojvodina hoće samostalno, po prinicipu povezanosti regija da se veže za Evropu. To je i dalje u sferi insinuacija, ali ne vidim zašto bi to bilo neko zlo. Pogledajte samo najbogatiju i najrazvijeniju državu Evrope. Mislim na Nemačku, kancelarke Merkel. Njena snaga nije samo u famoznim milijardama kojima spasava evrozonu ili Grčku, nego i u autonomijama. Na svakih stotinjak kilometara nalazi se po jedna slobodna nemačka država. Sada smo dodirnuli taj problem decentralizacije.
Sada dolazi treći momenat na koji hoću da vam skrenem pažnju. Vojvodina ima autonomiju i svoju istoriju, ali ta autonomija nikada nije do kraja jasno definisana i zato je bila klimava u različitim lomovima. Ona je oktroisana, sankcionisana, ukidana, menjana, pa se opet obnavljala. Zašto se obnavljala? Poslednje ukidanje autonomije, Miloševićevo, dovelo do eksplozije balkanske barutane, od Kosova do Bosne i Slovenije, do čitavog cirkusa i ratova. Ovde postoji još jedan elemenat koji hoću da nametnem vašem razmišljanju. Vojvodina sa svojom autonomijom – na čijoj se istoriji možemo zadržati, ali neću da vas davim – ima jednu prednost. Prvo, nema u istoriji primera da su restauracije uspele, pa neće ni Austrougarska monarhija vaskrsnuti u svom prošlom obliku. Pustimo te insinuacije. Vojvodina ima jednu prednost. Autonomija Vojvodine je višenacionalna i višekonfesionalna. To je velika prednost, jer je mnogi drugi krajevi nemaju. Prema tome, ovaj problem autnomije se ne može vezivati za Kosovo, ni za Sandžak sa muftijinim pričama o autonomiji, jer to bi bila autonomija na jednonacionalnoj i jednokonfesionalnoj osnovi. Vojvodina ima tu prednost.
U tom smislu ovde se ponovo vraćamo na poentu da je Vojvodina svoju autonomiju imala dva puta – od 1848. do 1849. i ovu koju su joj komunisti dali 1974. godine. Ali to nije dugo trajalo. Tu je problem, jer ovde elita zataji i uvek čeka da joj neko ta pitanja reši.
Postoji još jedan problem. Nisu to samo pare. Čije su pare – famozna krilatica političara. Vojvodina ima još jednu prednost koju njena elita ne prepoznaje. Ona ima kulturni obrazac. Ne govorim o etničkom obrascu. Taj kulturni obrazac ima prednost među tim nacionalnim obrascima, jer je on pluralan. Nije jednonacionalan, pa uopšte nema opasnosti da skrene na crkvenom planu u etnofiletizam, ili u političkom planu u velikovojvođanski nacionalizam.
Problem je, i da završim ovde sa ovim mojim upozorenjima i tezama za razgovor, to što doista nema veze između elite u kulturnom smislu i čeka se iz centra da se nešto reši. Otuda decentralizacija nije samo lepa parola nego i imperativ.
Imamo još jednu napomenu. Decentralizacija uspeva i daje velike rezultate u uređenim i slobodnim demokratskim državama, a decentralizacija u malim feudima daje obrnute rezultate i to je nas zadesilo. Ovde nema ni jedne političke partije, od stotinu registrovanih u Srbiji, koja ima jasan koncept za Vojvodinu. Ne treba se plašiti. Nema separatizma. Ne treba se plašiti, jer neće od Vojvodine biti država. Nema elita koncept Vojvodine. Čitao sam ja dokumente, na primer Lige socijaldemokrata Vojvodine, u kojima piše “Vojvodina republika”. Nema nigde jasnog koncepta u stranačkim dokumentima i tu zapinje cela stvar. To su problemi i zato sam bio slobodan da ih ovako navedem i držim da ako sam nešto uspeo to je da nabrojim pitanja o kojima možemo razgovarati.
I vidite, ovog puta crkvu nisam pominjao. To ćemo na kraju. Crkva je trenutno među onim snagama u Srbiji koje u svakom pokušaju obnavljanja autonomije Vojvodine vidi separatizam, kao što u svakom pokušaju približavanju Evropi vidi izdaju i veleizdaju. Eto toliko za sada, pa izvolite, pitajte.

Dinko Gruhonjić: Postoji ovde jedan paradoks koji se dešava poslednjih 20 godina, a to je da se unutar Srpske pravoslavne crkve napušta institucija pravoslavnog baroka. On je karakterističan za područje Vojvodine, ali se u njoj uglavnom zidaju crkve u raško-vizantijskom stilu. Šta zapravo ostaje od tog vojvođanskog kulturnog identiteta?

Mirko Đorđević: Ostalo je mnogo. Ovo pitanje sam pokretao evo čak i u ovoj knjizi koju ste spominjali. To spada u ovo o čemu sam govorio. Vojvodina je u okviru Austrougarske monarhije – kojoj je boginja Klio presudila te je nema više, kao što nema ni Rimske imperije – imala taj utemeljen obrazac i to je bio onaj deo sadašnje Srbije čije se pravoslavlje počelo razlikovati od pravoslavlja u Beogradu i na jugu Srbije. Ono se bitno razlikuje. Taj barok u svim svetskim enciklopedijama, otvorite bilo koju, postoji kao odrednica. Da, Srpski pravoslavni barok. Onaj deo u Vojvodini sa srpskim stanovništvom koje nije uvek bilo u većini, usvojio je elemente iz drugih kultura i drugih stilova i mi smo sada došli u situaciju, od pre dvadesetak godina, da se vojvođanski pravoslavni barok sistematski uništava u bukvalnom smislu, čekićem i pijukom. Nove crkve koje se grade i one koje se obnavljaju, rade se u raško-moravskom-vizantijskom stilu. To bi isto bilo kao kada bismo mi iz Vojvodine negde tamo u Raškoj blizu Novog Pazara uzeli i izgradili crkvu u stilu baroka.

Dinko Gruhonjić: Kada smo kod kulturnog indentiteta, Laslo, vaša knjiga se zove ”Priče iz donjih predela”. Koliko su po vama, kao čoveku koji dosta putuje upravo tim prostorima srednje Evrope, ovi naši donji predeli u kulturnom smislu još uvek deo tog prostora?

