Ovo o čemu ću da pričam danas je rezultat studije koju ćete takođe dobiti i koja ima oko 40 strana. Ona je rađena za Nacionalnu kancelariju za decentralizaciju u Beogradu i za Misiju OEBS-a u Srbiji. Pošto takva studija kod nas ne postoji, a nisu mogli da je nađu ni u ovim evropskim razmerama, ideja je bila da se napravi jedan pregled o tome kako stoji sa decentralizacijom u zemljama Evropske unije. Videćete u studiji da smo ubacili sve zemlje EU i njihovu administrativnu podelu u teritorijalnom, političkom, administrativnom i fiskalnom smislu, a onda slede odgovarajući podaci prema Evrostatu, što je posebno korisno, jer su podaci međusobno uporedivi. Kada se koriste podaci nacionalnih statistika, onda oni često nisu uporedivi i mora da se gleda niz detalja. Dakle, studiju je naručio OEBS i ideja je bila da to bude prvi od tri koraka. Sem ove moje studije postoji još i studija Snežane Đorđević o političkim aspektima decentralizacije i postoji prilog koji je uradila gospođa Ljiljana Brdarević – pet studija slučajeva. To su zemlje koje sam ja odabrao i koje mogu da budu posebno zanimljive za decentralizaciju Srbije: Italija, Bugarska, Slovačka, Švedska i ne mogu da se setim ko beše peti. To je bio prilog ovoj mojoj studiji. To nećete dobiti danas, ali ako nekoga zanima imate moj e-mail i mogu vam tako proslediti.

Dakle, ideja je bila da se vidi kako ova tema stoji u EU i da se onda, u drugom koraku, napravi novi skup studija u kojima će se razvijati sve potencijalne opcije kakve postoje u zemljama EU. Zatim da se u trećem koraku, od tih raznih opcija odaberu 2-3 i da se izvrši detaljno proračunavanje o tome kako bi se sprovodila i koliko bi koštala ta decentralizacija kada bi se usvojio neki od tih modela za slučaj Srbije. OEBS je stao u ovoj prvoj fazi, jer je sada, kako oni smatraju, predizborno vreme i žele da sačekaju da vide ko će da dođe na vlast, pa će onda da nastave. Ja ću vam ovde ukratko prikazati ono što smo već prezentovali u destak gradova u Srbiji (Zaječar, Kragujevac, Niš, Paraćin, Novi Sad…). Ono što je najzanimljivije jesu reakcije. Zato mi je i sada namera da čujem vaše reakcije, da kažete šta je to što smatrate da je nazanimljivije, a šta ne za slučaj Srbije.

EU I SRBIJA ILI KAKO SMO MALI

Ovde imamo neke osnovne informacije o EU: 505 miliona stanovnika, a Srbija ima oko 7,5 miliona bez Kosova. Teritorija od 43 miliona km 2, a Srbija ima oko 78 kvadratnih km bez Kosova. Dohodak 12.800 milijardi, ili 12,8 triliona, a Srbija pravi negde oko 30 milijardi. Tu se vidi koliko smo mali i bilo bi dobro kada bi u našim odnosima sa EU vodili računa šta je njihova cifra, a šta je naša cifra. Mislim da bi onda mnoge komunikacije išle mnogo lakše i bolje.

Sa tih 12.800 milijardi EU je, naravno, najveća ekonomija sveta. Ovo sledeće što piše je posebno važno: EU ne zahteva da zemlje imaju određenu veličinu, broj stanovnika ili dohodak da bi postale članice. Ono što se traži za članstvo je čuveni “AKI” (Acquis), koji je, kada sam ja pisao prvo izdanje moje knjige “Evropska unija – Uvod” , imao „samo“ 80 hiljada strana, a kada sam dovršio drugo izdanje u avgustu 2008. imao 177 hiljada strana. Pre nekih 15-tak dana sam pričao sa jednim od savetnika u EU, pa sam ga pitao usput dokle je došao “Aki”, a on kaže – 212 hiljada strana. Znači, „Aki“ se razmnožava kao ameba i on je za sada podeljen u 35 poglavlja, a to su ona poglavlja o kojima se pregovara: ribolov poljorpivreda, finansijske usluge, statistika, unutrašnje uređenje, pravni sistem itd. Kao što znate, Hrvatska je skoro sva poglavlja dovršila. Ostala su joj još samo dva. Kada završi sve, onda komisija i zemlje članice konstatuju da su pregovori završeni i zemlji se daje termin tj. datum kada može da uđe u EU. Svi detalji o EU, koga bude zanimalo, postoje i u mojoj knjizi “Evropska unija – Uvod” koju je izdao „Službeni glasnik“ i koja je trenutno najkorišćeniji udžbenik, mada nije bila ideja da to bude udžbenik, ali je to postala u čitavom regionu. Pored toga, imate još nekoliko dobrih knjiga koje su prevedene na srpski: Sajmon Hiks, Dezmond Dinana “Sve bliže Unija”, a od dobrih udžbenika sa engleskog je ostala da se prevede još i knjiga Elija Elagre “European Union economics and politics” .

DECENTRALIZACIJA – POJMOVI

U ovoj mojoj prezentaciji ja nisam naveo razloge za i protiv decentralizacije, ali u ovom papiru koji ćete dobiti, u ovoj studiji, imate ih izlistane. Znači, decentralizacija nije „one way street“, to nije nešto što može da ispadne samo dobro, to je nešto što je prilično komplikovano, što traži dosta promišljenosti i što samo uz dosta sreće može da se izvede da bude dobro. Ovo kako se kod nas radi, „olako obećanom brzinom“, neprostudirano, “grlom u jagode”, bojim se da će dovesti do toga da će se u jednoj tački stvari zaglaviti. A onda će protivnici decentralizacije, za koje mi se čini da su u Srbiji mnogo brojniji trenutno ali su tiši u ovom momentu, jednog dana kazati – eto lepo smo vam rekli da to ne radite, ne umete to da uradite, to nije dobro, možda je to dobro za Švedsku, ali nije dobro za Srbiju. Mislim da će stvari onda zastati i da će proći mnogo godina dok se ne pojave političke i intelektualne snage koje će ponovo da pokrenu stvari. Dakle, vrlo je komplikovano napraviti jedan funkcionalan i dobar sistem decentralizacije i ima mnogo rizika. Ne toliko političkih. Najveći su ekonomski i fiskalni. Tu je naveća kvaka. Sa ovim političkim se nekako još i može izaći na kraj.

Decentralizacija je, da nekako to odredimo, pojam koji je suprotan centralizaciji, a centralizacija znači kontrolu nadležnosti i sredstava. Znači, uvek gledajte, kad pričate bilo o centralizaciji ili o decentralizaciji, dve stvari. Jedno su nadležnosti, uključujući i politički proces odlučivanja, a drugo su sredstva da se to servisira. Te dve stvari moraju da budu uparene. Decentralizacija znači raspoređivanje nadležnosti na više centara ili nivoa vlasti. Za decentralizaciju se ponekad kaže da je evolucija i ona je postupak prenošenja nadležnosti i sredstava sa viših na niže nivoe vlasti. Za razliku od dekoncentracije i delegacije, samo decentralizacija osigurava nižim nivoima vlasti samostalnost po pitanjima za koja su nadležna i koja obavljaju. Dekoncentracija ili disperzija se odnosi na raspoređivanje nekih nadležnosti i poslova centralne vlasti u federalne jedinice, regione, pa čak i u opštine, a pri tom se centralna valst ne odriče ni jedne od svojih nadležnosti nego ih samo prostorno razmešta. Delegacija se odnosi na nadležnosti koje niži oblici vlasti obavljaju za centralnu vlast. Obično su to lokalne vlasti. Treba razlikovati te različite termine.

Delegacija i dekoncentracija su dosta benigniji i jednostavnijji za izvođenje i centralne vlasti im se manje protive nego decentralizaciji. Decentralizaciji se centralne vlasti vrlo protive iz prostog razloga što kroz taj proces gube obe stvari koje su im vrlo drage – sa jedne strane nadležnosti, a sa druge sredstva. Svaka vlast voli da kontroliše više nadležnosti i više sredstava i nemojte nikad biti iznenađeni time što cnetralne vlastri nemaju baš mnogo entuzijazma za sprovođenje decentralizacije. Oni time bukvalno seku deo grane na kojoj sede i prenose na nekog drugog.

DIMENZIJE DECENTRALIZACIJE

Kao što vidite decentralizacija ima minimalno tri dimenzije: političku, administrativnu i fiskalnu. Politička se odnosi na strukturiranje procesa političkog odlučivanja na različite nivoe – lokalni, srednji/srednje, centralni i postoji situacija gde postoji i još jedan nivo iznad centralnog. To je, recimo, situacija EU, jer neke nadležnosti su u Briselu. To su trgovinska politika, carinska unija, politika konkurencije, unutrašnje tržište, monetarana unija za one koji su u evro-zoni (17 od 27 članica) itd. Ovo ništa nije u nadležnosti nacionalnih vlada nego Brisela. A opet, sve najskuplje politike su još uvek u nadležnosti nacionalnih vlada  – zdravstvo, obrazovanje, penzije, finansijska tržista, infrastruktura itd.

Naravno, imate i druge nivoe iznad nacionalnog. To je, recimo, politika odbrane i tu imate NATO i članice NATO-a, i to je takođe iznad nacionalnog nivoa. Administrativna dimenzija decentralizacije se svodi na pružanje administrativnih usluga  na raznim nivoima organizacije javne vlasti. Poenta je da ne mora za sve da se ide u neki centar ili u regionalni centar ili u opštinu, nego da to može da se razdvoji po raznim nivoima.

Fiskalna decentralizacija se odnosi na prikupljanje i potrošnju sredstava na raznim nivoima vlasti i odnosi se i na prihodnu i na rashodniu stranu. Ako imate previše nadležnosti na nekom nivou, a malo sredstava, onda ćete imati i stalne deficite u budžetima tih jedinica vlasti, svejedno da li su one lokalne, centralne ili srednje. Znači, te stvari moraju nekako da izbalansiraju. Konkretno, ovaj potez koji se sada izvodi u Srbiji je izveden tako da sredstva ne prate nadležnosti.

Prvo je tokom dve godine, od izbijanja krize, od početka 2009. godine, država reagovala i smanjila transfere lokalnim jedinicama vlasti, a nešto od tih transfera im je vratila krajem 2010. godine. Ali ne u potpunosti. Međutim, sve vreme je centralna vlast neke nadležnosti sa centralnog nivoa prenosila na lokalne jedinice vlasti, na gradove i opštine. Kada se iskvantifikuje količina tih nadležnosti u novcu, ona je ravna polovini priocenta nacionalnog dohotka Srbije. Kada se to prevede u evre, to je negde oko 150 miliona evra. Toliko je centralna država tokom 2009. i 2010. godine prenela nadležnosti opštinama, ali im nije prenela sredstava. Sada će doći do obrnute stvari. Sada će im preneti sredstva, ali im neće preneti nadležnosti. Kada se pogleda koja je to količina sredstava, onda to dođe nekih 1,5 odsto nacionalnog dohotka, a 1,5 odsto našeg nacionalnog dohotka je 450 miliona. Znači, prvo su im uvalili za 150 miliona nešto za šta im nisu dali novac, a sada im daju još 300 miliona preko toga da upravljaju njima.

Kada je gradonačelni Inđije Goran Ješić bio gost u Kažiprstu pre desetak dana, možda je neko slušao, onda me je zvao prethodne večeri da se konsultuje sa mnom. Pitao me je šta mislim o problemu nadležnosti i prenosa sredstava opštinama. Rekao sam mu da je vrlo mala rupica kroz koju može da se provuče, a da ispadne sa jedne strane konzistentan i logičan, a sa druge strane da ne tvrdi samo trivijalne stvari. Savetovao sam mu da ne spominje cifre, jer ako spomene cifre, onda u stvari ovaj potez neće ispasti dobar i mogao bi da se okrene protiv njega. Jer, da bi potez bio u redu, onda centralna država još neke nadležnosti mora da odvoji za gradove i opštine pa da kaže – „evo za onih 150 što smo vam preneli i sad još dodatno za ovih 300“. Ali, to je nešto što traži malo više posla i zasukavanja rukava i ne može ovako”na o-ruk” da se izvede.

KVAKA ZA EU

EU ne traži, kao što vidite, da zemlje imaju određenu teritorijalno i političku strukturu. Tu mnogi kod nas greše. Stalno se priča da Unija traži ovo i ono. Ona, zaista, traži mnogo stvari, ali neke ne. Jedna od stvari koju ne traži jeste da budete drugačije strukturirani nego što jeste u teritorijalnom, političkom, fiskalnom smislu. Što se toga tiče, Srbija ovakva kakva je, može da bude članica EU. I Crna Gora, koja je još centralizovanija, i Kosovo, koje je još centralzovanije, i Bosna, koja je vrlo decentralizovana. Svi oni mogu da budu, takvi kakvi su, članovi EU.

Šta je tu „kvaka“? Pa to što EU smatra da je decentralizacija dobra i to bazično jeste tačno. A dobra je i iz ekonomskih i iz političkih razloga. Naravno, dobra je pod uslovom da ne napravite neku fatalnu grešku i da se negde „ne ubijete“. Onda glava može da vas boli jako mnogo i stvari neće ispasti dobro. Dakle, EU ima trajnu politiku decentralizacije i ona je na neki način malo lukavo smišljena, jer je ideja da imamo nacionalne države, a ispod regione. Ako pojačavamo centar i malo pojačamo regione, onda ćemo da razvlastimo ovog „čiku“ u sredini, a to su nacionalne države. To je jedna smišljena politika da se malo relaksiraju nacionalne države, a da se pojačaju regioni i da se nešto nadležnosti koncentriše i u Briselu. Pošto sam nekada bio savetnik u Briselu, ja kada se šalim sa njima, kažem da EU u svim stvarima podstiče politiku decentralizacije sem što sama pokušava da izvrši centralizaciju. Što više nadležnosti da se prebaci u Brisel. I to je, na žalost, tačno. Ali, to ne znači da decentralizacija nije dobra.

OSNOVNA MERILA DECENTRALIZACIJE

Kasnije ćemo videti šta je još važno za regionalne i lokalne jedinice vlasti. Ovde sam uzeo samo jedan kriterijum da bih posmatrao decentralizaciju, a taj jedan je u stvari najvažniji podatak – koliko se sredstava od ukupne državne potrošnje troši na nivou države, koliko na nivou regiona ili dva regionalna nivoa i koliko na lokalu. Detaljne podatke i tabele iz Evrostata, imate u tekstu i završavaju se sa 2008. godinom. Evrostat ima i podatke iz 2010. i možete ih naći na internetu. Ima gomila podataka o zemljama članicama. Dakle, to je osnovno merilo stepena fiskalne decentralizacije.

Ova tabela koju sam napravio je zanimljiva i savetujem vam da se malo udubite u nju kada stignete, a ovo su tabele za lokalne jedinice vlasti i socijalne doprinose koji se knjiže posebno. I konačno, tu je tabela za nivo EU. Dakle imamo 5 stvari: državu – to je centralni nivo. Fed, to je federalni nivo, lok, to su lokalne jedinice vlasti, a da se podestimo to su opštine, gradovi i ponegde manji regioni. Županije u Hrvatskoj se računaju kao lokalne jedinice vlasti, a okruzi se u Srbiji računaju kao lokalne jedinice vlasti i sve jedno je što su instalirane odozgo, prosto zbog svoje veličine.

Ali, recimo, Pijemont ili Sardinija u Italiji se računaju kao regioni, kao srednje jedinice vlasti. Zatim, u tabeli imamo podatke kako izgledaju proseci za period od 15 zadnjih godina. Cifre su vrlo zanimljive, ali treba se malo udubiti u njih. Ovo dole što vidite – EU A je aritmetički prosek za sve zemlje EU i kada pogledate sve zemlje EU, aritmetički  gledano, centralna država troši 66 odsto, federalne jedinice i regioni troše 16,8 odsto u zemljama u kojima postoje (ima ih 5 i posle ćemo videti koje su to), lokalne jedinice vlasti 10, 4 osto, socijalni doprinos 29 odsto i EU košta 0,9 odsto. Malo su drugačije cifre kada se posmatra ponderisano zbog uticaja velikih zemalja kao što je Nemačka, Italija, Španija. Onda malo opada iznos za centralnu državu na 51 odsto, regioni rastu na 19,8 odsto, a lokalne jedinice vlasti ostaju na 10 odsto i socijalni doprinosi nešto malo rastu. (pogledaj prezentaciju!)

Evo kako izgleda slika EU kada sam posmatrao dve stvari – kako na srednjem nivou vlasti izgleda decentralizacija, i kako na lokalnom nivou. Prvo idemo na ovaj srednji nivo vlasti. Kad se gleda srednji novo vlasti, kako se to zove “intermediate level governance” onda se zemlje EU mogu podeliti u 6 modela. Prvi model federalne države imaju 3 zemlje – Austrija, Belgija i Nemačka. Austrija je federalizovana posle odlaska Rusa, ali je imala krajeve zemlje koji su bili na neki način prepoznatljivi. Znalo se šta je Koruška, šta je Štajerska, a šta je Tirol, mada oni ranije nisu bili federalne jedinice, nego krajevi zemlje, kao recimo Šumadija ili, ovde, u Vojvodini – Bačka ili Banat.

Nemačka je ujedinjenjem u stvari stvorila tu strukturu, ali je tek federalni ustav iz 1945. godine doneo federalno uređenje. Ranije je ona bila unija nemačkih država. Belgija se federalizovala tek 1993. godine i tada je izvršena jedna vrlo dalekosežna federalizacija. Kada se to dešavalo, često sam boravio u Belgiji i prvo što mi je palo u oči je da Belgija ima oblik bivše Jugoslavije. Onda se moj prijatelj, čuveni teoretičar Filip Van Paris, šalio kako će posle izvršene federalizacije uslediti raspadanje kao i u bivšoj Jugoslaviji. I skoro da smo naslutili nešto, jer kao što znate Belgijanci od poslednjih izbora već godniu dana ne mogu da sastave vladu jer jedan deo hoće da se otcepi. A federalizacija je izvršena toliko radikalno da su federalne jednice, a ne centralna država, isplaćivale i penzije. Obično penzije isplaćuju centralne države.

DIKTATORI VOLE CENTRALIZAM

Drugi model su regionalne države – Italija i Španija. One su takođe relativno nove regionalne države. Španija je za vreme Franka bila vrlo centralizovana iz prostog razloga što svaki dikatator voli centralizam. Pa, eto, i Boris Tadić, koliko shavatam, voli što više kontrole na centralnom nivou. Boris Tadić, pošto je on osnovao tu Kancelariju za decentralizaciju, gde sam ja nekada bio član stručne radne grupe sa Marijanom Pajvančić i još nekima, nama kaže da mi prvo treba da izgradimo puteve i železnice pa posle da izvršimo decentralizaciju zemlje. A pošto ovako brzo gradimo puteve i železnicu, to znači da će decentralizacija će biti u 24. veku.

Dakle, Španija je negde početkom osamdesetih počela da dobija pitanja od raznih delova zemlje o tome da li ima šanse za malo “lokalnog svetla” i neke “lokalne atmosfere”. Tada je Španija krenula da daje pomalo autonomije nekim provincijama, a mislim da je ovo dobro i za Srbiju, videćemo posle zašto. Tako su Tenerifi, Katalonija, Baskija, dobili nešto malo autonomije i posle su to proširivali. To je sve trajalo nekih 20-tak godina. Zatim su doneli pravilo da i druge jedinice mogu da imaju taj stepen autonomije ako ga žele, pa su onda sve jedinice prihvatile jedan zaista visok nivo nezavisnosti regionalnih vlasti od centralznih vlasti. Pogrešno se smatra da Katalonija i Baskija imaju više regionalnih nadležnosti. U Španiji, za razliku od Italije, svi regioni imaju jednak nivo autonomije i on je dosta, dosta visok. Videćete kada pogledate cifre o potrošnji. Recimo, ta decentralizacija Španije je kreirala ovaj veliki problem, a to je deficit lokalnih banaka. Kako? Pa, sve provincije, svi regioni, sve jednice lokalnih vlasti su krenule u trku nudeći investitorima što je moguće veće pogodnosti. Neki su im nudili da plate samo 90 odsto tržišne cene, kod nekih je to bilo 80 i neki na kraju kažu – džabe.

To je odvelo do strašnog pritiska investitora i do enormne gradnje kuća, stanova, hotela i slično i uzimanja kredita, tako da je u jednom momentu građevinarstvo Španije angažovalao 27 i 28 odsto nacionalnog dohotka. Toliko je kreirano nacionalnog dohotka samo u građevinarstvu, a prosek za EU je 12 odsto. I onda su ovi iz EU i Brisela njima pisali pismo, govoreći im da vode računa i da su se zaleteli, a Španija je govorila da je sve u rdu i da su oni u velikoj ekspanziji. Na kraju se desilo to da je sagrađeno toliko kuća i stanova i hotela da više nije bilo klijenata koji će to da kupe, a kada je počela ova kriza, 2008. broj klijenata se još više smanjio. Banke su dale kredite, klijenata nije više bilo, pa ni kupaca i ništa nije vredelo da se to vrati banci da banka proda, jer što se više iznosi na tržiste, cene padaju, a rupa u bilansima banaka je bivala sve veća. To je sada veliki problem u Španiji i sada se čeka da se vidi kako će se izvršiti saniranje.

Španska vlada procenjuje da je tu spiskano oko 40 milijardi evra, a JP Morgan i komercijalne ustanove kažu da ne može tačno da se utvrdi koliko je suma, ali smatraju da se kreće između 80 i 120 milijardi. Znači, između naša 3 ili 4 nacionalna dohotka. To mora da se reši jer su banke pod-kapitalizovane i to onda podriva čitav bankarski sistem Španije. Prema tome, to je jedan od primera gde, kada izvršite decentralizaciju, stvari mogu da se otmu kontroli. Naravno, tu je propust napravila i centralna banka Španije, koja je trebala od banaka da traži povećanje rezerve i da tako izvrši pritisak i smanji kreditnu masu, poskupi kreditiranje.

SLUČAJ ITALIJE, BRITANIJE…

Italija je regionalizovana ’70. godina. Pre toga je bilo velikih nestabilnosti na severu Italije oko Tirola i Alto Adiđea i čak su se dešavali oružani sukobi između Italijana i Austrijanaca da je jedva posle 15 – 20 godina napravljen sporazum koji je smirio sukob i normalizovao situaciju. Italija je rešila da napravi jedan sistematičniji potez decentralizacije i ponudila je svim regionima da uzmu taj nivo autonomije koji je dat Alto Adiđeu. Na kraju je svar uređena tako da četiri regiona imaju i neke dodatne kulturne nadležnosti, a da svi ostali imaju jedan opšti nivo decentralizacije koji je relativno visok, pri čemu je pre nekoliko godina bio i referendum gde je pitanje bilo: Da li želite da se Italija fedralizuje? Italijani su sa više od 60 odsto odbili da se ova regionalizacija pretvori u federalizaciju.

Treći model bi bili Britanci, odnosno Ujedinjeno Kraljevstvo. Oni su posebni u fudbalu i mnogo čemu, pa su posebni i u aranžiranju svoje države. Ujedinjeno Kraljevstvo je, kao što znate, unija između Severne Irske i Velike Britanije, a Velika Brotanija se sastoji iz Škotske, Engleske i Velsa. To je zaista poseban model i kada budete gledali ove cifre koliko Britanija troši na nivoima mimo centralnog (tačnije, tu je stavljena Engleska jer za celo Kraljevstvo nema podataka), onda možete da vidite da centralna država troši 94,2, da federalne jedinice ne troše skoro ništa/zanemarljivo, da lokalne vlasti troše 4,2 i da EU košta Veliku Britaniju 1,5 odsto državne potrošnje.

U čemu je posebnost britanskog modela? U tome što je ona fiskalno dosta centralizovana zemlja, a decentralizovana je u zakonodavnom smislu. Kada pogledate zakone, za istu oblast u Škotskoj i u Engleskoj vrlo su različiti. Od 1999. kada je Bler sproveo reformu posle pobede na izborima, vratio je zakonodavne nadležnost Škotskoj i ostalim provincijama, pri čemu Engleska baš i ne koristi puno ovaj ustupak. Ona više koristi centralnu regulativu. Vels je dosta eksperimentisao sa raznim zakonma. U zakonodavnom pogledu, britanske provincije, ili kako da ih nazovem, dosta su decentralizovane i ideja je da se prenos vlasti nastavi.

POLJSKA, PORTUGAL, FRANCUSKA…

Četvrti model u takozvane zemlje sa istorijskim regionima, poput Poljske i Portugala. To su regionalne države sa nešto manje regionalnih nadležnosti. Tamo, kao skupština regiona postoje poslanici iz centralnog parlamenta, koji su iz te regije, zajedno sa predstavnicima opština i gradova, ili imate skupštinu koja se bira na izborima. Ali, sa druge strane, imate nešto što meni zvuči jako anahrono, a to je da centralna država postavlja guvernere ili upravnike regiona (vojvode). Vojvode u Poljskoj postavlja centralna vlada, a skupština se bira na izborima. I malo je manje regionalnih nadležnosti nego što je to u slučaju prave decentralizovane regionalne države kao što su Italija i Španija.

Peti model je sa administrativnim regionima i to je, kao što vidite, najčešći model i najveći broj zemalja ga ima. Pri tome, Francuska ima dva nivoa – departmane i regije i tu regije imaju nešto više nadležnosti nego što to imaju departmani. Postoje još neke zemlje koje na srednjem nivou vlasti imaju taj “dvostruki nivo”. Ovo administrativno uređenje regiona znači da oni u tom slučaju imju između trećine i četvrtine nadležnosti koje regioni imaju u zemljama poput Italije i Španije.

I konačno, ima jedna zemlja koja je još uvek bez regiona, mada čini veliki napor da ih uvede, a to je Letonija. Naravno, sa ovom stvarnom administrativnom, teritorijalno-političkom regionalizacijom i podelom ne treba brkati onu takozvanu “nac” klasifikaciju EU, koja služi za statističke svrhe. Kao što znate, postoji nac 1, 2 i 3. Neke zemlje imaju samo nac 1. To su male zemlje: Malta i Luksemburg. Ali ove veće zemlje kao što je Nemačka  imaju i po 30-40 delova na nivou nac 2. To je statistički metod da bi fondovi iz Brisela mogli da prate koliko koji deo zemlje apsorbuje briselskih fondova. I Srbija je u tom smisli podeljena na ovu klasifikaciju. Nac 1 je cela Srbija, nac 2 su 5 – 6 regiona i nac 3 su opštine i gradovi.

MODELI ZA SRBIJU

Federalna država – čini mi se malo verovatna, nedostaje tražnja, nedostaje to da vi imate delove zemlje odakle se traži da bude takav model, kao što ste iz Vojvodine imali zahtev za autonomijom. Bio je ’70-tih, pa je bio kad je bila deo Austrougarske, pa je sada ponovo to obnovljeno u nekoj formi. Da li je zadovoljavajuće, to ne znam baš… Mislim, dakle, da u Srbiji to ne postoji kada je u pitanju federalna država. Nema te tražnje i čim toga nema, onda bi svaki pokušaj toga bio neka oktroisana federalizacija, a to ne valja.

Model regionalne države – mislim da je to moguće iako nemamo neku tradiciju regiona. Srbija ima tradiciju opštinske samouprave i opštinske samostalnosti i poznati su neki delovi zemlje koji su prepoznatljivi po gravitaciji prema nekom gradu, po kulturnoj ili etničkoj strukturi itd. Ali regione nemamo. Kao što sam rekao, opštinska samouprava postoji kao tradicija još od vremena oslobađanja od Turaka. Model regionalne, čak mogu reći super-regionalne države u Srbiji je bio u srednjem veku, kad je carstvo podeljeno. To je ono gde istoričari „plaču“, a ja mislim da nema potrebe da „plaču“, i gde kažu da su feudalci podelili zemlju na mnoge manje „krajeve“. Mislim da je to bio jedan dosta dobar mehanizam koji bi, da nije bilo turske okupacije, doveo do institucionalne konkurencije izmednju tih feuda, kao što je doveo u zapadnoj Evropi. Ta institucionalna konkurencija je u stvari rodila kapitalizam i moderne ustanove. Znači, ono što su nam pričali da je feudalizam bio strašno mračan, a kapitalizam fenomenalan, to nema veze sa životom. Feudalizam je u stvari rodio bazične ustanove kapitalizma i to upravo kroz institucionalnu konkurenciju. Dakle, model regionalne države je moguć i to da bi model decentralizacije bio asimetričan, predstavlja problem samo u tupim glavama. Ima dosta zemalja u Evropi koje su decentralizovane na asimetričan način.

Što se tiče britanskog modela, nisam siguran da bi on odgovarao Srbiji. Prosto ne vidim ko bi bio Vels, a ko Škotska.

Model sa istorijskim regionima je takođe moguć i meni se čini da, ako treba tražiti neko rešenje koje je dobro, onda je to drugi model regionalne države i model sa istorijskim regionima, kao što su Poljska i Portugal. Čini mi se da će najverovatnije biti ovaj peti koji je malo inferiorniji od ta dva modela, a ovo bez regiona ne bih nikako savetovao. Mislim da na to ne možemo ni da se vratimo. Dakle, ono od čega treba poći nije da treba da se poništi ono autonomija i samostalnosti što već postoji, pa da se pravi sve ispočetka, nego da se nastavi graditi na tome. Ono što se u Srbiji očito vidi jeste da je Vojvodina neka očita celina i ima neku koliku-toliku autonomiju. Zatim, Beograd je nekakv region koji ima neku autonomiju, i onda imamo ovaj ostatak koji bi se uklopio u neku koncepciju.

LOKALNA DECENTRALIZACIJA

Sada prelazimo na decentralizaciju lokalnog nivoa vlasti. Prema nivou potrošnje na lokalu, zemlje EU mogu da se podele u 5 grupa. Procenti se odnose na to koliko se sredstava od ukupne državne potrošnje troši na lokalnom nivou (mesne zajednice, opštine, gradovi i manji regionu poput županija). Ovde su zemlje EU rezvrstane prema tom kriterijumu. Kao što vidite, ona je vrlo niska i mali je stepen fiskalne decentralizacije u Belgiji, Grčkoj, Holandiji, Irskoj, Kipru, Malti i Ujedinjenom kraljevstvu. Ove minijaturne zemlje uvek možete da ignorišete. Bilo bi smešno na Malti tražiti nekakav veliki stepen decentralizacije kada ostrvo ima 30 sa 10 kilometara. Ispada da je opština Zrenjanin veća po površini od čitave Malte.

Treba gledati ove srednje i veće zemlje poput Belgije i Holandije. Vrlo je neobično da Holandija, koja ima jednu veliku tradiciju političke kulture i jednu veliku tradiciju u borbi za nezavisnost od Španije (tada su Holandija, Belgija i Luksemburg bile jedna zemlja pa se Belgija izdvojila 1834. godine), drži opštine na vrlo “kratkom kanapu”. Nisku potrošnju imaju i zemlje iz ove druge kategorije: 5-10 odsto ukupne državne potrošnje, znači Bugarska, Luksemburg, Mađarska, Nemačka, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Španija. Treće bi bile zemlje sa srednjim nivoom porošnje: Austrija, Češka, Estonija,. Italija, Litvanija i Poljska. A visoku potrošnju imaju: Letonija i vrlo visoku Danska, Švedska i Finska.

U stvari, kada pogledate ove zemlje koje imaju najviše decentralizacije na lokalnom nivou, to su skandinavske zemlje i to je takođe jedna od opcija za razmišljanje. Kada razmišljamo o decentralizaciji u Srbiji ili Hrvatskoj, da se može ići na takozvani skandinavski model, gde takođe postoje regioni, ali više postoje formalno na srednjem nivou sa malo nadležnosti, ali gde opštine imaju strahovito velike nadležnosti. U Švedskoj, na opštinskom nivou se troši skoro 40 odsto ukupne državne potrošnje. Oko 20 odsto ide na socijalno osiguranje, a ostatak troši centralna država. Znači, opštine imaju lavovske nadležnosti. To je jedan model, a drugi je da opštine imaju manje nadležnosti, a da ovaj srednji nivo ima neke nadležnosti.

GDE JE SRBIJA?

Šta mislite gde spada Srbija kada bi se stavila na ovu listu? Srbija spada u srednju grupu zato što pre krize, kada su smanjili transfere, potrošnja na lokalnom nivou u Srbiji je bila negde između 12 i 13 odsto od ukupne državne potrošnje i to je vrlo jasni pokazatelj srednje kategorije. Posle krize se procenat smanjio, ali opet je ostao na oko 10 odsto. Inače, ukupna potrošnja na lokalu 2008. godine, kada je bila na vrhuncu, iznosila je 2,2 milijarde evra, a 2010. godine, posle smanivanja transfera, potrošnja na lokalu je iznosila milijardu i 800 miliona.

Da biste dobili utisak koliko je Srbija centralizovana u tom lokalno-fiskalnom smislu, možete da stavite Beograd i Novi Sad na jedan tas i tako dobijete praktično polovinu od ukupne potrošnje na lokalnom nivou. Beograd sa budžetom od 750 miliona i Novi Sad sa nekih 120 miliona, što je ukupno 870 milion, praktično jeste polovina potrošnje. 900 miliona bi bila polovina. Drugim rečima, onih ostalih 152 opštine troše jedva malo više nego Beograd i Novi Sad. A kada gledate kreiranje dohotka u Srbiji, i to pokazuje koliko je zemlja opasno centralizovana, onda je taj podatak za period oko 2000. godine bio da Beograd stvara oko 30 odsto dohotka u Srbiji, da Vojvodina stvara 32 odsto, a da onaj ostatak, koji je i populaciono i tritorijalno najveći stvara samo 30 odsto. U međuvremenu, za period oko 2010. godine, cifre su se dramatično pogoršale. Vojvodina je sa 32 pala na 26, onaj ostatk Srbije je pao sa 30 na 26, a Beograd je sa 38 porastao na 44 odsto. Ako se nastavi ovako još 20 godina, 80 odsto dohotka će se stvarati između Smedereva, Pančeva, Beograda i Novog Sada, dok će onaj ostatak biti populaciono i ekonomski dosta tanak, da ne kažem prazan. To je jedan od indikatora proizvodnje i trošenja dohotka, koji ukazuje na potrebu decentralizacije.

VELIČINA OPŠTINA

Za lokalni nivo, važne su još neke stvari sem toga koliko je sredstava u njima. Jedan je koliko je prosečna veličina opština u pogledu broja stanovnika i teritorija. U Evropi, postoje zemlje sa vrlo velikim opštinama, kao što je Irska, koja ima najveće opštine populaciono gledano u Evropi. Njihove opštine imaju u proseku oko 200 hiljada. Tu su i Litvanija, Danska i Češka. No postoje i zemlje sa malim brojem stanovnika u opštinama, kao što je Slovačka (prosečno 1868 stanovnika), Mađarska (prosečno 4000) itd. Naravno ove ostale zemlje su negde između ovih ekstrema.

Šta je tu važno? Mađarska i Slovačka su otišle voma daleko u usitnjavanje opština, ali su onda konstatovale da kada ih usitnite da one onda nemaju kapaciteta da obavljaju određene poslove i to stvara probleme. To bi bila malo preterana reakcija da toliko, kao Mađari i Slovaci usitnite opštine, ali je sa druge strane sasvim sigurno da ne treba da imate ni ovako velike opštine kao što ih imaju Danska, Češka, pa uostalom i Srbija. Treba naći neki mehanizam i definisati neke uslove koji kada se ispune i ako natpolovična većina hoće da ima svoju opštinu, da može da se pristupi konstituisanju nove i ići korak po korak i od slučaja do slučaja. Zemlje bivše Jugoslavije (Hrvatska i Slovenija) su, kao što vidite, umerene sa oko 8 i 9 hiljada stanovnika po opštini, a ostale zemlje su ostale onakve kakve su nekada bile, sada sa Kosovom, koje praktično juri Irsku u tom pogledu. Na Kosovu je, koliko ja znam, UNMIK dodao dve-tri opštine i nekoliko okruga, tako da je sada i tamo malo promenjeno to stanje u odnosu na prethodni period.
Naravno, postoji i pitanje nivoa ispod opštinskog. To je takođe pitanje decentralizacije: kvartovi, sela, mesne zajednice, privatne zajednice…

IZBOR MODELA

Izbor se svodi na pitanje da li imati decentralizaciju i na srednjem i na lokalnom nivou ili samo na lokalnom. Ako imamo oba nivoa, postavlja se pitanje njihovog balansa. I za srednji i za lokalni nivo postoje različiti modeli, postoje mogućnosti simetrične i asimetrične decentralizacije. Ništa nije inferiorno u odnosu na simetričnu.

Kada je u pitanju fiskalna decentralizacija, onda sem onog pokazatelja koji sam ja isključivo pratio, jer sam samo za njega imao podatke za svih EU 27, postoje još neka pitanja koja su bitna za nivo decentralizacije i to su: prvo ovo što smo posmatrali – koliko se ukupno sredstava troši na nivoima vlasti ispod centralnog, drugo – sa koliko izvornih sredstava raspolažu lokalni nivoi vlasti, treće – da li postoji horizontalna poreska konkurencija odnosno konkurencija među regionima, među opštinama i gradovima (npr. da li Kula i Bački Petrovac konkurišu međusobno u fiskalnom smislu time što neki imaju niže takse za neke oblasti nastojeći da privuku različite investitore na primer), četvrto – kakav je položaj i kolika je samostalnost jedinica lokalne vlasti na kreditnom tržištu… Za sada je to dosta ograničeno na kratkoročne kredite kod komercijalnih banaka, a ovo što je neka najveća šansa lokalnih jedinica vlasti, to je emitovanje municipalnih obveznica. To je tek nedavno omogućeno zakonom i vidim Novi Sad je prvi sa 6,25 uzeo 3 miliona.

OSETLJIVO I KOMPLIKOVANO PITANJE

Na kraju, decentralizacija je vrlo osetljivo i komplikovano pitanje. To ćete videti kada pogledate ovaj papir koji sam vam dao malo detaljnije. Loše izvedena decentralizacija se lako izvrgava antipropagandi. Da bi se smanjili rizici i poboljšali efekti decentralizacije potrebno je pažljivo prostudirati problem, prostudirati povoljne alternative, obaviti detaljan proračunavanja i poređenja alternativa, pa tek onda krenuti u proces decentralizacije. Decentralizaciju  treba sprovesti detaljno, korak po korak i sasvim su prihvatljive asimetrične decentralizacije.

Na kraju sam vam nabrojao literaturu, među kojima i studiju „Taxation trends in EU“. Možete da odete na Google i upišete ove ključne reči i imaćete mogućnost da je download-ujete. Ima poprilično megabajta, ali to sad sa ADSL-om ide brzo.

Pričao sam malo duže nego što sam planirao ali eto, imamo još vremena za pitanja i odgovore. Hvala vam na pažnji.

Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u na Paliću od 24. do 26. juna 2011. godine. Projekat podržala američka fondacija NED (www.ned.org). Predavač je predsednik Centra za slobodno tržište.

Primer se odnosi na Niš. Niš ima fakultet za žurnalistiku i mislim da je sada iz njega izašla četvrta generacija svršenih studenata. Međutim, oni na tom fakultetu na žalost nemaju predmet na kojem izučavaju način funkcionisanja lokalne samouprave. Šta bi bila poenta toga predmeta? Recimo, novinari u Nišu daju isti značaj gradonačelniku i predsedniku gradske skupštine. Mile Ilić je predsednik gradskog parlamenta, jedan od gradskih čelnika iz onog vremena SPS-a i Slobodana Miloševića, i proskribovana je ličnost, bez obzira na to što je njegova retorika danas potpuno drugačija. Drugo je ono što je bilo u istoriji i šta će u istoriji ostati zapisano. Dakle, novinari ga permanentno intervjuišu umesto gradonačelnika. On je elokventniji od gradonačelnika i ima bolju priču i bolje složi stvari. On ume da zaokupi pažnju, ali on je samo „spiker“ Skupštine. On je samo spiker i nikakvu funkciju nema koja može da se uporedi sa funkcijom gradonačelnika. Poenta je u tome što mu novinari daju mnogo prostora, a kad kažem novinari, ne mislim samo na onoga ko je intervjuisao i razgovarao, već i na urednike. Ni urednici to ne znaju, ni direktori to ne znaju. To sve ide tako spontano. Poznavati kako nešto funkcioniše jeste u stvari srž vašeg posla i zato sam se obradovao kada sam video da je tema seminara – decentralizacija. Ovo kažem uz sve poštovanje vašeg opisa posla i iskustava i znanja. Na meni je da to uvek napomenem, u najboljoj nameri.

“Regionalizacija i decentralizacija, put do jačanja države” – to je naslov predavanja Saše Popova. Želim samo tu da vas podsetim na deo “jačanje države”. Ja sam izvršni direktor nevladine organizacije Centar za regionalnu politiku od 2006. godine. Naš slogan je “Jači regioni, jača Srbija”, a ova poenta i ova sintagma “put do jačanja države” je sasvim nešto suprotno od onoga što smo imali prilike da vidimo u periodu dok mnogi od vas nisu ni bili rođeni. Dakle, ne govorimo samo o centralizovanoj državi. Unitarni koncept je istrošio svoju osnovu postojanja.

Pitanje je međutim odakle nama ta tema predstavlja bauk. Šta je to u matrici našeg razmišljanja? U jednoj knjizi je izašao moj tekst o tom pitanju, u kojem sa analizirao kako se kretalo stanovništvo u Srbiji od 1953. godine, prema broju lekara, prema broju televizora itd… i onda sam, analizirajući to, morao da se vratim unazad. Pa sam tako analizirao i kongrese u nekadašnjem Savezu komunista Jugoslavije. Nema ni jednog kongresa, niti jednog skupa, a da se na njima nije govorilo o tome da će se ravnomerno razvijati država. Onda se postavlja pitanje, odakle mi danas, 2011. godine zagovaramo decentralizaciju ili razgovaramo o decentralizaciji. Odakle taj bauk u našim glavama? Mi danas monistički mislimo. Mi pluralistički ne mislimo. U tome je poenta. I kada se antiregionalisti zalažu za centralnu državu, to je ona država koja ne bi trebala da postoji i koja bi trebala da je razrušena, sa jedne strane, a sa druge strane postavljena na sasvim novim principima. Ali, da li mi tako mislimo? Mi se uvek uplašimo i pitamo se: a šta ćemo sa državom? Gde će nam onda država? I tada smo u stvari na klackalici između tog unitarnog, centralističkog razmišljanja, odbacujući upravo taj pluralni pristup državi, punoj različitosti i sloboda na višem stepenu. Zato se opet sve skuplja ka jednom centru. Dakle, to je poenta. Mi unitarno mislimo kao produkt tog monističkog pristupa svetu.

Ako pokušate da nađete neku definiciju monizma lako ćete naći onda i ono što je sa druge strane, tj. pluralizam, koji može da bude različito interpretiran, ne samo kroz nacionalne manjine ili slično, nego i iz ugla regiona, regionalizma i tako dalje.

Ako pogledate popis 2002. godine, videćete da su se tamo ljudi izjašnjavali po osećaju regionalne pripadnosti. Znači, bilo je i onih koji su se izjašnjavali da se osećaju kao pripadnici jednog regiona. To je već jedan pokazatelj pluralnosti, o kojoj smo govorili.

Zašto sam izabrao da naslov ovog dela predavanja bude – “Prvi stavovi o regionalizmu”? Zato što, kada neko govori o regionalizmu i kada slušate one koji su protiv, ispada da mi ne znamo istoriju. Ispada kao da prvi put govorimo o tome. A ovde sam naveo nekoliko stavki, gledano hronološki, da bismo videli kako smo mi u stvari već imali regionalizam. Dakle, u našoj pravno-političkoj i ustavno-pravnoj problematici nikada nije nedostajao aspekt regionalizma. To svi zaboravljaju.

Sretenjski Ustav, o kome jedna politička opcija pogotovo voli da priča po Srbiji, koji nije trajao više od 12 dana, predviđao je i okruge i srezove i opštine. Turski Ustav, koji usvojen 1838. takođe govori o 17 okruga sa nekoliko srezova koji čine više sela sa lokalnim upravama. Ustav Kraljevine Srbije, o kojem niko neće da proslovi, kada se u Srbiju uvodi parlamentarizam, ima okruge, srezove i opštine, a okruzi su srednji nivo vlasti sa ingerencijama po pitanju prosvete, privrede, finansija, saobraćaja i drugih životnih problema. Kada moj prezimenjak Živković, Nenad, ia Nacionalne kancelarije za decentralizaciju dođe ovde da drži predavanje, potražite mu broj 6 lista “Decentralizator”. Ja sam greškom poneo broj 7, ali u broju 6 “Decentralizatora” postoji odštampan tekst iz ustava 1888. godine, gde se tačno navodi taj deo koji govori o tome da smo oficijelno imali u našoj istoriji regionalizovanu državu u pravno-političkom smislu. U to vreme, dakle u 19. veku, Ustav Kraljevine Jugoslavije takođe govori o oblastima, okruzima, srezovima i opštinama – banovinama. Kada odete u NIš i kada kažete da hoćete da stignete do pijace, svi će vam reći da je “iza banovine”. Niko ne kaže – iza zgrade Univerziteta ili iza Rektorata. Svi će spomenuti banovinu. I dalje to ime postoji, to je ušlo u svest i to je nešto mnogo dublje nego što mi mislimo da jeste. Vidimo tada koliko ne žele da prihvate oni koji su protiv regonalizma da to postoji u našoj svesti, samo je negde potisnuto tokom onog perioda ‚ od 1945. godine, pa nadalje.

