Davno je to bilo – bože, nama u ovim godinama sve je bilo davno – i sećamo se toga. Čitali smo divne eseje Valeri Larboa i posebno onaj o le vice impuni, a to mu znači: „Čitanje je nekažnjivi porok“. Lako je bilo njemu pod onim lipama iza vrta – Tiljerije usred Pariza, on je mogao da čita šta hoće, a nas su ovde hapsili zbog knjiga i na robiju slali ako nam UDBA nađe stranu knjigu – koju sami ubace – i od tada u tim esejima ne vidimo ništa i ne verujemo u tu legendu, odnosno u tu laž. Čitanje je opasan porok i vrlo je štetno. Čovek lako potpadne pod nečiji uticaj i nikako da se uticaja oslobodi. Postaje banalan i neoriginalan. Posebno ne čitamo ove analitičare iz recimo „Pečata“ ili NSPM. Tu sv. Đorđe Vukadinović ubija aždahu iz dana u dan. A to smo svi mi, pa i oni iz Vlade oko Gospodara Vučića i premijera Dačića. Njima je, uostalom, mitropolit Amfilohije očitao opelo, onako po Trebniku, a Trg Republike je ličio na groblje i tako su građani prisustvovali sopstvenoj sahrani. Opasno je dakle čitati, i to nimalo nije nekažnjivi porok. Osim toga, čovek koji mnogo čita – malo piše. Ima i izuzetaka – Dobrica Ćosić malo čita, a mnogo piše. Nije jedini u Srbalja. Posebno je opasno mnogo čitati naše teologe i stoga smo se toga manuli. Amfilohija, recimo, i Atanasija, sa njihovim debelim tomovima koji su štivo za smaranje.

Samo ćemo neke primere navesti, a inače to je tema jednog našeg spisa koji će biti objavljen posthumno – da budemo sigurni od UDBA-e i popova.

Pišu teolozi o Isusu iz Nazareta koga obavezno titulišu Hristos i pišu vala koješta. Kada su ono tog revolucionara razapeli na krst Rimljani uz prisustvo naroda koji je vikao „Raspni ga“ – sahranili su ga na groblju nedaleko od Golgote – reč znači kosturnica gde se sahranjuju ljudi koji nemaju neko ime – i Marija iz Magdale je došla da ga traži. Neko joj je rekao i pokazao da njega nema i da je grob prazan, imao je belo odelo i ličio je na radnike koji posluju na grobljima. Od tada teolozi mrse o tome, i to je ta njihova teologija praznog groba. Čitava nauka. Nema ga pa nema i Marija je pošla da javi to apostolima koji su se u strahu bili razbežali i to glavom bez obzira. Za petama im je bila Pilatova UDBA, koja je imala naredbu da ubije po viđenju svakog ko pronosi vesti da je Isus iz groba ustao. A on je bio zaista ustao i u Jevanđelju stoji da je ustao iz mesta mrtvih, a ne iz groba i tako dalje. Od tada postoje čitave teološke škole o vaskrsenju, od tih vremena do Amfilohija i Atanasija danas. Jedni kažu da je čovek, makar i mrtav otišao negde, neko ga je ukrao, a Pilatova UDBA je sve to znala i toga se bojala. Tih glasina. Neko je Isusa mrtvog i skinutog s krsta odneo nekuda. To nisu tomovi knjiga već biblioteke knjiga o tome. Apostoli nisu sami bili sigurni, osećali su samo kako im se telo znoji, kako srce kuca – dok im je Marija pričala događaj – i jevanđelista Luka kaže samo da su ponavljali „samo znamo da nam goreše srca“, ništa više. Ostali jevanđelisti ni toliko. Naravno, ni istoričari ni rimski doušnici kojima je bilo naređeno da sve zabeleže. I da sve dojave. A glasine su opasna stvar. Danas se o tome poviše zna, ali Amfilohije i Atanasije ne haju za to. Čak je najveći živi pravoslavni mislilac jedan sve to objasnio, ali ko u Srbalja čita na španskom ili francuskom – ima doduše nekih, ali to mnogo ne znači. U Crkvi teraju svoje o tome kako se Isus javio i ispričao svima, pa se potom „uzneo na nebo“. Putnici za Emaus su bili zbunjeni i bez teksta bukvalno.