Laslo Vegel: Što se tiče građana i onoga kako oni shvataju svoju svakodnevicu, to još uvek postoji. Ali mnogo manje postoji u koncepcijama elita. Mislim da kultura Vojvodine sada jako teško može definisati taj srednjoevropski motiv. Sve manje i manje postoji. Tu postoji ta distanca. Građani još uvek žive u njoj i poznaju tradiciju koju dobijaju preko porodice, preko gradova u kojima žive i njihove urbanosti. Kada izađemo dole na ovaj trg i vidimo te zgrade, to još uvek živi u nama. Građani to osećaju i žive po tim normama. A kultura to sve više gubi i sve je više zavisna od centra. Zavisni su i stvaraoci i prodaja knjiga i afirmacija, medijsko postojanje. Vi praktično bez Beograda ni ne postojite. Moć je u jednom centru i to razara kulturnu elitu i vrhovnu kulturu Vojvodine. Ona sve više gubi na svojoj težini, gubi svoju karakterističnu srednjoevropsku boju i sadržaj. To je velika šteta za celu Srbiju, kao što bi bila šteta za Hrvatsku kada bi izgubila svoju mediteransku dimenziju.
No, mislim da je krajnje vreme da shvatimo da ne možemo očekivati ni od naših političara, ni od Beograda da naprave ozbiljniji preokret. Jednostavno, građani treba da izađu i da to jasno i glasno kažu. Mislim da bi Vojvodina trebala jedan civilni pokret u injenim gradovima koji bi se zapitao šta su radili vojvođanski političari za ove četiri godine? Jesu li zabušavali? Za šta su primali platu? Kada građani kažu jasno da neće glasati ni za jednu partiju koja na svoju listu za pokrajinske izbore stavlja isprobane kadrove koji su u te četiri godine bili članovi vojvodijanskog parlamenta, onda je to već druga stvar. Ako treba, neka se organizuju i javni skupovi. Neka svaka partija, ako želi naše glasove, ubaci nove kadrove i ljude u parlament, jer su ovi četiri godine sedeli, primali plate i ništa nisu uradili. Oni nisu borci. Samo su ćutali, klimali glavom i nešto su pokušavali, neke nagodbe koje nisu išle, i to je sve. Oni sada sve to priznaju i tek sada počinju da govore protiv Beograda.
Zakasnili ste, gospodo. Svi vi koji sedite u vojvođanskom parlamentu ne možete da budete više narodni poslanici, jer ništa niste radili. Neka svaka partija zna, da ako računa na ove dangube, neće dobiti moj glas. To je samo jedan glas, ali ako u Vojvodini milon glasova osećaju isto ovo i govore to, počeće da se manjaju stvari.
Parlament bi odavno trebalo da traži novi izborni sistem. Taj izborni sistem, koji je sada na snazi, apsloutno favorizuje centralizam. Partije sastavljaju liste, a Srbija je jedna izborna jedinica. Neka severni Banat bude jedna izborna jednica, pa neka ljudi iz severnog Banata, iz Kikinde odlučuju ko je za njih pravi čovek. Neka tako bude i u srednjem Banatu, pa u Sremu i tako dalje. Tada ne može u parlament da dođe čovek koji ne poznaje prilike i život. Sada imamo parlament koj je zatvoren u svoj hermetički svet i svoje mitologije. Tamo u krugu dvojke oni sanjaju Kosovo i izmišljaju nešto. Oni više ne poznaju stvarnost ili kako živi čovek u Kuli ili Kanjiži ili Kikindi. Mi imamo elitu koje je izgubila vezu sa stvarnošću i sa svakodnevnim životom.
Vojvođanski parlament i partije treba da znaju da moraju da postave nove kadrove. Makar će za malo biti bolje nego do sada, jer ovi ništa nisu radili. Taj parlament nije tražio da se izborni sistem promeni i dok on to ne bude tražio, neće se ništa menjati. Demokratija je borba i sukob mišljenja, a mi to nismo imali.
Da se vratim na pitanje. Kultura građana Vojvodine je jedina koja to može da promeni. I mlađe generacije sada već znaju kako su živeli njihovi očevi, dedovi, pradedovi i imaju još uvek taj osećaj. Moramo taj osećaj sačuvati da se ne izgubi i moramo energičnije da se borimo. Jeste, mi imamo bolje građanstvo nego elite.

Dinko Gruhonjić: Nenade, tvoja sugrađanka iz Pančeva Janja Beč Nojman, na jednoj tribini je rekla podatak da je Pančevo bio 6. po redu grad po količini izvoza u bivšoj Jugoslaviji, a da danas ima najmanje 30 hiljada nezaposlenih i nazvala ga je „prosjačkim gradom”. Možeš li nam preneti atmosferu sa juga Banata?

Nenad Živković: Često pričam, kao Pančevac i Banaćanin, da mi treba da napravimo jednu banatsku osovinu od Zrenjanina do Pančeva, sa poluosovinom ka Vršcu, pa do Kikinde. Ništa nije naročito u Pančevu drugačije nego u drugim gradovima u Vojvodini i Srbiji. Desetine firmi koje su postojale i osnovane još u Austrougarskoj, u kraljevini i socijalizmu, danas više ne postoje jer su loše privatizovane. Neke fizički više ne postoje. Na mestu nekadašnje predionice pamučnog pletiva danas je prvi “ritajl” park u Srbiji. “Ritajl” park je kupovina na otvorenom. Vrlo je zanimljivo što je to izraelska investicija, nekih njihovih biznismena. Zanimljivo je to što je to uspešno privlačenje stranih investicija zaposlilo oko 50 ljudi, ali zbog zakona tržišta gde je ta roba jeftinija, a kineskija, u isto vreme je 250 ljudi izgubilo posao u svojim malim radnjama i firmama, jer ne mogu da prate cene iz ovog tržnog centra. Jedino što u Pančevu još uvek radi jeste Južna zona, koja je krajnje sporna po osnovu vlasničke strukture, ekoloških posledica i finansijskih puteva novca. Znate da je NIS prodat u bescenje. Vaš sugrađanin, kolega Bodrožić, u prethodnim brojevima “Decentralizatora” pisao je nešto i o rudnoj renti i koliko je zapravo za jedan posto natpolovični vlasnik NIS-a prihodovao samo po osnovu eksploatacije mineralnih sirovina u odnosu na cenu koju je platio. Rafinerija je praktično četiri kilometara od centra Pančeva i to je jaka ispostava ruske države. Petrohemija je još uvek u procesu vlasničke transformacie u kojoj je država suvlasnik. Najzanimljivije je sa Azotarom koja je u privrememom vlasništvu Srbijagasa, ali ta fabrika ne može da postoji, jer je proizvodnja veštačkog đubriva u zemljama koje nemaju sopstvene izvore gasa nerentabilna. Ta cena je nekonkuretna.

Dinko Gruhonjić: S obzirom da je Pančevo doživelo takav drastičan pad, da li tamo postoji bilo kakva artikulacija građanskog nezadovoljstva?

Nenad Živković: Tu i tamo postoji. Ovo bi Mirku bilo zanimljivo: pre neki dan je u Pančevu održana tribina o umetničkim slobodama, a vezano za ljudska prava. Došli su Lazar Stojanović i Živko Grozdanić Gera. Bio je zanimljiv razgovor, jer je došlo puno mladih. Odjendnom su se pojavili neki mladi arhitekti i izneli svoje viđenje kako bi grad trebalo da izgleda u budućnosti. Pa neki mladi iz organizacije pedagoga, psihologa i andragoga, koji imaju potrebu da predstave kako treba socijalizovati i uključiti u društvo osobe sa invaliditetom. Pojavili su se neki mladi umetnici i ispričaću vam samo jedan detalj. Imali su ideju da prostoriju ispred wc-a u domu omladine naslikaju u stilu umetnosti iz različitih perioda civilizacije. Pa su hteli da naslikaju stari vek, srednji vek, novo doba i modernizam. I naslikali su Isusa Hrista u jednom od wc-a, ali se pobunila Srpska crkvena pravoslavna opština i to se završilo tako što su oni sami, a to sam im zamerio, prekrečili svoje delo. To je samo pokazalo da nisu do kraja bili ubeđeni u svoj rad. Sa druge strane, to su uradili zbog direktora Kulturnog centra kome su pretili otkazom. Klasična palanačka priča. Oni su pristali da prekreče sopstveni rad. Hoću da kažem da je Pančevo jedna palanka, da u njoj na žalost vlada palančki duh i da se neformalne grupacije, koje malo zatalasaju palanku, pojavljuju samo tu i tamo. Ali mejnstrim i onaj amortizer u društvu koji treba da postoji ispod je svakog nivoa afirmacije vrednosti koje bi trebalo da nas malo oplemene.