Samo bih spomenuo Stojana Protića i Josipa Smodlaku. Protić je predlagao 9 regija, a Smodlaka je predlagao 12 pokrajina.

Sve u svemu, poenta je da je to postojalo u našoj istoriji i da danas, razgovarajući o tome u drugoj deceniji 21. veka, ispadamo nekakvi diletanti koji su obrisali nešto što je postojalo i učimo decu da razmišljaju na neki drugačiji način. Možete lako to proveriti. To je evidentno i prisutno.

Evo kako su te banovine otprilike izgledale. Mi smo imali, i ja sam ovu kartu stavio u prezentaciju samo podsećanja radi, da biste vi imali koliko-toliko svest o tome kako je to izgledalo. To su činjenice i ja se bih puno zadržavao na tome. U svakom slučaju, ovu prezentaciju možete dobiti za vašu upotrebu i dalje podsećanje.

MODELI DECENTRALIZACIJE

Slede modeli decentralizacije. Prvo bih hteo da napomenem da je, kada govorimo o modelima decentralizacije, prvo reč o tom sadržinskom aspektu moguće decentralizacije. A potom će uslediti ovaj drugi – okvirni aspekt.

Uglavnom, kada danas govorimo o decentralizaciji, mi mislimo na političku decentralizaciju i ona bukvalno podrazumeva prenošenje velikih ovlašćenja na, uslovno rečeno, regione. Kasnije ćemo se baviti time da li bi to bile autonomne pokrajine ili regioni. Dakle, konstitucionalno prenošenje ovlašćenja po pitanju odliučivanja i finansija sa centralnog nivoa na subsidijarne organe, odnosno na organe srednjeg nivoa vlasti. Konstitucionalno bi u prevodu značilo ustavno, dakle nešto što je konstitucija jedne države i kroz najviši ustavni akt. Tu nema neke dileme.

Kada kasnije budem spomenuo zaštitu regiona, onda ta konstitucionalnost pored toga što oficijelno uvodi regione u Ustav, u isto vreme podrazumeva i aspekt zaštite tih regiona upravo zato što će definisati prenošenje ovlašćenja. Ne samo finansija, već bolje rečeno, svih pravno-pravnih poslova. Ja često insistiram na tim sintagmama, jer su to baš adekvatni pojmovi. To je taj prvi aspekt. On se da još razraditi i ja ću ga kasnije razrađivati iz jednog drugog ugla.

AKTIVIZAM GRAĐANA

Ali, pored njega, što obuhvata mnogo više nego što je to sada ovde rečeno, ova politička decentralizacija podrazumeva aktivizam građana i jačanje građanskog društva. O čemu je sada reč? Vidite i  sami da sve vreme, u ovoj kampanji ove stranke (neću sada da spominjem ni jednu stranku ali ovo je prepoznatljivo), uglavnom retko probija taj aspekt aktivizma građana. Više probija onaj finansijski aspekt ili se govori o novcu u lokalnim samoupravama. Ali, nigde se ne kaže da će time u stvari da jača svest ljudi ili aktivizam ljudi, i da će njihovo uključivanje da bude na višem nivou i „suštinskije“, a ne samo formalno. Mi to danas radimo nedovoljno ili ne afirmišemo dovoljno građanski aktivizam i nekako kao da je taj sistemski aspekt ugrađen i u naše razmišljanje. Na kraju, sama demokratizacija je aspekt koji krasi tu političku decentralizaciju.

Drugi aspekt tog suštinskog modela decentralizacije odnosi se na administrativnu decentralizaciju. Tu podrazumevamo definisanje odnosa između države i lokalne vlasti. Tu nema okruga. Okrug nije region. Nekada smo imali srezove, a sada imamo okruge. Ako biste pogledali šta su oni po Ustavu iz ’74. i iz ’63., videćete da su oni bili administrativni delovi. Oni su bili niži nivoi vlasti, iako bi trebali da su srednji, samo zato što se oni brinu o onome šta je centralna vlast naložila da se sprovede i da kontrolišu opštine. Njihova funkcija je bila da izveste o tome kakva je bezbednosna situacija po pitanju vojske iz vojnog ugla, po pitanju policije iz policijskog ugla, pa do kriminala i tako dalje. Stavovi se sažimaju u određenom okrugu i onda to dalje ide na savezni nivo, gde se sagledava situacija i donose odluke. Dakle, oni nisu imali nikakav drugi upravni karakter. Ako pogledate danas koje su kompetencije načelnika okruga, biće vam jasno da su one nikakve. Oni maltene ne odlučuju ni o papiru koji će kupiti, već dobijaju pare za njega. Oni imaju neku kontrolu u oblasti prosvete, i tu su u glavnom locirani oni prosvetni inspektori koji obilaze škole i ministarstvu u centralnoj vlasti prosleđuju izveštaje o stanju i problemima na koje nailaze, pogotovo ako su u pitanju štrajkovi.

Beležimo tu još i taj hijerarhijski odnos i princip partnerstva. To bi bio najveći domen ako bismo uspeli da uspostavimo partnerstvo. Ali, teško je pričati o partnerstvu kada imamo hijerarhiju i hijerarhijsku zavisnost. Nema onda partnerstva. Lokalna uprava ka autonomiji je pomak od aparata vlasti do servisa građana. To bi trebalo da bude nešto što predstavlja iskorak iz administrativne decentralizacije, ali da ostane na tom nivou kontrolisanja. Modernizacija države, kvalitet usluga  i dobra vladavina bi trebalo da bude jedan rezime ovog puta od aparata vlasti do servisa građana. Dakle, ta administrativna decentralizija je otprilike regulisana, a ona se realizuje kroz različite nivoe dekoncentracije vlasti – kao prenošenje sa centralnog na niži oblik vlasti.

PRENETE NADLEŽNOSTI – LAŽNA DECENTRALIZACIJA

Neko će reći da smo mi decentralizovana država, ali greši. U Srbiji su samo prenete određene nadležnosti sa centralne vlasti na neki niži oblik vlasti, a u nižim oblicima vlasti sede službenici koji su zapravo zaposleni u Republici, samo što tamo ne sede. Odnosno, samo što ne žive u Beogradu. To je sada urađeno i sa ovih nekoliko ministarstava koja su izmeštena u Zaječar , Niš ili gde još…  a to je jednostavno samo dekoncentracija vlasti. I na kraju, kada je Dinkić izmeštao ministarstva izvan Beograda (sada više nisam mogao da izbegnem ni jedno ime), govorili su da će se na taj način makar zaposliti deset radnika, računajući tu i čistačicu, kafe kuvaricu, električara i tako dalje. Daleko je to bilo od suštinskog, sadržinskog razumevanja prenošenja ovlašćenja, koji se ne sastoji od zapošljavanja deset ljudi.

Možete se setiti i kada su se pre 5-6 godina održavale sednice vlade u pojedinim krajevima. Bio sam prisutan u Nišu kada su dočekali sa određenim transparentima tadašnjeg predsednika Vlade i celu tu kamarilu koja je došla kada su ulazili u banovinu. U banovini postoji jedna velika sala koja odgovara skupštinskoj sali i tu su držali sednicu. Predsednik vlade iz demagoških razloga sa još nekoliko ministara došao je autobusom, a ostali su došli svojim kolima. Odjednom se ispred banovine našlo mnogo limuzina sa čuvarima i ostalim propratnim osobljem, dok su oni unutra držali sednicu Vlade. Tada su se svi pobunili i pitali se šta će oni ovde? Zašto su napravili još jedan trošak dolazeći iz Beograda. Da bi pokazali kako su oni… Šta? Da bi saznali u Nišu nešto o Babušnici, Dimitrovgradu, Pirotu, Prokuplju, Leskovcu? Ništa novo nećete saznati. To je ta magla koja se prodaje o razumevanju i dekoncentraciji vlasti, a da tu zapravo nema ništa suštinsko.

Delegacija bi trebalo da bude nešto više, a to je prenošenje određenih nadležnosti iz centra na lokal. Ali, pazite, prenošenje na lokal, koji kontrolisano odlučuje jer donosi izveštaje centru. Na primer, ako je reč o obrazovanju – ko plaća danas obdaništa? Ko plaća osnovnu školu? Ko plaća profesore? Pa, plaćaju ih otprilike lokalne samouprave. A ko imenuje direktore? Pa, ministar. Koliko srednjih škola, na primer, ima u Srbiji? Za svaku tu školu ministar mora da odobri i potpiše odobrenje za imenovanje direktora. Taj potpis je u stvari stvar odluke. On odlučuje. Dakle, o čemu mi onda govorimo? Govorimo o jednom istom obliku, jer u centralizovanoj državi mi ne možemo da vidimo ove nijanse. Nema ih. To ne bi moglo da bude u nekoj drugačije sistemski koncipiranoj državi.

Prenošenje nadležnosti u upravljanju finansijama sa centra na lokal koji je autonoman kroz svojinu, izborni sistem, kadrovsku samostalnost i efikasnost. I to je izvrgnuto kod nas. Ako se i neka nadležnost poveri opštinama ona se finansira iz centra. I šta će se tu poveriti? Ono što centar hoće. To je poenta. Šta neće uraditi cenralna država – ona neće ni dati pare za nove oblike i vidove delatnosti. Ona ostaje na nivou na kojem jeste. Da li lokalna samouprava ima svoju svojinu? Vi dobro znate da je svojina ukinuta lokalnim samoupravama 1995. godine, a i pre toga je sistemski po malo ukidana. I evo i ovde ili bilo gde u bilo kojoj opštini, bilo kojoj školi ili bilo kojoj instituciji sve pripada državi, tačnije centralnoj vlasti i Vladi koja će odlučivati o svemu i svačemu. Ako biste vi sada hteli da nadogradite ovde jedno krilo zgrade ili jednu salu, vi morate da dobijete iz Beograda dopust i saglasnost. Ako je to školski centar, izvolite lepo, direktno u Beograd i Beograd će vam dati ili neće dati dozvolu u ministarstvu koje je odgovorno za datu delatnost.

Dakle, i ove oblike mi znamo samo iz jednog politikološkog ugla. Oni su dakle farsa u stvarnosti i mi ih ne znamo iz prakse. Ovo je samo stvaranje idealnog primera, kao idealni tipovi kod Maksa Vebera , koji će nam posle služiti za upoređivanje sa onim što se dešava u praksi. To, drugim rečima, znači da vam je to putokaz i onda merite dostignuća ili padove prakse, odnosno onoga što se dešava u stvarnosti.

Pored političke i administrativne decentralizacije mi govorimo i o fiskalnoj decentralizciji. Vidite, ni jedan od ovih aspekata nije sam za sebe. Svi su oni prožeti i jedan drugog prate. Oni su ovde podeljeni ovako đački, teorijski ali bi trebali u stvarnosti da se prožimaju. Fiskalna decentralizacije je u stvari suštinski, osnovni aspekt decentralizacije. Vidite kolika se sada prašina digla oko toga. Ja ne ulazim u to kako će ovaj Zakon koji je sada predložen u Skupštini proći, ali je evidentno da se zatražilo pravo da porez na lične dohotke ostane u opštini gde se taj dohodak stvara i realizuje. Pravo na taj disbalans i da li će se u različitim opštinama različito i postupati sa njim govori samo o tome da će ti ljudi imati primarnost shodno situaciji u kojoj se nalaze. Možda će, na primer, Novi Sad dobijati manje poreza nego neke nerazvijene oblasti i gradovi. Negde će se više odbijati od plata da bi se više ulagalo u razvoj. Ali pravo na fiskalnu slobodu je u stvari decentralizacioni aspekt. Pravo na samostalne i stalne finansijske izvore. Pravo na finansijske odluke povezane sa političkom i finansijskom autonomijom lokalne samouprave. Dakle, to je ta veza za koju sam malo pre govorio da ne može da se odvoji od prethodnih oblika.

I konačno, ekonomska decentralizacija. Vidite, sada smo imali, a imaćemo i još strajkova. Štrajkači traže od države da ih isplati, da ih zaštiti. Mnogo toga se traži od države po nekom stečenom, nasleđenom ili pretpostavljenom pravu. To su sve apsurdi. Reč je o tome da se država pretvorila u glavnog investitora. Ona, zapravo, pravi puteve, ona otvara fabrike, ona sve to radi umesto da stvori preduslove. U tome je poenta kada kažemo – decentralizacija. Da se država ne meša u poslove. Da se država distancira i ostavi ekonomsku sferu privrednicima. I što duže na to čekamo, što se duže odugovlači taj postupak, to će nam biti teže. Da smo to mnogo ranije uradili, bilo bi mnogo bezbolnije, a ovako će posledice biti sve teže. A jednog trenutka će svakako doći do toga. Taj trenutak je nemoguće tačno identifikovati. Ako država propada, onda imate potrebu da sve to iz centralističkog ugla raspoređujete, a što smo bogatiji, automatski više slobode ima za druge. Tako je država rasterećenija, jer onda ne trpi nikakav pritisak raznih štrajkačkih odbora. Ona se onda ne bavi time, nego samo stvara preduslove. Tu je poenta! Da država stvori preduslove, a da ekonomiju prepusti onima koji se bave proizvodnjom i koji se bave stvaranjem dobara. Kroz taj aspekt, pogotovo u tranzicionim vremnima, promena je bitna. Ako se propusti taj momenat prelaska, onda ulazimo u jedan sasvim neizvestan period kako će se to realizovati i kolike će biti posledice.

I eto, to su ti suštinski delovi razumevanja decentralizacije, koji se iznutra dešava, nezavisno od države. To je taj model koji politikološki stoji kao relevantan.

OKVIR ZA DECENTRALIZACIJU

Sada da pređemo na taj okvirni deo. Kada govorimo o tome kako će se taj okvirni deo realizovati i koji su to oblici, onda mi možemo da govorimo o stvarnim regionalnim državama kao što su Italija i Španija. Ja sam ovde dao dva primera. Ustavom iz ‘47. odmah je uvedeno 20 regiona, autonomnih pokrajina, a od toga su pet sa posebnim statusom. Dakle, nisu svi isti. Asimetrični su i ovo sada naglašavam, jer ćemo se posle dotaći asimetričnosti i koje sve asimetričnosti mogu da postoje. I ovaj sistem se dograđivao i danas se dograđuje, tim pre što postoji niz aspiracija i u Italiji i u Španiji i stalno se traže dodatne nadležnosti, i to ovih sa posebnim nadležnostima. Otprilike to izgleda ovako: uzmite za primer Lombardiju. Pogledajte koliko je ona „iseckana“ na detalje. Postoji region, pa unutar toga postoje oblasti i još unutar toga postoje ovi dodatni nivoi. To ćemo kasnije videti kroz statističke modele. Pogledajte sada kod Španije. ’78. godine, posle Franka, stvaraju se 17 autonomnih regiona od kojih su takođe pet sa posebnim statusom. Tu takođe prepoznajemo dubinske unutrašnje podele, odnosno samostalnosti.

Da se vratim na one oblike. Kada govorimo o drugom vidu decentralizacije, to su dakle decentralizovane unitarne države, kao što su Britanija, Irska, Francuska, Holandija, Norveška. Njihov dolazak do ovog nivoa decentralizovanosti, uprkos tome što je u pitanju ipak jedna celovitost, jeste različit. Kod Francuske imamo pet nivoa vlasti. U Austriji takođe postoji pet nivoa vlasti. U Nemačkoj postoji čas i šest nivoa vlasti, dok, recimo u Srbiji postoji samo jedan nivo vlasti. To je centralna država i lokalna samouprava. Štaviše, ni autonomna pokrajina Vojvodina ne postoji. (U Ustavu imate jedan apsurd, gde se kaže da će autonomna pokrajina Kosovo i Metohija imati specijalni status, savim drugačiji u odnosu na autonomnu pokrajinu Vojvodinu. Da će imati suštinsku autonomiju. Taj različit pristup, aspekt davanja suštinske autonomije Kosovu, a ne i Vojvodini, gledano pravno i gledano faktički, ne sme da stoji u jednom Ustavu.)

Ti nivoi vlasti u Srbiji su centrlana vlast i opština i Vojvodina, koja bi mogla da bude neki srednji nivo, ali ona je aproksimativno stavljena i ona nema tu suštinsku delatnost uprkos što u Ustavu apsurdno stoji onih 7 odsto. Od toga se dve trećine odvaja, ali moram da postavim pitanje: za koje potrebe? Za one potrebe za koje bi država i onako davala Vojvodini. To je taj apsurd koji ne može da opstane u smislu stvarne decentralizovanosti i sloboda, koje bi trebalo da ima Vojvodina. Svako onaj ko misli da ćemo, jačajući lokalnu samoupravu, postići decentralizovanu državu i da ćemo na taj način dosegnuti taj nivo decentralizovanosti, veliki je demagog. Postavlja se pitanje, da li postoji neko telo koje objedinjuje opštine, gde bi se preko njihovog glasa ili stava tog navodnog tela, moglo uticati na centralnu vlast. Ne postoji. Apsurd je da nivo lokalne samouprave može da bude to telo, jer je on zapravo razjedinjen.

Postoji i federalna država. I to su ti modaliteti decentralizovane države i naglašavam da svaka od njih ima neke posebnosti shodno njihovom istorijskom, kulturno ili nekom drugom načinu na koji su došli do te decentralizovanoti.

PREDLOZI ZA REGIONALIZACIJU SRBIJE

Sada se vraćamo na presek predloga o regionalizaciji Srbije. Taj problem regionalizacije je u poslednjoj deceniji 20. veka počeo da se pojavljuje kod nas u liku profesora Miodraga Jovičića, koji je napisao knjigu “Regionalna država”. Ta ideja nije izašla na veliku pozornost, nije se toj ideji pridao veliki značaj, niti je o tome nešto posebno pričano, ali gledano iz stručnog i pravnog ugla u akademskim krugovima, to je itekako odjeknulo. On je tada zagovarao jedan takozvani simetrični koncept i po tom konceptu Srbija bi izgledala ovako: regioni bi bili Bačka, Banat, Srem, Beograd, Zapadna Srbija, Šumadija, Podunavlje, Stara Raška, Istočna i Južna Srbija, Kosovo i Metohija. To je taj simetrični koncept, koji je u njegovoj knjizi ’96. godine bio obljavljen, iako je on o tome govorio i ranije u nizu intervjua i tekstova. Ta podela je proizašla iz tog simetričnog koncepta.

Sa druge strane, imamo složen ili višestepen model decentralizacije. To su sada oni varijeteti moguće regionalizacije kroz različite nivoe. Govorim o autonomnim pokrajinama istovetnog ili asimtričnog karaktera i značaja, sa regionima i okruzima. Regioni i okruzi takođe su istovetnog ili asimetričnog karaktera, možemo imati okruge i opštine istog ili asimetričnog značaja. Na kraju će verovatno ispasti da ćemo u konačnoj varijanti imati regione i okruge unutar toga, s tim što okruzi neće biti jedan međunivo između regiona i opština, nego će biti samo jedna administrativna opcija da bi region bolje funkcionisao. Gledajući u strukturi, mi bismo zapravo imali centralnu vlast, regione i opštine, koji bi u pravom smislu bili politički regionalizovana opcija i iz političkog ugla realizovana opcija. Ali ostavimo to da vidimo kako će se na kraju završiti.

Kada govorimo o ovim predlozima o višestepenom regionalizmu, tu već imamo Vojvodinu kroz autonomiju sa jedne strane, a onda severozapadnu i severoistočnu Srbiju, centralnu Srbija, Sandžak, Rašku, grad Beograd i Kosovo i Metohiju. Ova podela je iz 2001./02. godine i povod je da vam kažem sledeće: mislio sam tada da je samo pitanje vremena od godinu ili dve kada će se Srbija regionalizovati. I te 2001-2002. godine izašlo je toliko puno tekstova i toliko je priče bilo o tome da ja nisam mogao da poverujem da nešto može da se desi, pa da ta ideja usahne i nestane, da se potisne iz medija i iz priče. Bilo je raznih skupova, po 4-5 godišnje o ovoj temi na koje sam i ja odolazio. Ali tek se tamo 2008. počinje se ponovo pričati o tome, a toliko je bila narasla ta tenzija i svest o tome posle političkih promena dve hiljadite, da su tada nastali i mnogi predlozi ustava decentralizovane države, o kojima ću kasnije nešto više reći.

PRAVNO-ZAKONSKA REGULATIVA

Naglasio bih pravno-zakonsku regulativu, jer je to prvi aspekt regionalizacije. Bez toga sve pada u vodu. Kada kažemo da ćemo biti regionalizovana država, to mora da stoji u Ustavu – Srbija je regionalizovana država ili Srbiju čine ti, ti i ti regioni. Vi ćete i u sadašnjem Ustavu naći to, ne baš ovako eksplicitno, da smo  mi regionalizovana država. Tačnije, nigde nećete naći da smo centralizovana, unitarna država. To je dosta volšebno prošlo, i vi bi trebalo da se sećate, bar neki od vas, kako je prošlo usvajanje tog Ustava. Bez diskusije, bez javne debate, poslanici štaviše nisu ni znali koji je koncept na stolu. Tog dana kada su glasali oni su dobili prvi put predlog tog Ustava, koji će potom izglasati za 15 minuta. To je bio haos, i obaška što je referendum trajao dva dana, obaška što je vršen pritisak od strane onih lica i institucija koje ne bi smele da se u sekularnoj državi mešaju u ta pitanja (po vašim osmesima, verujem da znate na šta mislim). Dakle, to sve vam je pokazatelj kako ovaj aspekt (zakonska regulativa) ima svoju važnu ulogu, funkciju, značaj i da bez toga nema ništa. To je onaj konstitucionalni aspekt koji smo spominjali u političkoj decentralizaciji. Ako njega nema, onda sve ostalo pada u vodu.

Upravljanje sferama u obrazovanju, ekologiji, kulturi… To je ono što smo u Ustavu iz 1888. godine imali. A kada sada vi kažete da policija ne može da bude decentralizovana ja kažem: ko kaže da ne može? Bitno je da iz ravnomernog ugla promišljamo decentralizaciju, pri tom se ne bojeći za takozvanu unitarnu državu. Ako se svako pridržava svojih načela ili ovlašćenja ili nivoa ovlašćenja, onda ne treba da postoji strepnja.

FISKALNA I FINANSIJSKA SAMOSTALNOST

Fiskalna i finansijska samostalnost. Ova finansijska je ona ekonomska, koju smo spominjali. Fiskalna decentralizacija je sada aktuelna tema. Ne ulazim ja u to kakav je predlog fiskalne decentralizacije, ali je evidentno da to dolazi na političku scenu. Tu više nema povratka i sada su samo modaliteti u pitanju. I samo su možda neki pragmatični interesi određenih političkih opcija i struja u pitanju. Ali, poenta neće biti u tome da nestane tih ideja i predloga da se nešto realizuje. Toga neće nestati.

Sticanje sopstvene imovine. Pa svakako, ovo je jedna od osnovnih poenti koje bi trebalo da dominiraju u svesti građana. Posle ćemo kroz ove podatke koje ste dobili pogledati ovo poslednje istraživanje, pa ćemo se vratiti na to pitanje.

Ravnopravna participacija u centralnoj vlasti. Ovo znači da regioni mogu da kontrolišu centralnu vlast i da centralna vlast ne može da donese odluku, a da se regioni o tome ne pitaju. Naprotiv, regioni moraju da daju saglasnost da bi se odluka donela. To je ta ravnopravna participacija. To znači ograničiti državu. A kada je moguće ograničiti je? Onda kada je država decentralizovana.

Regionalno povezivanje i subregionalizacija. Kada govorimo o regionalnom povezivanju, u Strazburu imamo Savet za regionalno povezivanje koji objedinjuje regione, a govorimo o oko 300 regiona u Evropi. Oni se međusobno povezuju. Menja se koncept razumevanja, a menja se i koncept razumevanja države unitarnog tipa ili razumevanje takozvane samostalnosti ili suverenosti države. Menja se koncept suverene države. Koncept suverene države ne može da postoji na teoriji 19. ili 18. veka. To nikako da shvate upravo antiregionalisti, jer onda gube tlo, i tu matricu iz koje deluju i gube potrebu za postojanjem.

2007. sam izbacio jedan zbornik radova, u kojem su analizirane partije koje su u tom trenutku bile u parlamentu i kakav odnos prema regionalizmu imaju. Svakako, analizirao sam i G17 plus. Oni nikakav bolji odnos prema ovom pitanju nemaju nego bilo koja partija. Šta više, DS je tada imao bolji odnos nego G17, a haos je recimo bio u nekim partijama kao što je partija Velimia Ilića. Zašto haos? Pa oni se zalažu i za kraljevinu i za decentralizaciju, i za unitarizam, i za regionalizam, i za sve živo. Jednom za jedno, drugi put za drugo, treći put za nešto sasvim peto, pa, što bi se reklo “izvolite, uzmite šta vam je potrebno”. To je zaista haos od programa partije gledano politikološki, a ne samo sadržinski.

Iz Evropske povelje o regionalnoj autonomiji izveo sam deo – pravo i stvarna sposobnost teritorijalnih zajednica u okviru svake države članice da obavljaju po svojoj sopstvenoj odgovornosti i interesu svog stanovništva značajan deo poslova u javnom interesu u skladu sa principom subsidijarnosti. To je opšti stav. Ova povelja, nađite je slobodno na internetu, izglasana je i donesena 1997. godine. Međutim, sada postoji i nacrt Evropske povelje o regionalnoj demokratiji iz 2008. godine, koji još nije usvojen. Ona štaviše predviđa da sve države koje ulaze u Evropsku uniju moraju da budu regionalizovane. Nigde ne piše da Srbija mora da se regionalizuje da bi ušla u Evropsku uniju. To vam niko neće reći iz mnogo razloga, a jedan od njih je političko-taktičke prirode.

Ali, vratite sada film i pogledajte, Hrvatska je podeljena na županije, Poljska, češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, sada i Bugarska, sve su regionalizovane države. To su različiti nivoi sa različitim kompetencijama, ali su sve već regionalizovane. Taj aspekt svi zaboravljaju. Kad kažem svi, ne mislim na nas građane, nego na upravljačku strukturu. Na kraju ćemo opet, kada nam neko lupi šakom na sto, na brzinu i pod hitno kao i Bugarska morati da radimo ove promene. Dakle, zapamtite ovo i pogledajte Povelju na internetu. Videćete o čemu vam govorim.

Koje su osnovne prepreke kod nas? Šta je to što stoji kao prepreka? Neravnomeran pristup decentralizaciji proizilazi iz unitarnog koncepta države. Mi ne možemo da se oslobodimo te unitarnosti koja je zapravo centralistička i tu, u stvari, prosleđujemo onaj paternalizam i onaj monizam koji sam na početku spominjao. Monistički koncept sada podrazumeva i centralizam i unitarizam i paternalizam, i on razara nivo svesti čoveka danas koji postoji ovakav kakav jeste. U tom smislu i partokratija je proizašla iz toga, ali u tom kontekstu proizlazi sve ono što je sada: i korupcija i mito i bilo koji oblik toga da država postane ta koja je prvi privrednik, prvi regulator svega, prvi “požarni aparat” ili kako da se izrazim najbolje… Ona “gasi”, ona stvara, a gde su tu ljudi? Takva država nema poverenja u ljude. To je odlika desnih snaga u istoriji i politikologiji. Oni se, prvo i osnovno, zalažu za tradiciju, a zalažući se za nju oni su protiv čoveka, jer ne veruju čoveku. Ne polaze od njega kao od vrednosti i slobodnog samostalnog bića, nego od toga da je on tu zbog ideje koja bi trebala da živi, a to je npr. nacija. Zato su oni desna nazadna snaga, jer nemaju koncept poverenja. Taj protekcionizam države se proširuje na sve stvari. Zašto bi neko imao drugačiji model zdravstva ili sudstva ili prosvete od postojećeg modela koji je propisala država? Ne! Mora sve da bude jednoobrazno, da bi moglo da se bolje kontroliše i da se ima bolji uvid. To je to tradicionalno razumevanje pojma suvereniteta. Ako menjamo taj koncept, a moramo da ga promenimo, treba da promenimo i pojam suvereniteta. Bez promene tog pojma, u našim glavama nema ni razumevanja decentralizacije.

Imam sada nekoliko mladih pravnika koji su završili pravni fakultet i sa njima upravo radimo na modelima suverenita i aspektima izmenjenog pojma suverniteta, pa se nadam da će moj Centar tu studiju uskoro izdati, sa sugestijama kako bi to trebalo da izgleda, jer se više niko ne bavi time osim onih koji to pravnički rade i predaju o tome.  To je opet tradicionalno i klasično predavanje, sa klasičnom literaturom i klasičnim pristupom da se pamti dok se ne položi ispit, a posle se zaboravi i potisne, i čim se izađe sa fakulteta nastavimo da mislimo onako kao i većina.

PITANJE IMOVINE, IZVORNE I PRENETE NADLEŽNOSTI

Aspekti koje treba ugraditi u buduća dokumenta. Razrešiti pitanje imovine na nivou lokalne samouprave. Bez obzira kakva je ovo ideja i šta stoji iza ove ideje koja se valja u političkoj stvarnosti i javnosti Srbije ovih dana i meseci, ideja je sasvim okej. Kako će se ona realizovati – znamo. Shodno postojećim političkim propozicijama i pozicijama u kojima se nalaze subjekti koji odlučuju, a to su političke partije. Tu nema neke velike dileme.

Promeniti određenje izvornih i prenetih nadležnosti. To je ta glavna tema i glavna borba, koja će se voditi utoliko žešće, ukoliko je ne rešimo na sistemski način. Ako onu političku dimenziju pre realizujemo, ustanovimo, ustoličimo, onda će i ovo da bude samo deo razumevanja stvarnosti. Ako to ne rešimo na tom nivou da ne možemo više centralistički da delujemo, onda će sve i dalje biti stvar pogodbe i nagpdbe, prepucavanja i neko će na toj priči uzimati poene, neko će ih gubiti i tako dalje.

Uvesti princip subsidijarnosti. To je ta direktna linija koja podrazumeva sve ovo gore rečeno.

Obezbediti konstitucionalni status delovima države koji će biti regionalno organizovani.

Razraditi i konkretizovati sistem zaštite regiona – ovo proizilazi iz prvog određenja kakva smo država, a onda će se lako videti koi su oblici dalje zaštite. Ako to nemamo definisano, onda ćemo se opet sporiti oko mnogo elemenata šta i kako zaštititi. Uzmite upravo onu dilemu, koja nam je rečena kad je neko iz Vojvodine rekao da traže da se policija decentralizuje. Na to je neko rekao da to nije moguće. Čekajte, pa ko kaže?

Najčešće isticani nedostaci od strane protivnika decentralizacije su birokratizacija i otuđenje od grđana. U analizi ćemo videti da to nije baš tako. Državni vrh postaje usko grlo u odlučivanju. Spor i šablonizovan pristup u donošenju odluka u organima subsidijarnih nivoa. Ovo su samo neka mišljenja protivnika decentralizacije i pokušaji argumentovanja tog protivljenja. No, nema ni jednog argumenta koji ne možete oboriti. Istraživanje je to i pokazalo: korumpiranost i nepotizam su najveće na centralnom nivou. Gde je zanemarivanje inicijativa nižih nivoa veće nego iz ugla centralnog nivoa? Tako imate stalno žalbe juga Srbije ili nekog drugog dela, da su mnogo nerazvijeniji od npr. Beograda ili Vršca, ili nekog druog dela Vojvodine. Kako god bilo, svako mora da razmišlja iz svog ugla, a da pritom bude ispoštovana ona parola – “jači regioni, jača država”.

Sada ćemo se pozabaviti ovom pretposlednjom temom pod nazivom “Dva aspekta decentralizacije Srbije”. Prvi aspekt je prema ustavnim mogućnostima, a drugi aspekt je prema zamišljenim mogućnostima. U ovom smislu, član Ustava 94. govori o ravnomernom razvoju Srbije. Dva poslanika iz Novog Pazara su zaslužni za ovaj član. Oni su javno rekli da nije njih bilo, taj član nikada ne bi bio ugrađen u Ustav. Ako pogledamo karakter tog člana 94, on je ekonomističkog karaktera, on nije pravno-politički  i on ne daje šansu za sistemsko sprovođenje ravnomernog razvoja. To je ta slabost, jer to je jedino mesto gde se region uopšte i spominje.

“Republika Srbija stara se o ravnomernom i održivom razvojau u skladu sa zakonom”. I ništa više ne piše. To je ceo taj član. I što je najgore, ni ta jedna rečenica se ne implementira, niti se ta rečenica razrađuje, nema sistema, nema sistemskih rešenja, nema kako, u kom periodu, ko to realizuje… Nema ništa. Kad je reč o teritorijalnom uređenju postoji pokrajinska autonomija i lokalna samouprava. Da se vratim na deo rečenice “prema ustavnim mogućnostima”. Ja sam zagovarao jedan aspekt, a to je da ako možemo sada to da rešimo, hajde da ne kršimo ustav i da prema mogućnostima koje nam ustav daje – realizujemo decentralizaciju. Ali to je onda stvaranje autonomnih pokrajina, jer ako hoćeš ustavno da deluješ, onda jedino to nije sporno. Nije sporno da mi prema postojećem Ustavu i zakonskim rešenjima realizujemo autonomne pokrajine. Zatim sam analizirao da li je to u stvarnosti moguće. Autonomne pokrajine imaju status pravnih lica. Kakav status onda ima lokalna samouprava ako ne postoji telo preko kojeg se lokalne samouprave objedinjuju i obraćaju centralnoj vlasti? Koja je to onda kompetencija lokalnih samouprava, osim da ako „zna nekog ministra“ dobije više para?

SLUČAJ VLASOTINCE

Daću vam primer, možda mogu da se nađu i snimci ili transkripti. Evidentno je da je u prvoj vladi, kada je Dinkić postao ministar ekonomije, on odmah dao pare Vlasotincu. Više od duplo nego što im pripada. Toliko im je novca dao, da su u skupštini Vlasotinčani izlazili za govornicu da se izjasne i kažu „da dobili smo, ali je bio takav dogovor da iduće godine dobijemo manje“. Ja se toga sećam. Znači, jedino uz pomoć poznanstava možeš to da dobiješ ono što ti treba. Ja nisam video da je Velimir Ilić napravio neki put u Južnoj Srbiji dok je bio ministar. Svaka mu čast, Ibarska magistrala je sređena u njegovo vreme i neka je nastala, jer je to bio strašno ruiniran i opasan putni pravac. U tom kontekstu i tako razumevajući, autonomne pokrajine imaju status pravnog lica, ali šta to znači? Pogledajte staus Vojvodine i status lokalnih samouprava u njoj. Sve je u toj mogućoj implementaciji dovedeno do apsurda.

Da se vratim na članove Ustava. Evo ga ceo član 182: “Nove autonomna pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati i spajati po postupku predviđenom za promene Ustava. Predlog za ukidanje postojećih ili spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu u skladu sa zakonom”. Postavljam tu pitanje: Ko pokreće referendum? Ko ga organizuje? Kojim sredstvima se organizuje, za koga se organizuje? Doći ćemo do nekog rezultata referenduma. Kako taj rezultat beležimo i kome taj rezultat prezentujemo? Koja to lokalna samouprava ima pravo da organizuje referendum, uprkos Zakonu o lokalnim samoupravama, po kojem 2 ili 3 opštine mogu da se organizuju i da formiraju neke nove institucije, neka zajednička preduzeća (na primer, deponije).

VEĆE GRAĐANA I VEĆE REGIONA

Nigde ne piše da te lokalne samouprave/opštine mogu da se organizuju povodom zajedničkih ideja za promenu svoga statusa ili formiranja autonomnih pokrajina. Nema stavke na koju se ti možeš pozvati da bi menjao ustav ili ustavno određenje. Hajdemo sada ispočetka: “Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati i spajati po postupku predviđenom za promene Ustava” – čak i da se desi ovo, kako će se to realizovati po postupku za promenu Ustava, jer prvo moraš da imaš dvotrećinsku većinu u skupštini, pa zatim da izađeš na referendum, pa zatim da se ponovo vratiš u skupštinu i da opet dobiješ dvotrećinsku većinu. Da vas podsetim kako se promenio ovaj Ustav. Promenio se tako što je Koštunica rekao sledeće: Ustav smo promenili, a ja sam odustao od regionalizma, jer je to bio kompromis sa Tomislavom Nikolićem. Samo se ne sećam tačno da li je rekao “sa Tomislavom Nikolićem ili sa Srpskom radikalnom strankom”. Bio je to kompromis da bi SRS prihvatila predlog ustava i da bi se dobila dvotrećinska većina. Pogledajte samo koliki broj stranaka mora da se usaglasi da bi se dobila dvotrećinska većina. Taj princip više smeta nego što pomaže. Antonić u jednom svom napisu kaže da je dobro što je ustav tako preciziran da ne može da dođe do stvaranja novih autonomnih pokrajina, jer se onda ruši centralizovana država. To je on javno rekao.

Zamišljeni aspekt ili mogući bio bi možda i onaj koji će se i odvijati u krajnjoj konsekvenci. Ostajemo na parlamentarizmu kao društvenom obliku organizovanja vlasti, kao primarni oblik implementiranja decentralizacije Srbije. Bez toga nema ničega. Idealno podrazumevamo dva veća – Veće građana i Veće regiona sa ingerencijama verifikacije odluka Veća građana. Dakle da Veće regiona verifikuje odluke Veća građana i da nema majorizacije od strane veća građana. Time se kroz delokrug odlučivanja Veću regiona priznaje da su njegovi sastavni elemnti, jer se jedino tako region može priznati. Ovako, ako Veće regiona ne može da utiče na stavove Veća građana, onda on i dalje ostaje aproksimativan i načelan.

U tom smislu bi tada, ako bi došlo do ovoga, regioni kroz Veće regiona bili konstitucionalni delovi države. Dakle, najviši zakonodavni oblik je Skupština regiona, a status regiona regulisan je statutom republike Srbije. I to je taj princip koji bi trblo da važi. Region čine okruzi koji objedinjavaju nekoliko opština, ali više kao jedan međuoblik, koji bi više bio stručnog karaktera, a ne i političkog koje odlučuje. Srbija bi bila sastavljena od ukupnog broja opština. Kad smo kod broja opština, ima ih oko 150, a trebalo da ih imamo 1050. 40.000 stanovnika najviše bi treblo da bude u jednoj oipštini. Opštine bi bile sastavljene od izbornih jedinica u kojima će se građani, ali u autonomnim pokrajinama, izjašnjavati za predstavnike skupštine Srbije, za Veće građana direktno i za skupštinu regiona. Dakle, mi bismo delegirali Veće regiona tako što bismo izabrali rukovodstvo koje će biti u Veću regiona. Neko će pitati – “šta je sa parama’? Tako će se razrešiti Beograd. Beograd neće imati toliko novca. On ni sada nema više kapaciteta da primi više stanovnika. Svake godine 50-60 hiljada stanovnika dolazi u Beograd, onih koji se odsele iz raznih delova Srbije u kojima nema novca. Beograd nema više kapaciteta. A u isto vreme, šta ćemo sa devastiranim područjima kao što je ono oko Kuršumlije i nadalje. Šta je sa jugom Srbije, šta je sa delovima istočne Srbije? Ne govorim ja sada o susednim državama. Govorim o Srbiji, o kapacitetima, o rodnom mestu, o milion stvari koje na neki način znače zavičajnost svakom čoveku.

PREDLOG STATISTIČKIH REGIONA

Predlog statističkih regiona. Statistički regioni zapravo nemaju nikakve veze sa regionalizacijom. Njihova funkcija je da beleže kapacitete pojedinih delova države, ne samo u privrednom ili reproduktivnom smislu, nego i iz npr. ugla ljudskih resursa. To su i obrazovni, zdravstveni, privredni kapaciteti, vodotokovi, rudnici itd. Oni su osnova za dalju komunikaciju sa drugim regionima ali gledano privredno. Nikakvih političkih konotacija tu nema. U Srbiji su po sadašnjem zakonu o statističkim regionima statistički regioni sledeći: Vojvodina, Istočna Srbija, Južna Srbija, Srednja, zapadna Srbija i grad Beograd. Zašto je to tako ispalo i da li su neki drugi predlozi koji su bili ponuđeni na početki bolji ostaje da razmatramo. No, jedno je sigurno, a to je da statistički regioni ne mogu biti osnova za regionalizaciju, jer se ona radi uključujući mnoga druga pravila.

Stavovi o regionalizmu u Srbiji. Ja bih vas podsetio da je 500 hiljada stanovnika (izvan Vojvodine) reklo da je za regionalizaciju. Činjenica je da su oni uzeli učešće u stavu da je Srbiji potrebna regionalizacija. To je neprikosnoveno i to više nije pitanje sumnje. To će uvek ostati kao jedan dokumenat koji više ne može da se stavi pod tepih. Motivi, razlike, stavovi su drugo pitanje i oni mogu biti tema političkog, sadržinskog i stručnog raspravljanja.

Ovo istraživanje je sproveo Srećko Mihajlović 2008. godine u 13-14 gradova južne, zapadne i centralne Srbije. Podaci: Opšti odnos prema decentralizaciji – 54 odsto odgovorilo „pretežno pozitivan“, a „pretežno negativno“ svega 5 odsto. Zato se sada pitam zašto antidecentralisti “trube” o tome da ona nije u interesu Srbije. Na osnovu čega to tvrde, kada je svega 5 odsto negativnih odgovora među građanima. Sledeće pitanje: Očekivana efikasnost decentralizacije – 50 odsto je reklo “visoka efikasnost”, 19 je reklo “osrednja”, a svega 13 odsto “neefikasna”. Zatim: Očekivani rezultati decentralizacije – 60 odsto odgovara sa “dobri”, a “slabi i nikakvi” 10 odsto. Dakle već tada su podaci bili frapantni. No, ipak sam se od onda do danas naslušao toliko stavova koji ne odgovaraju ovakvoj slici iz rezultata istraživanja. Dalje u istraživanju su odgovri na pitanja o efektima decentralizacije išla u smeru “bolje komunalne usluge” – 53 odsto, “boljitak u kulturi umetnosti i sportu” – 51 odsto, “bolje u privredi i ekonomiji” – 51 odsto, “bolje u prostornom urbanizmu i prostornom planiranju” – 52 odsto, “bolja naplata poreza” – 46 odsto, “bolje osnovne i srednje škole” – 44 odsto, “socijalna zaštita” – 44 odsto, “bolje funkcionisanje domova zdravlja” – 44 odsto… i tako dalje. Svi ovi pokazatelji su itekako ohrabrujući. Istraživanje dalje govori o stavovima po sektorima, odnosno oni koji se bave određenim sektorom (privreda, zdravtvo, školstvo…) govore o decentralizaciji iz svojih uglova delovanja. Ovde su rezultati mnogo spektakularniji, jer pozitivan odnos seže i do 70 odsto ispitanika (npr. vlasnik firme govori o pozitivnim efektima decentralizacije na privredni sektor).

ISTRAŽIVANJE O ODNOSU PREMA DECENTRALIZACIJI

Sada ovde imamo još i najnovije istraživanje. Njega sam izveo sa svojim saradnicima u Pirotu, Babušnici, Leskovcu, Prokuplju, Kuršumliji i Ražnju i to je upravo odgovor na ono što je gospodin Sejdinović na početku spomenuo, a to je da vidimo kako ljudi iz Istočne Srbije ili nekog drugog dela, viza vi Vojvodine razmišljaju o regionalizaciji. Pogledajte prvo pitanje: Kako bi po vašem mišljenju regionalizacija Srbije uticala na ekonomski razvoj regiona? 82,8 odsto kaže da bi podstakla razvoj, a svega 1,6 kaže da bi usporila razvoj. Zamislite taj podatak! Ja sam ovo podelio partijama i raznim ljudima koji bi trebali da vide ovakve podatke. I? Jel neko izašao sa tim? Jel me neko pozvao da govorimo o ovom pitanju? Nije… Ništa se nije desilo. Sve je ostalo samo na tom istraživanju.

Sledeće pitanje: Da li za vas regionalizacija Srbije znači sprovođenje aršina po kome ljudi u regionu preuzimaju odgovornost za vlastiti razvoj? „Da, u potpunosti“ odgovorilo je 55 odsto i „da, makar delimično“ odgovorilo je 32 odsto. I ne moramo da saberemo u jedan rezultat ova dva prva odgovra, koja su slična po poimanju. Ali pošto to ima smisla može se reći da je pozitivnih stavova o ovom pitanju bilo u 88 odsto odgovora. Oni mogu da se tumače kao slični. Nasuprot ovome, svega tri odsto ispitanih kaže „stepen odgovornosti će biti na nižem nivou“.