Jedan događaj iz tog tadašnjeg doba je nezaobilazan – a to pominju i sami jevanđelisti, tog čoveka iz Hristovog doba.

Ovaj Isusov savremenik je poznat jer o njemu svi pišu, i jevanđelisti o njemu govore, i to naširoko. Zvao se Simon Mag. To znači čarobnjak ili mađioničar. Na trgovima je činio čuda svojim mađioničarskim trikovima koji su raspamećivali narod. Zgrnuo je bio ogromne pare i narod je na njegovim perfomansima bio zadivljen. Došao je on kod apostola Andrije i pitao ga koliko traži da mu otkrije kako to oni vide čoveka sahranjenog kako se uznosi na nebo. Naravno apostol Andrija mu nije otkrio i kazao mu je da se ta veština ne daje ni za kakve pare. Oterao ga je. Simon Mag je onda izveo još jedan trik koji su savremenici opisali. On je smislio trik da se pred narodom nakon mađioničarskih radnji podigao u vazduh i nekuda nestao – niko ne zna gde. Digao se Simon u vazduh svojim vračanjem i zaprepastio narod. Neki su verovali, a naravno većina je znala da je to trik.

Tako je bilo, a ostalo znaju teolozi, posebno Amfilohije i Atanasije, koji su trikove izvodili na Trgu Republike.

Mitropolit Amfilohije je – javlja državna agencija Tanjug – u Podgorici izjavio da se patrijarh srpski Irinej prevario, jer ono što smo mi na trgu izgovorili nije ništa prema onome što je sam patrijarh srpski Irinej u mnogo navrata sam govorio. A sada se od nas ograđuje, kaže Amfilohije. I ovoga puta mi verujemo Amfilohiju. Nema toga što nema kod nas Srbalja.

(Autonomija)

„Nivo vode u Tisi je za jedan metar viši u odnosu na nivo vode u Begeju, zbog čega je ustava kod Stajićeva zatvorena pa voda iz Begeja ne otiče u Tisu. Neprijatan miris koji se širi iz Begeja i boja koju je voda dobila nastali su zbog toga što je Begej tekao uzvodno i podigao mulj u Tomaševcu, a na sve to utiče i trenutni vazdušni pritisak i oblačno vreme“, rekao je novinarima načelnik srednjobanatskog okruga Dušan Šijan.

Na kraju je ostalo samo da sačekamo da priroda sve odradi sama, pa da nivo Tise konačno padne, a Begej konačno poteče nizvodno, a ne uzvodno kao što je to činio u ovim apokaliptičnim danima. Mada mi ovaj “tok uzvodno” zvuči neverovatno, gotovo proročki, kao da sam već negde čitao o tome – možda u Kremanskim proročanstvima ili pak u samom Starom Zavetu – Apokalipsi. Kada reka poteče uzvodno, tu mora doći do nekih promena, možda čak i tektonskih, a o političkim i da ne govorimo. No, bez obzira na sav smrad koji smo otrpeli, ipak nekih bučnih reakcija i nije bilo, jer građani su se izgleda pomirili sa činjenicom da su nas preuzele „prirodne sile“ od kojih nam nema spasa. Lokalne vlasti su nas zamolile da se strpimo nekoliko nedelja jer ničija nije do zore gorela, pa neće ni ovaj smrad večno trajati. Osim toga nije trenutna vlast kriva što prethodna nije ništa učinila da zaštiti Begej od zagađenja već je drsko i u potaji taj problem prebacila u budućnost, a ta budućnost nam je sada okrutno spopala SNS-ovsku vlast koja nema rešenje već samo nemoćno širi ruke i uzda se u milost prirode.