Dinko Gruhonjić: To je ono pitanje koje se provlači kroz mnoge sredine: “Ima li života pre smrti?” Teofile, tvoja knjiga se zove “Plavušina dilema” i dao si joj naziv koji nije baš politički korektan. Ali to se odnosi na ovu dilemu Kosovo-Evropa?

Teofil Pančić: Stvarnost nije politički korektna, a ne naslovi knjiga. Naravno, ta knjiga se zove po jednom od tekstova koji su u njoj. Ta plavušina konkretna dilema je lažna dilema koja nas prati godinama – Kosovo-Evropa. I onda sam se setio jednog seksističkog vica o plavuši, gde se ona pita da li se pravilno kaže Iran ili Irak. Problem je u tome što vi ne možete pametno da odgovorite na to pitanje jer je samo pitanje pogrešno. Kao što je to pitanje pogrešno, i plavuša ima veštačku dilemu. Tako je i ta dilema oko koje se vrti naša spoljna i unutrašnja politika isto tako veštačka i neodgovoriva. Samo pitanje je blesavo i niko vam ne može odgovoriti na njega, jer ako neko misli da je Srbija pred tim izborom, onda neka mi kaže i šta to konkretno znači. Da li to znači da bi, ako bi odustala od evrointegracija, Srbija onda trijumfalno umarširala u Prištinu i na Kosovo? To se neće dogoditi ni u kom scenariju.
Pokušavajući da nađem neku sintagmu, koja bi sublimirala poslednjih nekoliko godina naše političke istorije, a pri tom bila dovoljno efektna za naslov knjige, našao sam tu plavušinu dilemu koja nas, čini mi se, najbolje opisuje. Za nežne duše, moglo bi se reći da u naslovu imao nečeg brutalnog i podsmešljivog, ali to je ona vrsta podsmevanja gde se podsmevaš i sam sebi, jer si i ti, hteo ne hteo, u toj kaši. Tu živiš i deo si tog ambijenta. Bolje je to postaviti na taj način nego se nešto oko toga “femkati”.
Ovo je jedna politički besna knjiga. To su tekstovi koji su izvorno nastajali za sajt Peščanika i oni su pisani onako kako se pišu tekstovi čoveka koji je građanin i koji posmatra stvari oko sebe iz perspektve političkog autsajdera. Koji nije akter političke scene, ali je neko ko, kao čovek, trpi sve posledice politike ove zemlje. Ja sam u njoj pokušavao da analiziram stvari na taj način. Ona je, s obzirom na teme, značajnim delom posvećena i pitanju Vojvodine, jer je pisana u vreme pred donošenje, tokom donošenja i nakon donošenja famoznog Statuta Vojvodine. Nisam pisao o samom Statutu, jer nisam pravnik i ta vrsta analize me ne zanima, nego sam pisao o duhovnoj atvmosferi koja je tada stvorena i koja je raspirivana putem bizarnosti iz naših medija. U tom smislu ih ne treba potcenjivati, jer oni formulišu mnjenje u kojem živimo i to je bila ta vrsta produkcije verbalnog smeća o zlim Vojvođanima i Vojvođanerima, koji hoće da se odvoje. Pokušavao sam da analiziram šta to sve u stvari znači i u kojoj je to meri neka vrsta nastavljanja diskursa iz devedesetih. Ima tu i analiza o pitanju Bosne i Hercegovine.
Malo pre je Mirko rekao da su crkva i naša desnica veliki centralisti. Da, to je tačno. Ali samo kada je u pitanju Srbija. Ti veliki centralisti Srbije su isto tako veliki decentralisti Bosne i Hercegovine i Kosova. Oni bi najradije da BiH nestane, a ako bas ne može da nestane, onda bar da se do te mere fragmentarizuje da ostane da postoji samo kao pojam. Iz prespektive vojvođanskog pitanja, stvari bi trebalo postaviti tako da se kaže: pa u redu, mi želimo za Vojvodinu u Srbiji samo ono, i ništa osim onoga što ima Republika Srpska u BiH. Ako je to lepo i dobro, to što je RS defakto i, blago rečeno, država u državi u BiH, i ako vi svi tvrdite da to tako treba i da je to minimum… da bi čak trebalo da se ide dalje u nezavisnost…. ako je to dobro za RS, onda, po istoj toj logici, zašto to ne bi bilo dobro i za Vojvodinu? Tim pre što je Vojvodina, za razliku od RS, istorijska tvorevina, koja nije stvorena ognjem i mačem u nekoliko meseci brutalne akcije masovnog etničkog čišćenja od Une do Drine, nego je prirodna, normalna, multietnička, evropska regija. Hajde da vidimo da li će im se to dopasti.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Učestvovali:
Goran Ješić, gradonačelnik Kikinde
Dimitrije Boarov, publicista
Miroslav Ilić, publicista
Aleksej Kišjuhas, sociolog

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Skupština grada Novog Sada
Utorak, 6. decembar 2011, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koja je začudo posvećena decentralizaciji. Ciklus ovih naših tribina se zove “Centripetalno – centrifugalno” i tokom njega smo bili u Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Kikindi, a ići ćemo čak i u Beograd. Opet pričamo o ovoj neugodnoj temi u trenutku kada za takve teme vreme nije, pošto za njih vreme nije evo već nekih 25 godina. No, mi nećemo prestati da pričamo o tome, jer kako je Mirko Đorđević jednom citirao junaka Abhazijske basne – petla: naše je da kukuričemo, a da li će zora svanuti ne zavisi od nas. U svakom slučaju, večeras imamo žestoku konkurenciju što se tribina tiče. Ima ih bar četiri u isto ili slično vreme, ali i da nije konkurencija takva, nisam siguran da bi poseta bila mnogo veća. Jedan od učesnika me je upozorio pre početka rečima: ko još drži tribine i govori o decentralizaciji.
Naši večerašnji gosti su gospoda Dimitrije Boarov, Miroslav Ilić, Goran Ješić i Aleksej Kišjuhas. Ja sam Dinko Gruhonjić i biću moderator ove večerašnje tribine o decentralizaciji. Krenućemo od meni najbližeg, Alekseja. S obzirom da smo svedoci da na političkoj sceni Srbije oni koji su do juče bili okoreli centralizatori i oni koji su Vojvodinu u postpetooktobarskom periodu dobrano ojadili obnašajući neke visoke državne funkcije, danas zagovaraju upravo ideju decentralziacije. Pretpostavljam da računaju na to da građani Srbije imaju pamćenje poput prosečne kišne gliste ili slično. Nacionalni savet za decentralizaciju je nedavno izdao jednu knjižicu u kojoj su pokušali da objasne pojmove i šta decentralizacija zapravo jeste. Radi se o “Pojmovniku decentralizacije”. Koliko je po tvom mišljenju u današnjem društvu u Srbiji potrebno ljudima objasniti šta je to zapravo decentralizacija?