Zatim pitanje: Da li za vas regionalizacija znači oslobađanje preduzetničkog duha građana u regionu? „Da, u potpunosti“ – kaže 35 odsto, „makar delimično“ – 46 odsto. Svega 2,3 odsto kaže da bi stepen preduzetničkog duha bio manji. Kada pogledamo ove podatke, i ako bi imali u vidu sve probleme na koje nailaze preduzetnici, kao što su teško dobijanje dozvola, korumpiranost i sve ono što otežava bavljenje privatnim biznisom, velik je broj onih koji su za. To nam govori da je taj liberalni koncept prihvaćen, a on bi se lakše realizovao u nekoj boljoj, da kažem to tako „državnoj atmosferi“. Ili ustavno-pravno formulisanoj atmosferi. Odatle to veće poverenje prema manjoj instanci nego što je to u odnosu na postojeći centralizovani unitarni koncept.

Sledeća pitanja bave se komunalnim uslugama, razvojem infrastrukture, donošenje odluka i uticaju građana na donošenje odluka, ljudskim pravima itd. gde su svi rezultati visoko pozitivni u korist decentralizacije.

Ja nemam više sta da vam dodam, osim ako nema nekih pitanja. Bili ste dobri!

Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u na Paliću od 24. do 26. juna 2011. godine. Projekat podržala američka fondacija NED (www.ned.org). Predavač je predsednik niškog Centra za regionalni razvoj i profesor na niškom Filozofskom fakultetu.

Prva teza na koju hoću da vam skrenem pažnju je, kad se kaže crkva ili verska zajednica, imajte na umu da je to strogo centralizovana zajednica, hijerarhijski ustrojena, da u njoj nema velikog prostora za nekakve lokalne inicijative ili decentralizaciju. Pa, ipak, iako je to teorija, u praksi se kod nas pokazuje da to nikako nije tako nego da se ovi problemi itekako otvaraju. Možemo početi od bilo koje crkve u Vojvodini i Srbiji. Ti problemi su dosta komplikovani i nije nikakvo čudo što ćete nakon silnih saopštenja i vesti, već sutradan imati saopštenja verskih prvaka da to nije tako.

Obično počinjemo od Srpske pravoslavne crkve, ali ovoga puta počećemo od Islamske verske zajednice u Srbiji. Islamskih zajednica ima svuda u zemlji, pa i u Vojvodini. Ona i nije tako organizovana da se zove crkva. U islamu ni nema crkava u našem hrišćanskom smislu te reči, nego je to zajednica. Prvo što ćete primetiti je da je Islam veoma širok pojam i islam nema neki centar u svetu, kao što npr. katolici imaju u Rimu. U islamu nema vrhovnog učiteljskog autoriteta nego je islam u svakoj zemlji, po prirodi stvari, decentralizovan na neki način i postoji u obliku različitih zajednica koje ujedninjuje islam kao vera u Proroka. Da je to tako, sve bi bilo lakše, međutim u verskom pogledu islam, koji se u Saudijskoj Arabijiji služi svakog petka u džamiji i ovde kod nas u Vojvodini u nekoj džamiji ili u Beogradu ili Novom Pazaru, to je jedna ista vera. U tom versko-doktrinalnom pogledu. Međutim, nema autoriteta koji određuje kako će islamske zajednice biti organizaovane.

Kad je u pitanju Srbija, tu je tek stvar komplikovana, a u poslednje vreme se tako iskomplikovala, a kako bi inače sa nama bilo nego komplikovano, da trenutno u Srbiji imamo dve Islamske verske zajednice. Jedna je u Novom Pazaru. Svakodnevno srećete ime njenog ratobornog i agilnog poglavara Zukorlića. I postoji ova Islamska zajednica u Beogradu. Otkud dve ako je po Ustavu i po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama moguće da u Srbiji postoji samo jedna islamska verska zajednica? Kako su nastale ove dve? One nisu nastale u nekom procesu dentralizacije, nego je to država i njene strukture, tačnije policija, podelila islamsku zajednicu na dva dela. Sada se ove dve između sebe totalno glože, sukobljavaju i možete često pratiti žestoke obračune među njima gde se ne preza ni od oružja.

NOVI PAZAR, SARAJEVO I BEOGRAD

U čemu je ovde problem? Problem je kao što vidite, i već smo došli na ono pitanje, čisto politički, jer ona islamska zajednica dole u Novom Pazaru tvrdi da je njihov duhovni centar u Sarajevu gde se nalazi verski poglavar koji nosi titulu Reis ulu lejma, što će reći vrhovni verski starešina. No, ovi iz Boegrada ne gledaju tako na stvari i kada su ih već razdvojili na dve, onda je ovaj deo islamske zajednice u Beogradu izabrao svog vrhovnog verskog poglavara koji nosi titulu Reisa. I gloženje među njima ne prestaje. To da duhovni centar neke verske zajednice nije u zemlji u kojoj vernici žive, nije nikakva novost. Katolici imaju npr. duhovni centar u Rimu, Papa sedi u Rimu.

Međutim, ovde se ne radi o tome. Ovde ispada da se Islamska zajednica u Srbiji, u Beogradu decentralizovala u odnosu na onu drugu i to sada više nije neko versko pitanje. Istu službu svi oni služe petkom, i oni u Novom Pazaru i u Beogradu i u Saudijskoj Arabiji. To je postalo čisto političko pitanje i tu počinju ozbiljni problemi sa tom decentralizacijom. Oni su do te mere ozbiljni da se procenjuje da je ta situacija sa islamom u Srbiji teža nego u bilo kojoj drugoj zemlji, a radi se upravo o čisto političkim motivima. To da političke strukture na vlasti hoće da pridobiju crkve i verske zajednice na svoju stranu nije novo i sada se ovi u Beogradu priklanjaju državi Srbiji, a islamska zajednica u Novom Pazaru, pogledajte to je svakodnevno tema broj jedan, ne samo da priznaje Sarajevo i reisa Cerića, nego osniva akademije i zagovara autnomiju Sandžaka. Tako da se zapaža i u islamskoj zajednici isti onaj fenomen koji nas na Balkanu prati barem poslednjih 30-tak godina na najkobniji način.

Verske vođe preuzimaju ulogu nacionalnih političkih vođa. Sada se ovaj deo zajednice u Beogradu ogradio od toga, ali onaj deo zajednice u Novom Pazaru otvoreno igra političku ulogu, koja stoji na dvema pretpostavkama koje su čisto političke prirode. Razmišljanje verskih vođa u Novom Pazaru je da, ako mogu Srbi da imaju Republiku Srpsku u Bosni i Hrecegovini i da tamo verski autoritet ima crkva iz Beograda, mogu i muslimani da imaju vrlo sličnu situaciju u Sandžaku, da imaju autonomiju u sastavu Srbije. Međutim autonomija više nije versko pitanje, jer zahtevi za autonomijom su legalni i legitimni svuda u svetu, ali je nemoguća autonomija na verskoj osnovi. Imao je Sandžak političku autonomiju 1943-1945. godine, ali to nije bila i verska autonomija. Ono što sada muslimani u Sandžaku zagovaraju to je politička autonomija koja bi bila isključivo islamska, a na teritoriji Sandžaka živi i oko 20 procentata građana druge nacionalnosti.

CRKVE, NACIONALIZAM I RATOVI

Na tom primeru se sada vezujemo za pitanje nacionalizma u verskim zajednicama.u poslednjih 30-tak godina. Toliko ga je bilo u crkvama i verskim zajednicama da je to izazvalo seriju ratova na Balkanu čije posledice se i danas osećaju. Logika je svuda ista – verske vođe treba da budu ujedno i političke vođe. Ali tu se sudaramo sa jednom činjenicom. Srbija je, kao i većina evropskih zemalja i zemalja u okruženju definisana kao laička sekularna držzava, gde su crkve i verske zajednice slobodne u vršenju svoje misije, ali odvojene od države. Međutim, one neće da budu odvojene. Tako se otvara jedan jako krupan problem, a to je: šta raditi u Sandžaku? Ja često odlazim tamo ovim ili onim poslom i dobro poznajem situaciju. Pada u oči da je autonomija moguća, naravno, pa i Vojvodina je ima i ona je Ustavna kategorija u Srbijii. Nikakvih problema tu nema, ali Vojvodina nema autonomiju na jednoverskoj i jednonacionalnoj osnovi. Tu gde se pojavi takva kolizija tu dolazi do nacionlizma koji je nespojiv sa izvornim učenjem islama. Tu morate razlikovati dva važna pojma koji se u medijima uopšte ne razlikuju i prave se zabune. Jedno je islam kao vera, a drugo je islamizam. Ovo drugo je politička ideologija, da tamo gde su muslimani u većini budu i politički dominantni. Kao što vidite, to je ovde akutan problem, a pogledajte i ove promene na arapskom istoku. I one idu u tom smeru da se i tamo načini razlika u tome šta je država i njena politika i šta je Ustav i zakon. Ni u Egiptu ni u Siriji ni nigde drugde autonomija ne može biti na jednoverskoj osnovi. U Siriji takvih zahteva nema jer je u Siriji 35 odsto stanovništva hrišćanske vere. Izgleda vam čudno? Pa da, to je istina. Najstariji Hrišćani su u Bagdadu u Iraku i tamo nemate ni u Ustavu ni u zakonima da je islam državna religija i politička kategorija. I tu se sada lome koplja na celom islamskom istoku kako to rešiti, a kod nas se to zaplelo do nemogućih razmera.

Drugo što pada u oči je da građani Sandžaka, u većini islamske veroispovesti, ne dele svi isto to mišljenje. I vi sada u Sandžaku možete stvarati akademiju nauka, to nije nikakav problem. Francuska ima pet akademija, Rusija desetak. Ali ne možete stvarati samo Islamsku akademiju nauka, da li me razumete? Jer onda ona gubi kredibilitet naučne ustanove.

RELIGIJA I AUTONOMIJA

Ja sam se ovde na početku zadržao baš na ovom primeru Islamske zajednice u Srbiji da ga vi bolje sagledate i da izbegnete ovo što se u medijima svakodnevno sreće. Ne pravi se razlika. Jer ima i Srba muslimana, a isto tako naši muslimai u Bosni ne govore ni arapski ni turksi jezik. Taj problem u Sandžaku sa tom Islamskom zajednicom je postao toliko akutan da je dobio međunarodne razmere. Zabrinutost vlada i u Briselu na evropskom planu, a u ceo problem se meša i Turska i dobro čini što se meša.

Turska je sekularna i laička republika, vera je tamo dovojena od države i obrnuto i sada Turska nastupa sa jednom idejom da pomiri ove dve islamske zajednice u Srbiji. Ideja je dobra, načela za pomirenje su dobra, počivaju na ovome što sam vam ja na početku naveo da se mora načiniti razlika između islama kao vere, koja je privatna stvar, i islamizma kao ideologije koja se služi ekstremističkom ideologijom, pa i u svetu dobija loše razmere. Setite se Bin Ladena i svega toga što se Avganistanu dešava. Vera se pretvara u politiku i prihvata taj udes birajući sudbinu da bude izložena otporu. Najveći otpor ovakvoj islamističkoj politici u Novom Pazaru ne pružaju ni pravoslavci i katolici koji tamo žive, nego sami muslimani iz Sandžaka kojima je jasno da se na tome ne može graditi autonomija. Lično ne verujem, ali pustite moj lični pesimizam, da će Turska uspeti u pomirenju ove dve islamske zajendnice, jer ni jedna ni druga strana ne odstupaju ni za milimetar od svojih stavova. Problem je čisto politički, a Turska može da ponudi jednu političku ideju laičkog tipa, jer Turska država je tako definisana.

ULOGA SPC

Još zanimljivija stvar je kada pređemo na druge crkve i druge verske zajednice. Nespojivo bi bilo sa hrišćanskom verom da se ovakvi politički problemi stvaraju. No, avaj. Do 1920. godine, dobro zapamtite tu godinu, ono što se zove Srpska pravoslavna crkva danas nije uopšte bilo tako. Hrišćanska crkva je na tom prostoru bila potpuno decentralizovana. I to na način koji se uklapa u tokove društvenog razvoja. Pravoslavna crkva u Vojvodini sa sedištem u Sremskim Karlovcima imala je stepen patrijaršije i u Vojvodini su 1920. godine imali patrijarha. Srbija u to vreme nije imala patrijarha, nego mitropolita. Sad se ovaj problem tek pretvara u nešto što bi vas trebalo živo da zanima i sa čim ćete se svakodnevno sretati. Crkva je, rekoh u prvoj napomeni, hijerarhijski ustrojena i danas je još uvek tako. Pogledajte šta se događa oko SPC u Makedoniji. Tamo postoji Makedonska pravoslavna crkva, koju SPC ne priznaje i obrnuto. Jedan deo se odvaja i misli po pravilu da oni koji imaju svoju nezavisnu državu imaju i nezavisnu autokefalnu crkvu koja ima svoga poglavara. Problem se toliko iskomplikovao da su odnosi između Srbije i Makedonije svedeni na nulu i krajnje su loši. Tako dobijate situaciju koja uopšte nije verske prirode niti je zakon za to kriv. U zakonu piše da u Srbiji postoji jedna Pravoslavna crkva, ali se sa raspadom Jugoslavije vidi da postoji još jedna u Makedoniji koja služi na makedonskom jeziku i ima svog poglavara, a iz Beograda je ne priznaju.

Nema logike u tom nepriznavanju i to je još jednom zbunjena politika nakon raspada Jugoslavije, jer i daleke 1219. godine SPC se jednostrano odvojila od Vaseljenske patrijaršije u Carigradu (Sveti Sava) i do te mere je narušila jedinstvo crkve svojim politički inspirisanim odvajanjem, da je Vaseljenska pravoslavna crkva, koja obuhvata sve pravoslavne crkve, osudila SPC i to prokletstvo je trajalo punih 25 godina. Sada kada Makedonci isto to rade, Srbija im to ne priznaje. Ako je ovo neka daleka istorija, a ne bi trebala da bude u tim crkvenim pitanjima, jer istorija sa permanentno prelama u savremenosti, onda pogledajte ovaj odnos između Srbije i Crne Gore. Crna Gora je nakon raspada Jugoslavije obnovila državnu nezavisnost i tamo se pojavila Crnogorska autokefalna pravoslavna crkva, koja ne priznaje SPC. Međutim, SPC, koja tamo ima svoju mitropoliju, ne priznaje, ne samo neku drugu crkvu u Crnoj Gori, nego ni državu Crnu Goru. Eto vidite: Amfilohije, suđenja, problemi iz dana u dan dramatično se odvijaju ove prilike. Tu upravo stižemo do onog najvažnijeg, a to je: trebalo bi da je svaki nacionalizam, na etničkoj ili nacionalnoj osnovi bude nedopustiv u crkvama i uopšte u verskim zajednicama. No, iako se u pravoslavlju smatra da je svaki verski nacionalizam (filetizam) jeres, greh i nešto opasno, upravo u krilu SPC javile su se takve nacionalističke tendencije koje ne priznaju nikoga drugog, pa neka on tri puta bude pravoslavni, ako ne pripada njima. Stižemo ponovo do činjenice da to uopšte nisu verski i crkveni problemi, nego se tu prelamaju politika i ostali društveni faktori.

NACIONALIZAM POGUBAN ZA CRKVU

Imamo tu još jedan problem sa kojim ćete se stalno suočavati, a to je da u Ustavu Republike Srbije piše da su sve crkve i verske zajednice unutar nje slobodne i građani su slobodni da ispovedaju koju god veru hoće, kao i to da je Srbija sekularna država. To jedno piše u Ustavu, ali se u praksi uopšte ne primenjuje. Većinski deo SPC hoće da svi oni koji su pravoslavni budu Srbi što je nemoguće, jer ima pravoslavnih Japanaca, Francuza, da ne govorimo o milionima Rusa, Bugara itd. Taj nacionalizam koji ulazi polako na ta crkvena vrata razorno deluje na crkvu samu, a deluje i na društvo i na državu. Tako sada mi u Srbiji imamo vrlo bremenitu situaciju sa puno opasnosti, tako da ovaj zakon koji je sadana snazi i zove se Zakon o crkvama i verskim zajednicama je potpuno naopako postavljen i naopkao donet. Njega su donele političke strukture posle Miloševića i taj Zakon je doneo apsolutni haos iz koga proizilaze svakodnevni sukobi između Srbije i Crne Gore, Srbije i Makedonije itd. Dakle, crkva, i eto nas kod ovog pitanja koje je meni postavljeno u naslovu teme, jeste centralizovano i hijerarhijski ustrojena, ali ona ne bi trebalo da bude bez elemenata centralizacije koji odgovaraju odrđenom stanju stvari. Otuda se sasvim prirodno javljaju ove težnje da vernici hoće Crnogorsku pravoslavnu crkvu ili Makedonsku pravoslavnu crkvu, a može se dogoditi i težnja da hoćemo Vojvođansku pravoslavnu crkvu… Ali, tako se otvara čitav niz problema.

Kada uporedimo stanje u monoteističkim religijama, u hrišćanstvu, katolicizmu i pravoslavlju, islamu i judaizmu u najboljoj situaciji su trenutno katolici. Iako im je duhovni centar i vrhovni verski autoritet u Rimu, po njihovom učenju, svi katolici, bilo gde da žive potpuno su decntralizovani tako da su recimo katolici iz Srbije građani Srbije, državljani Srbije. Katolici u Urugvaju su građani Urugvaja… Katolici su izgleda najjasnije razumeli taj problem da crkve i verske zajednice ne moraju biti centralistički ustrojene, nego da prema lokalnoj situaciji moraju da imaju dentralizovan smisao. Evo vam opet jedan primer. Sada u Crnoj Gori eno traju suđenja, a odnosi između Srbije i Crnoe Gore su svedeni na nulu, došlo je do povlačenja ambasadora. O čemu se radi? Crnogorske državne vlasti, ne sporeći pri tom pravo SPC da ima svoju mitropoliju u Crnoj gori (ona to ima iu Hrvatskoj, u Sloveniji u Austriji itd) i da tamo deluje, zahteva da mitropoliti i sveštenici budu državljani Crne Gore. Odnosno, ako su došli iz Srbije, da moraju imati radnu dozvolu i boravišnu dozvolu. Pa, napokon, to važi i u Srbiji. Stranac koji hoće ovde da dela, da otvara preduzeće i vrši bilo koju delatnost, mora da ima dozvolu boravka, gde plaća porez itd. Vidite, ti problemi nisu ni malo jednostavni i nemaju samo jednu stranu.

Dakle, to važi u svim monoteističkim religijama. U islamu nema Pape, pa ni pravoslavni nemaju Papu. Svaka pravoslavna zemlja ima svog poglavara, a u Carigradu postoji Vaseljenski patrijarha, koji nije papa, već je jednak među drugima.

KAD VERA POSTANE POLITIKA

Osnovni problem, koji ja pokušavam da vam sažmem i da vam pomalo to i dociram, jer drugačije ne možemo, moramo neke pojmove razjasniti, je u tome što on uopšte nije verski. Vera je privatna stvar i privatno osećanje sveta. Postoje Srbi katolici, Srbi islamske vere, postoje Srbi judaisti. Vrhovni Rabin i starešina Judaističke verske zajedniceu Srbiji je Srbin, a ne Jevrej, i on prihvata judaizam i načela judaizma. To je taj problem koji stalno srećemo, a ovako kako se on postavlja u Srbiji on samo proizvodi više konflikata i prouzrokuje više problema nego što bilo koji problem rešava. Ne možemo mi makedonce koji imaju svoju samostalnnu državu i jezik naterati da budu Srbi, kada oni neće da budu Srbi. Tako se događa čudna stvar. SPC na terenu republike Makedonije ima neku svoju crkvu, koja se zove Pravoslavna ohridska arhiepiskopija, i ona nije priznata od strane te države. Kada ovde u Srbiji, evo vam problema i ovde u Vojvodini, Makedonci kojih u Srbiji ima oko 40 hiljada (koliko i Srba u Makedoniji), hoće da imaju svoju pravoslavnu crkvu, ni SPC ni država im to ne da. Kada Crnogorci, evo tu u Lovćencu, hoće da imaju svoju crnogorsku pravoslavnu crkvu, SPC i država im to ne da. Ono što je nama dozvoljeno u Crnoj Gori, to njima nije dozvoljeno ovde. Gde ćete veći problem i veće začkoljice političke prirode, jer sve to sa izvornom verom nema nikave blage veze.

Kako se ovo može rešiti? Naravno, što god je država otvorenija i demokratski ustrojenija ona nema ove probleme. Pođimo od toga. Takve države uopšte nemaju ovakve probleme. Imate npr. Italiju i Francusku gde ima pravoslavnih crkava i npr. postoji čak i Francuska pravoslavna crkva koja ima oko 200 hiljada vernika. Ali oni nemaju nikakav problem sa državom, zato što je tamo u Ustavu celi problem rešen jednom rečenicom koja je vrlo kratka. Građani su slobodni da se verski opredeljuju, da pripadaju crkvi kojoj žele iz tradicije u kojoj su rođeni, a republika je obavezna da im tu slobodu štiti. Stop. To je cela rečenica Ustava. A mi smo ovde doneli čitav zakon koji stvara probleme. Neke sam vam pomenuo. U Zakonu o crkvama i verskim zajednicama koji je na snazi, vlada pravi haos. Rekoh malopre, da u njemu piše da u Srbiji može da postoji samo jedna Islamska zajednica npr. a oni su sami napravili dve, da li me razumete? Biće i tri. A to biva isto tako i sa crkvama.

STVARI SE KOMPLIKUJU

Tu se približavamo kraju ovih mojih razmatranja opšteg tipa. Zahvaljujem vam što ovo pratite i vidim da shvatate kako se ovde problemi ne rešavaju nego se samo komplikuju i to dostiže takve razmere da ovih dana imate pune novine tipa: “Državni organi Crne Gore hoće da proteraju srpske sveštenike i monahe”. Bukvalno da ih proteraju. Oni tamo vrište: žalićemo se! Problem je u tome što njima tamo niko ne brani da budu pravoslavni niti im brani da pripadaju SPC, nego moraju da se ponašaju kao građani jedne države sa urednim dokumentima koje ta država propisuje, a ne da se prave blesavi i da šire neke nacionalističke ideje. Kako tih problema nemaju Srbi pravoslavci u Hrvatskoj ili Sloveniji? Zašto je to tako? Zato što tamo to pitanje nije rešavano posebnim zakonima nego se jednostavno drže ustavnih načela.

Srbija je jedna od retkih zemalja koja ima nešto sto se zove Ministarstvo vera. Srbija ima ministra vera. To je totalna besmislica. Ni u Crnoj Gori nema ministarstva vera. Francuska vlada ima 16 resora i ni na pamet im ne pada da imaju ministra vera, nego vi kao građanin Francuske možete biti budista i osnivati svoju budističku versku zajednicu, njih to ne zanima, nego ste samo dužni da se registrujete u opštini kao udruženje, da bi ste postali pravno lice. Ovde to nije tako rađeno. Ovde je donet Zakon koji je u stvari potpuno diskriminatorski i antidemokratski do te mere da sada iste te strukture koje su ga donosile razbijaju glavu kako da ga ukinu. Da se oslobode tog zakona, a zapelo je oko famozne restirucije imovine. Da bi se uopšte izvršila restitucija i da b ise vratila zemlja i imanja ljudima kojima je to oduzeto u nacionalizaciji, oni će sada morati da ukinu ovaj zakon, jer on daje privilegiju samo SPC. Pa je tako ravno jedna trećina Fruške gore u vlasništvu SPC! To su podaci Pokrajinskog sekretara za privredu. To podrazumeva i prihode. Ovaj problem postoji i u Crnoj Gori. Da biste ova pitanja rešili morate biti načisto da morate imati jedan demokratski ustav kojeg ćete se držati, a ne donositi zakone ad hok. I dogodiće se ono što je meni Muftija beogradski svojevremeno govorio, da ako se bude nastavilo sa tim vraćanjem imovine koja je nekada pripadala SPC, on ima tapije da mu pripadaju svi placevi i teren gde je izgrađena zgrada Savezne skupštine. To pripada islamskoj zajednici! Čovek ima tapije. To sa restitucijom izvire iz svega ovoga o čemu smo govorili i toje sada nemoguće rešiti. Često se zbog toga dešavaju sukobi. U vlasništvu SPC je i mitropolija u Crnoj Gori i manastir Ostrog koji dnevno ubire, prema pouzdanim izvorima, nekoliko miliona evra prihoda. To se može rešiti samo ako se ovaj princip decentralizovane države bude poštovao, a on se ne poštuje i zato to teško ide.

NE TREBA NAM ZAKON O CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA

I u Vojvodini svi hoće politiku novosadizacije. Kada se to dešava onda tu izviru problemi, sve jedan iz drugog i nikako nema izgleda da će da se zaustave. Ne treba donositi nikakav zakon o crkvama i verskim zajednicama, jer je taj zakon nemoguć. Takođe, ne reba donositi zakon o restituciji, nego se samo držati ustavnih načela koja su vrlo jednostavna i onda problema nema, građani su slobodni da veruju kako hoće u duhu tradicije kojoj pripadaju i kako se osećaju. Mogu da se prema tim osećanjima opredeljuju za crkvu i za veru, a ne da to bude vezano sa politikom. Ova nevolja u kojoj smo je ovde kud i kamo lakša za objašnjenje. Svaka politička partija koja se domogne vlasti ili koalicije prvo što ima na umu to je da pridobije verske vođe i crkve na svoju stranu. Razlog je jednostavan. Recimo, SPC nije definisana kao politička ustanova, nego kao verska ustanova, ali političari znaju da crkva ima uticaja svakodnevno na bezmalo dve trećine biračkog tela. I tu je problem čisto politički, i on se tako i otvara i tako se i zatvara. Što se nacionalizma tiče u crkvama i verskim zajednicama njega je oduvek bilo ali su zakoni uspevali nekako da ga neutrališu. Međutim mi sada imamo, osobito posle ovih ratova i rasada Jugoslavije, obrnutu situaciju, gde zakoni više ne neutralizuju problem i ne nude čoveku versku slobodu u punom smislu nego ga vezuju za svoju crkvu kao političku organizaciju. To ovde važi i za Islam u Srbiji i za pravoslavlje, delom i za katolike, iako rekoh malopre – oni su u povoljnijem položaju jer su prihvatili načelo mi ćemo biti katolici, ali mi smo građani Srbije.

Ovo su neki osnovni principi kojih bismo se mi morali držati, a očigledno je da ih ovde nemamo. Zato vam sada predlažem da porazgovaramo da vidim kako ste vi razumeli ove probleme, a to je vaš posao. Pune su novine ovih dana. Dramatična je situacija u Srbiji po ovim verskim pitanjima. Hvala vam na pažnji.

Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u na Paliću od 24. do 26. juna 2011. godine. Projekat podržala američka fondacija NED (www.ned.org). Predavač je poznati publicista-religiolog, autor mnogobrojnih knjiga, među kojima je i „Balkanska lađa u oluji„.

Da spomenem poslednju aferu vezanu za odnose Beograda i Sofije povodom incidenta kod Bosilegrada od pre desetak dana, o kojem su postojale samo agencijske vesti. Kada se radi o ostvarivanju manjinskih prava, zaista nigde ne možete pronaći u medijima da ne postoji uopšte ni kompletna nastava na manjinskom jeziku na osnovnom školskom nivou tamo gde manjinsko bugarsko stanovništvo čini 71 posto ukupnog stanovništva. Nigde ne možete naći da u nizu opština gde, prema nepouzdanim popisnim podacima zvaničnog poslednjeg popisa, živi 15 ili 20 ili više procenata vlaškog stanovništva ne postoji ni jedan razred osnovne škole na vlaškom jeziku (samo u agencijskim vestima, i to samo u naznakama, čak često nedovljno jasnim). A ni u jednom ni štampanom ni elektronskom mediju, ne možete naći vesti o štrajku pred ambasadom Srbije u Bukureštu zbog tretiranja položaja Rumuna, odnosno Vlaha, u Srbiji južno od Dunava. Nema ni vesti o vrlo oštroj protestnoj noti rumunskog ambasadora u Beogradu Jeremiću, ni vesti o pokušajima rumunskih poslanika u Evropskom parlamentu i u parlamentarnoj skuštini Saveta Evrope da određena manjinska pitanja Srbije stave na dnevni red ovih međunarodnih parlamentarnih organizacija. Jako je mnogo zaštićenih. Čak su i političari koji po svom uticaju ne spadaju u prvorazredne političare, pod potpunom zaštitom medijske cenzure. To u vezi sa manjinama…

MANJINE U VOJVODINI

Hajde malo da sažmem tu još nešto. Manjine u Vojvodini. Verovatno vam je i Pavel obratio pažnju na to da je Vojvodina postala dvonacionalna, da imamo jednu etničku većinu, jednu brojnu nacionalnu manjinu. A tu su i ostale nacionalne manjine koje uzimaju manje od tri posto udela u stanovništvu Vojvodine, odnosno manje od jednog posto u stanovništvu Srbije i koje, zbog svoje malobrojnosti, ne mogu da pridonesu očuvanju multikulturalnosti i multietničnosti u Vojvodini, i koje ne mogu da posluže kao amortizer u eventualnim srpsko-mađarskim tenzijama. Ali šta je manjinsko pitanje u Vojvodini? Sad sužavam samo na severnu pokrajinu. Manjinsko pitanje u Vojvodini je, u biti, funkcija odnosa Budimpešte prema Bukureštu i prema Bratislavi. Ukupno manjinsko pitanje u Vojvodini uobličava se u skladu sa ova tri spoljnopolitička činioca: Republike Mađarske, Republike Rumunije i Republike Slovačke. Sve ostalo ima sekundarni ili tercijarni značaj, uključujući i sve naše deklaracije koje su inače često i korisne i funkcionalne, jer se njima stvarno zadovoljavaju neke kolektivne potrebe pripadnika određenih nacionalnih zajednica.

RUSIJA I VOJVODINA

A kako stoji stvar sada sa samom autonomijom Vojvodine(i sad pravim polako prelaz ka partokratiji kao prema osnovnoj temi moga izlaganja)?! Ako se posmatra iz neke ptičije perspektive, autonomija Vojvodine od svih velikih sila zanima jedino Rusku Federaciju, i to sad znatno manje nego pre donošenja Ustava 2006, Statuta i Zakona o nadležnostima Vojvodine. Različiti oblici, varijante autonomije Vojvodine, zagovarani ili osporavani, realizovani ili neostvareni, priželjkivani ili osuđivani pružali su Ruskoj Federaciji mogućnost da na području ove Pokrajine ima svojevrsni prirodni kvazieksperiment za moguće scenarije unutrašnjeg organizacionog preustrojstva same složene Ruske Federacije sa njenim autonomnim oblastima i autonomnim republikama.

Ni jednu drugu veliku silu, a ja neću koristiti eufemizam „međunarodna zajednica“, nego ću stvari nazivati njihovim imenom, autonomija Vojvodine ne zanima. Odatle možete izvući zaključak o perspektivama same autonomije. Ako spustimo malo perspektivu, onda se autonomija Vojvodine javlja kao partijski, unutarstranački problem Demokratske stranke. Sve ostalo ima samo prateću ulogu. Sve ostale zastave, nadležnosti, zakoni, simboli, sve ostalo je od sekundarnog ili od tercijarnog značaja. Tadić dobija u Vojvodini Nikolića. Tadiću se isplati jedna mera autonomije Vojvodine koja će mu osigurati ili bar povećati šanse da se taj dobitak produži. Kad kažem Tadić, mislim na Demokratsku stranku. I takođe mu odgovara zato što može da plati delove partijskog aparata sinekurama i drugim retkim resursima.

Postoji pokrajinska vlada u kojoj procenjujem da radi oko 1.000 ljudi, postoji pokrajinska skupština u kojoj radi, mislim, oko 100 ljudi. Poslove tih 1.100 ljudi moglo bi sasvim lepo, zajedno u obe ustanove da obavlja 400 ljudi. Sve ostalo su sinekure, radna mesta sa odgovarajućim prednadležnostima na kojima nema šta da se radi. A ljudi koji su po partijskom sistemu i partijskom ključu zauzeli ta mesta po pravilu pate od nerada. Nerad je po mnogo čemu loš – ne samo što kvari karakter, već stvara određene psihičke probleme i stvara neproduktivne sukobe tamo gde bi bila svakako potrebnija jedna produktivna saradnja. U tom smislu, aparat uprave AP Vojvodine je po mnogo čemu samo jedan rezervoar resursa, pre svega radnih mesta, rukovodećih mesta i nekih drugih resursa za ljude koji su bliski ili Demokratskoj stranci ili njoj vazalnim strankama, kao što je još uvek G17, kao što je Liga socijaldemokrata, kao što je samo do izvesne mere Savez vojvođanskih Mađara.

AUTONOMIJA – PARTIJSKA STVAR

Autonomija se pretvorila u partijsku stvar i ne vidim da će u dogledno vreme moći odatle da se pomeri. Kada je negde juna 2009. predsednik Republike sazvao sastanak desetak predsednika država jugoistočne Evrope u Novom Sadu, policija je morala da izvrši proveru vozača pokrajinske vlade kojih je bilo nekoliko desetina i ustanovila je da ogroman broj njih čine ljudi koji su svojevremeno počinili teška krivična dela, tako da su predsednike evropskih država za tu priliku vozili posebno angažovani taksisti, a ne vozači vojvođanske vlade. Pomenuti vozači, profesionalno zaposleni u vojvođanskoj vladi, bili su pre toga telohranitelji vođa političkih stranaka koje su u datom času na vlasti, a još pre toga bili su bivši kriminalci, a pre toga naravno aktuelni kriminalci. Ovde se dotičemo nečega o čemu ću govoriti malo kasnije, o neophodnosti da se shvate dublje potrebe između partokratije ili partitokratije, kako je neki zovu, i zadovoljavanja interesa nekih vrlo specifičnih grupa.

Hajde sada da pogledamo situaciju u globalu. Prema ocenama Evropske komisije iz izveštaja o napretku Srbije, pre svega za 2008–2009. ali i za 2010. godinu, prema mišljenju Venecijanske komisije o Ustavu Srbije, prema neprestano ponavljanim mišljenjima odeljenja za demokratizaciju misija OEBS i misije Saveta Evrope u Beogradu, prema mišljenju analitičara, odnosno ljudi koji predstavljaju specijalizovane novinare za unutrašnje političko novinarstvo kod nas, u Srbiji ne postoji podela vlasti, a samim tim ne postoji ni pravna država. Podela vlasti podrazumeva da tri relativno autonomne grane vlasti, zakonodavna, izvršna i sudska, jedna drugu međusobno ograničavaju i kontrolišu. Ovde je, međutim, samim institucionalnim rešenjima postignuto stanje da je zakonodavna vlast pod potpunom kontrolom izvršne vlasti.

Podsećam vas da je Ustav izglasan ne samo u jednoj neregularnoj referendumskoj atmosferi, već da su narodni poslanici koji su glasali za taj danas važeći tropartijski Ustav 2006, tekst Ustava dobili pet minuta pre nego što su morali o njemu da glasaju. To je bila karikatura predstavničke demokratije, racionalnosti, razuma, čega god hoćete. Narodni poslanici iz tri vodeće stranke, radikali, Tadićeve demokrate, Koštuničine demokrate glasali su za Ustav čiji sadržaj nisu znali. Taj Ustav ima član 115 koji zabranjuje predsedniku Republike da obavlja bilo koju drugu javnu dužnost. A mi imamo predsednika Republike koji dve godine pre donošenja tog Ustava i pet godina po donošenju tog Ustava krši Ustav iz ’90. i 2006. jer nastupa neprestano i kao predsednik jedne političke organizacije, a ne samo kao predsednik, tako da su građani koji su predstavljeni toj političkoj organizaciji bilo kao njeni funkcioneri i članovi, bilo kao njene interesne grupe čije specifične posebne interese zastupa ta politička organizacija, pozitivno diskriminisani u odnosu na one građane i građanke Republike Srbije koji nemaju veze sa tom političkom organizacijom. Demokratska stranka i država Srbija, čiji je Tadić predsednik, dva puta je država članovima Demokratske stranke, dva puta je država tajkunima koji profitiraju od Demokratske stranke, samo jednom ili čak nijednom onima kojime nemaju veze sa Demokratskom strankom, i svi to prihvataju kao normalno, mada to zabranjuju Ustav iz ’90, i Ustav iz 2006. Milošević je, u najmanju ruku, bar formalno zamrznuo funkciju predsednika partije dok je bio predsednik Republike. Tadić čak ni to neće da uradi u svom arogantnom kršenju Ustava. Institucionalne mere koje su na snazi, normativi koji su na snazi, samo stanje stvari, takvi su da od jednog, u biti, bledog političara, kakav je naš sadašnji predsednik Republike, prave osobu koja ima cezarističke mogućnosti i koja čak pokušava da nekada te mogućnosti iskoristi na štetu države.

Dobro vam je poznato da se ne možete zaposliti kao čistačica ukoliko niste ušli u klijentelu neke od stranaka koje su na nekom nivou društvene organizacije od opštine, mesne zajednice ili države na vlasti, pogotovo, ne možete ući u rukovodeće telo, ne možete dobiti plaćene mobilne telefone, ne možete biti član upravnog odbora… Pitanje je kako ćete se lečiti, pitanje je i kako ćete se obrazovati. O ovome ću kasnije nešto više reći, nastojeći da produbim svoje izlaganje. Sad samo kažem da su partije premrežile celo nebo javnog života Srbije. Izvršna vlast je članom 105, stav 2 Ustava stavila na raspolaganje političkim partijama mandate narodnih poslanika. Narodni poslanici nisu predstavnici građana, oni su senzali i agenti političkih partija u Srbiji.

To je konkretizovano kroz Zakon o izboru narodnih poslanika. Time je izvršna vlast potpuno podjarmila zakonodavnu vlast, ukinula republiku i stvorila faktičku oligarhiju. Međutim, i oligarhija bi mogla da bude pravna, kao što i autokratska država može da bude pravna. Imali ste tradiciju jozefinizma, imali ste Fridriha Velikog, koji su autokratski donosili zakone, a gubili građansko-pravne sporove pred sudovima u Beču i Berlinu. Ovde je, međutim, partokratija, odnosno vladavina centrala političkih partija koje su u datom času na vlasti, popuno uzurpirala i sudsku granu vlasti, formirala je Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva, ustanovila je da suštinski, preovlađujući broj članova oba tela bira Narodna skupština, koja nije ništa drugo nego skup agenata političkih stranaka, odnosno njihovih centrala.

PRIMERI PARTOKRATIJE

Kada je bio reizbor sudija i reizbor tužilaca, niko me ne može razuveriti u to, signali ko će biti reizabran ili unapređen, a ko će biti degradiran ili neizabran, stizali su sa nivoa okružnih odbora stranaka koje čine delove vladajuće partijske koalicije. Potpuno je podjarmljena sudska grana vlasti uključujući i tužilaštva koja su, po definiciji, nezavisni organi. I to je jedino što smeta Evropskoj Uniji. Njoj ne smeta partokratija ni autokratija, njoj ne smeta uzurpacija Republike od stranačkih rukovodstava, ali joj smeta pravna nesigurnost, jer bez obzira na to što je tržište Srbije malo, ono je interesantno za neke zemlje članice Evropske Unije, i one žele nezavisno sudstvo kako bi mogle da garantuju zaštitu svojih imovinskih interesa. I stoga Evropska Unija, bilo preko svoje misije u Beogradu, njenog šefa ili njenih predstavnika, bilo preko odgovarajućih tela u Briselu, daje neprestano pohvalne ocene o stanju na različitim područjima društvenog života u Srbiji, a neke od tih ocena su apsolutno netačne. Insistira samo da se obezbedi samostalnost ili bar suštinska autonomija sudske grane vlasti. I to će morati da se uradi pre ili posle. A mi ćemo naravno ostati u državi premreženoj nitima partokratskih mreža.

Da napravim kratku digresiju u smislu jednog dijahronog poređenja. Pod komunistima je, uglavnom, bilo drugačije. Mogli ste da postanete čistačica, a da ne ulazite u partiju odnosno u Savez komunista(osim u jednom kratkom razdoblju reidelogizacije krajem sedamdesetihgodina), mogli ste čak da prodrete u više srednje slojeve, da postanete profesor matematike u nekoj gimnaziji, a da ne budete član Saveza komunista. I znala su se pravila igre. Znalo se da ako hoćete da zauzmete neko mesto pri vrhu društvene piramide, morate ući u Savez komunista. Danas preko tog sistema patronaže i klijentizma, koji je bitno partijski po svom sadržaju, ne možete zaista da zauzmete ni jedan resurs koji bi vam po svakoj zdravorazumskoj osnovi pripadao, a da u taj sistem ne uđete, niti da dobijete radno mesto, niti da dobijete rukovodeće mesto, niti članstvo u upravnom odboru, niti članstvo u nekom savetu, niti neke kontakte, niti medijsku prohodnost. Partije sve kontrolišu.

Nevladine organizacije su dobrim delom korumpirane preko partijskih fondova. Po 60, 70, 80 procenata dotacija za nevladine organizacije iz pojedinih ministarstava su faktički namenjeni pseudostranačkim građanskim udruženjima. Kod mene, u Zrenjaninu, napravljena je neka pseudostranačka organizacija NVO Lige socijademokrata Vojvodine. Dobila je velika sredstva mimo bilo kakvih konkursa za ostvarivanje svojih ciljeva. S druge strane, neki drugi oblici civilnog društva su potpuno razdrobljeni partokratijom. Najbolji primer su sindikati, a bolji od najboljeg su crkve. Crkve su pod potpunom kontrolom političkih stranaka. Prema našem zakonodavstvu, da bi crkva bila priznata i da bi uživala svoje beneficije, ona mora biti registrovana. Naše zakonodavstvo nalaže, recimo, Srpskoj pravoslavnoj crkvi da ponaosob registruje Patrijaršiju i svih 14 eparhija koje deluju u Srbiji. I onda izvršna vlast, koja odvaja 300-350 miliona, kako koje godine, za dotacije crkvi i verskim zajednicama, lepo odlučuje: od ovih 14 eparhija, one gde su vladike poslušne, dobiće toliko. Tamo gde su vladike manje poslušne dobiće za toliko manje novca. Isto važi i za nagrade u smislu drugih resursa. Medijska prohodnost za pojedine episkope, ili za funkcionere nevladinih organizacija, ili za sindikalne funkcionere na javnom servisu, ali i na drugim servisima koji su morali da se suobraze bar za partokratiju, bitna je određena mera lojalnosti ili ono što se naziva stepenom netalasanja od strane predstavnika i predstavnica civilnog društva.

DA LI JE MOGUĆE DRUGAČIJE?

To je jedan nivo priče. Najlakše je kritikovati. Ja, naravno, mogu da se pitam da li je moguće da bude drugačije. Verovatno jeste. Ali me nešto drugo više zanima. Koje su to stvarne potrebe koje ispunjava partokratska vladavina? Ako bismo rekli da su to neki nevaljalci, neki Tadić, Dačić, Nikolić i ne znam ko, koji su ukrali republiku od građana Srbije i sad nose Republiku Srbiju na Kajmanska ostrva, pa da je tamo prodaju i žive negde srećno i berićetno, mi bismo pali na nivo teorije zavere ili na nivo teorije zlih ljudi i govorili bismo neistinu. Partokratija ispunjava stvarne društvene funkcije, ona ispunjava stvarne potrebe, tamo gde te potrebe ne može niko drugi da ispuni. Hajde da vidimo koje su to potrebe. Prvo, partijski šef u mesnoj zajednici, gradskoj i seoskoj, jeste šef iz stranke koja je na vlasti u datom nivou organizovanog društvu. Šta on meni može da dā?

Ako je u pitanju obrazovanje, može da potpomogne da posle izvršenog upisa u srednju školu moje dete koje je ostalo ispod crte bude ipak primljeno ili tako što će se naći iznad crte ili tako što će nekim drugim paralelnim načinom biti upisano u tu srednju školu. Ili možda na neki fakultet, koji je prestižan i gde, ako se prate formalna pravila igre, moj kandidat, odnosno moje dete, ne bi prošlo. Ako hoću da se lečim treba da se vidi od čega sam bolestan. Ako čekam na koronarografiju ili na snimanje na kompjuterizovanoj tomografiji ili na nuklearnu magnetnu rezonancu, ja ću verovatno umreti kao jedinka pre nego što to dočekam. Ali ako se obratim svom partijskom vođi u bloku ili u selu u kom živim, a pogotovo u opštini, a posebno ako je to opština koja je iz sedišta okruga gde živim, dosta su veliki izgledi da ću ja vremenom proći i kroz dijagnostičku proceduru. Ako je potrebna neka retka i skupa terapijska intervencija za mog člana porodice ili članicu porodice ili za mene samog, ja mogu da biram između toga da odvojim 10.000 eura koje imam ili nemam, (a pre će biti, s obzirom na stanje u Srbiji, da ih nemam nego da ih imam) da me operišu u Turskoj ili da sanjam o operaciji bilo gde i da čekam da umrem ili da me lepo preko reda stave na jednu gratis operaciju, koja mi po zakonu sleduje jer sam osiguranik, ali zahvaljujući partijskoj intervenciji i sa strankom povezanog para-partijskog kadra.