Aleksej Kišjuhas: Hvala, gospodine Gruhonjiću. Ja mislim da jeste potrebno. Mislim da građanima Srbije potrebno objašnjavati mnoge stvari, ako ni zbog čega drugog, onda zbog pamćenja kakvo ste upravo spomenuli. Toga nikada nije dosta, ne samo kada je reč o građanima Srbije, nego bilo kog drugog društva. Međutim, nije svejedno na koji način se ta decentralizacija objašnjava, percipira i tumači u javnosti. Da li je to upravo to naglo probuđeno interesovanje iz predizbornih pobuda ili potreba za idejom koja neće biti zloupotrebljena u predizbornom smislu pre svega, pa će onda prerasti u pokušaj da se pronađu neke nove livade na koje će se ubosti stranačka zastava neke stranke koja želi da se domogne komadića vlasti? U tom smislu je objašnjenje potrebno i ne treba ga ostaviti samo na političarima. Zato su ovakve tribine potrebne i tu je njihova svrha. Sa druge strane, decentralizacija kao uvećanje nadležnosti nižih teritorijalnih jedinica, jeste po svom političkom sadržaju i definiciji nešto relativno banalno i uobičajeno. To je neka vrsta pokušaja da se pragmatično, upravno rasporedi i organizuje funkcionisanje određene zajednice na bolji i kvalitetniji način.
Ovaj proces je u društvima kao što je naše prenatrpan emocijama, zato što je njegov veliki deo upravo – novac, a sve što se tičce novca izaziva emocije kod ljudi. Bilo da je to na ličnom planu ili kod ljudi postoji bojazan i sumnja da će novac biti pokraden. Imali smo sličnu situaciju sa ratovima koja se može preneti i u mirnodopske uslove. Ako želite da sečete slavonske šume i da kradete belu tehniku, morate ljudima tu pljačku opravdati tako što ćete im celu sliku prikazati na emotivan način. Slično je i sa decentralizacijom. Međutim, ona dimenzija decentralizacije koja prolazi kroz to “sito” političke priče jeste upravo taj aspekat spuštanja vlasti na nivo koji je bliži građanima. Ali ne u tom banalnom, politikološkom, uzdžbeničkom smislu mantre koja se ponavlja ili značenju demokratije kao prakse koja je bliža ljudima, već u fundamentalnom smislu većih ljudskih i građanskih sloboda, odnosno u smislu preuzimanja odgovornosti za sopstveni život. Razumevanje decentralizacije kao političkog procesa koji će obične građane činiti snažnijim jeste ono što ljudima treba objasniti.

Dinko Gruhonjić: Istraživanja koja je radila Kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju kažu da i u drugim delovima Srbije jača svest o potrebi za decentralizacijom, koja se svodi na rečenicu “Beograd nam je uzeo sve”. To je očigledno preslikavanje takozvanog “vojvođanskog modela” na druge delove zemlje.

Aleksej Kišjuhas: Slažem se i nije neobično što se ideje poput tih pojavljuju u drugim delovima Srbije. Mnoštvo diskursa o decentralizaciji, bilo da je reč o autonomiji Vojvodine ili većoj snazi lokalnih samouprava, počiva na simpatijama prema Vojvodini ili na simpatijama prema lokalu i prema gradovima iz kojih dolaze ljudi koji prihvataju decentralizaciju kao takvu i to obično prati i neka vrsta antipatije prema centrali. Prema Beogradu, a ponekad i prema Novom Sadu ili drugim centrima.

Dinko Gruhonjić: Sada bismo da čujemo uvaženog gradonačelnika Inđije Gorana Ješića, visprenog političara koji je na vlastitom primeru pokazao kako je moguće uzdići jednu opštinu. Njegov rad je verovatno dobar argument za decentralizaciju. Gorane, kako ti danas vidiš Ustav Srbije i koliko on omogućava decentralizaciju zemlje?

Goran Ješić: Ustav Srbije ne omogućava decentralizaciju, čak naprotiv, on predstavlja njegovu najveću branu.
Donošenje Ustava Srbije je bila jedna šarada. Tada se desila ogromna krađa. Tog dana je puštena “Bitka na Kosovu” u 14 h na RTS-u kao da se ništa ne dešava. Nikad veća krađa se nije desila. Nikada se u Vojvodini nisu desile krađe, čak ni za vreme SPS-a. Barem ne u Inđiji. A sada je pokradeno bar 30 odsto glasova. Ja sam svedok svega toga. Sve se dešavalo u zgradi opštine. Komisija je bila u zgradi opštine, a predsednica referendumske komisije bila je članica Srpske radikalne stranke, žena koja je došla iz Zemuna. Tako da krivci nisu negde drugde. Krivci su i među nama i danas od Ustava imamo opšti društveni dokument koji uređuje jedno društvo kao što je Srbija, koji je donesen bez ikakve javne rasprave i bez ikakvog konsultovanja sa javnim mnjenjem, stručnim institucijama, univerzitetom, stručnjacima, ali ne i sa crkvom.
Danas imamo određen stepen funkcionalne decentralizacije koja jeste nešto čemu smo težili svih ovih godina, ali u političkom smislu smo mi u dubokom ćorsokaku. I ako bih vas sada pitao ovde da nabrojite sedam ili pet gradonačelinka u Srbiji, kladim se da većina od vas ne može da nabroji više od četiri. U jednom istraživanju, na otvoreno pitanje “ko je gradonačelnik Novog Sada”, upućeno građanima Novog Sada, dramatično mali broj njih je znao njegovo ime i prezime. Kada bismo ovo pitali grđane u Kruševcu taj broj bi bio manji od jedan odsto, što je potpuno neverovatna stvar.
Dakle, gradonačelnika drugog po veličini grada u Srbiji i drugog ekonomskog centra u Srbiji ne zna gotovo niko. Razlog tome je izborni sistem koji stimuliše negativnu selekciju, poltrone i partijske istomišljenike i većina gradonačelnika i funkcionera u Srbiji danas se ne zalaže za decentralizaciju, jer u slučaju političke decentralizacije ne bi mogli da budu ni predsednici kućnog saveta, a kamoli gradova i opština.
To svima u političkim elitama odgovara i mislim da ne postoji ozbiljna šansa da se ta situacija promeni u ovom trenutku. Ona ne može da se promeni, jer pogledajte, Tomislav Nikolić je bio zagovornik Ustava u ime SRS-a, a sada je on vladajuća opoziciona stranka. Predsednik republike Boris Tadić, moj predsednik partije, je bio to bio od strane DS-a. Jedini koji nije više “u vrhu” je Koštunica. Oni koji su elita Srbije ne žele političku decentralizaciju, jer su oni zagovornici sadašnjeg Ustava.
Za ono što se dešava u funkcionalnom smislu možemo da zahvalimo nekim ljudima koje smo kritikovali i zahvaljujući kojima smo dobili porez na imovinu i našu imovinu, i to 11 godina posle pobede DOS-a na izborima 2000. godine. Izborili smo se zahvaljujući interesima jednog čoveka, koji promoviše uniju regionalnih partija, da lokalne samouprave dobiju veći udeo u porezu na zarade. Sve u svemu, u funkcionalnom smislu mi se jesmo okrenuli nabolje, ali imamo jednu ozbiljnu kočnicu, a to je potpuna politička centralizacija.

Dinko Gruhonjić: OK, hvala. Gospodine Boarov, pretpostavljam da su vama ove tribine i priče o decentralizaciji postale prilično naporne s obzirom da ste napisali i više nego dovoljno toga o ovoj temi. Mali je problem to što ovde zapravo niko ništa ne čita. Da li se slažete sa Goranom da je ključni problem partitokratija, te da je Srbija u smislu fiskalne i funkcionalne decentralizacije već učinila određene korake i pomake?

Dimitrije Boarov: Što se tiče lokalne samouprave, moglo bi se reći da se došlo do neke funkcionalne decentralizacije koja je uobičajena u većini evropskih zemlja. To ću ilustrovati na primeru. Konsolidovani bilans javne potrošnje u Srbiji je negde između 14 i 15 milijardi evra, a državni budžet je oko 7,5 milijardi evra. Znači, 50 odsto je državni, centralizovani budžet, a 50 odsto javne potrošnje se redistribuira na nižim nivoima. Konsolidovani bilans dobijamo kada saberemo državni budžet, budžet pokrajine i budžete lokalne samouprave. Još ako iz državnog budžeta izbacite penzije, tih 250 milijardi, koje ne spadaju u budžet, onda je ta redistribucija na centralnom nivou tu negde ispod 50 odsto. Takvu situaciju imaju i neke evropske zemlje koje se ne smatraju suviše centralizovanim. Brojke bi u tom smislu govorile da postoji izvesna decentralizacija u Srbiji. U tom smislu se slažem.
Ali, problem je što i ovih 50 odsto po opštinama indirektno kontroliše centar države i centar politike, zahvaljujući centralizovanom sistemu. Hajde da budem vulgaran – vi takoreći ne možete ni neku veću buregdžinicu da otvorite u Novom Sadu, a da ne dobijete energetsku ili ekološku dozvolu iz Beograda. Evo, Ješić je imao problem sa ekološkim komisijama. Da ne govorim o ovim političkim linijama. Ako sada u Novom Sadu hoćete da dobijete dozvolu za prenamenu zemljišta za bilo koju operaciju sa lokalnom vlašću, bolje da odmah idete da tražite vezu u Beogradu, nego da je tražite u Novom Sadu. To ja znam vrlo pouzdano. Prema tome, i ovaj deo o partitokratskom uticaju na centralizaciju Srbije mogu da prihavtim i slažem se da je on u vezi sa izbornim sistemom.
Na kraju krajeva, čitav taj sistem reprezentativne demokratije je ugrožen pre svega tom odredbom da je cela Srbija jedna izborna jedinica i sa pričom da bi Srbija bila daleko pristojnija država kada bi postojale dve partije ili eventualno tri. Dve partije, osim SPS-a, ako bismo interpretirali stav Bajatovića. Dakle “mi i još dve partije, ali da mi arbitriramo”.
Ne mogu da se složim oko jednog dela. Taj Ustav Srbije ima problem što on monopoliše svim svojim institucijama i monopoliše politički subjektivitet u centar države. Sem centralnih organa mi nemamo druge subjekte politike. Imamo slobodne strelce, imamo neke partije, ljudi zabavljaju javnost na raznim tribinama (uključujući tu i mene), ali subjekat politike u Srbiji je sama centralna vlast. Taj centralistički sistem je nekada davno stvoren radi ostvarivanja nekih praktičnih ciljeva. Srbija je nekada imala opsesiju proširenja u vreme kada je od unutrašnjeg tržišta zavisio razvoj lokalne industrije i prosperitet zemlje.
U 19. veku se u Srbiji došlo do zaključka da je ona suviše mala da bi mogla stvoriti sopstvenu industriju i tada je stvorena teorija “velike Srbije”, jer drugačije nema ekonomskog opstanka. Nije bio primaran nacionalni opstanak, nego ekonomski. Na tom strahu da nikada neće izgraditi svoju industriju jer je suviše mala (ali ima Srba i u komšiluku pa se može širiti), Srbija je napravila ekonomsku osnovu priče o velikoj Srbiji. Priča o tome da se stvori neka lokalna industrija, da se uspostave carinske barijere pre svega prema Austriji i da se tako unapredi država. Kasnije je evropski razvoj učinio besmislenim taj državni razlog. Kao što je neko to već napisao, taj državni razlog koji je stavljen na postament politike u Srbij zbog kojeg smo između ostalog od Ustava dobili zavetnu povelju, on produkuje sabornost.
Imamo npr. projekat Zakona o javnom partnerstvu i koncesijama. To je zakon o raspolaganju državnom imovinom kod titulara koji su decentralizovani, jer sa kim će jedna opština kao titular državne svojine uložiti u posao nego sa privatnicima, kompanijama, fizičkim licima i tako dalje. Postoji četiri nivoa vlasti koji bi trebali da budu javna tela koja raspolažu imovinom koja im je tobože vraćena. Kada pažljivo pogledate taj Zakon, u kojem je do ludosti rešena sadržina samih ugovora, na kraju pronađete da postoji jedna republička komisija koja nema velika ovlašćenja, ali ona će imati zadatak da sakupi sve ugovore o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama. To je godišnje, recimo oko 28 hiljada ugovora, jer nije reč smo o koncesijama već i o svim oblicima raspolaganja komunalnom imovinom. Gotovo bezazleno se kaže da ta komisija prikuplja sve ugovore radi tobože stručne analize, arhiviranja, registracije i ocene sadržine. Ta komisija će biti sedmočlana i u njoj će sedeti jedan predstvanik Beograda, jedan Vojvodine i pet koje postavlja vlada Srbije. Tako da vi stalno imate jednu priču “prema drugima”, a vlast i regulativa se razvija tim raznim trikovima kao kod povraćaja imovine. Stvar počinje onda kada ti oni vrate onaj papir koji si poslao da bi prijavio da ti je ona oduzeta. Prema tome, oni imaju apsolutnu kontrolu dužine tog procesa. A zvuči bezazleno taj jedan jedini član. To regulatorno centralističko lukavstvo je neverovatno.
Stalno razmišljamo o tome na koji način se može prevladati centralizam, osim onog idiotskog načina da čekamo da se neko opameti. To za mene nije put. Mislim da tako nikada nećemo dočekati. Šta bi to bilo, osim neke revolucije? Još ni jedna revolucija nije izvedena tako odjednom – hajde sada da se decentralizujemo i demokratizujemo! Razmišljao sam o tome kako se mogu steći uslovi da Srbija zaista krene putem jedne realne decentralizacije, jer je ona u njenom interesu i interesu njenih građana. Mislim da prvi uslov već postoji, a to je taj da se centralizam duboko kompromitovao i da gotovo više ne može da funkcioniše. On može da funkcioniše samo još koruptivno i to je nepresušno, ali on ne obavlja svoje funkcije i vodi zemlju ka sve nižim stopama rasta. Jednostavno, vreme je takvo da se on ne može održati. Dakle taj uslov bi bio da centralizam uđe u krizu. Drugi razlog je taj da se ne može očekivati neki veći pomak dok neki politički centri, koji imaju svoje privatne razloge i koji imaju svoj parcijalni interes u odnosu na nacionalni i narodni interes, ne razvlaste.