Mislim da ništa ne preterujem. Čak kad se radi o takvim banalnostima kao što su vrlo jeftine bočice nitroglicerina, kojih nigde nema, ja ću ih dobiti preko stranačkih veza. Ne mogu ih naći u apotekama, a nemam 1.000 dinara da kupim skuplju verziju u vidu spreja, jer ja sam možda star penzioner ili otpušten radnik. Možete me kupiti za bočicu nitroglicerina koja ne verujem da košta više od 150 dinara, kada je ima… Ali je nema. Daće mi je stranka. Ta bočica znači razliku između infarkta i odsustva infarkta ili između života i smrti, vrlo često. Ceo niz područja je pokriven na sličan način. Zaposlenje… o tome znate. Naveo sam ovaj primer sa šoferima iz pokrajinske vlade zato što bode oči, ali može da se primeni kad god i gde god hoćete, na bilo kom nivou organizovanja društva.

Za dobijanje rukovodećih mesta, i pod komunistima se često dešavalo da rukovodilac bude manje sposoban od podređenog, a da bude rukovodilac samo zato što je član Saveza komunista, a podređeni ili podređena to nisu. Ali su se znala neka pravila igre – ako hoću da budem profesor škole, a ne zanima me da budem direktor škole, neću ući u Savez komunista. Tamo su postojale druge koalicije, tamo je bila koalicija svih zaposlenih protiv nezaposlenih. U jednopartijsko vreme, kad bih jednom bio zaposlen, ako ne bih bio baš vrlo otvoren neprijatelj režima, ostao bih na svom radnom mestu do penzije, radio ili ne radio. U komunističko vreme vam čak nisu ni zabranjivali da radite ukoliko ste to želeli, to nije bilo kažnjivo ni na koji način. Većina sveta je radila malo i loše. Ako ste hteli ili morali zbog unutrašnje prinude da radite mnogo i dobro, niste bili kažnjavani. Danas vas partokratija često kažnjava ukoliko bez ovlašćenja radite mnogo i radite dobro. Samim tim što se tako ponašate, vi vršite direktan napad na sam sistem partokratske vladavine. Kritikujete svojim radnim postignućem sve, od svog neposrednog šefa do Borisa Tadića, tako da pripazite u svom poslu, koji znate kakav je, da ne budete vredni ili, ne daj bože, kvalitetniji, šta god to značilo, od svojih urednika ili direktora. Ili me nemojte poslušati, što je vaše potpuno legitimno pravo.

FUNKCIONALNA PARTOKRATIJA

Znači, ta partokratija zadovoljava moje potrebe kao običnog građanina na nivou lokalne zajednice gde ja živim. Zadovoljava moje potrebe i ukoliko sam predstavnik neke od biznis grupa, s obzirom da su svi resursi koncetrisani u malom broju ruku u osnovi političke vlasti, koja pokriva ono što su drugde tri grane vlasti. Ja moram da, ako sam čovek iz biznisa, uspostavim poseban specifičan odnos sa tom vlašću. Ja sam na određeni način reketiran, ali na drugi način ja ostvarujem interese svoje firme, svog koncerna ili svog poslodavca, ukoliko sam zadužen za odnose u okruženju moje firme. U korumpiranom društvu moram biti korumpiran. Ako želim da funkcionišem, ja moram, i ne samo što moram nego i hoću (tu nema razlike između biti prisiljen i odabrati) da ostvarujem svoje privredne interese preko partokratije. Ako sam kriminalac, ja moram biti povezan sa partokratijom. Ja ne mogu da se bavim kriminalom – sem na najnižem nivou, najsitnijim kriminalom koji primenjuju intelektualno vrlo ograničeni ljudi – ne mogu trajnije, ozbiljnije, uspešnije da se bavim kriminalom ako se ne povežem sa krugovima partijskih rukovodstava. I onda ću ja ići na iste večere, biti član iste masonske lože, odlaziti na iste prijeme, sedeti u istom drugom ili trećem, ili baš u prvom redu, sa onim državnim tužiocem koji bi trebalo da me sutradan u sudskoj sali optuži. Partokratija zadovoljava potrebe običnih ljudi, zadovoljava potrebe biznisa, zadovoljava potrebe kriminala.

U celom svetu je tako do izvesne mere. Svaka promena stranačkih vlasti i u Nemačkoj i u SAD dovodi do promene celog niza klijenata koji zauzimaju određene političke položaje, ali je to ograničeno do određenog nivoa. Kod nas se to probalo ograničiti time što je na normativnoj ravni rešeno da u izvršnoj vlasti samo ministri odnosno ministarke, državni sekretar, sekretarka bivaju smenjeni kada se promeni stranački sastav vlade, a da stručnjaci tj. činovnici ostanu. Međutim, to nije slučaj. Kažem vam, ovde su već i sami šoferi i same čistačice u svakom ministarstvu, odnosno u svakoj agenciji, neposredno vezani za svoje partijske patrone, pripadnike ovog ili onog partijskog rukovodstva na ovom ili onom nivou.

Šta bi pomoglo u smislu potrebnih promena na institucionalnoj ravni? Neki predlažu da se ojača ustanova predsednika Republike, odnosno da se veća mera izvršne vlasti dodeli ustavnim promenama predsedniku Republike, da bi oslabila moć potpuno partokratskog parlamenta koja nije ništa drugo nego jedna mašina za glasanje. Mislim, danas stvarno ne treba 250 poslanika. Dovoljno bi bilo njih 10 od kojih bi jedan imao 80 glasova, drugi 40, a treći 20, kao skupština nekog akcionarskog društva. Oni ne predstavljaju nikog drugog nego svoje stranke i smešno je da oni tamo sede, i ne čudi zašto je skupštinska sala uvek prazna. Zašto bi ljudi držali svoja tela u stolicama kada mogu da ih drže u udobnim foteljama ili da šetaju, što je dosta prijatno, ili da budu na nekom sasvim trećem mestu u društvu koje im odgovara i da dolaze samo na glasanje. Elem, postoji ideja da se pojača ustanova predsednika Republike i ja mislim da je to opasno. Mi ovde imamo tradiciju neproduktivne lične vlasti kroz raznorazna vizantijska, srednjovekovna, turska, obrenovićevska, karađorđevićevska, komunistička i miloševićevska vremena. Postoji ideja da se ojača proporcionalni sistem biranja narodnih poslanika i čini mi se da ta ideja ima, bar donekle, podršku Evropske Unije, u tom smilu da od 250 kandidata stranka ne bi mogla da izabere koga hoće i one najposlušnije da je predstavljaju u parlamentu, već one koji su prvi na spisku. Nisam siguran ni da je to dobro. Bojim se da se ne nastavi ova situacija sa velikim brojem malih stranaka koje su vrlo koruptivne i koje su u mogućnosti, kad god hoće, da blokiraju društveni razvoj, kao što je Dinkićeva stranka radila 2003. sa Živkovićevom vladom ili 2007. sa prvom Koštuničinom vladom, ili kao što je Tadić uradio 2008. sa drugom Koštuničinom vladom.

IZBORNI SISTEMI I PARTOKRATIJA

Postoji većinski sistem. Većinski sistem daje stabilnu vlast. Većinski sistem daje mogućnost da se glasa za osobu koja bi po definiciji trebalo da ima ako ne integritet onda popularnost. Tu se suočavamo sa opasnošću da umesto stranke bude korumpiran pojedinac. Mi smo imali većinski sitem na lokalnom nivou organizovanja društva pa smo videli kako je dovoljno u slučaju relativne izjednačenosti u broju odbornika glavnih političkih opcija uložiti neki novac, pribaviti odbornika iz ove stranke za tu cenu, iz one stranke za neku drugu cenu i formirati većinu koja je drugačija od one za koju su građani svojevremeno glasali. S druge strane, većinski sistem ne mora biti jednokružan. Kad bih ja mogao da biram, ja bih izabrao dvokružni većinski sistem, koji takođe omogućuje stabilnu vlast, daje apsolutnu većinu, uklanja, osim stranaka nacionalnih manjina, dobar broj ovih koruptivnih stranaka iz parlamenta, ali istovremeno čini zdraviji politički život, prisiljava na stvarnu transparentnu komunikaciju i kooperaciju, i prisiljava one koji pred drugi krug usmeravaju svoje birače da glasaju za nekog od kandidata koji su ušli u taj drugi krug. Usmerava ih da jasno i nedvosmisleno i uz obaveze obećaju i zatraže obećanja od kandidata kome upućuju svoje birače. To bi bilo neko kozmetičko, ili možda ipak plastično hirurško sredstvo, mada ne sredstvo sistemske hirurgije. Odsustvo ideologije kod naših stranaka je takvo da bode oči. Još negde ’97. godine je ceo opštinski odbor srpskih radikala prebegao u Čankovu Ligu u Titelu. A poznajete, kao što i ja poznajem, sigurno konkretne ličnosti koje su promenile po 6-7, po 8 stranaka za ovu 21 godinu višepartizma koliko imamo iza sebe u Srbiji.

Tu dolazimo do pitanja ideologija, a ja se bojim da ću biti dosadan jer pričam dugo, tako da bih ja sad završio i, što se kaže, predao se u vaše ruke. Vaša je volja da li će te ruke da me nežno miluju ili će da me tuku ili nadvikuju, potpuno sam na raspolaganju za svaki vid komunikacije. Prvo pitanje, da li su potrebna razjašnjenja? Pitanje, pa obrazlaganje, pa dopune, pa predlozi. Je l’ su potrebna razjašnjenja neka? Jesam li slagao nešto? Tačnije, slagao nisam. Jesam li preterao u nečemu? Previše sam zacrnio, prikazao crno belo?!

Jedna od polaznica seminara:

Mi to osećamo najviše. Naročito mi koji radimo za javnost i koji smo osnovani kao javno informativno preduzeće čija opština sve to finansira. Mi to osećamo na našim leđima. U piatnju je Radio televizija Preševo. Kada smo osnovani kao javno informativno preduzeće, direktor je zaposlio čoveka koji nema pojma. Direktor je doveo njega po partijskoj liniji i samo je rekao – ovo vam je novi radnik, vozač. Mi smo sada bili u Beogradu, a on nije mogao da se snađe. Hoću da vam kažem samo taj jedan prosti primer.

 Vladimir Ilić:

Jedan čovek iz vaše opštine mi je izneo jedini argument u prilog partokratije za koji mislim da je donekle osnovan. Bio je neki prijem, i ja pričam sa tim čovekom i ispričam ovu moju priču, samo mnogo sažetije, i on meni kaže – Da, ali gde drugde imaš organizovani politički život? Sve ostalo je mrtvo. U Srbiji su jedino stranke žive.

Polaznica seminara:

Jedini slučaj bi to bilo da sam ja završila za carinu i počela da radim kao novinar. I sad se otvori konkurs, i ja imam i radno iskustvo od 6 godina, i završila sam tu školu, ali nisam član nijedne stranke. I ja konkurišem, i ispunjavam sve uslove za taj posao, međutim nisam uspela da ga dobijem, zato što je neki stranački čovek primljen, pa je primljen i pre objavljivanja konkursa, i to je jedan prosti primer.

 Vladimir Ilić:

Nešto sam vam ipak malo crno-belo prikazao. Upozorio sam da jedan deo društvenog života ipak ostaje nepokriven, jer ne mogu stranke u višepartizmu ipak sve da pokriju, ne mogu čak u jednopartijskom društvu, a pogotovo u višepartizmu. Hoću da kažem da stranke ipak ne mogu baš sve da preklope. Društveni život je ipak toliko živ. Naravno, na minimalnoj ravni vam to ne znači mnogo. Ako umrete zato što ne možete da se lečite, ili u najboljim godinama ne možete da se zaposlite i da nađete posao za koji osećate da imate energije i za koji ste pozvani da radite, ne znači vam mnogo što negde neko uspeva da izmakne stranačkim mrežama i da se leči, zaposli ili da se školuje ili već koju prirodno-društvenu potrebu da ostvari.

Jedan od polaznika seminara:

Da li znate neki primer iz Evrope gde ne postoji ni trunka partokratije? Da li postoji neka država koja je uspela to da sredi na neki način?

 Vladimir Ilić:

Ideali su utoliko čistiji što su udaljeniji od stvarnosti. Ali i to može da se obrne. Što se više približavamo stvarnosti, utoliko smo dalje od ideala. U parlamentarnim demokratijama, gde stranke po definicijama moraju da imaju važnu ulogu, ne može se nigde do kraja eliminisati uticaj stranaka. S druge strane, u neparlamentarnim društvima koja mogu biti pravne države, čak u ustavnim društvima koja su neparlamentarna, imate situaciju koju ste opisivali. Recimo, Austro-Ugarska ili Nemačko Drugo Carstvo. Ja time ne zagovaram nedemokratske pravne ustavne država kakve su bile Nemačko Drugo Carstvo ili Austro-Ugarska. Ja samo hoću da kažem da je tamo stručnost odlučivala o vašem napredovanju. U karijeri je postojala potpuna vladavina zakona, a partije i parlament su imali minorni značaj. U mom gradu, Zrenjaninu, negde 1905. godine uhapse neke Srbe zbog toga što su psovali majku njegovom kraljevskom apostolskom veličanstvu Franju Josifu, u kafani, pijani. I sud mora da ih oslobodi jer u krivičnom zakoniku Kraljevine Ugarske ne stoji ni jedna odredba kojojm se zabranjuje psovanje majke njegovom svetom kraljevskom apostolskom veličanstvu. Austrijska administracija je bila toliko dobra administracija da je nijedna administracija u potonjim državama, na području koje je zauzimala Austro-Ugarska, nije uspela nadmašiti. Čak ni administracija one prve takozvane Čehoslovačke republike od 1918. do 1939.

Ja ne zagovaram neparlamentarne sisteme, nedajbože. Ne zagovaram ih, na prvom mestu, zato što su oni nemogući u 21. veku u Evropi. Nekad je bila moguća ustavna pravna država koja je neparlamentarna, a danas nije moguća ovde. Moguća je u drugim delovima sveta. Ali bilo je takvih primera, a izrazit primer partokratije su bile nekad Sjedinjene Države. Poređenje Vajmarske Republike i Sjedinjenih Država Amerike u vreme zlatnih dvadesetih godina jasno bi pokazivalo razliku, i pored sve slabosti demokratije u Vajmarskoj Republici, između vlasti stručnjaka i partijske vlasti. U Americi ste imali sveopšti gangsteraj u kome se nije pravila jasna razlika između Harija Trumana, kao budućeg predsednika i tadašnjeg partijskog aktiviste, gangsterskih vođa sa kojima se družio, privrednih krugova sa kojima su se družile i gangsterske vođei Truman, za razliku od Nemačke koja je bila demokratska pravna država uz sve pokušaje levih i desnih pučeva koji su silom bili suzbijani. U Nemačkoj niste imali partokratiju u vajmarsko vreme do 1930.

Jedan od polaznika seminara:

Mislim da je veći problem od cenzure autocenzura u Srbiji. Kod većine novinara to je povezano sa strahom od gubitka posla. Ja znam da mnoge stvari ni od urednika ni od novinara ne traže ni političari niti bilo ko u toj hijerarhiji, ali ja znam da oni jednostavno prećute neke stvari, jer oni sami ocene da nije dobro za njih da izađe u javnost. Evo da vam dam primer. Ja sam bio u televiziji gde je 10.000 ljudi ušlo 2000. godine. Ja sam imao sreće pa nisam nastradao tada, ali kada su sve povređene odneli kolima hitne pomoći i kada se sve to završilo, skontali smo tada da taj neki Žika Žmigavac95 posto stvari nije tražio od njega što je doneto. Upravo te stvari dovode do toga da što vi kažete iz Bosiljgrada imate samo tri rečenice. Negde sam ja našao da je sve svaljeno na načelnika policijske stanice u Bosilegradu jer, kao, on je zabranio da idu ulicama grada jer remete saobraćaj.

 Vladimir Ilić:

Nemam insajdersko iskustvo. Ono što znam jeste da postoji velik broj svetih krava, i u pogledu tema i u pogledu ličnosti. Ako je Čanak sveta krava, a od njega ne zavisi struktura vlasti u Srbiji, i u biti je marginalizovan, šta da mislim o ovim ostalima, o čelnim ljudima DS-a ili o Dinkiću dok je bio u milosti, ili možda danas o Dačiću, ili o nekim ključnim ljudima SPS-a, ili ranije o Koštunici ili već ko je bio na vlasti. A opet svete krave niko živi ne pominje Tadiću. Ono zbog čega je Milošević bio kritikovan, a to je da se sistematski krši Ustav, evo prvo Ustav iz 1990, a sad Ustav iz 2006. već pet godina. To nikog ne zanima.

U politici postoji nekoliko načina manevra. Jedan je naći rascep unutar bloka, pa igrati na jedne protiv drugih, drugi je naći partikularni interes trećeg činioca koji je međunarodni činilac (pri čemu mislim na OEBS, Ujedinjene nacije, Evropsku Uniju i na Savet Evrope) pa preko njih pritiskati, kao što je moja organizacija radila, i kao što druge organizacije rade kada je u pitanju nešto što smatramo da je zaista važno. Recimo, verska diskriminacija u drastičnom vidu. To deluje. I Doktori protiv korupcije su vrlo lepo privodili redu dr Milosavljevića, doskorašnjeg ministra zdravlja. Direktno bi išli na Brisel, na direktorat zadužen za proširenje, i to baš na njegovu sekciju za Srbiju i na misiju Evropske Unije, ovde konkretno na ljude sa imenom i prezimenom. I kada bi ministar napravio jednu od najkrupnijih brljotina, odnosno nezakonitosti, on bi morao da ustukne nazad. Uključite nove igrače u igru. Ako su dve strane u svađi, svejedno što ste uvereni da ste u pravu, a verovatno i jeste u potpuno u pravu, najlakše ćete svađu razrešiti ako povećate broj strana. Ovde ne možete da pozovete radnike da se protive pljačkaškoj privatizaciji, ali možete vrlo lepo da se zalažete preko Evropske Unije, ali istovremeno u Beogradu u Misiji i u Briselu, za promenu pravosudnog sistema, jer su tu u pitanju važni interesi zemalja Evropske Unije i njihovih firmi. Ne možemo Tadića nikako naterati da poštuje član 115 Ustava, ali bi se, u najmanju ruku, moglo prozivanjem naterati na objašnjenje da demokratija u Srbiji nije dovoljno razvijena. Evo, imamo jednu granu vlasti koja dobro deluje. To je nezavisna grana vlasti. Npr poverenik za informacije, zaštitnik građana, sad se javlja i poverenica protiv diskriminacije, odu i prenesu Tadiću naša gunđanja o kršenju člana 115 i on se bar pred njima vadi. Razmisliće koliko direktno da nastupi kao šef Demokratske stranke pri sledećem javnom nastupu. Efekat nije veliki, ali bar postoji. Alternativa je da jednostavno sedim i lamentiram, ali ako ću to da radim, to ću radije da radim zbog ličnih i porodičnih razloga, nego zbog socijalnih. Hoću da kažem da javni angažman podrazumeva optimizam u izvesnom smislu.

Sad ću da kažem još nešto, i molim vas da ne mislite da želim da vas provociram. Javni angažman, javna delatnost podrazumeva jednu meru amoralnosti, nemoralnosti, ne u smislu nepoštenja i nečasnosti, već u smislu odsustva finoće i gracioznosti u postupcima. Potpuno moralno, etički savršen može da bude samo kontemplativan čovek. Onaj ko dela mora donekle da krši neka načela, estetska načela, verska, čak i etička načela. Ako želim da oslabim partokratiju i ako mi, po svemu stran i odbojan Šešelj u svemu tome koristi, ja moram sa njim komunicirati, pod pretpostavkom da sam akter na partijskoj sceni Srbije. Pošto to nisam, ne moram sa njim komunicirati, ali da sam šef neke stranke ja bih morao sa Šešeljem da komuniciram.

Hoćete o ideologiji da pričam ili da nastavim ovu priču?

Problem sa ideologijama je kad ih partije imaju, a sve ih imaju ipak donekle. To što svaka ideologija zagovara po sebi jednu vrednost nije problem. Problem je što ako zagovarate jednu vrednost, vi onemogućavate ostvarivanje drugih vrednosti. Ako zagovarate ideologiju levice, koja podrazumeva socijalnu pravdu, jednakost, odsustvo neopravdanih nejednakosti, vi težite da to ostvarujete i što više to ostvarujete, utoliko više smanjujete građanska prava i slobode i demokratiju u nekom društvu, što vam nije cilj, ali što je neminovna posledica. Ukoliko zagovarate liberalne vrednosti, građanska prava i slobode, ljudsko dostojanstvo i demokratiju, vi ćete neminovno, što vam nije cilj, ali potpuno nužno, povećati socijalne razlike, nepravdu, pljačku i ugrožavanje interesa najsiromašnijih. Ukoliko zastupate desne vrednosti koje su nekad bile bitno verske, a sad su bitno nacionalne, vi ćete ojačati zajednicu, povećati intezitet brige za ono što je kolektivno u odnosu na sebičnu individualnost. Ali ćete, makar da vam i to nije cilj, smanjiti prostor slobode pojedinca, smanjiti demokratičnost društva i povećati socijalne razlike. Kad vršite ideološki izbor, vi izaberete jednog od bogova kojem se klanjate, ali vi ne samo što se klanjate dotičnom bogu, vi i protiv svoje volje, ali neminovno vređate druge bogove. Ako ste za slobodu – smanjujete pravdu, ako ste za pravdu – smanjujete slobodu i zajednicu, ako ste za zajednicu – smanjujete i slobodu i socijalnu pravdu, i to je problem sa ideologijama. Inače ne bi bilo levice, centra i desnice, inače ne bi bilo socijalista, liberala i konzervativaca, sve tri opcije su legitimne i ja sam ih sad šematski prikazao.

Jedan od polaznika seminara:

Nedavno sam pročitao jedan tekst da ne postoji neka ideološka strast koja treba da pokreće političku partiju, da se može još uvek videti kod ovih desno orijentisanih partija, recimo u Francuskoj, Nemačkoj i tako dalje, gde se tu i dalje ljudi bave politikom, ali da rade na politici zato što veruju u tu svoju neku ideju, i da strast postoji isključivo kod desničarskih stranaka, da kod ovih ostalih se u manjoj ili većoj meri to svodi na neku vrstu tržišta. Zanima me vaše mišljenje o tome.

Vladimir Ilić:

Tri nivoa su tu. Ako se javlja samo na jednom delu političkog spektra, znači da je taj deo političkog spektra u ofanzivi ugrožen, jer samo osećaj ugroženosti može da dā maksimum strasti, u privatnom kao i u javnom životu, na individualnoj i na kolektivnoj ravni. To znači da desnica gubi ako je jedino ona strasna, poletna i ako želi samo na osnovu psiholoških nagrada da funcioniše, a ne i na osnovu nekih opipljivijih nagrada. Drugi nivo, političari po pravilu ne razmišljaju o idejama, o vrednostima, već ih koriste. To ide u njihov opis radnog mesta. Oni prvo lažu sebe, naravno, da bi lagali druge. Subjektivno su najčešće pošteni, objektivno potpuno je svejedno da li su u SDS-u svih srpskih zemalja ili u Ligi, ako mogu iz jedne od ovih stranaka da bez unutrašnjih problema pređu u drugu. Poznajem ljude koji su to uradili. Naveo sam ceo opštinski odbor koji je prešao od Šešelja Čanku. Treće i najvažnije, da li postoji ideološko usmeravanje biračkog ponašanja? Tu se vode mnogobrojne diskusije čijim sadržajem uopšte ne mislim da vas zamaram. U Nemačkoj i Britaniji očigledno postoji, u SAD-u u snažnoj meri postoji, u nekim drugim državama gotovo da ne postoji. Nego, tu ima neka druga stvar! Hajdemo malo na Srbiju. Imali smo građanski pokret ’96–97. protiv tzv. krađe rezultata lokalnih izbora. Elem, zanimalo me je ko su akteri demonstracija u Beogradu. 85 odsto njih su pripadali srednjim slojevima, 15 odsto radničkoj klasi. 85 odsto njih su živeli u centru Beograda, užem ili širem, 15 odsto na periferiji, prigradskim naseljima, vanbeogradskim naseljima. Naravno tih 15 odsto iz radničke klase i 85 odsto nisu se u potpunosti preplaklapali, ali su se u velikom delu preklapali. Miloševićev poredak je, kao i svaki drugi poredak, ipak bio klasno zasnovan poredak. Oslanjao se na interese nižih slojeva koji su relativno manje gubili nego srednji slojevi. Protivno uobičajenom mišljenju, srednji slojevi su tokom devedesetih opstali i samo su se približili, po nekim standardima, nižim slojevima. Promene dve hiljaditih su bitno vodile interese srednjih slojeva, nezavisno od klasnog sastava ljudi koji su sami demonstrirali po ulicama, što se vidi i posle 2000. godine.

Rakovica je dugo držala Miloševića. Imate u Republici nešto više o tome iz ’97, razgovori koji su vođeni sa ljudima iz Rakovice i nekoliko autorskih tekstova o promenama posle oktobra 2000.

1996. i 1997. – opet ti protesti. Jedna ozbiljna firma, Centar za sociološko istraživanje javnog mnjenja, politikološko istraživanje javnog mnjenja Instituta za društvene nauke, radi ispitivanje stava građana Srbije prema protestima izborne krađe. Rezultati su 48 odsto prema 48 odsto. Srbija je potpuno raspolućena, niži slojevi su za Miloševića, a srednji slojevi su za promenu i protiv Miloševića. To i danas imate, pri čemu su svi slojevi razbijeni, pa imate paralelne grupacije. Imate staru i modernu radničku klasu, imate stare i moderne srednje slojeve, imate raznorazne frakcije među preduzetnicima. Na selu imate latifundiste, krupne samostalne seljake, seoski proletarijat i ljude koji su u pseudofeudalnom odnosu. Postoji još uvek klasno uslovljeno glasanje, ali ideologija je mnogo prisutnija među biračima nego političarima, jer birači 2008. u maju izaberu jednu desnu koaliciju sa jednom levom strankom u njenom sastavu, koaliciju radikala, Koštuničinih demokrata i SPS-a. Zbog uticaja drugih činilaca, a ne izbornih rezultata, dva meseca kasnije, u julu 2008. formira se potpuno drugačija vlada, Tadićeve demokrate, SPS koji je prebegao i Dinkićev G17. Ideje su prisutnije kod građanki i građana nego kod političara, pri čemu ću opet da naglasim: političari subjektivno ne lažu.

Jedan od polaznika seminara:

Kakav je to kombinovani sistem koji se koristi u Vojvodini?

Vladimir Ilić:

Polovina se bira proporcionalno, a polovina se bira po većinskoj listi. On je zanimljiviji po rezultatima koji se mogu analizirati na raznim nivoima. Recimo, zanimljiv je po tome što je Vojvodina, zaista, do te mere postala pitanje Demokratske stranke, u kome su poslanici birani po većinskom sistemu, da su najbolji kandidati vojvođanskih Mađara gubili od kandidata iz Demokratske stranke koji su isto bili Mađari, ali ljudi DS. To je jedna stvar.

Druga stvar, u nekim od tih izbora po većinskom sistemu moglo se pratiti kako zagovaranje određene političke opcije biva prepoznato samo od strane onih građana čiji je to realni interes, pa je Savez vojvođanskih Mađara, dok je zagovarao teritorijalnu autonomiju, dobijao nesrazmerno mnogo glasova među Mađarima koji bi živeli u okviru te autonomije. A rivalska stranka, Demokratska stranka vojvođanskih Mađara, dobijala je nesrazmerno mnogo glasova među Mađarima koji bi živeli van granica autonomije, i kojima je bilo savršeno jasno da bi se stvaranje teritorijalne mađarske etničke autonomije poklopilo sa jednim scenariom Bosne, bez krvi, miroljubivom selidbom stanovništva.

Mađari sa juga bi morali na sever u autonomiju, na ovaj ili onaj način, a ne-Mađari sa severa na jug, u područje van autonomije. Tako da je i sama Vojvodina u tom pogledu zanimljiva. Ali čini mi se da su ruski analitičari, iz ambasade u Beogradu(govorim ovo bez trunke ironije, šale i sarkazma), najdublje otišli u analizi političkih kretanja u Vojvodini, a posebno onih kretanja koja su vezana za autonomiju Vojvodine, ostvarenu ili neostvarenu, željenu ili osporavanu. Vojvodina je ruska laboratorija na istraživačkom planu, a na realnom političkom planu ona je stranačko pitanje Demokratske stranke.

Ja nemam ništa više da kažem. Hvala vam.

(Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u Novom Sadu od 4. do 6. marta 2011. godine. Projekat podržala Ambasada Velike Britanije u Srbiji. Predavač je direktor Centra za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina i profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu.)

Ja sam Maja Sedlarević, i potpredsednica sam Skupštine Vojvodine, ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine. U stranci sam potpredsednica Izvršnog odbora. Ovo vam naglašavam iz jednog vrlo jednostavnog razloga zato što želim na početku svog izlaganja da vam ispričam jedno čisto stranačko iskustvo, ali ostatak mog izlaganja će zaista biti sa aspekta nekog ko je u pokrajinskom parlamentu. Zaista se u svom radu, kada su ovakvi skupovi u pitanju, trudim da ne iznosim stranačke stavove ili bar da ih što manje iznosim.

Inače, po profesiji sam magistarka rodnih nauka. Ovo vam govorim zbog toga što kada kroz šalu razgovaram sa svojim prijateljima onda volim da kažem da se ja u svom političkom i profesionalnom angažmanu bavim dvema temama: jedna je autonomija Vojvodine, a druga je rodna ravnopravnost, i prosto ne znam koja je od te dve teme veća utopija. S druge strane, to je motiv više da budem aktivna i da ne gubim entuzijazam u svom radu. Iza mene je sada već četrnaestogodišnji stranački rad. Od 2000. godine sam na nekoj javnoj funkciji, znači iako imam, po nekima, malo godina za bavljenje politikom, ipak imam dovoljno političkog iskustva da kredibilno govorim, između ostalog, i na ovu današnju temu.

MILAN NEDIĆ I CENTRALIZAM

Danas je na televiziji B92 objavljen jedan prilog, koji bih ja mogla da potpišem, s obzirom da se odnosi na to da se u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji u hodniku, između ostalih portreta, pojavio i portret Milana Nedića. Međutim, u tom prilogu izrečena je jedna netačna činjenica, a to je da je ta kragujevačka gimnazija najstarija gimnazija u Srba, u Srbiji ili srpska gimnazija, kako je rečeno u prilogu. Nekoliko vojvođanskih gimnazija su starije od Prve kragujevačke gimnazije. I onda dođete u situaciju da možete da tumačite svakojako činjenicu koja je objavljena: da neko ne zna za vojvođansku tradiciju i za obrazovanje vojvođanskih Srba, da ne zna za vojvođansku istoriju, ili oni zlonamerni bi mogli da kažu da B92 ne vidi Vojvodinu u okviru Srbije.

Kako god bilo i kakvi god bili naši stavovi, činjenica jeste da je Vojvodina u okviru Republike Srbije. Činjenica jeste da je nekoliko vojvođanskih gimnazija starije od kragujevačke gimnazije i činjenica je – ja zaista želim da verujem u to – da je informacija koja je izrečena nemarnost novinara. To novinarima ne bi smelo da se desi.

Zašto sam vam na početku istakla svoju stranačku pripadnost? Ja dolazim iz stranke koja je regionalnog karaktera i kažu najveća relevantna regionalna stranka u ovoj zemlji, koja kroz svoj rad na sve moguće načine apostrofira autonomiju Vojvodine, odnosno vraćanje autonomije Vojvodine kao svoj prvi princip i princip na kome najviše insistira. Između ostalog, želim da vam ispričam svoj lični utisak od prethodne dve nedelje, s obzirom da smo mi sada u jednoj velikoj kampanju i sigurna sam da ste vi videli, i u Novom Sadu i u drugim mestima u Vojvodini, bilborde “Sedam godina vojvođanske zastave”. Ja sam nekako izabrana u Izvršnom odboru svoje stranke da budem nositeljka ove kampanje i mediji su bili upućivani na mene da sa mnom komuniciraju o našoj akciji, koja je vrlo afirmativna i ima jedan potpuno pozitivan karakter. Tako smo se odlučili, iz prostog razloga, jer smatramo da ni jedna negativna konotacija ne sme da se pojavi ni u medijima ni inače vezano za zastavu Vojvodine, jer zastava Vojvodine jeste simbol naše pokrajine i treba, prosto, građani da je prihvate i usvoje kao svoju.

Zašto vam ovo pominjem? Svi ste predstavnici medija i prosto želim da vam ukažem na nešto što se meni pojavilo kao problem u prethodne dve nedelje. Novinari su krenuli da se javljaju i da se raspituju o akciji. Akcija izgleda tako da su neke od lokalnih samouprava u Vojvodini postavile vojvođanske zastave na zgrade skupština-opština, neke nisu. U momentu početka naše kampanje, 22 lokalne samouprave su to uradile, 23 nisu. U ovom momentu, samo 13 nije. Znači, 10 lokalnih samouprava u prethodnih nedelju dana je na inicijativu Lige to uradilo.

U početku, novinari su zvali i raspitivali se o akciji jer je prosto bilo interesantno šta sad to mi radimo i zašto mi sad to radimo, i zašto neke lokalne samouprave to do sada nisu uradile. I ja sam davala odgovore na ta pitanja, i onda se pojavio Branislav Ristivojević, predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke Srbije, koji je, retorikom kojom se služi DSS govoreći o Ligi socijaldemokrata Vojvodine, rekao da je to separatistički čin i da je to još jedna predstava Lige socijaldemokrata Vojvodine, i da je to dokaz da mi imamo separatističke težnje. To sve naravno nije tačno, jer Ustav, zakon i razni pokrajinski propisi regulišu postojanje zastave. Onda je on rekao jednu stvar koja je potuna neistina, a to je da postoji odluka Ustavnog suda po kojoj se poništava odluka Skupštine Vojvodine o postojanju zastave. E onda sam ja imala mnogo poziva različitih novinara i različitih redakcija da odgovorim na tvrdnje Branislava Ristivojevića. Niko od novinara nije prvo proverio da li je to što je Branislav Ristivojević rekao istina ili nije, nego su mene doveli u situaciju da se branim od nečeg što nije istina. I onda kad ja kažem – Da, ali to što je on rekao nije istina – onda sam dobijala kao odgovor – Ali ajde, vi odgovorite.

Jedan od polaznika seminara:

Koji je vaš komentar na to?

Maja Sedlarević:

Komentar je bio da je to nešto što nije istina. I onda dođete u situaciju da prosto morate da odgovorite, jer ako ne odgovorite ispašće da to što je on rekao jeste legitimna informacija. Ovo je bila čisto mala digresija nevezano za našu glavnu temu, ali prosto se, negde, nameće kao tema za razmišljanje. I to je nešto što se tiče autonomije Vojvodine.

USTAV – SAMIM SOBOM

Ustav Republike Srbije je takav kakav jeste. Ja sam pripadnica stranke koja je vodila antireferendumsku i antiustavnu kampanju, i koja je od pre donošenja Ustava bila protiv ovakvog Ustava, pre svega zbog položaja Vojvodine, ali i zbog preaumbule i zbog tretmana međunarodnog prava, kao i zbog još mnogih drugih stvari o kojma možemo da razgovaramo ukoliko vas interesuje. Ali, ono što Ustav Republike Srbije jedino garantuje Autonomnoj Pokrajini Vojvodini kao izvornu nadležnost jeste postojanje simbola koje donosi Autonomna Pokrajina. To je jedina izvorna nadležnost koju Autonomna Pokrajina Vojvodina danas ima. E sad, da bismo nastavili priču moramo da krenemo negde od početka.

Vojvodina je do ’90. godine imala punu autonomiju, imala svoj Ustav, imala zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, izvorne prihode i imovinu. Ukidanjem Ustava ’90. godine, donošenjem novog Ustava, potpuno je ukinuta autonomija Vojvodine. Tada je donet, pored „Miloševićevog Ustava“, i “Miloševićev Statut Autonomne pokrajine Vojvodine“. Pet godina kasnije, donet je onaj čuveni „Šešeljev zakon“ kojim su svi prihodi i sva imovina prešli u vlasništvo Republike Srbije. Možemo mi sad da pričamo o tome koliko je ta nagla centralizacija imovine i prihoda bila štetna i pogubna za celu zemlju i posebno za Vojvodinu, međutim, ono što je sporno pitanje i pitanje koje ja stalno postavljam, a iskreno se nadam da bi ove godine to trebalo da bude rešeno, jeste – kako je moguće da mi 2011. godine još uvek imamo na snazi i još uvek pričamo o jednom od najštetnijih zakona koji je doneo Milošević. On je donet ’95, a mi smo u 2011, a 2000. su bile demokratske promene. Odgovor na to pitanje je vrlo jednostavan i lak. Niko neće lako da se odrekne vlasti.

1995. godine, kada je sve centralizovano, sva vlast i moć i sve finansije su preseljene u Beograd. I jedini odgovor koji ja imam 2011. godine o tome zašto taj zakon još uvek nije ukinut i zašto je još uvek na snazi, jeste da svaka sledeća republička, odnosno centralna ili državna vlast prosto nije želela da se odrekne vlasti, moći, uticaja i novca koji se sliva u Beograd. Kada pričam o Beogradu onda, verujte mi, ne pričam o gradu Beogradu, nego vam pričam o centralnim vlastima i zato nemojte drugačije da tumačite moje pominjanje Beograda. To je neka predistorija o tome šta se desilo ’90. godine.

Od 2000. godine do danas ne mogu da kažem da nije urađeno ništa po pitanju autonomije Vojvodine, jer jeste. Urađene su neke stvari, ali su i dalje potpuno nedovoljne i nevidljive kada je vraćanje autonomije u pitanju.

Prvi omnibus početkom dve hiljaditih je trebalo da bude samo najava vraćanja nadležnosti Vojvodine. Drugi omnibus, kako mi nazivamo ovaj Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, koji je donet 2009. godine, bio je više-manje samo paravan za nevraćanje suštinske autonomije Vojvodini.

PLATFORMA ZA VOJVODINU

Ako želim da vam pričam o Ustavu, o statutu i o zakonu, o nadležnostima, a sve kroz aspekt nedonošenja zakona o imovini i prihodima Autonomne Pokrajine Vojvodine koji su neophodni da bi bilo šta od autonomije zaista postojalo, sve je prevara. Prevara u smislu manipulacije informacijama. I iz tog aspekta želim da vam pričam i o Ustavu i o Statutu, odnosno o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti. 2005. godine, znači godinu dana pre donošenja Ustava Republike Srbije, Izvršno veće Autonomne Pokrajine Vojvodine, na čijem čelu je i sadašnji premijer Bojan Pajtić, donosi Platformu o autonomiji Vojvodine. Tu platformu potpisuju svi članovi Izvršnog veća Vojvodine, znači predstavnici svih stranaka vladajuće koalicije 2005. u Vojvodini.

U toj platformi jasno piše i taksativno je navedeno da se traži da u Ustavu Republike Srbije bude definisano da Vojvodina ima svoju zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, izvorne prihode i imovinu. Podvlačim – svi članovi tadašnjeg Izvršnog veća Vojvodine glasali su za ovu platformu. To je bilo 2005. 2006. godine, mesec dana pre usvajanja Ustava Republike Srbije, premijer Pajtić izjavljuje da nismo na pijaci da bismo se cenkali i da ćemo za Vojvodinu tražiti sve ono što stoji u platformi Izvršnog veća iz 2005. godine. Nešto malo više od nedelju dana pre donošenja Ustava, on potpuno okreće svoju priču i počinje da priča o tome kako je video tekst predloga Ustava i kako je on zadovoljan onim što tamo piše vezano za Vojvodinu, i kako je Vojvodina predlogom Ustava Srbije dobila svoju ekonomsku autonomiju, što nam je najbitnije, jer nam se time vraćaju prihodi i moći ćemo da sprovodimo sve svoje aktivnosti i da se dalje razvijamo.

Ustav Republike Srbije donet je novembra 2006. godine na referendumu, koji je trajao dva dana, pod vrlo čudnim i sumnjivim okolnostima. Ali ostavljamo istoriji da priča o tome, pošto nemamo ništa baveći se time, nego prosto moramo ići dalje i raditi na menjanju tog Ustava i na menjanju svega onog što ne valja u tom Ustavu. Ustav je donet posle dvodnevnog referenduma i on nije prošao u Vojvodini. Nije prošao u Vojvodini verovatno najviše iz tog razloga što su Vojvođani prepoznali koliko je taj Ustav po Vojvodinu bio prevara. Ustav je po Vojvodinu bio prevara iz više razloga, a ja ću vam navesti samo neke. To bi, prosto, moglo da se reflektuje i na druge krajeve Srbije jer naš Ustav uopšte ne prepoznaje mogućnost decentralizacije kao proces, a da bismo ušli u Evropsku Uniju, moramo da se decentralizujemo.To mora svima da bude jasno, i mi ćemo morati da menjamo Ustav da bi dali mogućnost decentralizacije vlasti, odnosno regionalizacije države. Kao što vam je svima poznato, u preambuli stoji da je Kosovo neodvojivi deo Srbije, stoji da je Srbija zemlja srpskog naroda i ostalih građana i slične stvari. Vojvodina se pominje prvi put u 183. članu tog Ustava i to kao brojka, kao cifra. U tom članu stoji da Atuonomnoj Pokrajini Vojvodini pripada najmanje sedam procenata republičkog budžeta. Znači, naš budžet može da bude najmanje sedam procenata republičkog budžeta.

PROCENAT U USTAVU

E sad, ne možemo da govorimo ni o kakvoj ekonomskoj autonomiji iz više razloga. Prvo, potpuni je nonsens to što se procenat pronašao u tekstu najvišeg pravnog akta jedne države. To ne da nije praksa, već je nezabeležena praksa da se u Ustavu pronađe procenat vezan za bilo šta. Vojvodina čini trećinu teritorije i trećinu stanovništva Republike Srbije, a republički budžet Vojvodina puni od 35 pa naviše procenata godišnje, u zavisnosti od toga koliko je dobra godina bila. Onda vam postaje jasno koliko je strašno da joj se vrati samo sedam procenata. To znači da joj se vrati svaki sedmi dinar od onog što zaradi. Gledano sa tačke centralizovane Srbije, lokalnih samouprava i Autonomne Pokrajine Vojvodine, to znači da sve što se zaradi u bilo kojoj lokalnoj samoupravi ili bilo gde u Srbiji, sav taj novac ide u Beograd, a Beograd na kašičicu vraća lokalnim samoupravama i Autonomnoj Pokrajini Vojvodini onoliko koliko proceni. To je prosto neodrživo stanje. To je što se tiče Ustava.

Onda smo došli u sledeću fazu, posle donošenja Ustava. Šta god mi mislili o njemu kao lojalni građani, dok se Ustav ne promeni, mora da se postupa u skladu sa važećim najvišim pravnim aktom. U skladu sa važećim pravnim aktom, mi smo došli u situaciju da moramo da donesemo najviši pravni akt Pokrajine, a to je Statut Autonomne pokrajine Vojvodine. I onda se leta 2008. godine krene u pripremu Predloga statuta Autonomne pokrajine Vojvodine, posle izbora koji su bili u maju. Tada je već bila konstituisana skupština. Predlog statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine su još 2007. godine izradile dve političke stranke iz Vojvodine, a to su Liga socijaldemokrata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara. Predlog statuta sa kojim je Demokratska stranka, kao najveći koalicioni partner vladajuće koalicije u Vojvodini, izašla pred nas i ostale koalicione partnere bio je prepisani predlog SVM-a i Lige u 90 procenata, ali su iz tog predloga izbačeni svi mogući atributi autonomije koji su u skladu sa Ustavom. Samo su davali neke veće nadležnosti Vojvodini od onog što se sada nalazi u poslednjoj verziji statuta.

Predlog statuta je bio na javnoj raspravi zato što smo mi iz pokrajinske administracije zaista na sve moguće načine želeli da izbegnemo priču koja je pratila donošenje Ustava. Bio je na javnoj raspravi punih mesec dana, ljudi su kroz različite oblike komunikacije mogli da reaguju na predloženi tekst, držane su javne rasprave u vidu tribina, postojala je posebna e-mail adresa i adresa na koju su ljudi pisanim putem mogli da upute svoje primedbe, i svako ko je želeo da reaguje na tekst, odnosno tada još nacrt statuta, mogao je to da učini. Bilo je tu raznoraznih predloga i sugestija. Neki od njih su i usvojeni.