Dinko Gruhonjić: Hvala Mito. Hajdemo sada malo do Vojvodine. Miroslave, vi imate jednu zanimljivu ideju kada je status Vojvodine u pitanju?

Miroslav Ilić: Pripremajući se za ovaj nastup pred ovim uvaženim skupom stalno sam razmišljao o tome kako je moguće da se u ovom sistemu i među ljudima koji žive na ovom terenu ne može uspostaviti ona vrsta reda koja vlada u nekim drugim zemljama oko nas. Pitam se da li su u Srbiji uslovi gori nego npr. u susednoj Mađarskoj, koja je upravo prošla ili još prolazi kroz tranziciju? Zaključak je da ljudi menjaju političke sisteme, ali politički sistemi jednako tako menjaju i ljude. Tu činjenicu ne mogu nikako da zanemarim, jer smo svedoci, krajem 20. i početkom 21. veka, koliko je promenom političkih sistema došlo do dramatičnih obrta u mnogim velikim zemljama za koje nikada nismo mogli da pretpostavimo da mogu da se izvuku iz svog haosa, bezumlja, loše ekonomije i tako dalje. Moja ražmišljanja išla su tragom jedne misli, a to je misao političara iz 19. veka, Novosađanina Mihaila Polita Desančića, koji je na Ugarskom saboru 1894. rekao da će Ugarska nestati ukoliko se ne promeni i ne postane istočna Švajcarska. Skoro da bi se nešto slično moglo reći i za Srbiju. Ukoliko se Srbija ne decentralizuje, ona će gotovo sigurno nestati.
Mislim da možemo da povučemo paralelu sa Ugarskom, jer je to dosta interesantno pitanje. Otimanje vlasti ljudi naspram svemoćnih vladara u stvari leži u korenu moderne politike. Kratko bih vas podsetio da su pred engleskog kralja Jovan bez zemlje 1215. godine stali engleski baroni i izdejstvovali Magma kartu sa korpus pravilom da telo ne pripada kralju Engleske i da niko ne može biti osuđen pre nego što se dokaže njegova krivica. 1219. godine Sveti Sava, Rastko Nemanjić, u Srbiji piše prvi Ustav srpske srednjovekovne države. Interesantno je da je on u njega uneo “teoriju simfonije”, koja je govorila o skladu između svetovne i duhovne vlasti. 1222. godine, dakle sedam godina nakon toga, Andraš II u Ugarskoj takođe je prinuđen da donese dokument Zlatnu bulu, kada ga je u jednom gradu dočekala masa nezadovoljnoih ljudi, jer je počeo da se raspada sistem prvih lokalnih samouprava mađarske kraljevske županije koju je ustanovio još 1000-te godine Sent Ištvan.
Ovo govorim zbog toga što nije tačno da su nama nepoznate institucije lokalne samouprave. Nije tačno da u istoriji nemamo u tome bogata iskustva. Ovde u Vojvodini, Polit Desančić je bio političar koji je rekao da Ugarska mora biti Švajcarska na istoku zbog etničkih zajednica, jer je tada tu živelo više od polovine ljudi nemađarske nacionalnosti. Polit Desančić je bio interesantan zbog toga što je on verovao da se u županijskoj upravi krije tajna i on nije bio za kantone. Pogledajte Švajcarsku danas. Svi kupuju švajcarski franak, Švajcarska je jedna od najstabilnijih država.
Kako je to Švajcarska i dalje najstabilnija država posle tridesetogodišnjeg rata, posle takvih tragedija koje je imala u 16. i 17. veku, gde su se katolici i protestanti ubijali međusobno? Suština jeste kantonalna, odnosno konfederalna država, jer su tako i ljudi počeli da se ujedinjuju. Ja se ne zalažem za kantone, ali se zalažem za federaciju i federalnu državu koja će nastati na ovim prostorima. Vojvodina nema svoju stvarnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i zbog toga propada. Tako propada i Srbija.
Međutim, kada postavite pitanje kako doći do toga, potpuno se slažem sa Goranom, jer sam i ja bio jedan od onih koji su se borili protiv Ustava 2006. godine. Međutim, i tada i sada čini se da postoje samo dva načina. Jedan je način da se donese novi Ustav, to je ustavotvorna skupština, a mnogi su rekli da je izgubljena šansa 2000. godine da se ona sazove. I drugi način je da neka prosvećena elita donese jedan liberalan Ustav za Srbiju, koji bi omogućio temeljnu decentralizaciju, stvaranje kantona ili konfrederalne države. U Vojvodini postoji kvalifikovana elita koja pokušava da napravi nešto od lokalnih samouprava i mislim da je Goran Ješić jedan od najboljih primera za to što je uradi o u Inđiji. Njihovo udruživanje je put i način kako da se ojača svest o lokalnoj samoupravi, kako da se ojačaju investicije i kako da se ostvari sve ovo o čemu dugo mislimo, a u svakom slučaju Novi Sad, Beograd, Niš i ostali veliki gradovi su mesta na kojima će se stvari razrešavati
Jedna potvrda ove moje teze su i izbori u Sloveniji gde je gradonačelnik Ljubljane dobio najviše glasova u toj državi koja ima dva milona stanovnika. Kada govorimo o broju stanovnika, hoću da kažem da je interesantno da Srbija i Švajcarska imaju gotovo jednak broj stanovnika – sedam i nešto milona, iako je teritorija Srbije duplo veća od Švajcarske. Bez mogućnosti da se ljudi samoorganizuju, da se organizuju u svoje istorijske lokalne samouprave kojima treba dati apsolutne nadležnosti i Ustavom zagarantovane nadležnosti, nema transformacije Srbije. Vojvodina je u tom procesu najdalje odmakla, ali, da se izrazim u žargonu, još uvek nosi “kratke pantalone”.

Dinko Gruhonjić: Da li to možda liči na ono što je gospodin Boarov rekao, a to je da čekamo da se neko opameti? Ili, da preformulišem pitanje. Istraživanja javnog mnjenja u poslednje vreme, koja nisu baš nešto puno publikovana u medijima, pokazuju da je nezadovoljstvo građana u Vojvodini veće nego ikada i da raste čak i procenat onih najradikalnije opredeljenih ispitanika, koji su za nezavisnost Vojvodine. Raste i broj onih koji su opredeljeni za autonomiju iz 1974. godine ili za puno širu autnomiju nego što je ova današnja. Imali smo nedavno i govor, čini mi se baš ovde u ovoj zgradi, Dragana Veselinova, koji je na neki način oživeo tu ideju Vojvodine republike koja je bila aktuelna krajem devedesetih. Hoću da vas pitam isplati li se čekati i šta poduzeti? Koliko su takvi zahtevi realni?

Miroslav Ilić: Inspirisan izlaganjem i tribinom na kojoj je govorio Veselinov, mislim da taj kontekst definitivno nije zanemarljiv. Istorijski kontekst govori o sledećem. Bio je Temišvarski sabor kada je nezadovoljna elita srpskog naroda, koja je boravila tu u Ugarskoj, tražila svoju teritorijalnu nezavisnost. Osim personalne. Na svakih 100 i nešto godina dolazi do redefinisanja statusa ovog ovde stanovništva koje je zauzelo Srednju evropu i Balkan, trorečje Dunava, Tise i Save. Veselinov je izneo jednu ideju da nakon 1918. godine postoji sigurna mogućnost da se nakon 100 godina redefiniše i preispita šta se to ustvari dogodilo sa Srbima i nesrbima koji žive na ovom terenu. I ne samo sa Srbima, nego i svim etničkim zajednicama. Takvo jedno redefinisanje bi moralo da donese referendum, jer je to istorijsko pravo građana koji danas žive na teritoriji Vojvodine nepotrošivo. Mislim da se zna da je grupacija kojoj ja pripadam do sada napravila tri vojvođanske konvencije. U sve tri te vojvođanske konvencije govoreno je o problemima i pokušajima kako bi se oni mogli rešiti. Mislim da će uskoro biti napravljena i četvrta konvencija, koja će zasigurno tražiti redefinisanje statusa Srbije, federalizaciju Srbije i Vojvodinu kao republiku, odnosno kao malu državu. Iznerviran jednim člankom u NIN-u, koji je napisao novinar Stojan Drčelić, u kojem je izneo niz netačnih i zlonamernih podataka, uputio sam komentar da ta ideja u Vojvodini treba da bude ozbiljno razmotrena. Treba da se pripremimo. I u domaćoj i u međunarodnoj politici postoji čitav niz poteza koje vi treba da najavite, predvidite i da saopštite, da tako kažem i velikim silama u Evropskoj uniji, SAD-u, Nemačkoj. Treba da kažete šta vi mislite da radite po pitanju državno-pravnog statusa u narednom periodu.Taj naredni period dolazi i mi ćemo morati da tražimo taj status, odnosno promenu tog statusa.

Dinko Gruhonjić: Gorane, za tebe imam isto pitanje.

Goran Ješić: Prvo bih se osvrnuo na zakon o koncesijama koji je Mita pomenuo. On u sebi ima jedno telo koje jeste centralističko i svaki zakon ima centralističku ideju. Ali u tom parlamentu Srbije sedi 35 ili 40 poslanika poreklom iz Vojvodine, koji taj zakon ne komentarišu. Njih 17 je iz DS-a. Nikad se nijedan nije oglasio. Taj zakon je suvišan u ovom trenutku, jer ne postiji prepreka za javno-privatno partnerstvo u ovom trenutku i bez tog zakona. Hoćemo li tu “čašu” da prvo napunimo i da od nje napravimo rezervoar nafte, što je Mita rekao. Mislim da je taj proces malo drugačiji. Mislim da ne postoji niti jedna investicija u ovoj državi koja je završena u Beogradu ili Novom Sadu (mislim na republičku i pokrajinsku vlast), nego se završava u svakoj lokalnoj samoupravi. To je prva stvar. Moramo da izvršimo decentralizaciju, moramo da odaberemo ljude koji imaju kvalitet, imenom i prezimenom. Imamo jednu situaciju. Na izborima 2004. i 2008. za gradonačelnika, imali smo preko 50 dobrih gradonačelnika od 187. Danas imamo 15 pristojnih, ali to su uglavnom oni koji su bili već izabrani, pa su ostali i na sledećem mandatu. Izborni sistem je taj centralistički, partokratski element koji je sklonio dobre i kvalitetne ljude koji rade pre svega u interesu građana, investitora i svega ostalog. Na kraju smo došli tu gde jesmo.
Što se tiče Vojvodine, to šta smo tražili, to smo i dobili. Jesmo li tražili 7 odsto? To smo i dobili. Najgluplju stvar smo tražili, najgluplju stvar su nam i dali. Tražili smo sedam odsto od budžeta i oni su rekli – evo vam sedam odsto! To je jedinstven Ustav u Evropi koji u sebi sadrži tamo neku cifru. Kada sam postavio pitanje zašto ne tražimo izvorne nadležnosti, a posle zakonom predložimo finansiranje tih nadležnosti, rekli su da je komplikovano reformisati administraciju. Nije jednostavno reformisti poresku upravu da sakuplja vaše poreze. Mora se sedeti u kancelariji 20 sati dnevno, moraju se smeniti neki ljudi, morate se zameriti nekim ljudima i sprovoditi reforme. Zašto do danas nismo predložili zakon o finansiranju Vojvodine? Ko nam za to smeta? Ja sam ozbiljan autonomaš i republikanac, ali u ovom trenutku to je suvišna ideja. Dve političke partije postoje u ovom trenutku, a to su SNS i DS. Takva politička ideja ne postoji u ovom trenutku. Da, dobili smo sedam odsto, imamo protočni bojler od sedam odsto, a od svega toga imamo najčešće svega tri odsto. Mita će imati bolje podatke od mene.
Ja sam veliki republikanac. Vidite šta se u Sremu sada dešava. Oni ljudi koji su kolonizirani posle Drugog svetskog rata postali su ozbiljni autonomaši i republikanci, ali ne zato što shvataju da stvari ne valjaju. Ali niko neće dobiti podršku za to da od Novog Sada napravi Beograd. Mi ovde danas pričamo o Švajcarskoj, a ja sam došao putem koji je napravljen 1936. godine, i koji smo posle 12 godina mojih političkih lobiranja renovirali do pola. Od putareve kućice na Banstolu ide put koji je napravljen 1936. godine, a mi pričamo o Švajcarskoj. Hajde da pričamo o onome što je ovde sada realno i što možemo da napravimo. Imamo neki potencijal, ne koristimo taj potencijal. Imamo ozbiljan politički problem, imamo partokratiju i negativnu selekciju. Ta negativna selekcija potiče iz Beograda, ista je i u Novom Sadu, u SNS-u, u DS-u, u gradskom odboru DS-a i SNS-a. Ja sam član DS-a i pričam sada otvoreno. Tako je u Vrbasu, Inđiji, Sremskoj Mitrovici. Evo ga ovde moj prijatelj koji vodi ozbiljnu stranu kompaniju u Inđiji, a rodom je iz Kruševca. I on će sada mene da ubedi kako u Kruševcu nema perspektivu. Industrijski centar na auto-putu, na koridoru 10, sva infrastruktura tamo postoji, a niko ne investira u Kruševac. Imaju industrijske radnike i sve što im treba, ali ne postoji elita koja će privući te investicije. Tamo imate jednog političkog kadrovika koji kadrira već 12 godina i niko od njega ne može da ispliva. I zato je Kruševac danas mrtav grad.
Danas sam bio u Zaječaru i da nema onog Boška Ninčića, to bi bio mrtav grad. A do tamo nemate puta. Mi nemamo problem samo u Vojvodini. Prosto, Vojvodina je danas tema, ali još jednom ponavljam, ono što smo mi tražili to su nam i dali, mi taj kapacitet u ovom trenutku ne možemo da iskoristimo. Da li je to malo? To je smešno malo, ali hajde da iskoristimo kapacitete, pa da napravimo predlog Zakona o finansiranju Vojvodine! To nam niko ne brani. Ali danas pokrajinski sekretar za finansije kaže da to treba da napravi Beograd. Pa zašto oni da naprave tvoj predlog Zakona?