Završena je javna rasprava i mi smo u Skupštini Vojvodine 14. oktobra usvojili Predlog statuta. 13. oktobra je na adresu predsednika države, premijera države, predsednika Skupštine, premijera Vlade Vojvodine i na još desetak adresa stiglo pismo grupe intelektualaca okupljenih oko Srpske akademije nauka i umetnosti, u kome je Statut proglašen za separatistički akt, da smo mi pod okriljem noći napisali nekakav akt koji vodi ka secesiji Vojvodine i slično. I onda dođete u situaciju da se opet branite. Sad vam ja navodim sve ono u čemu su i mediji učestvovali. Tom pismu je data tolika medijska pažnja, a oni su se potpuno neutemeljeno obratili nama dan pre sednice na kojoj smo doneli Predlog statuta, a imali su mesec dana da učestvuju u javnoj raspravi i da kvalitativno utiču na sadržaj tog akta. Onda dolazimo u jednu potpuno neverovatnu situaciju, a ona se sad ponavlja vezano za kancelariju Vojvodine u Briselu, te ću napraviti paralelu između donošenje Statuta i otvaranje kancelarije.

Mi smo, znači, 14. oktobra 2008. godine doneli Predlog statuta Vojvodine. On je predlog do momenta dok Republički parlament ne da svoju saglasnost na njega. U procesu javne rasprave i u procesu čitave priče vezane za Statut, ja sam bila ta koja je sve vreme ukazivala na još jednu od nedoslednosti Ustava i Ustavnog zakona, a to je da Ustavni zakon predviđa obavezu pokrajinskog parlamenta da u roku od 90 dana od konstituisanja do saziva novog parlamenta mora da donese predlog novog statuta Vojvodine. Znači, mi smo imali rok od 90 dana to da uradimo. Međutim, Ustavni zakon nije predvideo rok u kome republička skupština mora da dāili ne dā svoju saglasnost na ovaj dokument. Mi smo ovaj dokument poslali redovnim putem u Skupštinu Srbije na davanje saglasnosti. Saglasnost smo dobili u decembru 2009. godine, odnosno 14 meseci kasnije. Tih 14 meseci kasnije su, u novijoj istoriji, sigurno 14 najmučnijih meseci što se tiče Vojvodine. Posle dugog vremena, odnosno od 1988. godine kada su “autonomaši” potpuno satanizovani i kada su prikazani kao neprijatelji naroda broj jedan, ponovo su se javili slični novinski napisi u medijima. To može da vam kaže i kolega Pralica pošto je rađena analiza kako je Vojvodina tretirana i kako je Vojvodina prikazana u medijima.

Jedan od polaznika seminara:

U kojim medijima je prikazana Vojvodina na taj način?

Jedan od polaznika seminara:

Dnevnik, Politika, Blic, Mađar so.

Jedan od polaznika seminara:

Kako su ponašali elektronski mediji, kao što je RTS?

Jedan od polaznika seminara:

Nisam pratio elektronske medije.

DISKURS IZ DEVEDESETIH

Maja Sedlarević:

Znači, ponovo se vratio diskurs ranih ’90-ih godina kada je Vojvodina satanizovana u smislu poistovećivanja autonomije sa separatističkim idejama. I onda dođete u jednu, potpuno glupu situaciju u kojoj vi morate da donesete statut kao najviši pravni akt Pokrajine koji mora da se uskladi sa novim Ustavom Republike Srbije, a s druge strane, ljudi koji su iz stranaka koje su pisale Ustav Republike Srbije (tu prevashodno mislim na DSS) optužuju vas da je to separatistički akt. To nije tačna informacija, jer je statut morao da bude u potpunosti usklađen sa Ustavom.

Elem, mi smo 14 meseci prolazili kroz jednu ozbiljnu agoniju i tu se najbolje pokazala slabost demokratije i parlamentarizma u Srbiji. Onda je Statut donet u jednoj poprilično negativnoj atmosferi, u kojoj su morali da se vrše neki kompromisi koji čak nisu bili ni pravno i proceduralno ispravni, a sve zarad toga da svi koalicioni partneri na republičkom nivou pristanu da glasaju za ovaj akt.

Znači, kad je donošen Ustav, imamo situaciju dvodnevnog referenduma pod sumnjivim okolnostima. Kada je bio Statut u pitanju, imamo sledeću situaciju – mi smo dokument poslali u republički parlament, republički parlament je trebalo da kaže – Da, saglasni smo – ili – Ne, nismo saglasni. E, oni to nisu uradili, nego su mimo bilo kakve procedure i bilo kakvih pravnih pravila vratili pokrajinskom parlamentu akt koji smo im mi poslali, i tražili da se izvrše neke izmene. Ja pripadam stranci koja je napustila to zasedanje i koja nije želela da učestvuje u ovoj aktivnosti zato što pokrajinski parlament ima svojih 120 poslanika, ti pokrajinski poslanici su predstavnici građanki i građana Vojvodine i, ako smo i izglasali ovo što piše na ovom papiru, vi meni recite da to nije dobro, pa ću ja onda da menjam, ali nemojte kao đacima ponavljačima da mi vraćate materijal koji se vama ne dopada.

Elem, krajem 2009. donet je Statut i donet je Zakon o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine.

Ja ću vam, na kraju, objasniti zašto ja uzimam uvek za primer Bojana Pajtića. U ovakvim situacijama mi je najjednostavnije da na njegovom primeru objasnim poziciju Vojvodine. Na kraju ću vam objasniti zašto.

Dolazimo u situaciju da je donet Zakon o utvrđivanju nadležnosti i onda krene da se priča o tome kako Vojvodina dobija 152 nadležnosti. Niko nikad niti je, niti će uspeti da izbroji jednu, dve, tri, četiri, pet, ni 152, ni 360, ni 14 nadležnosti. Prosto je to nemoguće, zato što to nije zakon kojim se nove nadležnosti sa republičkog prebacuju na pokrajinski nivo, nego je to zakon koji definiše sve moguće nadležnosti koje su i postojale, koje su sad prenete i koje će u se budućnosti prenositi sa republičkog na pokrajinski nivo. Prosto, brojem je nemoguće jasno definisati koji je to broj nadležnosti.

Jedan od polaznika seminara:

Oprostite, molim vas. Vi to pričate o vašem koalicionom partneru?

Maja Sedlarević:

Da, ja pričam o predsedniku Vlade.

Polaznik:

Kako biste pričali o predsedniku da nije koalicioni partner? He, he, he.

Maja Sedlarević:

Ja nemam nikakav problem…

Učesnik:

Ma šalim se ja…

Maja Sedlarević:

Ne, ne, ne, OK, ja hoću da vam odgovorim. Ja nemam nikakav problem da pričam i o tom učešću moje stranke u vladajućoj koaliciji, niti da kritikujem predsednika moje stranke, ukoliko je to potrebno. A objasniću vam zašto pričam o Bojanu Pajtiću.

Zašto 152? Zašto je rečena neka cifra koja ozbiljno zvuči? Vi kad kažete 152 nadležnosti, to zaista može ozbiljno da zvuči i svako bi mogao da kaže – Pa vidi, nije da baš nije ništa. – 152 nadležnosti ili neki broj nadležnosti su… svi poslovi koje Vojvodina radi ili je sad počela da radi. Na primer, Pokrajinski sekretarijat imenuje direktore škola, Odbor za obrazovanje menja imena škola… To su nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, tog su značaja i vrednosti. Izvorna nadležnost Autonomne Pokrajine Vojvodine, ponoviću vam, jeste isključivo donošenje i utvrđivanje simbola Autonomne Pokrajine Vojvodine. E sad, dolazimo do ključnog pitanja, a to je Zakon o imovini i Zakon o izvornim prihodima Pokrajine i lokalnih samouprava. Ako pričamo sa aspekta lokalnih samouprava, nekog srednjeg nivoa vlasti, nekih budućih regiona koji će postojati u Republici Srbiji ili Vojvodini kao autonomnoj pokrajini u Srbiji, ovo su dva ključna pitanja.

Proces decentralizacije podrazumeva princip supsidijarnosti. Supsidijarnost je jedan od principa na kojima počiva Evropska Unija. Supsidijarnost je nešto što će zaista, za razliku od nekih stvari, biti zahtevana od nas. Šta znači supsidijarnost? Najjednostavnije rečeno, to znači spuštanje vlasti na najniži mogući nivo. U praksi, kod nas bi to značilo sledeće – sve što može da se reši na nivou mesne zajednice, rešava se na nivou mesne zajednice pa vi, recimo, dokumenta vezana za prostorni plan vašeg dela grada ili dozvole vezane za kraj mesta u kom živite možete dobiti u mesnoj zajednici. Sva ona pitanja i sve one stvari koje su vezane za lokalnu samoupravu dobijate u vašoj opštinskoj ili gradskoj upravi. Sve ono što je vezano za jedan region, sva pitanja koja mogu da se reše na nekom regionalnom nivou ostaju na tom srednjem nivou vlasti. Samo pitanja od državnog značaja ostaju na državnom nivou. To su pitanja fiskalne, monetarne politike, odbrane, spoljne politike… Naravno, spoljna politika mora da bude na državnom nivou i mora da bude centralizovana. Monetarna politika je kod nas na državnom nivou, a kada budemo ušli u Evropsku Uniju monetarna politika je nešto što će biti na nivou Evropske Unije. I to je pravilo koje je Evropska Unija nametnula svim državama članicama, i prosto je to princip koji ćemo mi morati da primenimo kod nas da bismo mogli uopšte da razmišljamo o Evropskoj Uniji. Supsidijarnost je jako dobra iz više razloga, a najbitniji razlog je taj što je time vlast mnogo bliža građanima. Kad vi za neku potvrdu ili nešto što vam treba možete da odete u sledeću ulicu gde je kancelarije mesne zajednice, to je super. Kad možete većinu stvari koje vam trebaju za bilo šta da uradite u svojoj opštini, to je sjajna stvar i to, prosto, pospešuje efikasniju komunikaciju građana i administracije, ne samo vlasti, nego i administracije uopšte.

Izvolite (obraćajući se jednom od učesnika seminara)

Polaznik seminara:

Da li supstidijarnost može da donese lokalna samouprava na svom nivou ili mora država, pošto lokalna samouprava donosi neke odluke o radu mesnih kancelarija?

Maja Sedlarević:

Ne. To mora da bude sistemski rešeno. Mora da bude sistemski rešeno! Postoje neke stvari koje lokalne samouprave mogu da donesu same, ali recimo, Inđija kao lokalna samouprava koja je najefikasnija u ovom momentu u zemlji Srbiji, najbolji je primer za to. Jer, vi u Inđiji sve potrebne dozvole možete da dobijete…

Jedan od polaznika:

Pričali smo o tome…

Maja Sedlarević:

Pričali ste o tome? Ali, sistemski mora da bude odluka države, odnosno zaista sa državnog vrha mora da postoji dobra volja, volja centralne vlasti da se ovo uradi. Jedna od fama koje prate proces decentralizacije jeste da je to nešto što može da se uradi preko noći. Naravno da ne može. Ali ja imam utisak, s obzirom na to da sam po prirodi posla u prilici da sarađujem sa mnogim evropskim regionima, da nekako sve priče o bilo kakvom napretku i bilo kakvim promenama idu jako sporo kod nas. I ovaj proces mora da se ubrza, jer je primena principa supsidijarnosti naša obaveza.

Vojvodina 2011, znači dve godine po donošenju Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti, ili četiri i po godine od donošenja Ustava Republike Srbije, ni malo ne stoji dobro i ništa lepo nemam da vam kažem ako me pitate za Vojvodinu danas. Što se tiče prenosa nadležnosti sa republičkog na pokrajinski nivo, ove nove nadležnosti su manje-više prenete, nisu još sve. Ono što mogu konkretno da vam navedem jeste da je nacionalni park Fruška gora vraćen na pokrajinsku ingerenciju. Ponovo je osnovan Zavod za zaštitu prirode Vojvodine koji je bio ukinut, odnosno i ta institucija je bila centralizovana. Vraćene su nam inspekcijske službe. To je negde oko 79 nadležnosti od onih 152. Zašto sam navela inspekcijske službe? Najbolji primer je problem sa kojim se mi susrećemo, a to je upravo vraćanje inspekcijiskih službi. Različita republička ministarstva i paralelni pokrajinski sekretarijati potpisali su sporazume po kojima inspekcijske službe, sa republičkog, prelaze na pokrajinski nivo, što je u redu. Ljudi su ostali inspektori, samo su sad u sklopu pokrajinske administracije. Međutim, dok mi nemamo svoj zakon o imovini, odnosno zakon o izvornim prihodima, nemamo svoje prihode. Republička vlast mora da obezbedi i prateća odgovarajuća novčana sredstva kojima će se finansirati nove nadležnosti odnosno, recimo, rad inspekcijskih službi.

Vi sad imate situaciju da su nadležnosti prenete, ali mi nemamo sredstva da ih finansiramo. I onda imate potpuno neverovatnu situaciju da, s obzirom na to da svaki pokrajinski sekretarijat ima svoj budžet, tim budžetom nisu predviđena sredstva za rad inspekcijskih službi. Osim plata za te ljude, ne postoje finansijska sredstva za rad. Može da se desi, na primer, neki veliki požar negde u nekom ataru u Vojvodini i da Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo bude kažnjen zato što nisu adekvatne inspekcijske mere vršene pre samog požara, a nisu vršene zato što ne postoji automobil, ne postoje sredstva da neko ode tamo i slično. I to su problemi sa kojima se mi susrećemo danas, i koje pokušavamo da na neki način prebrodimo premošćavanjem, odnosno, prebacivanjem sredstava sa jedne pozicije na drugu. To sa strane može da deluje trivijalno, ali u praksi je vrlo komplikovano, jer džaba vam nadležnost ako nemate para da je sprovodite.

Sad ću se vratiti na onih „najmanje sedam procenata iz budžeta“. Četiri godine kasnije niko sa sigurnošću ne može da vam potvrdi da je ikad do sad i tih sedam procenata ostvareno, odnosno da je ikad preneto sedam procenata budžeta u Vojvodinu, iz prostog razloga što republički budžet nije transparentan, niti transferna sredstva koje se sa republičkog prenose na pokrajisnki nivo. Ad hoc primer za to: donet je Zakon o privatizaciji pre nekoliko godina, 2003, ako se ne varam. Po tom zakonu, 50 odsto prihoda od svih privatizacionih procesa u Vojvodini pripada Autonomoj Pokrajini Vojvodini. Nikad niko neće utvrditi kolika su ta sredstva i koliko je Republika Pokrajini dužna od tih sredstava.

Neko od učesnika seminara:

Jel to i sa gradovima isto?

Maja Sedlarević:

Naravno, samo što je to polovina što se tiče Vojvodine. Recimo 10 odsto je za lokalnu samoupravu. Ovo vam je sve dokaz potpune centralizacije. To vam je opet ona priča – sve ide u Beograd, a onda Beograd vraća koliko kome hoće na kašičicu. Sve dok su ove stvari netransparentne i dok je sve toliko čvrsto centralizovano i zatvoreno u neki mali krug ljudi ili ministarstava na vlasti, ovoj zemlji neće biti dobro.

Šta želim još da vam kažem? Ja sam velika zagovornica decentralizacije i mislim da je to najbolji put za Republiku Srbiju i jedini put da se ova zemlja spasi. Zašto decentralizacija vlasti? Upravo zbog svega ovoga što sam vam sad rekla. Sve što sam vam rekla za Vojvodinu može da se umanji ili prenese na lokalne samouprave, ali i na druge regione u Republici Srbiji. Regionalizacija kao moguće rešenje.

Šta regionalizacija znači? Znači imati različite regione koji imaju različite potencijale. Kad vi napravite region i date mu mehanizam da se sam razvija, mehanizam podrazumeva određeni stepen vlasti, imovinu i sredstva – novac. Onda svaki region može da razvija potencijale koje ima. Naravno da ravničarski predeo, kakav je Vojvodina, i npr. Kopaonik ne treba da razvijaju iste kapacitete. To je potpuna glupost. Potreban je ravnomerni regionalni razvoj o kome se sve češće i sve više priča kod nas. Regionalizacija i decentralizacija nisu jedno te isto. To su dva paralelna procesa koji prosto nadopunjujujedan drugi, i kroz koje mi možemo da izgradimo jednu potpuno novu zemlju.

Da se vratim na naslov ove današnje teme, “Vojvođanska iskustva o procesu decentralizacije Srbije”. Ja mislim zaista da o decentralizaciji ne može da se priča a da se ne priča o Vojvodini. Isto tako, činjenica je da ne može Vojvodina da se izjednači ni sa jednim drugim budućim regionom u Srbiji. I to je nešto što je kao tema neizbežno. Znači, u Srbiji mora da bude primenjen asimetrični metod regionalizacije i decentralizacije vlasti, i ja kao predsednica Odbora za evropske integracije i međunarodnu regionalnu saradnju u Skupštini Vojvodine zaista sam puno puta bila u prilici da promovišem Vojvodinu kao jedini region u Republici Srbiji. Znate, to je jedno jako čudno iskustvo u kome vi shvatate da vas u Evropi ozbiljnije shvataju i više cene nego u sopstvenoj zemlji.

Zašto sam naglasila da je Vojvodina jedini region u Republici Srbiji? Po svim standardima Evropske Unije ili bilo kojih evropskih regionalnih organizacija postoje neki uslovi koji moraju da se ispune da bi se nešto nazivalo političkim regionom. U ovom momentu u Srbiji postoji zvanično jedan region i to je Autonomna Pokrajina Vojvodina, a još jedan bi mogao da postoji jer ispunjava sve uslove, a to je grad Beograd. Grad Beogard bi mogao da bude region za sebe, i ja lično mislim, ako mi date slobodu da kažem svoj lični stav, da bi u nekoj budućoj regionalizaciji i decentralizaciji vlasti asimetrija trebalo da se ogleda upravo u tome da Autonomna Pokrajina Vojvodina ima svoje nadležnosti i svoj stepen autonomije, a grad Beograd bi bio drugi region sa svojim nadležnostima i svojim ingerencijama. Ostali regioni bi mogli da budu neka treća grupa, ako možemo tako da kažemo.

Da bi neki region bio region, jedan od uslova je da treba da ima između dva do tri miliona stanovnika, da ima svoju regionalnu administraciju, da ima svoje predstavničko telo. Ne administraciju kao administraciju, nego svoje predstavničko telo, a to vam je Skupština Vojvodine, ako pričamo o Vojvodini. I mora da ispunjava još neke karakteristike: da ima određen broj gradova, da u određenom broju gradova ima visokoškolske obrazovna ustanove, da ima razvijenu industriju, ekonomske privredne potencijale i slično. I zbog toga je Vojvodina, u ovom momentu, jedini zvanični politički region u Srbiji. I podela na statističke regione je zaista samo podela na statističke regione – nikako ne može da se stavi znak jednakosti statističkih regiona koji se tiču ravnomernog regionalnog razvoja i političkih regiona kojih u ovoj zemlji, osim u Vojvodini, još uvek nema.

Govoreći o Vojvodini u 2011. godini, moram da kažem još neke podatke, da vam ilustrujem koliko je Vojvodina devastirana zbog centralizacije ove zemlje i zbog svega što se u ovoj zemlji dešavalo, i nažalost, još uvek se dešava. Vojvodina je, pored Slovenije i Hrvatske, do 1990. godine bila najrazvijeniji deo ove zemlje, i plate u Vojvodini su bile za 40 odsto više u odnosu na druge delove Republike Srbije. Onda su se desile devedeste i dve hiljadite godine, i sada je situacija takva da nemamo Pokrajinski zavod za statistiku od 1990. godine. Pokrajinski zavod za statistiku je ukinut ’90. godine. Zašto vam ovo naglašavam kao činjenicu? Jer je to vrlo interesantan podatak. Republički zavod za statistiku vodi statistiku na republičkom i lokalnom nivou i vi uopšte ne možete da dobijete podatke o Vojvodini kao pokrajini – koliko je BDP za Vojvodinu, kakve su demografske karakteristike, privredne karakteristike… Ništa od tih podataka ne postoji, zato što oni smatraju da nema potrebe da se vodi evidencija na tom nivou. U isto vreme, za razliku od Zavoda za statistiku Vojvodine koji je ukinut, nastavio je da postoji Zavod za statistiku grada Beograda. I vi sve te podatke možete da dobijete za grad Beograd, a za Vojvodinu ne možete.

Ono što je dodatno simptomatično bilo jeste da se neka vrsta statistike na pokrajinskom nivou vodila do pre sedam godina, do 2003. godine, i onda imate rupu od 2003. do 2009. godine. Posle donošenja Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine, ja sam inicirala ponovno osnivanje Zavoda za statistiku jer Statut, između ostalog, kao jednu od nadležnosti Pokrajine predviđa vođenje statističke evidencije na teritoriji AP Vojvodine. Onda je direktor Republičkog zavoda za statistiku meni odgovorio da nema potrebe za osnivanje takvog zavoda, jer oni mogu da vode tu evidenciju, samo to do sada nisu uradili jer nisu smatrali za potrebno. Onda dođete u situaciju da se stvarno zapitate da li se tu sad neko šali ili o čemu se tu radi! A onda 2010. godine, posle našeg silnog insistiranja da počnemo da dobijamo podatke na pokrajinskom nivou, objave se podaci o Vojvodini i ja shvatim zašto mi nismo dobijali podatke o Vojvodini u prethodnom periodu. Što se tiče 2010. godine, u prvih 10 opština po primanjima građana, devet je iz Beograda. Nijedna nije iz Vojvodine u prvih 10. Na 12. mestu je Vršac, na 14. je Novi Sad, Pančevo je na 20, Zrenjanin je na 25, Subotica na 37, Sremska Mitrovica na 44. Pored Vršca i Novog Sada koji su u prvih 20 opština, na 13. mestu su Pećinci, Apatin na 16. i Beočin na 17. mestu.

Polaznik seminara:

A Inđija?

Maja Sedlarević:

Inđija nije u prvih 20. Inđija ima visok stepen nezaposlenosti. Mislim da će se efekti ovog što se sad dešava u Inđiji tek za koju godinu videti u nekom većem obimu.

I ovo vam je Vojvodina danas. Ja, kad sam išla u osnovnu školu, onda su nas iz poznavanja društva učili da je Autonomna Pokrajina Vojvodina žitnica Evrope, i da mi hranimo celu Evropu, i da smo mi najbogatiji i najrazvijeniji i najpametniji. Ja nemam baš toliko mnogo godina da bih mogla da kažem da je to neka daleka istorija. Ali, 2011. godine Vojvodina ne samo da nije više najrazvijeniji deo Srbije, nego spada među nerazvijene regione u Republici Srbiji. To je naša stvarnost i to je naša realnost.

Pre nego što završim svoje uvodno izlaganje i dam vam mogućnost da me pitate šta god želite, ništa nisam rekla o kancelariji u Briselu i zašto Bojana Pajtića navodim kao najbolji primer. Zato što je Bojan Pajtić idealan primer kako pripadnici stranaka iz Beograda, kada dođe do biranja između centrale u Beogradu ili stranke i interesa Vojvodine, uvek izaberu centralu u Beogradu. Na moju veliku žalost je tako. Znate, ja sam neko ko je u drugom mandatu u Skupštini AP Vojvodine i ja zaista vrlo idealistički pristupam profesiji koja mi se nametnula kao profesija. Ja sam politiku izabrala da bih menjala svet oko sebe i daleko je od idealnog baviti se ovim poslom. I postoje kompromisi, pogotovo onog momenta kada dođete u situaciju da odlučujete da, ili ćete biti sa Demokratskom strankom koja ima apsolutnu vlast u AP Vojvodini (ima 63 od 120 poslanika) i svaku odluku može sama da donese, ili ćete biti opozicija pa biti u društvu DSS-a ili Srpske radikalne stranke. To je odluka o tome da li ćete biti deo vladajuće koalicije pa moći da uradite nešto za Vojvodinu, ili u opoziciji koja neće moći ništa da promeni. Ja onda moram da pristanem da budem u takvoj koaliciji. I to je, nadam se, odgovor na vaše pitanje. Ja nemam nikakav problem da kritikujem i svoju stranku kada treba, i da kritikujem vladajuću koaliciju kojoj pripadamo kada treba, i da kažem kakva je situacija danas.

Još jedna rečenica za vas koji niste iz Vojvodine, a može vam biti interesantna sa aspekta toga koliko smo mi evropski region i koliko smo zaista cenjeni u Evropi. AP Vojvodine je 2002. godine je postala članica Skupštine evropskih regiona. To je najozbiljnija asocijacija regiona u Evropi, a tadašnja državna zajednica Srbija i Crna Gora još uvek nije bila primljena u Savet Evrope. Znači, Skupština evropskih regiona je prva institucija koja je deo tadašnje državne zajednice primila u svoje članstvo.

U Vojvodini se govori na šest službenih jezika i Skupština AP Vojvodine je parlament u kome se govori na šest jezika, i time je najmnogojezičniji parlament u Evropi posle samog Evropskog parlamenta. Samo se u Evropskom parlamentu govori na više jezika.

To su sve neke od karakteristika identiteta Vojvodine i uvek to ističem i naglašavam zato što, gledajući sa aspekta Evrope i gledajući sa aspekta mene, koja sam predstavnica pokrajinske administracije, ja zaista verujem u to da Vojvodina treba da bude i jeste taj „most Srbije ka Evropi“. Ali, nekako stalno nailazimo na to nerazumevanje. I vratiću se na sam početak današnjeg izlaganja pa ću reći – neko zlonameran će zaista pomisliti da je kragujevačka gimnazija najstarija gimnazija u Srbiji, Srba ili srpska, zato što vojvođanske gimnazije nisu u Srbiji, Srba ili srpske. I to su stvari o kojima morate da vodite računa i gde nam trebate kao partneri, da prosto razbijemo tu famu o separatističkim težnjama nas odavde. Toliko za ovo uvodno izlaganje i zaista sam otvorena za sva vaša pitanja, i volela bih nastavimo dijalog koji smo započeli.

Jedna od polaznica seminara:

Ja sam đak te gimnazije koje ste pomenuli. Mislim da koleginica nije bila zlonamerna, već možda nije bila dovoljno precizna. To je prva gimnazija osnovana u Srbiji, možda je tako preciznije reći. Osnovana je u vreme Miloša Obrenovića kada Vojvodina nije bila deo Srbije. Dakle, nismo namerno zlonamerni. Nas su vodili u Karlovačku gimnaziju na ekskurziju i mi znamo da je to najstarija srpska gimnazija. I možda se ona nije dobro izrazila. Ali, Prva kragujevačka gimnazija je prva osnovana u Srbiji, na šta smo mi jako ponosni i volimo to da istaknemo. Moje pitanje za vas je – rekli ste da bi Vojvodina trebala da ima poseban status jednog dana kada Srbija bude, nadamo se svi, regionalizovana i jasno mi je zbog čega je imala autonomiju i da sva ta prava treba da zadrži i bude posebna, ali zbog čega smatrate da Beograd treba da bude drugačiji region od nekih drugih regiona, recimo Šumadije.

Maja Sedlarević:

On, prosto, kao glavni grad mora imati poseban status. On možda neće biti zvan regionom kao ostali regioni u Srbiji, ali mi i sad imamo Zakon o glavnom gradu. Beograd u tom smislu… Beograd bi mogao, kada bi država išla u tom smeru, da postane region. On možda uopšte ne postane region, ali Beograd kao Beograd, kao glavni grad mora da ima poseban status, mislim to je prosto u svakoj zemlji tako.

Jedan od polaznika:

To je kao što je sada, mada je glupo poređenje, ali kao što postoje okruzi u svim delovima Srbije, u Beogradu ne postoji beogradski okrug.

Maja Sedlarević:

Da, mada mislim da je to sa okruzima jedno krajnje nesrećno rešenje. Pre jedno dve nedelje sam bila u Velikoj Britaniji. Britanska ambasada nam je organizovala studijsku posetu Velsu i centralnoj vlasti u Londonu. I sad, između ostalog, bili smo u prilici da budemo gosti stalne konferencije gradova i opština, odnosno neke takve slične asocijacije koja postoji i kod nas. Oni su nama pokušali da predstave njihov sistem funkcionisanja. Zatim smo došli u situaciju da nismo mogli da prevedemo na srpski jedan njihov termin, i mislili smo da je u pitanju nešto kao naši okruzi, ali to uopšte nisu kao naši okruzi nego su to, recimo, govoreći o Vojvodini – Srem, Banat i Bačka. Znači, oni imaju taj neki niži srednji nivo. I onda smo razgovarali na temu koliki je promašaj postojanja tih okruga kod nas, jer su potpuno nefukcionalni.

Jedan od polaznika:

Zbog čega je problem da se to ukine?

Maja Sedlarević:

Ja čak mislim da nije ni to. S obzirom da ima jako mali broj zaposlenih, to su male administracije…

Jedan od polaznika:

Zato što sam mislio da to u Vojvodini nema svrhe, a evo sad mi kažu kolege da ni u Srbiji nikakve koristi od njih nema.

Maja Sedlarević:

Jeste. Ja se slažem sa tim i mislim da će to biti neki prvi korak neke buduće reorganizacije te administracije na svim nivoima. Zato što se u praksi pokazalo da to nema nikakvu svrhu.

Jedna od polaznica seminara:

Iako nisam Vojvođanka, ja sam se onog dana kada se usvajao statut u Skupštini Vojvodine, osećala vrlo poniženo, pošto je predsednik Boris Tadić, koalicioni partner, obilazio rimske careve i išao na put do Sremske Mitrovice. Ne znam kako su se Vojvođani tada osećali, a put od Sremske Mitrovice do Novog Sada ima 56 km ili tačno jedan sat vožnje. To sam osetila kao jedan veliki šamar pravnom aktu Vojvodine i uopšte u odnosu prema svom koalicionom partneru. Međutim, da je Novi Sad Beograd, da li bi podela Vojvodine bila ova: „Srem, Banat i Bačka tri srca junačka“ ili bi izgledala drugačije? To je prvo pitanje. Drugo pitanje je: ja imam svoju intepretaciju ministra za privredu i regionalni razvoj, koji je usput i potpredsednik Vlade. On je osnovao Ujedinjene regione Srbije, pa sedi u vladi i predlaže Ustav po kom se sedam odsto vraća Vojvodini, a ta Vojvodina, kad sam ja to proučavala, pravi 40 odsto budžeta. Kako vi tumačite taj njegov gest osnivanja Ujedinjenih regiona Srbije, a i on vam je koalicioni partner?

Maja Sedlarević:

Prvo pitanje: ja mislim da onog momenta kada dođe do procesa decentralizacije, odnosno do spuštanja vlasti na niže nivoe, beogradizacija ne sme da bude zamenjena novosadizacijom. U tom smislu, mislim da princip supsidijarnosti neće podrazumevati nikakav nivo između lokalnih samouprava i pokrajinske vlasti, i mislim da nije ni potreban, jer je Vojvodina dovoljno mala. Vojvodina je optimalna kao region za dobro funkcionisanje. Vi nemate u Vojvodini, osim Novog Sada, ni jedan preterano velik grad, tako da mislim da će taj nivo Srema, Banata i Bačke ostati poetski ili teritorijalni, i mislim da neće biti stvaranja neke nove administracije na nekom novom nivou. To je što se prvog pitanja tiče.

Što se drugog pitanja tiče… pokušavam da smislim što bezbolniji odgovor, ali hajde da ovo smatramo mojim ličnim stavom. Ja zaista mislim da je Mlađan Dinkić politički profiter i da je on smislio priču Ujedinjenih regiona Srbije samo kao mogućnost da pronađe novi način da pređe cenzus i ostane na vlasti. U prilog tome najbolje govori činjenica koga je on sve prihvatio za koalicione partnere. Ja, kao osoba koja niz godina unazad živi u Novom Sadu, iako sam iz Sremske Mitrovice, ne mogu da verujem da neko može da za svog prvog koalicionog partnera uzme Maju Gojković, a da je sa demokratske strane. I sad vam je ovo moj lični utisak: Aleksandar Radonjić je napustio poslaničku grupu G17 plus pre nekih nedelju-dve dana. Pre dva meseca, tj. negde oko Nove godine, ja sam razgovarala sa Aleksandrom Radonjićem i rekla sam mu – Kako se ti sad osećaš? Pre četiri godine, kada je Maja Gojković ovde bila gradonačelnica, G17 uz Demokratsku stranku i Ligu je ovde bio u opoziciji? – I on konkretno, Aleksandar Radonjić, bio je jedan od nosilaca novosadske lokalne priče protiv Maje Gojković. I on je napustio G17 plus upravo zbog Maje Gojković. Mislim da to što je uradio Mlađan Dinkić ipak nije moglo da se desi bilo kojoj drugoj demokratskoj stranci u ovoj zemlji. Mojoj (stranci) sigurno ne.

Jedan od polaznika seminara:

Sve ovo što ste vi govorili bilo je jako ubedljivo i sa puno argumenata za one koji su slušali i, recimo, za ljude koji bi došli na neki skup na kojem bi im vi prezentovali sve ovo. Oni koji su, recimo, protiv autonomije Vojvodine videće da je to prava priča autonomije, a ne otcepljenje jednog dela. Međutim, najveći je problem što tu vašu priču ne čuje cela Srbija. Evo samo da vam navedem jedan primer: 2002. godine javio sam se gospodinu Čanku(tada je i dalje bila priča oko toga gde su naši novci), i bio sam vrlo bezobrazan. Kada je slučajno jedna koleginica dolazila u Novi Sad da radi intervju sa Đokom Balaševićem, jer je on imao koncert u Leskovcu, ja sam išao sa njom. Predložio sam da iskoristimo priliku i uzmemu izjavu za najaktuelniju stvar i napravimo intervju sa Nenadom Čankom. Ja sam se javio ujutru njegovoj sekretarici i žena me je pitala za kad mi treba, a ja sam rekao – za danas. Ona je rekla OK, videću i javiću. Ja sam mislio da me je otkačila. Nisam još bio ni na naplatnoj rampi, a ta gospođa ili gospođica me je pozvala i pitala da li mogu da budem u 13 sati ispred Izvršnog veća, i da će doći vozač po mene i odvesti me kući kod gospodina Čanka, jer je on još u gipsu. Đoka Balašević je bio tek uveče, pa smo imali vremena u toku dana. Uradili smo taj intervju i on je otvoreno pričao o svemu. Emitovano je na lokalnim televizijama na jugu Srbije i potpuno je promenilo komentare kod ljudi koje je iole interesovala politika, pa su rekli da je čovek u pravu. I ja bih se pitao gde su moje pare! Zašto bih ja finansirao nekog, a da mi taj neko ništa ne da. I to je problem! Što vas, dole od Jagodine naniže, pa sve do Preševa ljudi ne čuju?! Ne čuju ono što je prava istina i za šta se vi zalažete, nego misle onako kako im kolege serviraju priču u medijama.

Maja Sedlarević:

Dve stvari hoću da vam kažem. Prva stvar je da sve to što mi tražimo za Vojvodinu, mi tražimo i za druge krajeve Srbije. Sve ono što sam ja navela ovde za Vojvodinu, isto tako treba da dobiju i svi krajevi Srbije, i svima će nam biti i bolje i lakše, verujte mi. To je jedna stvar. Druga stvar, kad kažete Liga socijademokrata Vojvodina, kažete Nenad Čanak. Druga stvar koja je asocijacija na Ligu socijaldemokrata Vojvodine jeste – oni imaju onaj program Republika Vojvodina. Republika Vojvodina je program koji je donet ’99. godine, i ja mogu sad da vam potpišem da je to najkvalitetniji program regionalizacije i decentralizacije Srbije koji je ikad u ovoj zemlji urađen. Šta je problem s njim? Nenad Čanak je, između ostalog, marketinški mag, u smislu da je on čovek koji je završio ekonomiju i magistrirao marketing. On, da bi skrenuo pažnju na dokument koji je njegova stranka usvojila ’99. Godine, morao je da joj da bombastičan naslov „Republika Vojvodina“. Šta je problem sa bombastičnim naslovom i sadržajem koji je jako kvalitetan i jako ozbiljan? Problem je u tome što svi pročitaju naslov, a ne pročitaju sadržaj. Otiđite na sajt Lige pa pročitajte, i videćete kako mi vidimo ovaj koncept regionalizacije Srbije. Sigurna sam da ćete se svi složiti sa njim. Hoću da vam kažem, vezano za našu priču koju ne razumeju ljudi po Srbiji, da li je ovde neko iz nekog grada koji je otvorio ili je u procesu otvaranja kancelarije u Briselu? Ajde još jedna rečenica o Nenadu Čanku, a onda ćemo da pričamo o kancelariji u Briselu. Nenad Čanak je predsednik Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Vrlo malo ljudi to zna i vrlo malo novinara, iz prostog razloga što je on imenovan, i ništa nije dobio, bilo kakvu mogućnost da Nacionalni savet za decentralizaciju radi na tom pitanju, jer mora postojati politička volja da bi se ušlo u jedan takav ozbiljan proces. On je održao dva okrugla stola, čak nisu ni bili okrugli stolovi nego su bile tribine, s obzirom da sam čula da su bile neverovatno posećene. Jedna je bila u Nišu, druga je bila u Kragujevcu.

Jedan od polaznika seminara:

Jedna je bila u Leskovcu letos, ali to na poziv nevladinih organizacija i nije moglo da se uđe unutra.

Maja Sedlarević:

Postoji ta, podsetićete me kako se zove ta asocijacija, Koalicija za decentralizaciju, je l’ se tako nekako zove? Uglavnom, to je asocijacija jednog broja nevladinih organizacija. To su radile Kancelarije saveta za decentralizaciju i ta koalicija nevladinih organizacija. On je imao turneju po Srbiji i kaže da je zaista doživljavao ovacije upravo u tom smislu.

Druga stvar koju sam htela da vam ispričam: predsednik Skupštine Vojvodine, Šandor Egereši, zajedno sa predsednicom Narodne skupštine Republike Srbije, Slavicom Đukić Dajanović, organizovao je kampanju obilazaka lokalnih samouprava po Srbiji ne bi li se predstavio Statut AP Vojvodine kao nesaparatistički akt. I u tom momentu to je tako bila jedna priča koja mislim da nikom nije bila baš najjasnija u momentu realizacije. Međutim, kad vi odete ljudima na noge u Leskovac, u Kragujevac ili Niš ili Jagodinu, onda vi njima objasnite šta znači statut. Između ostalog, objasnite im i šta je kancelarija lokalne samouprave, regiona ili autonomne pokrajine u Briselu. I onda dođete u jednu potpuno apsurdnu situaciju da različiti gradovi ili različite skupine gradova ili su otvorili ili otvaraju svoje predstavništvo u Briselu, a Vojvodina ga još uvek nema.

Znate li zbog čega? Zbog toga što ne postoji politička volja da se otvori ta kancelarija u Briselu. U Statutu AP Vojvodine eksplicitno stoji da AP Vojvodina može da otvori svoje predstavništvo u Briselu i drugim regionima isključivo uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Kragujevac nije morao da traži saglasnost za otvaranje svoje kancelarije.

Zašto? Zato što Kragujevac verovatno neće da se otcepi. A Vojvodina, ako otvori svoje predstavništvo, to će sigurno za jedno dva meseca da preraste u neko diplomatsko predstavništvo, odnosno konzulat, a onda to znači u ambasadu, a onda to jeste prerogativ državnosti, a onda ode nama Vojvodina. Ja sam malo trivijalno pokušala da objasnim jednu potpuno apsurdnu situaciju. Šta znači kancelarija Vojvodine u Briselu? Volim da navedem Istru kao primer, zato što su nam susedi, a Istra isto ima konotaciju da hoće da se otcepi od Hrvatske. Uglavnom, Istrani reše da otvore svoju kancelariju bez saglasnosti Vlade Republike Hrvatske 2004. godine. Nije pisalo nigde da moraju da traže saglasnost i otvore oni svoje predstavništvo u Briselu. Mislim da je to bilo 2004. godine. I tu krene problem! Tušta i tma se sjati i Istru optuži da je to separatizam i da je to diplomatsko predstavništvo, i sve po redu. Istra napravi takve pomake, kad su evropski fondovi u pitanju, i toliko sredstava i investitora donese i dovede u Istru putem svoje kancelarije da se za manje od godinu dana u Briselu otvorilo još tri hrvatske kancelarije.

Tri hrvatske županije otvorile su svoje pradstavništvo, asocijacije i neke institucije su otvorile svoje predstavništvo, i Gospodarska komora Hrvatske otvorila je svoje predstavništvo, jer su ljudi prosto shvatili koliko je bitno biti u Briselu, na izvorištu stvari, i koliko manje košta to što zaposliš jednu osobu i iznajmiš prostor ili ga dobiješ na poklon. U Briselu, u ovom momentu preko 300 regija ima svoju kancelariju. Baden Vitenberg regija ima čitavu jednu zgradu koja je na nekoliko spratova i oni nama godinama unazad nude prostor za našu kancelariju, dok se ne snađemo, dok ne dokažemo kolika je bitnost otvaranja ovog predstavništva. Pomažu nam da se snađemo dok ne obezbedimo finansijska sredstva, a to nije jedina regija koja nama ustupa svoj prostor. Mi godinama unazad pokušavamo da objasnimo da to nije diplomatsko predstavništvo i da možemo da imamo samo višestruku korist od otvaranja predstavništva Vojvodine.

I onda opet dođemo u situaciju da u decembru mesecu, u toku unutarstranačkih izbora u Demokratskoj stranci, Vuk Jeremić dođe u posetu Bojanu Pajtiću i šta se desi? Sazovu press konferenciju i saopšte da će početkom 2011. godine Vojvodina dobiti svoje predstavništvo u Briselu i da će to predstavništvo biti smešteno u prostoru naše misije pri Savetu Evrope. To je bilo, kažem, nedelju-dve dana pre unutrašnjih izbora u Demokratskoj stranci i to, naravno, bude izgovoreno na sva zvona, i mi svi pozdravimo to i kažemo – E super, neka je marketing, ali eto obećali su pred kamerama i jedan i drugi. – Danas je 5. mart i mi se ceo januar, i ceo februar, i sad ovo marta, svađamo preko novina tako što Bojan Pajtić meni kaže da nama ni ne treba predstavništvo u Briselu i da sve što se radi u Briselu možemo mi iz Novog Sada da radimo. A onda se ja pitam a što si ga najavljivao mesec dana ranije! Ja onda njemu objasnim da je to jedna jako bitna stvar, i da smo jako oštećeni, i da smo u problemu, jer je mart mesec, a većina konkursa se otvara u januaru i februaru odnosno početkom godine, i mi smo ozbiljno na gubitku što ta kancelarija nije otvorena. Oni meni kažu – To je tehničko pitanje. – A ja kažem – A kako saglasnost Vlade Republike Srbije može da bude tehničko pitanje? Ima li nešto što može biti veće političko pitanje od toga da li će vlada da dā ili neće da dā svoju saglasnost na nešto? – Tako da, napravite paralelu o procesu donošenja Statuta i paralelu o otvaranju kancelarije u Briselu, pa ćete shvatiti kakav je tretman Vojvodine u ovom momentu i što se tiče centralnih vlasti.

Jedan od polaznika:

Hteo sam da vas pitam za ove posete Čanka Srbiji. Da li pored tih poseta možete da napravite jednu TV emisiju koja traje pola sata i da tu TV emisiju plasirate po regionalnim televizijama da se ljudima objasni šta se želi sa statusom Vojvodine, šta želi Vojvodina da uradi? Možda je to rešenje da se ljudi upoznaju sa tim, pa da i oni počnu da traže svoja prava, pa da tako utiču da krene decentralizacija.

Maja Sedlarević:

Pa, ja se apsolutno slažem sa vama, ali to je negde zajednički zadatak vas i nas. Mislim, prosto moramo da se dogovorimo da nametnemo temu decentralizacije kao temu o kojoj će se prvo afirmativno govoriti. Ja imam utisak da se kod nas o decentralizaciji još uvek krajnje neafirmativno govori. Čim neko kaže decentralizacija, odmah se krene sa tim „razbijaju nam državu“.

Jedan od polaznika:

To je isto kao ona emisija koju finansira Evropska Unija, Evronet.

Maja Sedlarević:

Ali recimo, Evronet je uradio jednu sjajnu emisiju upravo o decentralizaciji. Ja je nisam gledala. Da li je neko gledao? Ja sam juče bila gošća Kancelarije saveta za decentralizaciju, između ostalog, pričajući o tome da će njihov kolega biti vaš gost pre mene, a danas sa vama ja ovde. Direktorka Kancelarije Nataša Čorbić mi je rekla da je to bila sjajna emisija. Pričala mi je o tome kako je novinarka došla potpuno pripremljena, sa vrlo suvislim pitanjima, i kako je na kraju ispalo sve jako dobro. Eto, a recimo niko od nas je nije odgledao.

To jeste negde zajednički zadatak medija i političara. Moramo da nametnemo decentralizaciju kao temu, ali moramo to zajedno da uradimo. Ne može da bude zadatak samo medija, ali ne može ni da bude zadatak samo političara.
Je l’ to to? Nema više pitanja?

Nadam se da sam vam odgovorila bar na neka vaša pitanja, i da ćemo se viđati u nekim profesionalnim odnosima.

Hvala vam lepo.

(Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u Novom Sadu od 4. do 6. marta 2011. godine. Projekat podržala Ambasada Velike Britanije u Srbiji. Predavačica je potpredsednica Skupštine AP Vojvodine.)

Ali, da krenemo prvo od samog pojma decentralizacije. Ona je, zapravo, suprotna centralizaciji. A centralizacija znači koncentracija nadležnosti i sredstava u jednom centru, dok za razliku od toga, decentralizacija znači raspoređivanje nadležnosti na više centara ili na više nivoa vlasti. Kada govorimo o decentralizaciji, imamo, zapravo, tri oblasti decentralizacije: jedna je politička, druga je administrativna i treća je fiskalna decentralizacija.

Politička decentralizacija se odnosi na podelu procesa političkog odlučivanja na različite nivoe i na različite lokacije. Administrativna decentralizacija svodi se na pružanje administrativnih usluga na raznim nivoima organizacije i javne administracije i vlasti. I konačno, fiskalna decentralizacija odnosi se na prikupljanje i potrošnju sredstava na raznim nivoima vlasti. E sad, za dobro funkcionisanje decentralizovane države, važno je da ova tri vida, tri nivoa decentralizacije budu dobro usklađenja međusobno.

DEBATA NABIJENA EMOCIJAMA

Inače kod nas, kad se vodi debata o decentralizaciji, ona je (možete je pratiti na televizijama ili nekim otvorenim tribinama) najčešće nabijena emocijama, i to je kod nas često pre emotivno pitanje, nego racionalno pitanje. Od malo koga ćete vi čuti argumente zašto je neko za decentralizaciju ili zašto je protiv. Jednostavo, uvek ispadne da je reč o podeli na čuvare državnog jedinstva i na one koji hoće da razbiju Srbiju. A ni jedni ni drugi ne daju dovoljno argumenata zašto je potrebno izvršiti decentralizaciju ili zašto nije potrebno.

Pa, evo da krenemo od onoga šta su pozitivne strane decentralizacije. Pre svega, centralne vlasti ne mogu biti dobre u posedovanju informacija o onome šta se dešava na terenu kao lokalne vlasti na nekom srednjem nivou. Zatim, ako imamo srednji ili lokalni nivo gde se neposredno biraju izvršni organi, ti organi neposredno i odgovaraju biračima, pod većim su pritiskom birača i imaju veću odgovornost, tako da birači znaju da mogu da ih lakše smenjuju.

Dakle, tako postižemo nivo veće odgovornosti. Zatim, države su inače (posebno danas) suviše složene da bi se bavile iz jednog centra nizom sitnijih pitanja i zbog toga je važno da se centralna vlast rastereti nekih obaveza koje joj zapravo ni ne pripadaju. Zatim, nema potrebe da se niz politika sprovodi jednako iz jednog centra na različite delove zemlje koje imaju veoma velike specifičnosti. Uzmite, na primer, istočnu Srbiju koja je veoma specifična, uzmite Niški region, uzmite Vojvodinu, Šumadiju i tako dalje. Svaki od tih delova Srbije ima neke svoje specifičnosti i te regionalne ili lokalne vlasti bi bolje poznavale te specifičnosti i donosile prave odluke nego onaj ko sedi u Beogradu i u centralnoj vlasti. Inače, fiskalna decentralizacija je veoma dobra zato što osigurava samostalnost i sigurnost lokalnih finansija.

Dakle, te finansije mogu biti predvidljive zato što se zna koliko se, otprilike, na lokalnom nivou može ubrati prihoda dok, ako se ide na redistribuciju od centralnih organa vlasti prema lokalnim, u tom slučaju često to zavisi od volonterizma. Vidite i sami da mnogo zavisi od toga koje ministarstvo pokriva koja stranka. Ako je ta stranka na vlasti i u lokalnoj zajednici, ima šanse da bolje prođe u raspodeli tih prihoda koji se dele iz centrale, nego neka druga zajednica gde je na vlasti možda opozicija ili neka druga stranka koja ne odlučuje o tome.

BOLJE ZA MANJINSKE GRUPE

Kada je reč o decentralizaciji, ona omogućava bolje procese odlučivanja za manjinske grupe. Tu je reč o manjim manjinskim grupama koje su na nivou države možda i zanemarljive. Ovde nije reč o Mađarima, koji čine jednu veliku etničku zajednicu, ali uzmite npr. Albance na jugu Srbije. Ja sad ne znam tačno koliko ih ima brojčano, ali oni imaju samo jednog poslanika u republičkom parlamentu, ali zato drže vlast u dve opštine u kojima čine apsolutnu većinu, to su Bujanovac i Preševo, a i učestvuju u vlasti u trećoj opštini u kojoj imaju veće prisustvo, a to je Medveđa.

Dakle, pošto sam ja pristalica decentralizacije, sad sam izneo argumente zašto je ona dobra i voleo bih da sam vas kroz ove argumente i ubedio. Ali pri tom, stvarno nije loše saslušati i argumente protiv, jer oni nas upozoravaju na to da kad se ide u proces decentralizacije, mora se voditi računa o nekim stvarima koje mogu da donesu loše efekte ako se na pravi način ne otklone poneki od uzroka loših efekata. Na primer, malo ima smisla da se izvodi decentralizacija ukoliko se ne izvode reforme. U jednoj državi u kojoj ne funkcionišu institucije, u kojoj nisu izvedene neke reforme u skladu sa evropskim standardima, teško je izvesti decentralizaciju zato što će se onda one loše osobine centralnih vlasti prenositi na niži nivo. Ima jedno mišljenje da decentralizacija zapravo povećava administrativni aparat. To može biti tačno, posebno ako imamo u vidu da stranke pokušavaju kroz administrativni aparat da svoje zaslužne članove udome i da ih „uhlebe“ na neki način. To se desilo i nama. Kada bi se Izvršno veće Vojvodine oslobodilo bar trećine zaposlenih, ja mislim da bi efikasnije i bolje radilo. Ali, čini mi se da, ako budemo uvažavali ovaj prvi princip reforme u skladu sa evropskim standardima, to se u tom slučaju ni neće desiti. Imamo mi i jedan drugi, bolji primer, primer Inđije.

Tamo je uveden sistem “48 sati”, koji traži krajnu efikasnost u svakom pogledu. Znači, lokalna samouprava je pod budnim okom javnosti, ne samo lokalna vlast nego i sva javna komunalna preduzeća koja su pod ingerencijom opštine. Tamo nema ni jednog zaposlenog više nego što je to neophodno. I sad, nije ni čudo zašto sistem 48 sati, iako je dostupan svima u Srbiji, i Novom Sadu, i Nišu i bilo kojoj drugoj oblasti, zašto on nije primenjen. Zato što jednostavno on ne dozvoljava da centralni stranački organi oteraju ove koje drže vlast u opštini. Na primer, ako su demokrate na vlasti u Inđiji, centralna vlast vrši pritisak da zaposle neke njihove zaslužne ljude. Pošto Goran Ješić to odbija, on je u nemilosti kod predstavnika stranačkih organa u Beogradu. To bi se desilo verovatno i nekom drugom, ako bi uveo sistem “48 sati”.

OPASNOST – VELIKO USITNJAVANJE

Imamo još jedan problem a to je da, ako se ne vodi računa dovoljno o nekim stvarima, može se desiti da decentralizacija dovede do prevelikog usitnjavanja. Tako su u Sloveniji, na primer, najniži nivoi vlasti lokalne samouprave toliko usitnjeni da velik broj opština ima 200 ili 300 stanovnika. E sad, mi imamo kontraslučajeve. Kod nas je, na primer, Leskovac najveća opština u Srbiji i ona ima 160 000 stanovnika i 144 naseljenih mesta. Dakle, od tri Leskovca mogla bi se napraviti jedna Crna Gora, koja je država. I to je jedan primer gde je previše ukrupnjeno. U svakom slučaju, mora se naći jedna srednja mera da se može efikasno upravljati, ali da nije suviše usitnjeno.

Ističe se isto i da decentralizacija dovodi do povećane korupcije. To je tačno ako se ne uvaži onaj prvi princip da se moraju izvršiti reforme, da se moraju izgraditi institucije, jer je sigurno da će se, ako se to ne uradi, a osnuju se novi regioni u Srbiji, taj nivo korupcije preseliti samo na niže nivoe. Međutim, ako institucije funkcionišu, onda to u tom slučaju ne bi bilo moguće.
I konačno, može se desiti da lokalne vlasti manjak sredstava u budžetu nadoknađuju time što udaraju velike lokalne takse nekim preduzećima. U tom slučaju se dobija kontraefekat i to može dovesti, umesto do jačanja lokalne vlasti i jačanja lokalne privrede, do toga da lokalna privreda doživi krah zato što dolazi do gašenja jednog broja firmi.

No, evo kao što ste videli iz ovoga što sam dosad izložio, decentralizacija ima dobre i loše strane. Mora se voditi računa da se brižljivo sprovodi i da se gleda da ovi negativni efekti što manje budu prisutni, ukoliko se kroz druge mere, kroz reforme otklanjaju mogući uzroci tih negativnih efekata.

TA VAŽNA REČ – SUPSIDIJARNOST

Kada je reč o decentralizaciji, zapravo, kod nje važi, i treba da važi osnovni princip, a to je supsidijarnost. Znači, svime što se efikasnije i bolje može izvesti na nižem nivou, time ne treba da se bavi viši nivo vlasti. To može da važi za mesne zajednice. Znači, ono što može da se uradi efikasnije na nivou mesne zajednice, ne treba prenositi na opštinu; što može lakše na opštinskom nivou, ne treba prenositi na srednji nivo vlasti (da li je to pokrajina ili region, nije bitno) i tako dalje. Međutim, postoje neke nadležnosti koje jednostavno ne mogu da se decentralizuju. Reč je o odbrani, o unutrašnjoj bezbednosti, o monetarnoj politici i tako dalje, koji su sami po sebi državni poslovi.

Inače, kad je reč o iskustvima drugih zemalja o decentralizaciji, zapravo, ne postoji jedinstven model. Imamo zemlje sa velikim iskustvom o decentralizaciji i to su u glavnom zapadne zemlje, zemlje koje su u tranziciji. Bivše socijalističke zemlje najčešće su imale visok stepen centralizovanosti i sada one tragaju za modelima decentralizacije kao i mi, ili ćemo bar probati da tragamo. Tu su još i Slovačka i Češka, Mađarska i neke druge zemlje koje usput prave i određene greške, pa pokušavaju naknadno da ih koriguju. Ovde imamo primer zapadnih zemalja gde u visoko decentralizovane zemlje spadaju Italija i Španija, koje imaju regione različitih nivoa nadležnosti, znači asimetričnu decentralizaciju. Imamo drugi vid, odnosno saveznu državu kao što je Nemačka – znači federaciju. A imamo u Evropi i primer konfederacije kao što je Švajcarska.

Ako bi se uzeli svi kriterijumi decentralizacije, Srbija je zapravo i sada visoko centralizovana zemlja. Ona je postala visoko centralizovana donošenjem Ustava iz 1990. godine u vreme režima Slobodana Miloševića kada je pokrajinama oduzeta autonomija. Zapravo, mi smo dobili fasadnu autonomiju, ram bez slike ili ljušturu bez ikakvog sadržaja. Ono što je još doprinelo centralizaciji jeste to da je oduzeta imovina lokalnim samoupravama i Pokrajini, tako da i dan danas, iako postoji niz obećanja otkako je došlo do preokreta od 5. oktobra da će se ta imovina vratiti, to nije urađeno. Ovde u Gradskoj kući gde sedi gradonačelnik, taj sto za kojim on sedi ne pripada njemu, već pripada Republici. I sve drugo što se nalazi u toj kancelariji, i cela ta zgrada ne pripada Novom Sadu, nego pripada Republici.

Kada se išlo u rušenje Miloševićevog režima, u leto od 2000. godine, mi smo imali predizborno obećanje DOS-a koje se odnosilo baš na ovu oblast. U tom poglavlju koje ima naziv Prvi dan nove skupštine dato je obećanje koje glasi – usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa, deklaracija će uvažavati potrebu za decentralizacijom države sa posebnim osvrtom na regionalizaciju države, afirmaciju autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije. Dakle, to je bilo predizborno obećanje DOS-a. Tada su DOS činile sve izborne stranke sadašnje vladajuće koalicije, sem SPS-a. U međuvremenu se promenilo ni sam ne znam koliko vlada. Imali smo onu prvu DOS-ovsku vlast, pa još ne znam koliko vlada, a ovo DOS-ovsko obećanje nikada nije ispunjeno.

KONCEPTI DECENTRALIZACIJE

U međuvremenu, na planu decentralizacije radile su ekspertske grupe nevladinih organizacija. Mi, Centar za regionalizam, bavio se time od osnivanja. Mi smo još 1999. godine, dok je Milošević bio i te kako živ i politički i fizički, imali ekspertsku grupu koja je napravila koncept Srbije kao države regiona. U toj ekspertskoj grupi su bili ugledni eksperti od Momčila Grubača, Marijane Pajvančić, Dejana Janče (sad već pokojnog) do Slobodana Vučetića iz Beograda, Zorana Ivoševića, Snežane Đorđević i ostalih. Sa tim konceptom mi smo obišli skoro sve veće gradove u Srbiji predstavljajući i zalažući se za decentralizaciju.

Izuzetno dobar koncept je napravio Beogradski centar za ljudska prava. Lidija Flajner Basta je bila na čelu ekspertske grupe koja je sačinila taj koncept, i on se zapravo zalaže za Srbiju kao visoko decentralizovanu zemlju. Imamo još jedan koncept koji je isto izveden ovde u Novom Sadu, a to je koncept Foruma Juris koji se takođe zalaže za decentralizaciju. Ali, to su nevladini koncepti koji mogu da budu, a ne moraju da znače, što bi rekao narod.

Međutim, mi smo 2005. godine imali dva relevantna koncepta, s obzirom na adrese od kojih su došli. Jedan je koncept ekspertske grupe predsednika republike Tadića, koji je i tada bio predsednik, i ovde ću vam samo pročitati šta je pisalo u tom konceptu u odeljku koji se odnosi na teritorijalnu organizaciju vlasti. Na samom početku poglavlja Teritorijalno uređenje piše: „Jemči se pravo građanki i građana na decentralizovanu državu koja uključuje pravo na lokalnu samoupravu i autonomiju kao i na zaštitu tog prava“. A pazite sad ovo: „Kada je reč o pokrajini, između ostalog, predviđeno je da ona donosi ostale zakone i pokrajinske zakone, da vrhovni sud ima svoje odeljenje u pokrajini, a izvršni organ pokrajine je vlada“. To piše u konceptu ekspertske grupe iza koje je stao šef države.

Iste te godine je sa konceptom novog Ustava izašala Vlada Republike Srbije čiji je premijer tada bio Koštunica. Prema tome, možete čitati da je to njihov koncept. I u ovom konceptu piše da svoje samostalne nadležnosti autonomna pokrajina ostvaruje donošenjem zakona i donošenjem opštih pojedinačnih akata kojima se izvršavaju pokrajinski zakoni. E sad, ako vas pamćenje dobro služi, setite se rasprave koja je vođenja povodom statuta Vojvodine i setite se kako je tada DS bio najoštriji kritičar, i govorio je kako Vojvodina hoće da bude država u državi. Zapravo, zaboravio je šta je on sam napisao ranije i iza čega je stao samo par godina ranije. Tada je bilo predviđeno čak i da zakone donosi pokrajinska skupština. Znači, očito se računa na to da su ljudi kratkog pamćenja.

E sad, umesto ovakvog koncepta, Srbija je 2006. godine na jedan sraman način dobila Ustav. Sraman način je i to kako je rađeno na njemu. Jedan naš sugrađanin, koji je u to vreme bio ministar pravde, žalio se da sedam dana nije dobro spavao dok nije napravio tako kvalitetan tekst koncepta Ustava. Marijana Pajvančić, koja je jedna od osnivačica CESID-a, izračunala je da svako ko je tada glasao, samo da je ušao unutra i rekao „Dobar dan“ i izašao, ne bi moglo da se dobije toliko glasova, a kamoli da je uzeo glasački listić, pa da ga identifikuju, provere ličnu kartu, pa dok zaokruži ime… Znači nije bilo šanse. Lažirano je definitivno.

GRAĐANSKA VOJVODINA

U Građansku Vojvodinu spada i Centar za regionalizam. To je koalicija nevladinih organizacija. Tu spadaju Nezavisno društvo novinara Vojvodine i još jedan broj nevladinih organizacija. Mi smo vodili antireferendumsku kampanju, ne samo zato što smo je mi vodili, ali i ona je doprinela da u Vojvodini Ustav iz 2006. godine, uz sve te nameštaljke, nije prošao. Po zvaničnim podacima, 48 posto Vojvođana izašlo je na glasanje. Ovde imamo jedan interesantan fenomen, a to je da se stranke demokratske orijentacije, dok se nalaze u opoziciji, zalažu za decentralizaciju, međutim, kada dođu na vlast, odjednom iz njihovih stranačkih programa nestane taj odeljak. To je analizirao naš saradnik Centra za regionalizam Jovan Komšić i kroz analizu smo utvrdili da je to postalo karakteristično za demokratske stranke.

Činjenica je da svi koji dođu do vlasti žele da zadrže glavne poluge moći. Ne bi želeli da dele tu vlast sa drugima, posebno dok je još na delu završnica velike tranzicione pljačke, jer onda ne bi želeli ni taj plen da dele sa nekim drugim. I žele da oni vrše redistribuciju sredstava, pa makar to bila i redistribucija siromaštva. Kada je reč o strankama desne orijentacije, one zapravo grade svoj imidž na tome da su oni zaštitnici države jedinstva i da je svako zalaganje za decentralizaciju ugrožavanje jedinstvadržave. Tako je, na primer, velika vika bila i oko Statuta Vojvodine sa njihove strane, kad je donošen, i oko Zakona o regionalnom razvoju i tako dalje. Pa, kad je bila reč o Statutu, Koštunica je čak uspeo od ove relativno male države kakva je Srbija da napravi tri države: lažnu državu Kosovo, državu u državi Vojvodinu i valjda je ostatak Srbije to što bi bila treća država. To govori koliko se zapravo unosi tog naboja u priču da bi se pridobio jedan deo biračkog tela javnog mnjenja kroz takvo jedno zavaravanje.

Jedan od polaznika seminara:

Da li ima tih ljudi koji podržavaju tu centralizaciju, a da su možda na nekim višim funkcijama? Imate li vi neku podršku ili jeste li je imali od nekog?

Aleksandar Popov:

Odgovoriću na to pitanje svojim izlaganjem koje sam pripremio. E sad, ovde imamo ne samo problem sa političkim strankama i sa strankama koje su na vlasti, nego imamo problem i sa javnošću. Zapravo, kroz sve ovo što se dešavalo ovih godina, u javnosti postoji jedna percepcija stalnog gubitka koji je vezan za pitanja decentralizacije na neki način. Pa se kaže, eto, odoše nam krajine. Krajine nikad nisu ni bile naše! Pa kažu, eto otišla je Crna Gora, pa ode Kosovo, pa će otići i Vojvodina, a to se moglo čuti i u onim pričama kada je bilo planiranje statuta. To je jedna percepcija, a druga je ona što je učinila Miloševićeva propaganda – svaki zahtev za centralizaciju je zapravo izjednačavan sa separatizmom.

Međutim, činjenica je da stranke i sadašnja vlast čine puno da se razveje taj strah od decentralizacije i da se otvori jedna javna rasprava kao što sada pričamo, znači, ovo su pozitivne strane, a ovo negativne, pa ajde da vidimo šta nam valja činiti, tako da u javnom mnjenju postoji za sada naboj protiv decentralizacije, baš zbog ovoga što sam maločas naveo.
Ja sam maločas spomenuo taj Ustav iz 2006. On je u svojoj biti centralistički ustav. On je, na primer, dao Kosovu u preambuli(čak se kaže da je i zbog toga donet) suštinsku autonomiju što niko živ ne zna šta to znači i nikada nije razrađeno šta znači suštinska autonomija, iako je dato kao obaveza da se razradi.

Ali to je sad već “passe” priča, jer se ulazi u pregovore između Beograda i Prištine. A Vojvodini je od izvornih ovlašćenja dato samo jedno jedino u članu 282, a to je da donosi samostalno grb i zastavu, i ni jedno drugo izvorno ovlašćenje nema. U ovom Ustavu ima jedna odredba koja, citiram Venecijansku komisiju, kaže da će Vojvodina iz budžeta Srbije dobijati 7 odsto od čega 2/3 mora ići na kapitalne investicije. I sad, stvarno je čudno da se u Ustavu nađe nešto što uopšte nije ustavna materija, jer to ne pripada ustavu, a da ne govorim ono što je smešno, tih 7 odsto u odnosu na 30 odsto kojima Vojvodina puni budžet Srbije.

Ovaj Ustav daje mogućnost da se osnivaju nove pokrajine, međutim nije precizirao način osnivanja novih pokrajina, tako da to samim tim ostaje mrtvo slovo na papiru. Problem je u tome što – vi ste postavili pravo pitanje – mi u sadašnjoj vlasti nemamo iskrenu želju da se izvrši prava decentralizacija. Pre dve godine – sad će dve godine kako je vlada Srbije svojom uredbom formirala Nacionalni savet za decentralizaciju. Taj Nacionalni savet ima svoju ekspertsku grupu čiji sam ja bio koordinator i u kojoj su se nalazili eksperti sa kojima je Centar za regionalizam godinama sarađivao. Ta ekspertska grupa imala je osnovni zadatak da napravi nacionalnu strategiju decentralizacije. Ekpertska grupa se sastala pre godinu dana, napravila je nacrt strukture nacionalne strategije decentralizacije koji je trebalo da verifikuje Nacionalni savet za decentralizaciju. Nenad Čanak, koji je predsednik Nacionalnog saveta, sazvao je sastanak koji je trajao dva sata i tada je počela rapsrava o toj strukturi. Rasprava nije stigla da se završi. Uglavnom, bilo je dosta negativnih reakcija od pojedinih ministara, predstavnika vlade i zakazan je nastavak te sednice za april prošle godine. Ta sednica nije održana zato što je došlo do opstrukcije ministra, člana Nacionalnog saveta, i jednog broja predstavnika opština koji učestvuju u Nacionalnom savetu, koji su iz vladajućih stranaka. I od tada mi imamo opstrukciju. Znači, Nacionalni savet se od tada nije sastao i ekspertska grupa se raspala, jer sam prvo ja i onda još jedna grupa ekperata napustila Savet, jer ne želi da bude saksija na nečijem stolu, ili neki ukras, tako da to je jednostavno odnos vlasti prema decentralizaciji.

Na poseban otpor smo naišli, što nije za hvalu, kod Demokratske stranke. Milan Marković je otvoreno rekao da je on protiv toga. A imali smo reakciju i drugih. Prošle godine, u aprilu, bila je Nacionalna konferencija o decentralizaciji, na kojoj je predsednik Tadić jasno rekao da decentralizacija nosi određenu opasnost, i da tu treba biti oprezan. On kaže da je bolje da prvo gradimo infrastrukturu i privredu, pa ćemo onda jednog dana uraditi i decentralizaciju.

IGRE OKO STATUTA VOJVODINE

Kad je reč o odnosu vladajućih stranaka, setite se pre dve godine kakve su igre bile oko Statuta Vojvodine, kakve su sve priče bile, posebno ona da je reč o separatizmu. A zapravo cela priča je bila u simboličkoj ravni. U tom Statutu nije stajalo ništa što su nudila ova dva zvanična koncepta. Znači, nije bilo zakonodavne delatnosti niti sudske vlasti, koje je nudio Tadićev koncept. Sporno je bilo da li se zove vlada ili izvršno veće, da li ima predstavništvo u Briselu, da li ima akademiju nauka, da li je Novi Sad glavni grad Pokrajine ili sedište administracije. Pobogu! To je bila glavna priča oko Statuta Vojvodine. Imali smo čak i neke smešne izjave šefa države. On je bio u Kini pa je bio impresioniran kada je video vozove koji idu 300-400 km na sat i rekao je da, ako imamo takva najsavremenija sredstva prevoza, onda nema smisla da na svakih 7 minuta imamo drugačiji sistem o državi. Ili jedna njegova druga izjava je da asimetričnost o autonomiji Vojvodine može da destabilizuje Srbiju, što je automatski usmeravalo javno mnjenje protiv Vojvodine. Čak smo u Beogradu, u to vreme, imali ispisane antivojvođanske grafite.

I šta je od cele priče ostalo? Ostalo je to da je sa tim Statutom i Zakonom o prenošenju nadležnosti prenet jedan broj nadležnosti na taj način da Zakon o nadležnostima, donet prostom većinom u Skupštini Srbije, sutradan može da bude ukinut. Znači, nema nikakve garancije da će to opstati, a problem je u tome što za sve te nadležnosti nije data dovoljna suma sredstava da se one mogu pokriti. I to na neki način može kompromitovati celu priču. Posle će moći da se kaže, eto dali smo vam nadležnosti, ali vi niste kadri da ih realizujete kao što tražite. Nije vraćena imovina Pokrajini ni lokalnim samoupravama, tako da je to i dalje u jednoj dobroj meri foliranje.

U međuvremenu je donet Zakon o regionalnom razvoju, ali to nije prava decentralizacija. Taj Zakon o regionalnom razvoju omeđio je statističke regione, jer je to potrebno zbog prihvatanja pristupnih fondova. Ali taj Zakon je bitan, i oko toga su se opet lomila koplja, zato što su njime po prvi put u užoj Srbiji, centralnoj Srbiji omeđeni neki regioni. I u prvoj varijanti, vi se sećate, bio je istočni, južni, centralni i zapadni region. I to je na neki način dobro bilo odrađeno. Međutim kasnije, zbog primedbe opština nekih iz Sandžaka da su ostale pocepane između dva regiona, ovaj Zakon je doživeo velike promene, pa sad umesto četiri imamo dva regiona: imamo istočni i centralno-zapadni region, i to već ne oslikava pravo stanje stvari. Zašto bi bilo bitno da je ostalo ono prvobitno stanje? Zato što, iako je reč ovde o statističkim regionima koji nemaju nikakve ni ingerencije ni organe, to bi mogao da bude trening ili baza za buduću funkcionalnu decentralizaciju. Znači, ako si već jednom napravio neke regione, oni mogu kasnije da prerastu u funkcionalne političke regione. Ali sad, sa ovim promenama, to nažalost više nije moguće.

Mi imamo sada najave da će doći do promene Ustava. Čak je i Tadić jednom izjavio da nije pravedno da samo Vojvodina ima autonomiju kada možda i drugi delovi Srbije žele da to isto imaju, ali to je bilo ranije. Mi sada jednu od vladajućih stranaka, a to su Ujedinjeni regioni Srbije. Znači, to je nekadašnji G17plus. Sada imamo zalaganje za decentralizaciju. Imamo jedan koncept koji su oni sačinili i sa kojim će verovatno ići na izbore, gde je po tom konceptu preuzeta prva varijanta podele Srbije na četiri regiona, i to iste one regione, s tim što bi peti region bio Beograd, šesti Vojvodina i sedmi virtuelno Kosovo i Metohija. Međutim, feler u ovom konceptu je što su svi regioni izjednačeni po nadležnostima, znači i Vojvodina i Beograd i ova četiri regiona, što je paradoksalno zato što novoformirani regioni u početku ne bi mogli imati isti stepen ovlašćenja kao ova dva regiona koji imaju tradiciju, i koji imaju organe, i imaju regionalni identitet. Znači moralo bi se ići postupno u to. Nije dobro što smo mi ovde krenuli naopčake, da tako kažem. Umesto da smo prvo napravili Nacionalnu strategiju decentralizacije, koja bi oslikala stanje u Srbiji, oslikala potrebe, a onda bi se na osnovu toga, kroz korišćenje stranih iskustava, dobio model koji bi bio dobar za Srbiju. No, mi smo sada napravili model koji nema tu analitičku podlogu. Znači imamo jedan model koji ne proizlazi iz jedne takve analize, stanja i potreba u Srbiji. Eto znači, jedna vladajuća stranka se zalaže na neki način za decentralizaciju Srbije.

I da privedem kraju ovo izlaganje. Kad je reč o samoj Srbiji mislim da bi bilo dobro da se koriste neka iskustva razvijenih zapadnih zemalja koje imaju tradiciju decentralizacije. Tu bih ja, pre svega, spomenuo Španiju i Italiju.

Na jednom skupu, koji je Dinkić organizovao u Beogradu, rečeno je da bi bolje bilo da koristimo iskustva zemalja u tranziciji koje su nešto uradile, kao što su Češka i Poljska. Međutim, ja mislim da je bolje koristiti iskustva zapadnih zemlja jer su ove zemlje u tranziciji još u traganju za rešenjem. Znači, nemaju nešto što je doživelo proveru u stvarnosti. E sad, ako koristimo iskustva Španije i Italije, mislim da treba da imamo tri principa u vidu: jedan princip je da nekoliko oblika regionalizma mogu egzistirati u jednoj državi. Mi imamo u Italiji ili u Španiji primer da svi regioni nemaju jednak nivo ovlašćenja, nego se neki kandiduju za veći stepen ovlašćenja. Poput Italije i Španije, i Srbiji je potrebna institucionalna politička decentralizacija. Često se u javnosti brka, pa se kaže da mi imamo okruge. Okruzi nisu dekoncetracija vlasti. Mi treba da imamo političke regione koji imaju svoja izvorna ovlašćenja i svoje organe.

I treća stvar je da bi, uvažavajući princip fleksibilnosti i posupnosti, Srbija trebala da ima asimetričan regionalizam. To je ono o čemu sam malo čas pričao. Znači, novoformirani region ne bi u startu mogao imati ista ovlašćenja kao što ima Vojvodina, na primer, koja ima dužu tradiciju, ili čak i Beograd kao regija, ali će se postepeno kandidovati za takva ovlašćenja. I konačno, ovde je kroz naslov rečeno – “Reorganizacija, decentralizacija put do jače države”. Kroz ovo što sam vam do sad govorio, mislim da se može zaključiti da decentralizacija vodi jačanju države a ne, kao što njeni protivnici tvrde, destabilizaciji države, zato što će pomoći da se komparativne prednosti pojedinih regiona bolje ispolje, i da imamo jedan takmičarski duh između regiona uz obavezan princip solidarnosti. On je neophodan da bi drugi regioni koji su manje razvijeni mogli da dostignu jedan viši stepen. Uostalom, da je bilo više sluha u ona vremena kada se mogla uraditi decentralizacija, sigurno ni Kosovo ne bi otišlo ovim putem kojim je otišlo, nego bi na neki način ostalo u sastavu Srbije. Ima li pitanja ili komentara?

Jedan od polaznika seminara:

Skoro sam video u listu “Politika”, na naslovnoj stranici, opet neko maslo o regionalizaciji Srbije, gde su Pančevo, Inđija, Stara Pazova, možda čak i delovi Rume u Beogradskom regionu. Možda vi znate nešto više o tome. Ja sam samo video, nisam stigao da pročitam, ali je delovalo kao da se okrnjila teritorija Vojvodine.

Aleksandar Popov:

Ne. Ja znam da bi Pančevo svakako pripalo beogradskom regionu, ali ne Inđija i ovi drugi. Faktički, čak se i Pančevo nalazi, ako se držimo postojećeg Ustava, u Vojvodini. Znači, teritorija Pokrajine se ne može menjati bez raspisanog referenduma. U Srbiji inače postoji jedna lepa zanimacija, i mislim da to ljudi vole, a to je crtanje karata. To smo mi imali još u ono vreme pred rat, pa se i onda crtala karta. Pošto sam ja vazduhoplovac inače, sećam se da je na aerodromu u Sremskoj Mitrovici na zidu bila, za potrebe vazduhoplovstva, karta one nekadašnje Jugoslavije. I onda sam ja video kako ljudi mogu da budu impresionirani kad ti na kartama počneš da crtaš „kako bi bilo dobro da ovo bude naše“, tako da kod nas postoji ta pasija crtanja raznih karata, i onda dolazimo do nekih šema koje zapravo nemaju smisla ili se ne mogu realizovati zato što su ili suprotne nekim principima ili nisu u Ustavu koji je važeći.

Jedan od polaznika seminara:

Onda je to verovatno nečija ideja.

Aleksandar Popov:

To je verovatno neka ideja, jer za sada se mimo Ustava ne mogu menjati granice Pokrajine Vojvodine.

Jedan od polaznika seminara:

Možete li malo detaljnije objasniti ovaj princip “48 sati”?

Aleksandar Popov:

Mi smo ga predstavljali u više navrata, pošto mi radimo jedan projekat lokalne politike u multietničkim zajednicama, pa smo na jugu Srbije radili u opštinama Bujanovci, Medveđa, Preševo, pa radimo na Kosovu u šest opština čak, u kojima su Albanci u većini. Pošto radimo u centralnoj Aziji, dovodili smo neke predstavnike lokalnih organa vlasti iz Kirgistana ovamo, i njima smo svima predstavili taj sistem, i svi su bili impresionirani.

Vi imate u tom sistemu naslikanu kompletnu upravu na sajtu Opštine, gde se tačno zna koja je slika uprave, koliko zaposlenih ima, kako se raspodeljuje budžet i tako dalje. To je jedna strana medalje, a druga strana su javna komunalna preduzeća koja važe kao resurs za dodatno finansiranje stranaka i zato niko neće da to bude vidljivo. Ne možeš kupiti softver za sistem 48 sati. To može da ti proda jedino Inđija ako bude htela, i da izvrši obuku. Ali niko ne želi da to bude vidljivo, i da imate svako vidljivo komunalno preduzeće, i vidljiva sa kojima raspolaže.

U Gradskom zelenilu u Inđiji ima nacrtano koliko u gradskom parku ima stabala, plan o tome kad se koje se seče, sa čime se posečena stabla zamenjuju i tako dalje. Druga fenomenalna stvar! Ako vi imate kvar u vašoj ulici, na primer, nestalo je struje ili se vodovod pokvario, ili bilo šta od komunalnih problema, ulogujete se preko sajta, prijavite taj kvar i u roku od 48 sati vi morate ili dobiti odgovor ili mora biti otklonjen taj kvar. Moraju vam, ako ne učine ništa u roku od 48 sati, makar odgovoriti zašto nije urađeno i u kom roku će biti otklonjen kvar.

Jednom nedeljno gradska vlada zaseda i onda analizira sve slučajeve. Onaj koji nije ispunio svoju obavezu za 48 sati, znači da nije poštovao procedurui taj leti van. Znači, to traži krajnje odgovornu upravu koja je potpuno pod paskom javnosti. Znači, ne možete imati ni jednog više zaposlenog nego što mora imati opštinska uprava i ne možete nenamenski trošiti sredstva, jer je to svakom građaninu vidljivo na sajtu. Javna komunalna preduzeća ne mogu zato da rade šta hoće nego tačno ono što je u njihovoj nadležnosti i moraju da budu u funkciji građana.

Jedan od polaznika seminara:

Po Zakonu o radu, jer imaju prava da daju otkaz?

Aleksandar Popov:

Ja sam bio malo grub, slediće sankcija i smena sa tog radnog mesta zato što nije ispunio svoju obavezu. Neku će sankciju morati da snosi taj koji nije ispunio obavezu iz sistema 48 sati.

Jedan od polaznika seminara:

Taj softver je napravljen u Inđiji?

Aleksandar Popov:

Da, u Inđiji.

Jedan od polaznika seminara:

A jel’ to funkcioniše u Inđiji?

Aleksandar Popov:

Besprekorno funkcioniše.

Jedan od polaznika seminara:

Hoće oni to prodavati?

Aleksandar Popov:

Naravno! I obuku će vam dati.

Ali gde je problem. Oni su to, recimo, predstavili u Nišu i gradska uprava je bila oduševljena kada je to videla. Rekli su kako će oni to da urade i kako će se javiti zbog kupovine. Kad je prošlo mesec-dva dana, pita tim iz Inđije šta se dešava i zašsto se ne javljaju za kupovinu? Nišlije su rekle da, kada su taj sistem izložili rukovodstvu, oni su se predomislili, jer su videli da to traži rezove, i to žestoke rezove. Jer, onda nema više „burazerskih“ poslova. Ja znam, na primer, za vreme radikala koliko je iz ZIG-a para izneto na razne načine. Rade to sad i ovi, naravno. Zato što je to resurs za punjenje stranačkih kasa na razne načine. A ovde kad je sve pod budnim okom javnosti kao što je kod sistema 48 sati, to ne može da se radi. Ovaj sistem ima samo Inđija zasad. Kada slušate o tome, to je kao u bioskopu. Ljudi ostanu zapanjeni koliko to dobro funkcioniše i kako može da se radi. Nije problem u elektronici, nije problem u softveru, u obuci ljudi, problem je u tome što niko ne želi da mu bude vidljivo ono što se radi, zato što onda ne može više da pravi prevare i mućke.

Treba da odete na taj sajt da vidite. Naslikan je svaki gradski park, da ne govorim koliko je to bitno za investitore! Tačno se zna gde je koja zona, gde imate šta priključeno, koje instalacije postoje pogradu i tako dalje. Investitor, kad dođe, on ima naslikanu celu šemu i kaže evo možemo ovde, ovde ili ovde da radimo i da tačno zna pod kojim uslovima. I zato je Inđija privukla toliko investitora. Goran Ješić je na svoje ime i prezime treći mandat dobio zato što je stavio sebe i svoju upravu u funkciju građana. Dobro bi bilo kada bi se napravio izlet, pa da se obiđe Inđija i susedno mesto Stara Pazova. U Inđiji se vidi da ima domaćina, jer uvek je pokošena trava, imate pešačku zonu, cveće je u rascvetu i tako dalje. Ima jedan mali pokazatelj koji ja uvek vidim kada idem za Beograd starim putem. I Inđija i Stara Pazova imaju veliki sat na glavnom gradskom trgu. U Inđiji pokazuje tačno vreme, a u Staroj Pazovi nikad nije pokazivao. To je samo jedan mali pokazatelj da grad ima domaćina, da se neko stara o tome. E, to je značaj lokalne samouprave kad funkcioniše kako treba.

Jedan od polaznika seminara:

Hteo sam da pitam nešto o decentralizaciji. Da li, osim što dajete primere Španije i Italije, ima primera na nekim prostorima stare Jugoslavije?

Aleksandar Popov:

Pa, zasad nema, zasad je to još traganje za nekim modelom.
Hvala vam na pažnji i nadam se da vam nisam bio previše dosadan.

(Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u Novom Sadu od 4. do 6. marta 2011. godine. Projekat podržala Ambasada Velike Britanije u Srbiji. Predavač je direktor Centra za regionalizam.)

(Transkript predavanja sociologa relgije Mirka Đorđevića na seminaru „Osnove novinarstva“ u organizaciji Medija centra Vojvodine. Predavanje je održano 13. aprila 2008.)

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Žužana Serenčeš je dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Vojvodine.

Unutrašnja politika obuhvata par excellance tri osnovna značenja politike u savremenom političkom sistemu/modernoj političkoj zajednici: politi (polity), politiks (politics), polisi (policy).

Politi (polity) opisuje/iznosi/predstavlja institucionalni aspekt (dimenziju) politike, državu, osnovna i druga ljudska prava, političku kulturu, politički sistem, političke institucije, ustav, ustavni i pravni poredak, zakonodavstvo, političku kulturu, ali i spoljni/internacionalni/međunarodni aspekt politike.

Politiks (politics) /mi ovaj aspekt politike uobičajeno nazivamo politika/, izražava proceduralni aspekt (dimenziju) politike: političke interese, konflikte, kompromise, politički legitimitet, ispoljavanja političke moći, delovanje političkih aktera u političkom sistemu, traženje kompromisa, postizanje konsenzusa, artikulacija interesa, izbore i sl. “Politika – politics se odnosi na područje na kojem se nadmeću ili jedni drugima suprotstavljaju različite politike (u smislu policy). Politika – područje je čitava oblast u kojoj se bore pojedinci ili grupe od kojih svaki, odnosno svaka, ima svoju politiku (policy), to jest svoje ciljeve, svoje interese, a katkad i neku svoju filozofiju” (R.Aron).

Polisi (policy) obuhvata sadržinski/normativni aspekt politike: političke subjekte (partije, lobi grupe, građane), partijske programe, partijsko delovanje, pokrete, političke zadatke, političke ciljeve, političke probleme, politička rešenja, političke događaje, političke vrednosti i sl. “Rečju policy označava se određeno shvatanje, određen program za akciju ili sama akcija nekog pojedinca, grupe ili vlade” (R.Aron).

To znači da unutrašnja politika u informativnom/medijskom opsegu u Vojvodini može biti “sve” ili “gotovo sve” jer ona obuhvata:
Ustav odn. ustavna rešenja i primenu Ustava,
Statut AP Vojvodine,
Republički parlament odn. rad Skupštine,
Pokrajinski Parlament,
Vladu odn. rad Vlade,
Ministarstva odn. Sekretarijate,
rad parlamentarnih tela,
referendum odn. ustavni referendum,
izbore,
lobi grupe,
pokrajinske partije i koalicije,
bolonjski sistem studiranja,
koncesije za autoput Horgoš – Požega,
rad RRA (Republičke radio-difuzne agencije),
ne/primenjivanje zakona o lustraciji,
blage osude novosadskih neofašista,
korupciju (u kojoj se davimo),
ljudska prava,
kršenje prava nacionalnih manjina u Vojvodini,
multikulturalnost,
Vojvođanski identitet,
Vojvođansko NE Ustavu Srbije,
regionalizacija,
autonomija,
itd., itd.,

Dakle, politički ambijent Vojvodine čini sve što prozvodi “život” jedne složene zajednice, regije ili države a nalazi se pretežno u unutrašnjem “agregatnom” stanju.

Ali kako ja vidim ovu problematiku, politika, ili ako hoćete, unutrašnja politika u medijskoj ravni (u socijalnom prostoru medijskog delovanja) dobija posebno u dinamizmu! Drugim rečima, unutrašnjoj politici je veoma teško precizno odrediti zonu domašaja – “polja prostiranja”, iz prostog razloga što stavljanjem pojedinih problema pod jaku medijsku svetlost sami mediji obogaćuju politički meni – tj. prirodu i strukturu političkog diskursa i značajno formiraju javno mnenje – odn. interes javnosti (masovna javnost /70%-90%/, pažljiva javnost /10%-30%/, lidere javnosti /1%-2%/, – Gabriel Almond, Džejms Rozenau).

Ili, da kažem to krajnje jednostavno, sve što mediji dohvate (kao kralj Midas) može postati politički diskurs, tj. može postati tematika koja sa poslednjeg mesta može skočiti na prvo mesto interesa javnosti, sa dna na vrh političke aktuelnosti!

Naravno, neka pitanja zbog svoje “objektivne” aktuelnosti dolaze pre nekih drugih, ali isto tako “aktuelizaciji” nekih pitanja mediji mogu sami značajno doprineti.

Ova tvrdnju može se vrlo lako ilustrovati na problemu ustavnog položaja Vojvodine, dakle, kroz polity!!!

Od kada postoji problem ustavnog položaja Vojvodine?
Objektivno, problem ustavnog položaja Vojvodine postoji od 1990., dakle od donošenja tzv. “Miloševićevog Ustava”, i zapravo nešto pre toga, neposredno pred razbijanje/raspad Druge Jugoslavije!

Hoću da kažem da sam još 10. septembra 2000. u Novom Sadu na Savetovanju veća za demokratske promene: Srbija država regiona svoj referat završio napomenom da Vojvodina pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, mora imati i sva druga ovlašćenja koja će stajati u rangu “male državnosti”!

Najznačajnije izvode iz mog referata (u afirmativnom smilu) prenela je (tek) 1. marta 2001. “Politika” (novinarka B. Čpajak) ali to nije izazvalo neku posebnu pažnju budući da je, s jedne strane, celo društvo bilo u iščekivanju značajnih reformskih promena, a sa druge strane, “teritorijalno pitanje” nije preterano žuljalo Srbiju!

Sve pokrajine, činilo se, još su bile na okupu! (Na Kumanovski sporazum i Rezoluciju SB 12 44 se nije mislilo. Kosovo je bilo u okviru našeg ustavnog sistema, kako je to naročito isticao jedan političar koji sada sedi u Hagu!!!).

Nedavno sam, 25 oktobra na tribini Vojvođanskog kluba, na godišnjicu Vojvođanskog NE Ustavu Srbije, a Beta je to prenela 26. oktobra 2007. izrekao nešto slično (kao one 2001.godine).
Naime, rekao sam da će “Srbija svojom ‘već viđenom’ rigidnom centralizacijom i generalno restriktivnom politikom prema autonomijama /koju sistematično ispoljava i Ustavom iz 1990. i još više Ustavom iz 2006./ pre ili kasnije, brže ili sporije primorati Vojvodinu na državnost”!