Dinko Gruhonjić: Ali činjenica je da nijedan od tih predloga zakona koje je Vojvodina poslala nije prošao ni na raspravu.

Goran Ješić: To nije argument! Imate politički pritisak. Imate 17 svojih poslanika, imate članove, potrpedsednika sranke, imate funkcionere u stranci. Pa morate nekad i da se posvađate sa nekim.

Dinko Gruhonjić: Znači, jedina nada za Vojvodinu i Srbiju je da se ovaj centralizam uruši i da po svemu sudeći sve ide ka tome?

Miroslav Ilić: Ustav iz 2006. godine apsolutno pruža sve političke uslove za svevlast i za meku diktaturu koju sprovodi predsednik DS i ova stranka sa njenim satelitima. To je u teoriji tako. Mi imamo predsednika vlade koji nije predsednik vlade, imamo situaciju u kojoj se iz jedne glave misli sve. Imamo reformu sudstva koju su postavili partijski kadrovi, imamo Ustavni sud, koji je postavljen kao partijski sud. Imamo sve zakone koji su napravljeni u službi centralizma, a neki od njih i ne važe. Imamo kompletan sistem koji je napravljen tako da se namiri ona elita koja vlada u toj mekoj diktaturi i to će neminovno dovesti do ogromnog nezadovoljstva građana i cele Srbije. E sada, ko će biti taj koji će to ogromno nezadovoljstvo građana Srbije kanalisati? To može biti neki pokret koji će se formirati i koji će imati smislen politički cilj, a prvi cilj mora mu biti promena Ustava. Promena ustava nas savim izvesno čeka. Zna se da je ovaj Ustav napravljen zbog preambule.

Dinko Gruhonjić: Izvinjavam se što vas prekidam, ali moramo ostaviti i malo vremena za publiku. Aleksej, još tebe želim da pitam da prokomentarišeš situaciju sa Vojvodinom.

Aleksej Kišjuhas: Ima jedna stvar koju je važno istaći. Ukoliko Vojvođani to sami ne urade, niko drugi to neće uraditi za njih. I kao što je gospodin Boarov rekao, to čekanje da se neko opameti može trajati u beskonačnost. Centralizam nije stvar koja je prisutna samo u Beogradu. Ona jeste neka vrsta tipa mišljenja u jednom širem kontekstualnom zahvatu. Hoću da kažem da centralizam kao takav, bilo da je reč o Vojvodini ili o nekom drugom delu Srbije, pre svega počiva na tome da se nema poverenja u niže organe uprave i da se nema poverenja u izbore građana koji će na taj način neposrednije moći da učestvuju u procesu odlučivanja. Takav proces odlučivanja bi se mogao nazvati demokratskim. Činjenica da ljudi ne poznaju svoje gradonačelnike jeste fundamentalno pitanje sloboda i pitanja karaktera demokratije. Poenta je u društvu, bez obzira da li ovde govorimo o lokalu ili bilo čemu sličnom. Poenta je u tome da su lokalni ili pokrajinski ili bilo koji drugi izbori značajniji od republičkih ili predsedničkih. Razlozi za to su banalni.
Moj glas u grupi od pet miliona je mnogo manji i slabiji nego u grupi od 200 hiljada. Tačno 25 puta slabiji. Odnosno, on je 25 puta vidljiviji ili jači na lokalu ili na pokrajini. U takvom sistemu mi kao građani možemo nešto da uradimo na izborima ili u nekim drugim sferama političke aktivnosti. Tako npr. ja mogu da pokrećem peticije, mogu da organizujem grupe za pritisak, mogu crvenom farbom da gađam skupštinu u kojoj se trenutno nalazimo, a da mogu da očekujem da će to promeniti nešto. Ukoliko moram da uzimam kartu i da idem do Beograda, ne mogu ništa sa time da uradim. Sve se to tiče demokratske odgovornosti za moj sopstveni život.
Interesantna je debata o organizaciji i funkcionalnosti organizacije. Decentralizacija i centralizacija je bila velika tema i u sociologiji i u društvenoj teoriji. Ona je bila i predmet svađe između komunista i anarhista. I Engels je govorio o tome da ne ide to baš tako lako i da, ako prepustimo sve ljudima, neće to baš biti dobro. Znači i ovaj velikan i genijalac je imao sumnje, dok su anarhisti gurali priču u nekom drugom smeru.
Ako, na primer, i Detelinarci žele da im se izgradi neki teren za npr. boćanje, problem je što oni moraju da idu u centar da protestvuju ili traže svoja prava, a ne mogu to da urade u svojoj mesnoj zajednici. Ta vrsta totalne decentralizacije bi bila sjajna, i tada oni ne moraju da čekaju da im neke skroz lokalne stvari uradi gradonačelnik. Da ne pominjem opet tu katastrofu da ljudi ni ne znaju ko im je gradonačelnik, jer im je on nebitan. Mislim da je čitava ova priča odraz jednog suštinskog nepoverenja u neke druge ljude i u činjenicu da ljudi mogu sami sopstvenim razumom da se organizuju na način koji je najbolji za njih i za njihove svakodnevne živote. Mislim da je tu glavna kvaka i prisustvo tog centralističkog mišljenja i u novosadizmu u nekoj budućoj autonomiji Vojvodine, ako je bude, a zatim odsustvu poverenja u ljude koji su izabrani u Inđiji, u Pančevu i šta smo sve od gradova večears spominjali.

Dinko Gruhonjić: Čuli smo na jednoj od ovih naših tribina i argument jednog predstavnika centralne vlasti koji kaže da Srbija nije zrela za decentralizaciju zato što ljudi na lokalnom nivou nisu u stanju da upravljaju lokalnim resursima.

Aleksej Kišjuhas: Znate kako, mnogi kritičari decentralizacije će navesti da je Evropa bila najdecentralizovanija u mračnom feudalnom dobu, kada su lokalni vlastelini imali veću vlast od kraljeva. I to je tačno, ali se pri tom propušta naglasiti da je glavna centralizujuća sila i glavni protivnik decentralizaciji bila Rimokatolička crkva, koja je u svom srednjovekovnom obliku bila loš uzor.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)