Ovog puta (sada) su reagovanja bila brojna (neka odobravajuća, neka osporavajuća), a medijski interes za moju izjavu bio je izuzetno velik! (O razlozima koji vode Vojvodinu u državnost i koliko je Vojvodina već “bila država”, prihvatio sam da govorim jedino u intervjuu sa Nedimom Sejdinovićem za “Građanski list”).

Šta se to u međuvremenu promenilo?

Hronologija promena (grosso modo) išla je sledećim tokom:
5. oktobra 2000. bila je eksplozija revolucionarnog uzleta građana;
12. marta 2003. ubijen je pred vratima Vlade Premijer Srbije na štakama;
7. oktobar 2007. fašisti marširaju Novim Sadom.

Posle samo šest godina, postalo je očigledno
- da od reformi nema ništa,
- da je moderna rekonstrukcija političkog sistema odložena na neodređeno,
- da je Srbija bez ikakve aktivne vizije o svom mestu i ulozi u evropskim integracijama.
(Pokazalo se da je Srbija još u Kantovom “stanju maloletstva”, nesposobna da korisno politički misli, zarobljena u čauru prošlosti, omamljena nacionalnom mitologijom, dakle, takva Srbija nespremna je da se suoči i sa neočekivanom ulogom sukcesora i državnom samostalnošću koju su joj doneli Crnogorci na svom referendumu).

Stanje evidentne državne, institucionalne, političke i ustavne krize postalo je “materijalizovano”/”opipljivo” samo šest godina posle 5. oktobra 2000.!

Bukvalno preko noći, izlaz iz takve sveobuhvatne krize potražen je u donošenju novog Ustava Srbije!
Za 28. i 29 oktobar 2006. bio je raspisan ustavni referendum u Srbiji.

Šta je (u suštini) bio refrendum?

Minuli ustavni referendum u Srbiji ni izdaleka nije podsećao na ono što je referendum u Švajcarskoj (koja se smatra “kolevkom” referenduma), niti ono što je referendum u Italiji ili nekoj drugoj modernoj demokratskoj državi! Švajcarska, inače, poznaje dva tipa referenduma: obligatorni i fakultativni referendum a Italija poznaje čak tri oblika refrenduma: abrogativni (opozivajući), konsultativni (savetodavni) i konfirmativni (potvrdni) referendum.

Ustavni referendum u Srbiji nije bio ono što je ontološko svojstvo svakog referenduma: Referendum je (treba da bude) kočnica u ruci naroda (Die Bremse in der Hand des Volkes)!

Referendum je u Srbiji, u suštini, bio jedna nezapamćena, besomučna lavina laganja!

Od usvajanja teksta Ustava do referenduma, ustavni harlekini su štedro po zemlji Srbiji obećavali bajkoliku postustavnu stvarnost! (Te priče su me podsetile na jednu satiričnu pesmicu iz Ježa 1968. godine).

U tom združenom “falsifikovanju ustava i stvarnosti” od stranaka su, po mome sudu, prednjačile DSS, DS i G 17+, SRS i SPS sve što im odgovaralo dobili su “novim” Ustavom Srbije!

(Posebno je teško bilo razumeti odricanje Tadića od ustava koji je njegova stranka pripremala i lobiranje za Koštuničin-Radikalski ustav).

Uprkos orkestriranom pritisku sa svih strana,
- od brojnih medija,
- preko sms poruka i interneta,
- pritisku koji se pojačavao iz sata u sat,
- uprkos dramatičnim pozivima gotovo svih političkih lidera,
- pozivu Vlade, Predsednika Republike,
- uprkos najavljenoj globalnoj apokalipsi ako referendum doživi fijasko,
- uprkos tom jedinstvenom “referendumskom maratonu”,

Novi Ustav Srbije na referendumu jedva je prošao “kroz iglene uši”:
- u celoj Srbiji je dobio samo 51,4%,
- dok u Vojvodini Ustav uopšte nije prošao!

Naime, cela dva dana referenduma samo 42,7% Vojvođana reklo je DA Ustavu Srbije! (Prvog dana do 20 časova na izbore je izašlo 14,8% Vojvođana)!
Vojvođani su iz svog “gorkog taloga iskustva” (D. Kiš)
višegodišnjeg vazalnog položaja u Srbiji
nepogrešivo prepoznali šta je istina i šta je laž
Vojvođani su prepoznali veliku podvalu “ustavnih profitera”
i rekli NE Ustavu Srbije!

Ova okolnost nije, ili gotovo uopšte nije kapitalisana u medijima i u politici!!!

Politička sociologija upućuje na sledeći (pred/post) referendumski scenario:

Vlada je Parlamentu isporučila Ustav koji je spravljen tajno, pod uticajem političkih partija (više ili manje) jakog nacionalnog zadaha: SRS, DSS, DS, SPS, uz asistenciju kameleonske partije G 17+ i uz (setite se) nesumnjiv blagoslov SPC i SANU. Tako je porođen bez jauka, jednoglasno sa 246 glasova ZA, “vampirski ustav“ u noći 30. sept. na 1. okt. u srpskom parlamentu.
(Za to vreme narod je spavao snom pravednika).

Tom prilikom Parlament je doneo odluku da će se Republički referendum sprovesti/sprovoditi DVA DANA na dane 28. i 29. oktobra 2006. godine, u vremenu od 7,00 do 20,00 časova!

Praktično je (već) tada Srbija dobila arkanski, oktroisani, nedemokratski i nacionalistički dizajniran ustav.

Zašto arkanski ustav?
Zato što javne rasprave o ustavu nije bilo!
Za “ustavnu nameštaljku“ znala je samo politička, verujem crkvena i akademska vrhuška!
Pretežni deo republičkog parlamenta o tome nije ništa znao i nije se pitao.
O tome pokrajinski parlament nije imao pojma.
Sve je rađeno “daleko od očiju javnosti“, od građana, čitav scenario imao je obeležja nekog “ustavnog puča“, ustavnog prepada uz saradnju Vlade i parlamenta, tj. izvršne i zakonodavne vlasti. Taj ustav je donet “kriomice”, po postupku bez presedana u istoriji pisane ustavnosti.

Ustav nastaje iz problematične ad hoc političke saradnje, političke sprege “legislative i egzekutive“ i političkog dogovora bicefalnog vrha izvršne vlasti, tj. predsednika Vlade i Predsednika Republike!

Ne mogu da prećutim, nekoliko dobrih modela ustava Srbije koji su nastali od 2002. do 2006. Vlada ili parlament su bacili u koš, a postojeći Ustav Srbije “poslužen“ je narodu u “gluvo doba, kad dusi zemlji govore a zemlja kune svoje pokore“ (Đ. Jakšić).

Zašto oktroisani ustav?
Drugim rečima, zašto je Ustav Srbije “nametnuti ustav“?
Zbog toga što je taj ustav “po svaku cenu“ morao proći na referendumu i to baš takav kakav je!
Na ustavu tokom jednomesečnog iščekivanja referenduma nisu bile dopuštene (ni minimalne) intervencije (izmene ili dopune teksta ustava).

Tu, dakle, nije bilo nikakve alternative.
Alternativa nije bila čak ni uzmi ili ostavi. Bilo je: uzmi milom ili ćeš uzeti “silom“, tj. i ako nećeš!

Zašto nedemokratski ustav?
Zbog toga što je čitav set važnih pitanja ostao bez rasprave, i naravno, bez odgovora!
Naprimer:
Na kojim pitanjima je uopšte postignut konstitucionalni konsenzus?
Kako će se definisati država?
Kako će izgledati katalog osnovnih prava, ljudskih prava i zaštita manjinskih prava?
Da li će ustav garantovati pozitivnu diskriminaciju za predpolitičke manjine?
Na koji način će ustav garantovati socijalna prava? Koliko smo uopšte blizu ili daleko od koncepta države blagostanja (welfare state)?
Kako će se ostvarivati “socijalna pravda”?
Kakav oblik državne vlasti Ustav predviđa?
Da li će se zadržati postojeći polupredsednički sistem ili ćemo dobiti parlamentarnu vlast?
Kako će se birati šef države?
Kako će biti definisani načini izbora, položaj i ovlašćenja Ustavnog suda? Kako će biti organizovano redovno sudstvo?
Da li će ustav predvideti mehanizme usaglašavanja sa pravnim, političkim i ekonomskim sistemom Evropske unije?
Kakav će biti oblik teritorijalno-političke organizacije države, a posebno kakav će biti položaj Vojvodine?
Itd.

Zašto nacionalistički intoniran ustav?
Zbog toga, što u svom institucionalnom korpusu Ustav Srbije ima u vidu samo nacionalnu državu sa nizom monističkih nacionalnih atributa:
- što prepoznaje/detektuje samo jednu/većinsku naciju,
- što priznaje samo jedno pismo,
- samo jedan jezik;
- samo jednu crkvu,
- samo jednu pokrajinu, itd.,
- uprkos multi etničkom/verskom/kulturnom/lingvističkom ambijentu Srbije u kojem je pravno lociran!

Pokazalo se da je propuštanje “ključnog trenutka” za donošenje novog Ustava fatalno za Srbiju, da to, zapravo, predstavlja trajno ”ograničavajući faktor”?

U kom smislu?
Zašto?

Prvo, zbog toga, što je udaljavanje od 5. oktobra 2000. i (trajno) uklanjanje nekih političkih lidera kao nosilaca reformskih ideja omogućilo zadržavanje državno-pravnog provizorijuma opterećenog višestrukim nasleđem prošlosti.
Drugo, matrica centralističkog organizovanja države Ustava iz 1990. nije dokrajčena. Naprotiv, ona je preneta iz ranijeg režima, ojačana novim autoritarnim impulsima i u dobroj meri totalitarizovana, tj. dovedena je do krajnjih konsekvenci u Ustavu iz 2006.

Treće, Ustav iz 2006. nastavio je strategiju odbrane/afirmacije pravno-političkog okvira koji legitimiše ličnu/autoritarnu vlast i njenu praksu dobro poznatu i prepoznatljivu u Miloševićevom ustavu.

Četvrto, sadašnji Ustav Srbije odlikuje se ksenofobijom na sistemskom nivou koja je instalirana još u Miloševićevom ustavu. Mi se najbolje osećamo kad nas svi napuštaju!

Peto, taj Ustav je negacija vladavine prava (Rule of law) i otvoreno je praktikovanje/upražnjavanje vladavine pomoću prava (Rule by Law)!

Na osnovu svega toga, u intervjuu “Danasu” 21. i 22. oktobra, nedelju dana pre referenduma, rekao sam da je Ustav Srbije iz 2006. zapravo “radikalski redizajniran Miloševićev ustav iz 1990. godine”.
I pri toj konstataciji ostajem!

Srbija je ušla u ustavnu istoriju po tome što je ISTI USTAV donosila dva puta: prvi put 1990. a drugi put 2006. godine.

Prvi put to je bilo Miloševićevim “populističkim trudovima” a drugi put “Koštuničinim radikalskim rezom”.
Prvi put su ustav pisali jugomrsci, a drugi put rodoljupci (N. Dimitrijević).
Prvi put je ustav Srbije razbijao Jugoslaviju, ovog puta Koštuničin Ustav može dokrajčiti i samu Srbiju.

Odmah nakon donošenja postalo je savršeno jasno:
da Ustav nije u stanju da reši ni jedan problem koji je postojao,
da ustav nema valjan odgovor ni na jedno ranije postavljeno pitanje,
da ustav stvara nove konfuzije u pravnom i političkom sistemu!!!

Šta je novi Ustav Srbije?
Najkraće:
TO JE MAKIJAVELISTIČKI TRAKTAT O VLASTI – KAKO VLAST DRŽATI I NE DATI!!!

Koje i kakve to konfuzije Ustav stvara u političkom i pravnom sistemu?

Da krenemo redom od same Preambule:

§ I.
Ustav Srbije u Preambuli startuje je iz klasičnog stanovišta o državi i državnom suverenitetu!

Naglašeno “rodoljubivo” intonirana Preambula novog Ustava zaklinje se da je Kosovo bilo i da će zauvek ostati “sastavni deo teritorije Srbije”. (Na taj način Ustav Srbije se opasno približava doktrini “Blut und Boden” kasnog XIX veka koja je docnije predstavljala centralno uporište nacionalsocijalističke ideologije).

Nadalje, Preambula nedvosmisleno ističe “obavezu svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu”.

Stvari su otišle toliko daleko da je u Predlogu za izmenu i dopunu zakona o Vladi, uneta zakletva koju moraju položiti članovi Vlade.
Tekst zakletve u čl. 4. glasi ovako:

„Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.“

Ustavna preambula postala je javna objava da Srbija ulazi u ustavni, državni, politički, pravoslavni “džihad” za Kosovo.

Danas za Kosovo, ali sutra, po toj logici i za teritorije koje su nam oteli Mađari, Rumuni, za granice do Karlobaga-Virovitice-Ogulina, za ono što su nam otkinuli Makedonci, za more što su nam drpila dojučerašnja braća Crnogorci i ko sve ne.

Evo, pre neki dan Predsednik Vlade Srbije rekao je da su očuvanje Kosova i Republike Srpske sada najpreči ciljevi državne i nacionalne politike. „Obavestio sam Dodika da može da računa na punu podršku Srbije i mi ćemo zajedno sa istom odlučnošću braniti i Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum“.

Šta to znači?
Umesto da dobijemo ono što se zove “ustavni patriotizam” nama se dogodio ostrašćeni “ustavni srbijalizam” u nekoj kloniranoj fundamentalističkoj balkanskoj nacionalističkoj varijanti.
(Posledica toga je ta da je Novi Sad juče ili pre neki dan dobio fašizam koji ohrabruje nacionalizam a nacionalizam ojačava fašizam i tako u spiralu uzlazno…!!!)

Ustavna Preambula (n.l. prembulum-uvod, predgovor, uvertira) je neka vrsta ustavnog prologa, ona treba da „otkrije“ osnovni motiv i sve druge „ubedljive“ civilizacijske razloge upuštanja u složen politički i pravni “koristan” posao da se donese ustave jedne zemlje.

(Međutim) Postojeća preambula Ustava Srbije nema ispred sebe modernost, ona se okreće kosovskom mitu, mitu o državnoj suverenosti i mitu o očuvanju teritorijalnog integriteta.

U odbranu tog mita izrečene su svakakve gluposti i neistine.
Citiram jednu fusnotu gospodina Desimira Tošića iz “Peščanika”, koji kaže:

Naš predsednik Vlade u referendumskoj kampanji izrekao je o Kosovu jednu potpunu neistinu i jednu divnu besmislicu!

“Rekao je potpunu laž da je Kosovo uvek bilo sa Srbima i da su Srbi uvek bili na Kosovu (što je netačno i za srednji i za novi vek).
I izrekao je jednu divnu besmislicu da smo svi rođeni sa Kosovom u glavi i kad dođe vreme umiranja u nama će opet biti Kosovo”.

Ustavna preambula, sa svojim mitskim i arhajskim kategorijama, suštinski je veoma daleko od preambule ustava koji je radio Forum iuris. U ovom projektu ustava preambula kaže da su građani i građanke Srbije odlučni:
- da organizuju društveni i politički život na način koji će garantovati ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, nacionalnu ravnopravnost, demokratiju i socijalnu pravdu;
- da uspostave mir i ravnopravne odnosa sa susednim državama i narodima koji u njima žive;
- da budu prihvaćeni kao ravnopravni članovi međunarodne zajednice;
- da spreče svaku buduću akciju koja bi bila usmerena na protivustavnu uzurpaciju javne vlasti ili monopolsku koncentraciju vlasti u rukama jedne partije ili u ime jedne ideologije;

§ II.
Zašto ustavni srbijalizam?
Odgovor je u čl. 1. Načela Ustava.
Tu je, naime, ustavopisac “otklonio svaku sumnju” u pogledu karaktera države i naroda/nacije kome/kojoj ta država pripada. “Republika Srbija je država srpskog naroda…” Ustav je normirao “republiku netolerancije”!

Ovo načelo Ustava konstituiše “zavičajnu” državu i priznaje “zavičajni” narod kao narod prvog reda i “one druge” kao pridodati narod ili narod drugog reda. “Srpski narod” je taj zavičajni narod, a građani su narod bez zavičaja, građani su “oni drugi”, “ostali”, “izlišni i ničiji”, zapravo – nepotrebni!

Takve odredbe nemaju moderni evropski ustavi, ni oni u unitarnim, ni oni u federalnim, ni oni u jednonacionalnim ni oni u multinacionalnim državama.
Takve odredbe se ne mogu naći u Ustavu Danske (čak ni Hamletovo vreme kada je bilo “nešto trulo u državi Danskoj”), niti u Ustavu Slovenije, ni u Ustavu Belgije, takođe ni Italije, ni u Ustavu Rusije (na koju se u poslednje vreme tako često pozivamo) koji svoju Preambulu započinje marcijalnom odom o međunacionalnoj toleranciji:
“Mi, višenacionalni narod Ruske Federacije, povezani zajedničkom sudbinom na svojoj zemlji, potvrđujući prava i slobode čoveka, građanski mir i slogu…donosimo Ustav Rusije”

Majorizacijom jednog naroda – srpskog u odnosu prema svim drugim narodima koji žive u Srbiji, a svaki od tih naroda je stariji od ove srpske države, povređen je univerzalni princip ravnopravnosti naroda, samoopredeljenja naroda i čvrstina demokratske osnove države.

Ustav naprosto “stavlja na znanje” da građani više ne stanuju ovde, građanima nije mesto u “zemlji jedno/mono/nacionanih čuda”, oni su subjekti drugog reda, oni spadaju u kategoriju “politički prekobrojnih”.
Ustav je narod očistio od atributa građanstva, populus je poništio cives.

§ III.
Zašto opet potreba za vojskom?
Odgovor na ovo pitanje trebalo je da dobijemo u javnoj raspravi Ustava u javnom diskursu i u medijskoj ravni!

Kuda i kako sa mastodontom zvanim “vojska”?
Kakav će biti staus vojske?
Smemo li se mi, bez straha od mogućih posledica, zapitati treba li uopšte ovoj zemlji vojska, treba li joj vojna sila, hoće li ova zemlja i dalje voditi politiku rata ili će voditi politiku mira? (Inače, reč “mir” se nigde ne pojavljuje u sadašnjem Ustavu Srbije).

Zašto u našem mentalnom sklopu ne postoji pojam demilitarizacije (a na tom pitanju braća Crnogorci ubiraju pohvale i sve veću popularnost u Evropi).
Kolika je nas do sada “koštala” Vojska i da li se vojska nama isplatila?

U ovoj zemlji se (od 90.) živi, govori i peva o ratu!
Mira se stidimo kao venerične bolesti.

(Ne treba da Vas podsećam na poznate reči S. Miloševića “mi ne znamo da radimo,ali znamo da se bijemo”.
Mi jedini imamo opevane nostalgije za ratom: Nije mala, nije mala triput ratovala, i opet će, i opet će ako Bog da sreće…

Donošenje novog ustava Srbije bilo je pravo vreme za demitologiju vojske i demistifikaciju njenih tajnih službi/servisa.

Vojska je dobila skromna tri člana Ustava (čl. 139-141.) u četiri rečenice!
Pre neki dan dobili smo i dva zakona: Zakon o odbrani i Zakon o vojsci.

Palo je mnogo kritike na tekst ovih zakona, a mi u osnovi ne znamo šta su nam ovi zakone doneli i šta nam uskraćuju – od građanskih sloboda i ljudskih prava, šta nam eksproprišu od života, udobnosti i sreće?!

Znamo samo to da se naš vojnik zaklinje (svojom) čašću (sve bih rekao: i životom) u tri imaginarne i nedefinisane kategorije: suverenitet, nezavisnost i teritorijalnu celovitost!

On mora da kaže: “Ja ( ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću, da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije“ (čl. 15. ZOV).
Tako smo sa vojskom opet na početku, ali ovog puta na gorem početku!
Češka (i Crna Gora) su se uz rok koncert razveli od vojske, mi se uz turbo folk i dan danas venčavamo sa Vojskom (Srbije)!

§ IV.
Svi ustavi, i raniji i savremeni, nikad ne ostavljaju polovično rešena ili nerešena pitanja “horizontalne” i “teritorijalne” ili vertikalne organizacije vlasti.
Upravo taj “propust” se “smišljeno” događa (u) novom Ustavu Srbije.
Nerešena teritorijalna organizacija vlasti prepoznatljiva je naročito na pitanju autonomije!

Novi Ustav Srbije instalira tri oblika autonomije i na taj način stvara opasne ustavne nejasnoće/konfuzije.
Koja tri oblika autonomije?
To je, prvo, nesuštinska autonomija; drugo, suštinska autonomija; treće, nadsuštinska autonomija (“od autonomije do nezavisnosti”).
Nesuštinska autonomija (ili ograničena, restriktivna, adolescentna, “autonomija pod starateljstvom” T. Korhec) predviđena je za Vojvodinu a tu autonomiju Vojvodina niti želi niti zaslužuje.
Suštinska autonomija namenjena je za Kosovo ali Kosovo takvu autonomiju ne prihvata.
Nadsuštinska autonomija (ili: “buduća nezavisnost”) je stvarno stanje Kosova za koju srpske vlasti neće ni da čuju.

Pitam: po kojoj logici Kosovu više autonomije, a Vojvodini manje autonomije?
Jel zato što svet pripada onima koji se bune a ne onima koji ćute i rade? (B. Šo).
Pitam: po kojoj logici Srbija ima pravo da Vojvodini “dozira” autonomiji kad je svoju državnu samostalnost stekla crnogorskim referendumom!?
Pitam sledeće: ako je prestanakom važenja Ustavne povelje Srbija postala sukcesor zašto po istom aktu/osnovu to pravo nije pripalo i pokrajinama (koje stoje u Preambuli Povelje)?
Da možda to nije bio razlog tolikoj žurbi u donošenju Ustava Srbije?
Pitam: koji to prirodno pravni/ili pozitivno pravni osnov daje Srbiji “paternalističko pravo” prema Vojvodini, da Srbija “ima”, tj. da Srbija “poseduje” AP Vojvodinu?
Da li to znači da kada Srbija “ima” AP Vojvodinu, može i da je “nema”, tj. da kada Srbija ima pravo da osniva pokrajine može i da ukine AP Vojvodinu?
Odredbe o teritorijalnom uređenju u suštini su kaznene odredbe novog Ustava za AP Vojvodine.
Autonomija Vojvodine Miloševićevim Ustavom bila je, što reče jedan akademik tada, “ošišana na nulu”. Ovaj Ustav je u tome mnogo radikalniji.
Istorijska prošlost Vojvodine i njen sadašnji autonomni status brisan je iz memorije sadašnjeg Ustava Srbije!

Vojvodina prema novom Ustavu Srbije
- nema zakonodavnu,
- nema administrativno-upravnu,
- nema sudsku
- nema kulturnu
- nema političku
- nema ekonomsku autonomiju
Vojvodina nema ništa!
(Čl. 184 Ustava RS je čisto podsmevanje Vojvođanima i tzv. “finansijskoj” autonomiji pkrajine!
Da je Srbija ozbiljno razmišljala o tome morala je kao primer uzeti čl. 106 Ustava (Osnovnog zakona SRN).
Mislim da ova pitanja nisu dobila odgovarajuću analitičku pažnju ni u elektronskim ni u štampanim medijima!!!

Da zaključim:
NI JEDAN PROBLEM ZBOG KOJEG JE USTAV DONOŠEN -NIJE REŠEN!
(Ljudska i manjinska prava, zaštita manjinskih prava, horizontalna organizacija vlasti, teritorijalna organizacija vlasti, ustavni sud, socijalna pravda, promena ustava, Evropske integracije, “Haško” pitanje….) Pitam Koštunicu: Koba zašto Ti je to trebalo?

USTAVNI ZAKON O SPROVOĐENJU USTAVA POSTAO JE AKT IZNAD SAMOG USTAVA!
(Ustav je pravno nefunkcionalan/beživotan akt, to je akt drugorazrednog značaja! Svoju životnost Ustav crpi iz Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava! On je praktično suspendovan nižim pravnim aktom od sebe!)

OD SAMOG DONOŠENJA, VRHOVNI TUMAČ USTAVA JE VLADA SRBIJE – BOLJE REĆI PREDSEDNIK VLADE!
(Ustavnom hermeneutikom čak ni u Miloševićevo vreme nisu se bavili izvršni organi vlasti.)

USTAV JE NACIONALISTIČKI LEGITIMIRANO BEZAKONJE: PRAVNA DRŽAVA VIŠE NE STANUJE OVDE!

USTAV SRBIJE JE EHO PROŠLOSTI, POLITIČKOG AUTIZMA I POLITIČKE UOBRAZILJE!

Realnost od koje se tako uporno beži kaže da je Srbija danas jedna mala, zapuštena, nesrećna, i ne bez vlastitih zasluga, poražena, ponižena i podeljena zemlja.
Srbija je zemlja koja u svom mazohističkom trčanju unazad i udaljavanju od civilizacije još ne poseduje vrednosni sistem, u kojoj ne postoje izgrađene institucije, pravila ponašanja ─ o poštovanju zakona i demokratskim procedurama da i ne govorimo.

U Srbiji se ne znaju sadašnji državni prioriteti (ja nisam znao da je to: Kuba), ne znaju se bitni principi vladajuće politike i ne zna se ima li sutrašnjica prioritet u odnosu na prošlost.
(Mi) U Srbiji još nagađamo:
jesu li bitniji ljudi ili teritorije, država ili društvo, politika ili ekonomija, nacija ili građanin?!

U vremenu koje je pred nama, postavlja se pitanje da li Vojvodina može oživeti novi sistem vrednosti i novu viziju političke realnosti ovde i u Srbiji. Neophodna je mentalna revolucija, koja će se baviti političkom edukacijom i emancipacijom ovog nesrećnog društva koje je još uvek opterećeno mitomanskim samoobmanama (u koje uzgred, više ne veruju čak ni oni koji ih izgovaraju).
Mislim da mediji tu mogu da odigraju gotovo ključnu ulogu!!!
Umesto lamentiranja nad vlastitom sudbinom, ohrabrivanja i gojenja nacionalnih frustracija, neophodno je u Vojvodini afirmisati novu svest o prednostima uređenog građanskog društva.

Normalnost treba da pobedi iracionalnost, a praktični (životni) interesi svaku (nacionalističku) demagogiju.
Evropska unija je jedini prostor u kome bi ekonomske veze,
stabilne institucije i
pravno uređeno društvo
omogućilo punu afirmaciju komparativnih prednosti Vojvodine!
Možda je ovo pravi trenutak da Vojvodina ozbiljno testira svoje građanske potencijale/kapacitete i svoju građansku kulturu i na taj način (zbog sadašnjih i budućih generacija) dođe do povoljnijeg teritorijalnog statusa od onog koji sada ima?!?!

Ili da prihvati istinu da je ovo maksimum onoga što joj realno pripada!

II. Sve što je ovde rečeno ne može da se odigrava bez medija i bez jakog profesionalnog novinarstva!

Kakvo nam novinarstvo treba?

Uopšte ne pretendujem da na ovo pitanje dam sada odgovor i da on bude potpun.
Treba nam sigurno kritičko novinarstvo, treba nam analitičko novinarstvo!

Šta je “kritičko” novinarstvo?
Najkraće, ja kritičko novinarstvo vidim kao dosledan profesionalni napor (novinara) da istakne razliku između istinitog i lažnog, da označi etičku i praktičnu razlika između ispravnog i neispravnog, dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog, “glupog” od “pametnog”.

Ta kritička sposobnost treba da pokaže da se novinar ne ustručava da (javno) iznese svoj sud i mišljenje, da on ne priznaje tabue, lažne bogove i kumire. Novinarska kritika nije nikakav egzibicioni već neophodan civilizacijski čin kultivisanja politike i njenih privremenih predstavnika. Otuda novinarska kritika ne može biti bezlična (anonimna) i “frizirana”, upućena „prema nikom“ i „prema nevažnom“, ona mora biti sasvim konkretna, konkretizovana i argumentovana.
U jednom modernom, demokratskom i civilnom društvu, novinarska kritika predstavlja kulturni čin demistifikacije politike i ljudi zalutali u nju. Ona surovo razbija čarobno ogledalce u kojem oni vide svoje moćne faluse od kojih drhti sav običan svet. Novinarska/medijska kritika je (svojevrstan) pokret, pravo i sloboda medija, ona je eksplozija kritičkog duha (stava), neka vrsta „životne metode“ bez koje se ne može i bez koje postaje zagušljivo.
Novinari treba da neguju slobodnu kritiku koja se ne privezuje uz vladajuće političke olupine ili moćnike, da pišu kritika koja nije mandarinska, kritiku koja ne laže, kritiku koja ne pristaje na prikrivanje pune istine i intelektualno moralni komoditet, kritiku bez lobotomijskog reza. Kada ledeni dah politike zaustavi puls kritike, budi se avet nacionalizama, fašizma, dogmatizama, ekstremizama, isključivosti i primitivizma svih vrsta i boja… To još kako osećamo…

Šta je “analitičko” novinarstvo?

Prema Kodeksu, analitički žanr je “sve ostalo što je malo viši profesionalni angažman”!
Ipak, analitički žanr, ja vidim, kao veoma zahtevna formu i sadržinu novinskih, a posebno radio ili tv priloga.
On predstavlja temeljan razložan, logički, studiozan, kritički pristup problemu i njegovo konzistentno izlaganje. Analitički žanr je i “lični” stav novinara. To je kolumna koja je profesionalno korektno odrađena, sine ira et studio, koja ima smisla samo ako ima određen odjek, i koja se postepeno pojavljuje kao medijska, kulturna potreba korisnika medija. Analitički žanr je mali esej koji novinar pravi koristeći uz svoju stručnost i sve audio vizuelne prednosti u svom mediju. Analitičkim žanrom novinar “dočeka” ili “isprati”, u svakom slučaju komentariše neki unutrašnje politički događaj ili pojavu, predizbornu kampanju i sl.
Analitičkog žanra nema u novinama, u informativnim blokovima tv i radio emisija uprkos tome što za njim postoji preka potreba.

Izlaganje na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Prof. dr Radivoj Stepanov je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

1. Formiranje autonomnih pokrajina

Nekoliko pitanja vezanih za formiranje autonomnih pokrajina zaslužuju da budu bliže osvetljena: kriterijumi za formiranje autonomnih pokrajina, postupak odlučivanja o obrazovanju autonomne pokrajine, ustavni status autonomnih pokrajina (monotipske ili politipske) i status postojećih autonomnih pokrajina.
Evropskim dokumentima o regijama ustanovljeni su osnovni kriterijumi za formiranje regiona kao i principi na kojima počiva procedura odlučivanja o formiranju regiona, području na kome se prostire region kao i o promeni granica regiona.
Kriterijumi za formiranje regiona bliže su definisani u preambuli Deklaracije skupštine evropskih regiona. Među kriterijumima koji bliže određuju regionalni identitet, prirodu regiona i njegov status u ustavnom sistemu navode se: istorijske, jezičke, kulturne, društvene, ekonomske i geografske veze stanovništva na određenom području; različito poreklo i funkcija koju regioni imaju u okviru određene državne zajednice; poseban politički identitet koji može imati različite političke oblike.
Predlozi ustava koji su bili predmet analize razlikuju se u ovom pogledu. Oba predloga polaze načelno od prava građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu, izričito pominju dve postojeće autonomne pokrajine i dopuštaju mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina. Ovaj načelni pristup je, međutim, različito operacionalizovan u daljim ustavnim rešenjima. Najznačajnije razlike se odnose na ustavno definisanje uslova kloji moraju biti ispunjeni i kriterijuma pod kojima se mogu obrazovati nove autonomne pokrajine, postupak odlučivanja o formiranju novih autonomnih pokrajina i na ustavni položaj i način ustavn og određenja postojećih autonomnih pokrajina.
Nacrt Ustava Vlade Srbije ne uređuje kriterijume na osnovu kojih se mogu formirati nove autonomne pokrajine. Načelno garantovano pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu bliže je određeno definisanjem autonomne pokrajine kao »autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom«, u kojima građani ostvaruju svoje pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav ne sadrži odredbe o kriterijumima za formiranje novih autonomnih pokrajina, niti delegira zakonodavcu da on ih on uredi Kako se prema ovom predlogu nove autonomne pokrajine osnivaju u postupku promene ustava može se samo pretpostaviti da će se u postupku promene ustava ustanoviti i kriterijumi za formiranje autonomnih pokrajina.
Model Ustava pripremiljen od strane grupe stručnjaka koju je formirao predsednik Republike, polazi od ustavom garantovanog »prava građanki i građana na decentralizovanu državu, koje uključuje pravo na lokalnu samoupravu i autonomiju« i precizira tri osnovna kriterijuma za formiranje novih autonomnih pokrajina, a koja moraju biti ispunjena u momentu formiranja autonomne pokrajine. To su broj stanovnika koji živi na području na kome se formira autonomna pokrajina (najmanje jedan, a najviše dva miliona stanovnika), teritorija (autonomna pokrajina se može obrazovati na području više opština koje su međusobno teritorijalno povezane) i stepen ekonomskog razvoja (područje na kome se formira autonomna pokrajina mora zadovoljiti kriterijum prema kome se može samostalno finansirati). Navode se, kao što se može zapaziti, objektivizirani kriterijumi (broj stanovnika, teritorijalna poveraznost opština, samostalno finansiranje). Među kriterijumima za formiranje novih autonomnih pokrajina nema onih koji se odnose na regionalni identitet (kultura, poreklo, geografski položaj, istorija) koji omogućuje ljudima da se identifikuju sa svojom zajednicom.
Deklaracija skupštine evropskih regiona govori o ovim kriterijumima u svojoj preambuli. Principi regionalne samouprave, među kojima su nesumnjivo i najvažniji kriterijumi za obrazovanje regiona, trebalo bi da budu utvrđeni ustavom, na šta upućuje i načelno pravilo Evropske povelje o regionalnoj samoupravi.
Postupak odlučivanja o statusu regiona i području na kome se obrazuje region uređen je načelno Evropskom poveljom o regionalnoj samoupravi. Povelja ne uređuje posebno postupak formiranja novih regija, ali bi se na ovaj postupak po analogiji mogla primeniti osnovna načela na kojima počiva postupak odlučivanja o statusu regiona, području na kome se on prostire i promeni njegovih granica. Ova načela postupka uključuju:
- Saglasnost zainteresovanog regiona kao uslov za donošenje odluke o promeni područja na kome se region prostire (promena granica).
- Učešće regiona u odlučivanju o području na kome se region prostire, a koje uključuje više mogućnosti, od »procedura neposredne demokratije« u kojima sudeluju građani koji žive na području regiona, procedura koje obezbeđuju »konsutovanje svih zainteresovanih regiona«, ili »izričitu saglasnost svakog regiona«.
- Prednost procedura koje omogućuju neposredno odlučivanje građana, nad drugim procedurama.
Predlozi koje smo analizirali i rešenja sadržana u njima razlikuju se i u pogledu procedure predviđene za odlučivanje o formiranju novih autonomnih pokrajina. Razlika se u prvom redu odnosi na pitanje da li se područje budućih autonomnih pokrajina utvrđuje u samom ustavu prilikom njegovog donošenja (ili naknadne revizije), ili o ovom pitanju odlučuju subjekti (lokalne zajednice i građani) koji žive na odgovarajućem području i imaju interes da se to područje organizuje kao autonomna pokrajina i na koji način autonomne pokrajine (odnosno građani sa područja autonomne pokrajine) sudeluju u donošenju odluke o formiranju autonomne pokrajine?
Prema rešenjima Nacrta Ustava Vlade nove autonomne pokrajine formiraju se po postupku predviđenom za promenu ustava. Postupak promene ustava, međutim ne predviđa uključivanje regija u ustavni proces (predlaganje ili učešće u odlučivanju o reviziji ustava) bilo u formi konsutovanja, bilo u formi davanja saglasnosti. O promeni ustava odlučuje Narodna skupština dvotrećinskom većinom narodnih poslanika. Predviđen je i fakultativni referendum koji se raspisuje na zahtev većine narodnih poslanika ili 150 000 birača (pod uslovom da predlog za promenu ustava nije potekao od birača). Odluka na referendumu donosi se većinom glasova birača koji su glasali na referendumu uz uslov da je na referendum izašla većina birača.
Prema drugom predlogu postupak po kome se donosi odluka o formiranju nove autonomne pokrajine uređen je ustavom. Odluku donose građani na referendumu koji se organizuje na području na kome se predlaže obrazovanje nove autonomne pokrajine. Odluka se donosi većinom glasova birača koji su glasali na referendumu uz uslov da je na referendum izašla najmanje polovina ukuonog broja birača.
Ustavom bi, sledeći evropske dokumente o regionima, trebalo urediti kriterijume formiranja autonomnih pokrajina i proceduru po kojoj se odlučuje o njihovom obrazovanju. Procedura po kojoj se donosi odluka o formiranju nove autonomne pokrajine morala bi obezbediti mogućnost učešća građana u postupku sa područja na kome se obrazuje autonomna pokrajina. To moće biti neposredno učešće građana u ovom procesu ili konsultovanje, odnosno saglasnost odgovarajućih organa sa područja na kome se formira nova autonomna pokrajina.
Ukoliko bi ustavotvorac dao prednost demokratskim procedurama koje uključuju i neposredno odlučivanje građana, na šta upućuju i evropski dokumenti o regionima ustavom bi moralo biti uređeno na koji način se obezbeđuje učešće građana koji žive na području na kome se obrazuje autonomna pokrajina u procesu formiranja novih autonomnih pokrajina. Da li to je to forma referenduma (ili neki drugi vid neposrednog učešća građana, npr. pravo da pokrenu proces formiranja autonomne pokrajine) i ako jeste kakve je prirode i kakvo je dejstvo odluke usvojene na referendumu. Da li je referendum prethodni ili naknadni, obavezni ili fakultativni? Ako se prihvati rešenje prema kome se u procesu formiranja nove autonomne pokrajine konsultuju ili daju svoju saglasnost ustavom bi se moralo urediti ko sudeluje i na koji način u procesu konsultovanja, odnosno ko daje saglasnost na formiranje nove autonomne pokrajine? Da li su to građani sa određenog područja ili možda organi lokalnih zajednica (npr. skupštine kao predstavnička tela) na čijem se području formira nova autonomna pokrajina?
Naposletku ostaje pitanje da li se autonomne pokrajine obrazuju kao monotipske ili politipske i kakav je ustavni status postojećih autonomnih pokrajina?
Deklaracija skupštine evropskih regiona izričito utvrđuje da »regioni koji se nalaze u istoj državi mogu imati različit status, u skladu sa svojim istorijskim, političkim, kulturnim i socijalnim razlikama«, a kao »izraz posebnog političkog identiteta« može imati i »različit politički oblik«.
U regionalno uređenoj državi mogu se obrazovati monotipske regije, ali je takođe moguće obrazovati regije različitog statusa (asimetrični regionalizam). Ako se kao kriterijum razlikovanja regiona uzmu u obzir osnovna svojstva koja određuju regionalni identitet pojedinog regiona, tada razlike među regionima nastaju, zavisno od faktora koji su presudno uticali i utiču na oblikovanje političkog identiteta regiona. To mogu biti: geografski položaj (Alandska ostrva, Grenland); zajednička istorijska, kulturna i privredna obeležja (Španija, Italija); specifičan kulturni identitet oblikovan multietničkim sastavom stanovništva (Španija, Italija); osoben etnički sastav stanovništva (Škotska, Vels). Najčešće politički identitet regiona oblikuje više faktora.
Predlozi ustava Srbije koji su bili predmet analize indirektno upućuju na zaključak o prihvatanju koncepta asimetričnog regionalizma. To se posebno ogleda u odredbama koje se odnose na status dve postojeće autonomne pokrajine, kao i na poseban status autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. U oba predloga poimenično se navode postojeće autonomne pokrajine – Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija. Položaj Atonomne pokrajine Kosova i Metohije, prema ovim predlozima, posebno se uređuje. U Nacrtu Ustava Vlade precizira se i akt kojim se uređuje poseban status ove autonomne pokrajine. Status Kosova i Metohije uređuje se organskim zakonom koji se donosi dvotrećinskom većinom glasova narodnih poslanika.

2. Pravna priroda i status najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine

Suštinska pitanja u ovom domenu o kojima je potrebno postići saglasnost, budući da predlozi sadrže različita rešenja o ovim pitanjima.
Da li najviši pravni akt autonomne pokrajine pokrajine donosi autonomna pokrajina u okviru svojih izvornih nadležnosti, na osnovu samog ustava, po postupku i na način propisan ovim aktom, ili se on donosi uz prethodnu ili naknadnu potvrdu od strane Narodne skupštine? Odgovor na ovo pitanje odrediće i njegovo mesto u pravnom sistemu. Ukoliko bi se prihvatilo rešenje prema kome najviši pravni akt podleže potvrdi od strane Narodne skupštine, koje recimo i to, postoji u komparativnoj praksi regionalnih država, u ustavnom sistemu bi postojao moćan instrument kojim bi parlamentarna većina mogla sprečiti donošenje ovog akta ili ograničiti sadržaj izvornih ovlašćenja autonomnih pokrajina, posebno ukoliko u samom ustavu ne bi bile eksplicitno navedene izvorne nadležnosti autonomne pokrajine.
Da li najviši pravni akt autonomne pokrajine podleže kontroli zakonitosti ili instrumenti kontrole ustavnosti ovog akta predstavljaju pouzdan instrument njegovog usklađivanja sa ustavom? Ukoliko se prihvati rešenje prema kome autonomna pokrajina raspolaže izvornim pravom da na osnovu ustava donosi svoj najviši pravni akt, koje sadrži predlog grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike, sledilo bi da najviši pravni akt autonomne pokrajine podleže kontroli ustavnosti koja osigurava neophodnu hijerarhiju propisa unutar jedinstvenog pravnog sistema, ali ne i kontroli zakonitosti.
Naposletku, ostaje otvoreno i pitanje naziva ovog pravnog akta – osnovni zakon ili statut?
Autonomija regiona pretpostavlja garantovanje određenog nivoa i sadržaja samouprave stanovništva na područjima koja odlikuju specifičnosti koje oblikuju poseban identitet. Poseban identitet regiona iskazuje se i kroz pravo na regionalnu samoorganizovanje. Region ima pravo da aktom samoorganizovanja (konstitutivni akt) uredi sopstvenu organizaciju i nadležnost. Po svom obliku konstitutivni akt regiona može biti ustav, statut ili neki drugi zakonski akt. Bitno svojstvo tog akta, nezavisno od njegovog naziva, je njegov status u pravnom sistemu. Konstitutivni akt regiona čini »deo pravnog poretka države na najvišem nivou«, a donosi ga region samostalno ili uz saglasnost organa centralne vlasti.

3. Odlučivanje o području na kome se prostire autonomna pokrajina

Sledeća pitanja, po našem mišljenju zaslužuju diskusiju, kada je reč o odlučivanju o području na kome se prostire autonomna pokrajina (teritorija autonomne pokrajine).
Prvo se odnosi na propise kojima se ovo pitanje uređuje. Da li se ovo pitanje uređuje u samom ustavu, kako je to predloženo od strane grupe eksperata ili se »teritorija autonomne pokrajine i uslove pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina, određuje organskim zakonom« kako predviđa Nacrt Ustava Vlade Srbije?
Drugo pitanje odnosi se na postupak donošenja ovih propisa i procedure koje obezbeđuju, ili ne obezbeđuju učešće autonomnih pokrajina prilikom odlučivanja o ovom pitanju. Predložena rešenja se razlikuju. Prema jednom (predlog Vlade) ustav ne govori posebno o ovom pitanju već njegovo uređivanje prepušta zakonodavcu, dok prema drugom (predlog grupe eksperata) ustav predviđa proseduru po kojoj autonomne pokrajine sudeluju u odlučivanju o promeni teritorije.
Treće, da li o promeni područja na kome se prostire autonomna pokrajina odlučuju neposredno na referendumu građani sa tog područja ili su oni isključeni iz tog procesa? I u ovom pogledu predlozi se razlikuju. Predlog Vlade delegira zakonodavcu da uredi ovo pitanje, dok predlog grupe eksperata sadrži eksplicitnu odredbu prema kojoj se »teritorija opštine, grada i autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana sa područja odgovarajuće zajednice«, kao i da građani o tome odlučuju neposredno »na referendumu većinom glasova birača, pod uslovom da je na referendum izašla najmanje polovina od ukupnog broja upisanih birača«.
Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje da se područje na kome se prostire region (teritorija i granice regiona) ne može menjati bez saglasnosti zainteresovanog regiona. Uključivanje regiona u odlučivanje o promeni područja na kome se region prostire može biti putem regionalnih organa ili uz neposredno učešće građana koji žive na području regiona. Uslovi i način ostvarivanja ovog prava bliže se uređuju ustavom.

4. Načelo subsidijernosti i raspodela nadležnosti

Sadržaj principa supsidijernosti, od koga načelno polaze predlozi ustava kao osnovnog principa na kome počiva raspodela nadležnosti između Republike, autonomne pokrajine i lokalnih zajednica kako u domenu uređivanja odnosa tako i u oblasti izvršavanja propisa, različito je operacionalizovan u predlozima.
Pitanje koje u ovom pogledu zaslužuje pažnju je sledeće. Koje od dva osnovna ponuđena rešenja odgovara međunarodnim standardima u ovoj oblasti? Da li ono sadržano u predlogu Vlade prema kome su »jedinice lokalne samouprave nadležne u pitanjima kojima se ostvaruju potrebe građana od lokalnog značaja, a autonomne pokrajine u pitanjima od šireg značaja od lokalnog« dok je opšta pretpostavka nadležnosti ustanovljena u korist centralne vlasti, a sadržaj pitanja od »pokrajinskog, republičkog i lokalnog značaja« definiše organski zakon. Ili je evropskim standardima bliže rešenje prema kome se u samom ustavu precizno uređuje nadležnost centralne vlasti i nadležnosti autonomnih pokrajina, a opšta pretpostavka nadležnosti ustanovljena je u korist lokalne zajednice, kako je ovo pitanje uređeno u predlogu grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike?
Nadležnosti regiona garantuju se propisima koje donosi centralna vlast koji u ustavnom sistemu imaju status najvišeg akta (ustavom ili posebnim zakonom) kao i konstitutivnim aktom regije (ustav ili statut) kao i aktima međunarodnog prava. Raspodela nadležnosti između države i regiona počiva na dva osnovna principa koji se primenjuju kumulativno: principu političke decentralizacije i principu supsidijarnosti. Primeri komparativne konstitucionalne prakse to ilustruju.
Politička decentralizacija, što je smisao regionalizacije, predstavlja podelu vlasti između različitih nivoa vlasti. Ujedno, ova vertikalna podela vlasti je i oblik uzajamnog ograničavanja vlasti obrazovanih na različitim nivoima.
Princip supsidijarnosti definiše se kao opšta pretpostavka nadležnosti u korist nižih oblika vertikalne organizacije vlasti, pre svega lokalne zajednice kao primarnog oblika samouprave građana. U lokalnoj zajednici se obavljaju svi poslovi koji izričito nisu stavljeni u nadležnost drugim nivoima vlasti, uz taksativno navođenje nadležnosti kojima raspolažu viši nivoi vlasti. Primena ovog principa pri raspodeli nadležnosti nalaže da se nadležnosti svih drugih nivoa vlasti utvrđuju metodom enumeracije (taksativnim navođenjem). Nadležnosti regiona ne smeju ograničiti niti zadirati u izvorne nadležnosti lokalnih vlasti.
Cilj koji se nastoji ostvariti uvažavanjem načela političke decentzralizacije i načela supsidijarnosti pri raspodeli nadležnosti između države i regiona je demokratizacija. U ovom slučaju to znači takvu raspodelu nadležnosti koja omogućuje da se na svim nivoima vlasti u proces odlučivanja neposredno uključe građani, da građani mogu ostvarivati demokratsku kontrolu vlasti kao i da se odluke donose na nivou koji je najbliži građanima. Ovi principi garantuju se ustavom ili posebnim zakonima koji uređuju regionalnu organizaciju.
Izvorne nadležnosti čine skup ovlašćenja i poslova koje regioni obavljaju samostalno i koje »ne mogu biti pod uticajem ili ograničene ustavom, nacionalnim ili međunarodnim zakonom«. Izvorne nadležnosti regiona obuhvataju poslove koji omogućavaju da se njihovim obavljanjem praktično ostvaruju »politike specifične za svaki region«. Regioni uživaju finansijsku samostalnost i imaju sopstvene izvore prihoda za finansiranje izvornih nadležnosti. Izvorne nadležnosti regiona utvrđuju se i garantuju ustavom ili odgovarajućim zakonom kao i konstitutivnim aktom regiona.
Konkurentne nadležnosti obuhvataju skup poslova u oblastima u kojima država zadržava određene kompetencije uz garantovanje prava regiona da u istim materijama ostvaruju deo nadležnosti. Centralna vlast za sebe zadržava najčešće pravo da uređuje osnovna pitanja u određenom domenu (osnove sistema, principe ili načela i sl.) dok regionalnim vlastima pripada pravo da u okvirima postavljenim nacionalnim zakonodavstvom bliže uređuju određena pitanja saglasno svojim potrebama.
Okvirni sadržaj nadležnosti na regionalnom niovou definiše princip da »region odgovara za sve nadležnosti koje imaju pretežno regionalnu dimenziju«. Oblasti u kojima se prostire nadležnost regiona obuhvataju: regionalne ekonomske politike, regionalno planiranje, izgradnju i stambenu politiku, telekomunikacije i saobraćajnu strukturu, energiju i životnu sredinu, poljoprivredu i ribolov, obrazovanje na svim nivoima, univerzitete i istraživački rad, kulturu i informisanje, zdravstvo, turizam, razonodu i sport, policiju i javni red.
Institucionalna organizacija regiona počiva na garantovanju punog pravnog statusa regiona, pravu regiona da uredi svoju institucionalnu organizaciju »uz dužno poštovanje ustava i zakona«, autonomnosti regionalnih organa u obavljanju poslova iz domena njihove nadležnosti što isključuje »superviziju od strane centralne vlasti« koja bi se odnosila na članove regionalnih organa« ili »mere centralne vlasti koje zadiru u slobodno izvršavanje nadležnosti regiona«. Ovako koncipiran okvirni sadržaj prava na samoorganizovanje regiona govori da je pravo regiona na samoorganizovanje »takvog tipa koji je uobičajen ili svojstven centralnoj vlasti« (A. Simić).

5. Propisi koji ustanovljavaju izvornu nadležnosti autonomnih pokrajina

Suštinsko pitanje koje se postavlja jeste na koji način su ustavom garantovane izvorne nadležnosti autonomnih pokrajina koje govore o sadržaju i kvalitetu autonomije? Da li se to čini okvirnim navođenjem osnovnih oblasti u kojima se prostire izvorna nadležnost, kako je to učinjeno u predlogu Vlade ili taksativnim navođenjem ne samo oblasti u kojima se proteže izvorna nadležnost autonomne pokrajine, već i dimenzioniranjem sadržaja, kvaliteta i obima nadležnosti u svakoj od oblasti iz domena izvorne nadležnosti, kako je postupljeno u predlogu grupe eksperata?
Načelo subsidijariteta nalagalo bi da se izvorne nadležnosti svih viših nivoa vlasti, pa dakle i izvorne nadležnosti autonomne pokrajine utvde ustavom, primenom metoda enumeracje. Ovo pitanje posebno dobija na značaju prilikom dimenzionisanja sadržaja, kvaliteta i obima nadležnosti u domenu tzv. konkurentnih nadležnosti. Ukoliko kvalitet, sadržaj i obim nadležnosti nisu precizno određeni mogu u primeni nastati problemi koji će zahtevati interpretaciju, jer ustavne norme nisu dovoljno jasne.
Međunarodni dokumenti utvrđuju da se propisima centralne vlasti (ustav ili zakon) garantuje se regionalna autonomija, regionalni identitet, nadležnosti regiona i osnovne institucionalne strukture vlasti na regionalnom nivou.

6. Ovlašćenja autonomne pokrajine u domenu sudske vlasti

U dosadašnjoj ustavnoj raspravi mišljenja o ovom pitanju su polarizovana. Od negiranja bilo kakvih nadležnosti autonomne pokrajine u domenu sudske vlasti, pozivom na princip jedinstva pravosudnog sistema kao i komparativnu praksu većeg broja regionalno uređenih zemalja, do zalaganja za uspostavljanje Vrhovnog suda autonomne pokrajine, pozivom na iskustva iz ranijeg perioda ustavnog razvoja, kao i nužnost decentralizacije i ove grane vlasti. I rešenja ovog pitanja izneta u predlozima ustava su različita.
Prema predlogu Vlade autonomne pokrajine nemaju nadležnosti u domenu sudske vlasti, na nivou autonomne pokrajine nema posebnog sudskog organa u bilo kojoj formi niti autonomne pokrajine na bilo koji način učestvuju u postavljanju sudskih organa koji rešavaju sukob nadležnosti između centralne vlasti i autonomne pokrajine.
Prema predlogu grupe eksperata autonomna pokrajina ima neke nadležnosti u domenu sudske vlasti. One se prvenstveno odnose na učešće autonomnih pokrajina u izboru organa koji rešavaju sporove između centralne vlasti i autonomne pokrajine. Skupštine autonomnih pokrajina imaju pravo da predlaže 5 od 15 sudija Ustavnog suda koji je nadležan da odlučuje o ovim sporovima, kao i da odlučuje o povredi ustavom i zakonom utvrđenog položaja autonomne pokrajine. U autonomnim pokrajinama obrazuje se Odeljenje Vrhovnog suda. Autonomne pokrajine učestvuju i u izboru sudija sa područja autonomne pokrajine.
Budući da su razlike među predlozima znatne, pitanja iz domena sudske vlasti zaslužuju pažljivo razmatranje i diskusiju kako bi se našla rešenja koja uvažavaju iskustvo iz dosadašnjeg ustavnog razvoja kao i evropske standarde u ovoj oblasti.
Prvo pitanje na koje treba odgovoriti, da li autonomna pokrajine ima nadležnosti u domenu sudske vlasti?
Drugo, kakva je priroda ove nadležnost i šta čini njen sadržaj? Da li se ona kreće samo u domenu izvornih ovlašćenja autonomne pokrajine i njene zakonodavne nadležnosti ili je njen sadržaj širi?
Treće, da li se obezbeđuje učešće autonomnih pokrajina »u postavljanju sudskih organa odgovornih za rešavanje sporova između države i regiona« i na koji način autonomne pokrajine sudeluju u postavljanju sudskih organa koji rešavaju sukob nadležnosti između centralne vlasti i autonomne pokrajine?
Četvrto, da li se u pokrajini obrazuje Vrhovni sud i kakve su njegove nadležnosti, ili Odeljenje Vrhovnog suda ili ni jedno ni drugo?
U regionalno uređenoj državi zadržava se načelo jedinstva sudskog sistema što ne isključuje i mogućnost organizovanja sudskih organa na regionalnom nivou (npr.Španija).
Od opšteg pravila da članovi skupštine regiona i izvršnih organa regiona ne podležu merama centralne vlasti u domenima izvornih nadležnosti regiona, izuzetak su sudski postupci u kojima centralna vlast zadržava pravo preduzimanja mera. Regioni uživaju, u ograničenom okviru, pravo uticaja i na sudsku vlast. To se ogleda u postavljanju sudskih organa odgovornih za rešavanje sporova oko podele vlasti između države i regiona.

7. Izvršavanje propisa centralne vlasti

Nadležnosti koje se odnose na izvršavanje propisa koje donosi Republika uređene su različito u predlozima. Prema predlogu Vlade izvršavanje republičkih propisa može biti povereno autonomnoj pokrajini, dok predlog grupe eksperata ne uređuje ovo pitanje.
U domenu izvršne vlasti pretpostavku nadležnosti regiona potvrđuju Deklaracija skupštine evropskih regija koja dopušta odstupanje u slučaju vanrednih okolnosti u kojima administrativnu vlast preuzima država. Princip odgovornosti regija za izvršavanje nacionalnog zakonodavstva »trebalo bi da bude opšte pravilo« u regionalno uređenim državama.
Saglasno opštem načelu da izvršavanje zakona (direktno ili dodeljivanjem) »treba da bude nadležnost regiona«, izvršnim organima regiona poverava se i izvršavanje zakona donetih od strane centralne vlasti. Organi centralne vlasti zadržavaju pravo nadzora nad ostvarivanjem ovih nadležnosti regiona. U domenima u kojima centralna vlast zadržava »kontrolu nad regionima ona se uređuje ustavom ili odgovarajućim zakonom«.

8. Instrumenti koji obezbeđuju jedinstvo pravnog poretka

U pogledu instrumenata koji obezbeđuju jedinstvo pravnog poretka izdvaja se nekoliko pitanja u pogledu kojih beležimo razlike među predlozima
Prvo pitanje koje je različito rešeno u predlozima, odnosi se na ocenu zakonitosti najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine i pokrajinskih zakona.
Predlog Vlade sadrži rešenje prema kome najviši pravni akt podleže oceni zakonitosti, a pokrajinski zakoni podležu prethodnoj oceni ustavnosti. Postupak prethodne ocene ustavnosti pokrajinskih zakona pred Ustavnim sudom može pokrenuti Vlada. Predlog grupe eksperata koju je formirao predsednik Republike predviđa samo ustavnosudsku kontrolu najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine kao i ustavnosudsku kontrolu zakonitosti pokrajinskih zakona.
Drugo pitanje odnosi se na pravo organa centralne vlasti da raspuste skupštinu autonomne pokrajine. Prema predlogu Vlade organi centralne vlasti, konkretno Vlada Republike Srbije, raspolažu ovim pravom ali nije bliže uređen postupak odlučivanja o ovom osetljivom pitanju. U predlogu grupe eksperata centralna vlast ne raspolaže pravom da raspusti skupštinu autonomne pokrajine.
Međunarodni dokumenti o evropskim regionima definišu okvir nadležnosti centralnih vlasti u ostvarivanju nadzora nad regionalnim vlastima. Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje načelno pravilo da ovlašćenja centralnih vlasti u kontroli regionalnih vlasti i postupak po kome se ona ostvaruju moraju biti propisani ustavom ili zakonom. Sadržaj ovih ovlašćenja centralne vlasti odnosi se na kontrolu zakonitosti koja je po svom obliku naknadna i ostvaruje se u postupku koji je propisan za usvajanje osnovnog akta regiona, dok je nadzor i ocena celishodnosti moguća samo u okviru nadležnosti koje su regionima prenete, dakle, ne i njihovih izvornih nadležnosti koje podležu samo kontroli zakonitosti.

9. Učešće autonomnih pokrajina u vršenju poslova iz nadležnosti Republike

Učešće autonomnih pokrajina u vršenju poslova iz domena nadležnosti Republike, posebno u pitanjima koja se odnose na obim regionalne samouprave i interese regiona samo je delom uređeno u predlozima koje smo analizirali.
Nisu bliže uređene ni procedure koje obezbeđuju uključivanje autonomnih pokrajina u proces odlučivanja.
Saglasnost autonomne pokrajine na odluke ili mere centralne vlasti koje imaju uticaja na nadležnost ili interese regiona ili se odnose na »promenu granica regiona« nije bliže uređena, izuzev kada je reč o promeni granica regiona o kojoj prema predlogu grupe eksperata odlučuju građani autonomne pokrajine na referendumu.
Evropski dokumenti o regionima definišu principe i okvir za učešće region a u obavljanju poslova iz domena nadležnosti centralne vlasti. Osnovni principi na kojima počivaju odnosi između države i regiona su međusobno poštovanje, saradnja i solidarnost. Oni definišu okvir i predstavljaju osnovu na kojoj se, u regionalno uređenoj državi, izgrađuju odnosi između države i regiona.
Regioni imaju pravo da sudeluju u vršenju državnih poslova koji predstavljaju nadležnosti centralne vlasti. Oblici u kojima regioni ostvaruju ovo pravo su različiti kao što je različit i sadržaj u kome se pravo regiona da učestvuje u poslovima iz domena nadležnosti centralne vlasti iskazuje na institucionalnoj ravni (organizacija, instrumenti i procedure). Regioni participiraju u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti države, ali na različite načine, u različitim oblicima i sa različitim sadržajem.
Evropska povelja o regionalnoj samoupravi utvrđuje princip učešća regiona u donošenju odluka centralnih vlasti, osobito u slučaju kada regulativa centralne vlasti »može promeniti obim regionalne samouprave ili uticati na interese regiona«. Oblici učešća regiona u poslovima centralne vlasti uključuju više mogućnostimeđu kojima su: reprezentovanje regiona u organima centralne vlasti – (»odgovarajuće predstavništvo regiona u zakonodavnim i administrativnim organima«); procedure uključivanja regiona u proces odlučivanja na nivou centralne vlasti (»procedure rasprave i konsultovanja između organa države i svakog zainteresovanog regiona«); saradnju organa centralne vlasti i regionalnih tela (»konsultovanje između organa centralne vlasti i struktura koje predstavljaju regione«).
Principi utvrđeni Evropskom poveljom o regionalnoj samoupravi potvrđeni su i bliže određeni u Deklaraciji skupštine evropskih regiona u kojoj su istaknuti oblici uključivanja regiona u centralni državni nivo. Precizira se da će regioni imati »odgovarajuću ulogu u zakonodavnim telima države«. Nalaže državama da »u okviru svojih nadležnosti obezbede koordinaciju učešća regionalnih institucija u državnim procesima odlučivanja, u slučajevima kada se te odluke odnose na nadležnosti regiona«. Predviđa učešće regiona »u postavljanje sudskih organa odgovornih za rešavanje sporova oko podele vlasti između države i regiona« i utvrđuje institucionalne okvire rešavanja sporova između regiona i države. Ovi sporovi rešavaju se u sudskom postupku ili arbitražom. Učešće regiona u državnim poslovima ima svoj organizacioni i proceduralni vid. Oni su povezani, komplementarni i međusobno se dopunjuju. Pomenućemo značajnije.
Učešće regiona u ostvarivanju zakonodavne vlasti koja se ostvaruje na nivou centralnih organa državne vlasti realizuje se izborom predstavnika regiona u zakonodavno telo i procedurama konsultovanja regionalnih organa prilikom odlučivanja. Način i oblici ostvarivanja prava autonomnih pokrajina na reprezentovanje ne samo u zakonodavnim već i u administrativnim organima samo je delom uređeno u predlogu grupe eksperata. Dva pitanja u ovom kontekstu zaslužuju pažnju. Prvo se odnosi na kriterijume i način reprezentovanja autonomnih pokrajina u Narodnoj skupštini. Ovo pitanje samo je načelno uređeno u predlogu grupe eksperata. Drugo pitanje su kriterijumi i način reprezentovanja autonomnih pokrajina u administrativnim telima što u predlozima nije uređeno. Princip reprezentovanja regiona u zakonodavnom telu centralne vlasti ostvaruje se u različitim oblicima u komparativnoj ustavoj praksi.
Pored neposrednog reprezentovanja regija u zakonodavnom telu centralne vlasti učešće regija u ostvarivanju poslova iz nadležnosti centralne vlasti obezbeđuje se i uspostavljanjem različitih procedura konsultovanja regija o određenim pitanjima o kojima odlučuju organi centralne vlasti. Predlozi koje smo analizirali samo delimično uređuju ova pitanja.
Evropski dokumenti o regionima ovom pitanju poklanjaju dužnu pažnju. U određenim oblastima država može donositi odluke ili preduzimati određene mere samo uz prethodnu saglasnost regiona. Saglasnost regiona potrebna je prilikom donošenja odluka koje »imaju uticaja na nadležnost ili interese regiona«. To se posebno odnosi na odluke koje utiču na finansiranje regiona ili »obim njihovih zakonodavnih nadležnosti«, kao i prilikom odlučivanja o promeni granica regiona. Najzad, promena statusa regiona, garantovanog ustavom ili odgovarajućim zakonima najvišeg ranga u pravnom sistemu, kao i konstitutivnim aktima regiona, moguće je menjati samo u saradnji sa tim regionom. Regioni, takođe, imaju pravo da budu konsultovani ili da učestvuju u procesu izrade i zaključivanja međunarodnih sporazuma čiji je država potpisnik, kada se oni odnose na suštinske interese regiona ili njihove nadležnosti.

10. Koja pitanja predlozi ne uređuju, a trebalo bi ih urediti

Skrećemo pažnju na nekoliko pitanja koja nisu uređena u predlozima ili su uređena samo načelno. Evropski dokumenti o regijama sadrže standarde i u ovim materijama koji bi mogli biti putokaz i za uređivanje ovih pitanja.

10.1 Operacionalizacija principa solidarnosti

Bliža razrada sadržaja principa solidarnosti koji predstavlja dopunu principa finansijske autonomije je izostala ili je uređena na nivou opšteg načela.
Princip fiskalne autonomije dopunjuje princip solidarnosti kako međuregionalne, tako i unutar regija. Ovaj princip uvažava činjenucu da se regije obrazuju u okviru jedne državne zajednice kao i da postoji opšti interes za njihovim ujednačenim razvojem. Princip međuregionalne solidarnosti pretpostavlja uspostavljanje instrumenata za finansijsko ujednačavanje. Cilj finansijskog ujednačavanja je »harmonizacija standarda života stanovnika različitih regija« kako bi se smanjile međuregionalne nejednakosti kako unutar određene državne zajednice tako i u okviru širih asocijacija (npr. Evropska unija) među regionima sa područja različitih država. Princip solidarnosti proteže se i na lokalne zajednice na području jednog regiona. To podrazumeva obavezu regiona da »obezbede finansijsko ujednačavanje između lokalnih vlasti unutar njihovih granica«. Princip solidarnosti uređuje se bliže ustavom o čemu govore i primeri komparativne ustavne prakse.

10.2 Načelo harmonizacije

Načelo harmonizacije kojim se regionalne vlasti rukovode prilikom ostvarivanja izvornih ovlašćenja nije posebno uređeno u predlozima.
Iako regioni uživaju samostalnost u obavljanju izvornih nadležnosti, oni su dužni da se prilikom ostvarivanja ovih nadležnosti rukovode načelom harmonizacije. Načelo harmonizacije nalaže regionalnim vlastima da međusobno sarađuju i sporazumevaju se i kada ostvaruju svoje izvorne nadležnosti. Smisao ovog načela, o kome govori komparativna ustavna praksa, je da se aktivnosti koje se odvijaju na nivou regiona sporazumno usklađuju.

10.3 Načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti

Načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti konkretnim uslovima u svakom regionu nije bliže uređeno u predlozima.
Međunarodni dokumenti postavljaju okvir i za uređivanje ovog pitanja u unutrašnjem pravu, a komparativna ustavnost pruža konkretne primere. Pored izvornih nadležnosti region može obavljati i druge poslove koji su na regionalne organe vlasti delegirani od strane centralne vlasti ili organa lokalne samouprave. Ovlašćenja regiona su u tom slučaju definisana u obimu i sadržaju koji utvrđuju organi koji su na region preneli deo svojih nadležnosti. Prenete nadležnosti definišu se na takav način da regionalnim organima ostavljaju slobodu odlučivanja koja im omogućuje da »u granicama zakona… prilagode rad uslovima koji su specifični u regionu«, da prilagode ostvarivanje ovih nadležnosti organizacionoj strukturi regiona, efikasnosti, kao i potrebama i željama stanovnika regiona.
Načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti omogućuje izvestan stupanj samostalnosti pri njihovom ostvarivanju na regionalnom nivou zavisno od regionalnih prilika i potreba stanovnika regiona. Aktom o prenošenju nadležnosti utvrđuju se, takođe, i finansijska sredstva (izvori i obim) koja su neophodna za ostvarivanje prenetih nadležnosti.
Načelo harmonizacije pri ostvarivanju izvornih nadležnosti i načelo prilagođavanja prenetih nadležnosti konkretnim potrebama i prilikama u regionu su dva kompatibilna principa. Oni uvažavaju i omogućavaju iskazivanje regionalnih posebnosti uz očuvanje neophodne povezanosti između regiona u okviru određene državne zajednice.

Registar pitanja koja smo izdvojili, upoređujući dva ustavna projekta i evropske dokumente o regionima upućuje na tri osnovna zapažanja.
Prvo, neka važna pitanja nisu uređena u predlozima ustava ili su uređena samo na načelnom nivou.
Drugo, komparativna analiza je pokazala da neka rešenja sadržana u predlozima ne uvažavaju evropske standarde (npr. princip subsidijarnosti; procedure kosultovanja regiona u pitanjima o kojima odlučuje centralna vlast, a koja su značajna za regione; reprezentovanje regiona u predstavničkim i administrativnim telima centralne vlasti; načelo solidarnosti; načelo harmonizacije i dr.).
Treće, uprkos čestom upućivanju na komparativnu ustavnu praksu regionalno uređenih država, posebno Španije i Italije, mogućnosti implementacije ovih iskustava nisu iskorišćene.

*

Nakon detaljne analize predloga za novi Ustav Srbije ostaje još da se kratko izlože rešenja o statusu autonomonih pokrajina u novom Ustavu Srbije.
Pored Preambule u kojoj se eksplicitno pominje samo autonomna pokrajina Kosovo i Metohija i njena »suštinska autonomija u okviru suverene države Srbije«, Ustav u svojim načelnim odredbama garantuje pravo građana na pokrajinsku autonomiju zajedno sa pravom građana na lokalnu samoupravu. Oba prava Ustav definiše kao faktore ograničenja državne vlasti. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju kao i pravo građana na lokalnu samoupravu, prema izričitoj ustavnoj odredbi podležu kontroli (u Ustavu se koristi termin »nadzor«) ustavnosti i zakonitosti.
Odredbe o teritorijalnoj autonomiji sistematizovane su u Sedmom delu Ustava koji nosi naslov Teritorijalno uređenje i pored opštih odredbi koje se podjednako odnose na autonomne pokrajine kao i na lokalnu samoupravu, sadrži u ovom poglavlju još dve tačke: jednu u kojoj su sistematizovane odredbe o autonomnim pokrajinama i drugu koja sadrži odredbe o lokalnoj samoupravi.
U opštim odredbama koje se podjednako odnose kako na autonomne pokrajine tako i na lokalne zajednice, Ustav bliže definiše način ostvarivanja prava na pokrajinsku autonomiju koje građani ostvaruju neposredno ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Autonomnim pokrajinama se garantuje status pravnog lica.
Kao osnovni princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti i autonomnih pokrajina i lokalne samouprave, Ustav ističe princip subsidijarnosti preuzimajući izvornu definiciju ovog načela iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata, ali izbegava da precizira sadržaj načela subsidijarnosti u Ustavu već to pitanje delegira zakonodavcu i tako ostavlja neizvesnost u pogledu sadržaja i kvaliteta nadležnosti koje se ostvaruju na nivou autonomne pokrajine.
U opštim odredbama o teritorijalnom uređenju normirana je mogućnost da Republika zakonom poveri pojedina pitanja iz svoje nadležnosti autonomim pokrajinama, uz obavezu da ujedno obezbedi i finansijska sredstva za obavljanje poverenih nadležnosti. Republički organi imaju pravo nadzora nad obavljanjem poverenih poslova, a sadržaj ovog prava bliže se uređuje zakonom. I autonomne pokrajine, takođe imaju pravo, da obavljanje pojedinih poslova iz domena svoje nadležnosti povere lokalnim zajednicama, kao i obavezu da za obavljanje tih poslove obebzede finansijska sredstva.
Autonomnim pokrajinama garantuje se pravo da samostalno uređuju svoje organe, njihovu nadležnost, organizaciju i način rada kao i javne službe. Prilikom regulisanja ovih pitanja organi autonomne pokrajine su vezani Ustavom, a akt kojim uređuju ova pitanja na koja Ustav izričito upućuje je statut autonomne pokrajine.
Ustav posebno navodi samo skupštinu autonomne pokrajine kao najviši organ autonomne pokrajine. Pokrajinsku skupštinu čine poslanici izabrani na četiri godine na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, a način njihovog izbora propisuje samostalno autonomna pokrajina svojim aktom koji dopnosi u formi odluke (odluka o izboru poslanika). Ustav propisuje da se u autonomnim pokrajinama u kojima živi stanovništvo nacionalno mešovitog sastava obezbeđuje srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštini.
Među opštim odredbama koje se odnose kako na autonomne pokrajine tako i na jedinice lokalne samouprave su i odredbe o pravu na ostvartivanje saradnje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država, uz obavezu da se saradnja ostvaruje u okviru spoljne politke Republike Srbije i uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije.
Pored opštih odredbi Ustav sadrži i nekoliko članova koji se posebno odnose na autonomne pokrajine i njihov status u ustavnom sistemu.
Autonomnu pokrajinu Ustav definiše kao teritorijalnu zajednicu, koja se osniva Ustavom, a u kojoj građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav prihvata koncept autonomne pokrajine kao teritorijalne zajednice, ali ne i kao političko teritorijalne zajednice.
Eksplicitno se u Ustavu navode dve postojeće autonomne pokrajine, ali se samo za autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju rezerviše u samom Ustavu pozicija »suštinske autonomije« čiji sadržaj Ustav ne definiše bliže, već uređivanje tog pitanja prepušta zakonodavcu. Pored toga, Ustav prihvata mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina, kao i mogućnost da one, već osnovane budu ukinute ili spojene. O osnivanju novih autonomnih pokrajina kao i o ukidanju ili spajanju postojećih odlučuje se u postupku propisanom za reviziju Ustava. Predlog ovih promena utvrđuju građani na referendumu i u skladu sa zakonom. Način na koji je ustavotvorac uredio ova pitanja ostavlja niz dilema kao npr. koji postupak revizije ustava će biti primenjen u ovom slučaju budući da Ustav propisuje u osnovi dve različite procedure za promenu ustava; da li se u postupku odlučivanja o promeni statusa autonomnih pokrajina uvažavaju međunarodni standardi; koji oblik referenduma se primenjuje prilikom odlučivanja o statusu autonomne pokrajine i dr.
Ustav posebno uređuje odlučivanje o teritoriji na kojoj se prostire autonomna pokrajina. Promena teritorije autonomnih pokrajina je materija koja se uređuje zakonom, budući da Ustav izričito propisuje da se teritorija autonomne pokrajine kao i uslovi pod kojima se može menjati granica između autonomnih pokrajina uređuju zakonom. Ustav jedino postavlja uslov da se teritorija autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, ali ne precizira bliže o kom obliku referenduma je reč, već ovo pitanje delegira zakonodavcu da ga on uredi. Nesporno je da je u pitanju obavezni referendum, kao i da stav koju građani na njemu iskažu obavezuje, ali mnoga pitanja ostaju otvorena i prepuštena zakonskoj razradi (npr. kada se referendum raspisuje – da li kao prethodni ili naknadni; ko ima pravo da zatraži njegovo raspisivanje ili ko je na osnovu Ustava obavezan da ga raspiše i kakve su posledice ako referendum ne bude raspisan i dr.).
Svakako najvažniji deo ustavne regulative koji se odnosi na ustavni status autonomne pokrajine jesu njene nadležnosti kojima je u Ustavu Republike Srbije posvećen jedan član. Ustav izričito ne govori o kvalitetu i prirodi ovih nadležnosti, tako da ostaje da se na bazi analize zaključuje o tome kakva je priroda i kvalitet nadležnosti autonomnih pokrajina.
Nadležnosti koje autonomna pokrajina ostvaruje na osnovu samog Ustava i statuta autonomne pokrajine kao svog osnovnog akta obuhvataju pravo autonomne pokrajine da uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju, kao i da utvrđuje simbole autonomne pokrajine i način njihovog korišćenja. Ako se pri tom ima u vidu da se statut autonomne pokrajine donosi uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije, kao i da statut i svi ostali akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti opravdano se može postaviti pitanje da li su odista u pitanju izvorne nadležnosti koje autonomna pokrajina samostalno ostvaruje na osnovu samog Ustava?
U drugoj grupi su nadležnosti koje autonomne pokrajine ostvaruju uređujući pitanja u oblastima koje Ustav navodi, u skladu i u okviriuma koje postavi zakonodavac. Među ovim nadležnostima su i prava autonomne pokrajine da, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblastima:
- prostornog planiranja i razvoja;
- poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja kao i uređivanje puteva, privređivanja, sajmova i drugih privrednih manifestacija;
- prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou.
Ustav stavlja u nadležnost autonomnim pokrajinama da se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, ali ne definiše bliže sadržaj i kvalitet ovih ovlašćenja već to pitanje delegira zakonodavcu da ga on uredi.
Naposletku, Ustav reguliše i neka prava u vezi sa njenom finansijskom autonomijom autonomne pokrajine. To je pravo autonomne pokrajine da upravlja pokrajinskom imovinom na način koji propisuje zakon, kao i njeno pravo na izvorne prihode, budžet i završni račun, uz obavezu da obezbede sredstva jedinicama lokalne samouprave za finansiranje onih poslova čije obavljanje autonomna pokrajina prenese na lokalnu zajednicu.
Finansijsku autonomiju autonomnih pokrajina Ustav posebno reguliše načelnom odredbom o pravu autonomne pokrajine na izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti, ali vrste i visinu prihoda autonomne pokrajine definiše zakonodavac, koji definiše i učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Svakako neobičan ustavni presedan predstavlja odredba Ustava o budžetu autonomne pokrajine iskazana kao minimalno procentualno učešće (7%) u budžetu Republike Srbije, uz ustavno preciziranje namene (finansiranje kapitalnih investicija) procentualno izraženog dela ovih sredstava (3% od ukupno 7%).
Uvid u ustavne odredbe koje definišu nadležnosti autonomne pokrajina upučuje na jedan opšti zaključak koji bi sažeto mogao da glasi: Ustav nije odredio sadržaj i kvalitet prava građana na pokrajinsku autonomiju, već je prepustio zakonodavcu da reguliše ta pitanja. Autonomija pokrajina, dakle, nije garantovana Ustavom, već je redukovana na zakonski okvir.
Ustav reguliše i koje pravne akte donosi autonomna pokrajina. Kao najviši pravni akt autonomne pokrajine Ustav navodi statut. Statut se usvaja u postupku koji uključuje prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije. Pored statuta autonomna pokrajina donosi i odluke i druge pravne akte. Pravni akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti, o kojoj odlučuje Ustavni sud Republike Srbije u čijem su sastavu i sudije sa područja autonomnih pokrajina.
U okviru prava nadzora nad radom organa autonomne pokrajine Vlada ima pravo da, pred Ustavnim sudom, pokrene postupak prethodne ocene ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine, koji ima pravo da odloži stupanje na snagu osporene odluke sve dok ne donese svoju odluku u toj stvari. Ovo ustavno rešenje je primer izuzetno širokih ovlašćenja organa centralne izvršne vlasti prema neposredno biranim najvišim organima autonomne pokrajine (skupštini autonomne pokrajine), koja mogu onemogućiti ostvarivanje već i onako veoma uskih Ustavom definisanih kompetencija autonomne pokrajine.
Naposletku, predmet ustavne regulative je i zaštita pokrajinske autonomije. Odlučivanje o zaštiti pokrajinske autonomije povereno je Ustavnom sudu Republike Srbije koji o zaštiti pokrajinske autonomije odlučuje u tri slučaja.
Prvi, kada rešava spor o sukobu nadležnosti između organa centralne vlasti i organa autonomne pokrajine sa jedne strane kao i organa autonomne pokrajine i organa lokalnih zajednica sa druge.
Drugi, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje u postupku po žalbi na pojedinačni akt ili radnju državnog organa ili organa jedinica lokalne samouprave koji onemogućava obavljanje nadležnosti autonomne pokrajine. Treći, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje o oceni ustavnosti i zakonitosti zakona ili drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojima se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju.

SAŽETAK

Pored Preambule u kojoj se eksplicitno pominje samo autonomna pokrajina Kosovo i Metohija i njena »suštinska autonomija u okviru suverene države Srbije«, Ustav u načelnim odredbama garantuje pravo građana na pokrajinsku autonomiju zajedno sa pravom na lokalnu samoupravu. Oba prava Ustav definiše kao faktore ograničenja državne vlasti. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i pravo na lokalnu samoupravu, prema izričitoj ustavnoj odredbi podležu kontroli ustavnosti i zakonitosti.
Odredbe o teritorijalnoj autonomiji sistematizovane su u delu Ustava o teritorijalnom uređenju. Pored opštih odredbi koje se odnose na autonomne pokrajine i na lokalnu samoupravu, sadrži u ovom poglavlju još dve tačke: jednu u kojoj su sistematizovane odredbe o autonomnim pokrajinama i drugu koja sadrži odredbe o lokalnoj samoupravi.
U opštim odredbama Ustav definiše način ostvarivanja prava na pokrajinsku autonomiju koje građani ostvaruju neposredno ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Autonomnim pokrajinama se garantuje status pravnog lica.
Kao osnovni princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti i autonomnih pokrajina i lokalne samouprave, Ustav ističe princip subsidijarnosti preuzimajući izvornu definiciju ovog načela iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata, ali izbegava da precizira sadržaj ovog načela u Ustavu već to pitanje delegira zakonodavcu i tako ostavlja neizvesnost u pogledu sadržaja i kvaliteta nadležnosti autonomne pokrajine.
U opštim odredbama o teritorijalnom uređenju normirana je mogućnost da Republika zakonom poveri pojedina pitanja iz svoje nadležnosti autonomim pokrajinama, uz obavezu da obezbedi i finansijska sredstva za njihovo obavljanje. Republički organi imaju pravo nadzora nad obavljanjem poverenih poslova, a sadržaj ovog prava bliže se uređuje zakonom. I autonomne pokrajine, takođe imaju pravo, da obavljanje pojedinih poslova iz domena svoje nadležnosti povere lokalnim zajednicama, ali i obavezu da za obavljanje tih poslove obebzede finansijska sredstva.
Autonomnim pokrajinama garantuje se pravo da samostalno uređuju svoje organe, njihovu nadležnost, organizaciju i način rada kao i javne službe. Prilikom regulisanja ovih pitanja organi autonomne pokrajine su vezani Ustavom. Akt koji uređuje ova pitanja na koja Ustav izričito upućuje je statut autonomne pokrajine. Ustav posebno navodi samo skupštinu autonomne pokrajine kao najviši organ autonomne pokrajine. Pokrajinsku skupštinu čine poslanici izabrani na četiri godine na neposrednim izborima, tajnim glasanjem. Način njihovog izbora reguliše samostalno autonomna pokrajina svojim aktom koji dopnosi u formi odluke. Ustav propisuje da se u autonomnim pokrajinama u kojima živi stanovništvo nacionalno mešovitog sastava obezbeđuje srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštini.
Među opštim odredbama su i odredbe o pravu na ostvartivanje saradnje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država, uz obavezu da se saradnja ostvaruje u okviru spoljne politke Republike Srbije i uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije.
Pored opštih odredbi Ustav sadrži i nekoliko članova koji se posebno odnose status autonomnih pokrajina u ustavnom sistemu.
Autonomnu pokrajinu Ustav definiše kao teritorijalnu zajednicu, koja se osniva Ustavom, a u kojoj građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Ustav prihvata koncept autonomne pokrajine kao teritorijalne zajednice, ali ne i kao političko teritorijalne zajednice.
Eksplicitno se navode dve postojeće autonomne pokrajine, ali se samo za autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju rezerviše u Ustavu pozicija »suštinske autonomije« čiji sadržaj Ustav ne definiše bliže, već uređivanje tog pitanja prepušta zakonodavcu. Ustav prihvata mogućnost formiranja novih autonomnih pokrajina, kao i mogućnost da one, već osnovane budu ukinute ili spojene. O osnivanju novih autonomnih pokrajina kao i o ukidanju ili spajanju postojećih odlučuje se u postupku propisanom za reviziju Ustava. Predlog ovih promena utvrđuju građani na referendumu i u skladu sa zakonom. Način na koji je ustavotvorac uredio ova pitanja ostavlja neke dileme kao npr. koji postupak revizije ustava će biti primenjen u ovom slučaju budući da Ustav propisuje u osnovi dve različite procedure za promenu ustava; da li se u postupku odlučivanja o promeni statusa autonomnih pokrajina uvažavaju međunarodni standardi; koji oblik referenduma se primenjuje prilikom odlučivanja o statusu autonomne pokrajine i dr.
Ustav propisuje da se teritorija autonomne pokrajine i uslovi pod kojima se može menjati granica između autonomnih pokrajina uređuju zakonom. Ustav jedino postavlja uslov da se teritorija autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, ali ne precizira o kom obliku referenduma je reč, već to pitanje delegira zakonodavcu da ga on uredi. Nesporno je da je u pitanju obavezni referendum, kao i da stav koju građani na njemu iskažu obavezuje, ali više pitanja ostaje otvoreno i prepušteno zakonskoj razradi (npr. kada se referendum raspisuje – da li kao prethodni ili naknadni; ko ima pravo da zatraži njegovo raspisivanje ili ko je na osnovu Ustava obavezan da ga raspiše i kakve su posledice ako referendum ne bude raspisan i dr.).
Najvažniji deo regulative koji se odnosi na ustavni status autonomne pokrajine su njene nadležnosti. Ustav izričito ne govori o kvalitetu i prirodi ovih nadležnosti, pa ostaje da se na bazi analize zaključuje o tome.
Nadležnosti koje autonomna pokrajina ostvaruje na osnovu samog Ustava i statuta autonomne pokrajine kao svog osnovnog akta obuhvataju pravo autonomne pokrajine da uređuje nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osniva, kao i da utvrđuje simbole autonomne pokrajine i način njihovog korišćenja. Ako se ima u vidu da se statut autonomne pokrajine donosi uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine, kao i da statut i drugi akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti postavlja se pitanje da li je reč o izvornim nadležnostima koje autonomna pokrajina samostalno ostvaruje na osnovu samog Ustava?
U drugoj grupi su nadležnosti koje autonomne pokrajine ostvaruju uređujući pitanja u oblastima koje Ustav navodi, u skladu i u okvirima koje postavi zakonodavac. Među ovim nadležnostima su i prava autonomne pokrajine da, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblastima: prostornog planiranja i razvoja; poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja kao i uređivanje puteva, privređivanja, sajmova i drugih privrednih manifestacija; prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou.
Ustav stavlja u nadležnost autonomnim pokrajinama da se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, ali ne definiše bliže sadržaj i kvalitet ovih ovlašćenja već delegira zakonodavcu da uredi to pitanje.
Naposletku, Ustav reguliše i neka prava u vezi sa njenom finansijskom autonomijom autonomne pokrajine. To je pravo autonomne pokrajine da upravlja pokrajinskom imovinom na način koji propisuje zakon, kao i njeno pravo na izvorne prihode, budžet i završni račun, uz obavezu da obezbedi sredstva jedinicama lokalne samouprave za finansiranje onih poslova čije obavljanje prenese na lokalnu zajednicu.
Finansijsku autonomiju Ustav reguliše načelnom odredbom o pravu autonomne pokrajine na izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrste i visinu prihoda autonomne pokrajine definiše zakonodavac, koji definiše i učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Presedan predstavlja odredba Ustava o budžetu autonomne pokrajine iskazana kao minimalno procentualno učešće u budžetu Republike Srbije, uz ustavno preciziranje namene procentualno izraženog dela ovih sredstava.
Uvid u odredbe koje definišu nadležnosti autonomne pokrajina upućuje na zaključak da Ustav nije odredio sadržaj i kvalitet prava građana na pokrajinsku autonomiju, već je prepustio zakonodavcu da reguliše ta pitanja. Autonomija pokrajina, dakle, nije garantovana Ustavom, već je redukovana na zakonski okvir.
Ustav reguliše koje pravne akte donosi autonomna pokrajina. Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut koji se usvaja u postupku koji uključuje prethodnu saglasnost Narodne skupštine. Pored statuta autonomna pokrajina donosi i odluke i druge pravne akte. Pravni akti autonomne pokrajine podležu oceni ustavnosti i zakonitosti, o kojoj odlučuje Ustavni sud Republike Srbije u čijem su sastavu i sudije sa područja autonomnih pokrajina.
U okviru prava nadzora nad radom organa autonomne pokrajine Vlada ima pravo da, pred Ustavnim sudom, pokrene postupak prethodne ocene ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine. Ustavni sud ima pravo da odloži stupanje na snagu osporene odluke sve dok ne donese odluku u toj stvari. Ovo rešenje je primer širokih ovlašćenja organa centralne izvršne vlasti prema neposredno biranim najvišim organima autonomne pokrajine, koja mogu onemogućiti ostvarivanje Ustavom definisanih kompetencija autonomne pokrajine.
Naposletku, predmet ustavne regulative je i zaštita pokrajinske autonomije. Odlučivanje o zaštiti pokrajinske autonomije povereno je Ustavnom sudu Republike Srbije koji o zaštiti pokrajinske autonomije odlučuje u tri slučaja. Prvi, kada rešava spor o sukobu nadležnosti između organa centralne vlasti i organa autonomne pokrajine sa jedne strane kao i organa autonomne pokrajine i organa lokalnih zajednica sa druge. Drugi, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje u postupku po žalbi na pojedinačni akt ili radnju državnog organa ili organa jedinica lokalne samouprave koji onemogućava obavljanje nadležnosti autonomne pokrajine. Treći, kada, na predlog organa određenog statutom autonomne pokrajine, odlučuje o oceni ustavnosti i zakonitosti zakona ili drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojima se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju.

Izlaganje na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Marijana Pajvančić je profesorka na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i jedna od velikih kritičarki načina donošenja i sadržine novog Ustava Srbije.