A bilo je i biće raznih smradova u našem gradu na Begeju… Na primer, smrad lokalne kafilerije koja leti naprosto „mami“ mirisima tek spaljenih leševa uginulih životinja – priceless. U Zrenjaninu niste nikada sigurni kada ćete naleteti na neki od smradova koji su ovde redovita pojava. Odete recimo na „Peskaru“, naše gradsko kupalište – u nedostatku drugog – i taman se opustite posle plivanja i uživate u hladnom pivu, kad najedanput do vas dopre miris paljevine i smrad od koga gubite dah; to neki „dušebrižnici“ spaljuju višak smeća na gradskoj deponiji, a efekat ovog dimo-smrada na razini je suzavca koji policija koristi za rasterivanje demonstracija, na primer, samo što u ovom slučaju, to jeste na Peskari, nema policije, ali se građani-kupačice&kupači spontano raziđu sami. Zasednem ja sa društvom letos u jednoj kafanici na plaži… Svi lepi, preplanuli od sunca, puni snage, ma milina nas videti… Elem, seli mi, izbacili stomake i taman popili po jedan špricer kada je na nas naleteo prvi smrdljivi udar. Imali smo još toliko vremena da zaskočimo svoje bicikle i pobegnemo glavom bez obzira jer smo znali da bi sledeći udar mogao biti fatalan za nas. Na ovakve situacije moraš biti uvek spreman ako živiš u Zrenjaninu jer život ovde je opasan i tvrd, a smrad mogu da podnesu samo najjači.

Bilo je tih smradova… Zrenjanin je industrijski grad, mada ovde malo još koja fabrika radi. Grad nam je ofucan, oronuo, ali šta da se radi, svetska kriza. Lep je naš Zrenjanin, pun istorijskih znamenitosti. Imamo najstarije pozorište u Srbiji, prelep muzej, divno jezero sa vodoskokom gde možete da pecate ribu, dok po vodi plivaju patke i plastične pivske flaše. Jezero se nalazi u samom centru grada što mami mnoge lokalne „izletnike“ da tu provode vreme pijuckajući pivo na obali; bilo je i klupa pored jezera, ali se izletnicima nisu dopale pa su ih izlomili kao i kante za đubre, tako da dobar deo smeća ostaje na obali ili pak završi u vodi; bilo je i labudova na našem jezeru, ali su jednog dana odleteli… U blizini jezera se nalazi jedna od najvećih gradskih atrakcija „Suvi most“ – kako ga ovde od milja zovemo. Ime je dobio po tome što se, nesrećnik, zaglavio na suvom jer je u međuvremnu ostao bez reke, pa sad tavori oronuo i besmislen kao i odavno napuštena „Špiritana“ u blizini.

Znam da ovo sve što sam napisao o Zrenjaninu nije baš nadahnuto lokalpatriotizmom, kao i da šteti turističkom potencijalu grada, ali eto, šta da radim kada ovde živim i uviđam neke pojave koje baš i ne služe na čast prestonici Banata. Ali biće bolje… Samo da se mi rešimo ovog sadašnjeg smrada i da nam Begej ponovo poteče nizvodno.

(Autonomija)

Istina, reč u ovom obliku koji stoji u naslovu nije naša ni u duhu pravoslavlja srpskog, to je rusizam i novotarija. Mi imamo vekovima reči bolje ali lakrdijaši i šaljivdžije na šoru čine svoje. Nećemo ulaziti u semantičke finese, ali je tako kako je. Ovo kako je krenulo oko Vojvodine i neke tamo Deklaracije ne ide, pa ne ide. Muči se premijer B. Pajtić da objasni, ali ne ide. Te nije to nikakav separatizam ni u aluziji, te hajde nešto da prformulišemo, i opet ne ide. Opozicija tera svoje i ponavlja da je to zlo i nikako se dozvoliti ne sme. “Samo preko mene mrtvog”, uzvikuje neki valjda radikalski prvak, a sufliraju ovi iz DSS sa doktorom K. na čelu i s jednim članom dične SANU koji se mislimo zove dr K. Čavoški. Oni su ovo s onom južnom pokrajinom tako rešili da sada i sami ne znaju šta će s tim rešenjem. Ko zna, možda tako ima biti – može Srbija i bez pokrajina, a može i sa jednom pokrajinom. Može Srbija i bez pokrajina, ali mogu i pokrajine biti bez Srbije kao države. Veliki pravnici iz EU, vidimo to iz evropskih novina, su potpuno zbunjeni. To je balkanska enigma sa kakvom se nisu sretali u vekovnoj praksi u Evropi. Detaljno smo proučili spise bivšeg francuskog predsednika Žiskara d’ Estena i ono njegovo Načertanije za Ustav EU i vidimo da se i on zbunio. Digao je ruke ovaj slavni pravnik od toga, jer ovo u Srbiji niko živ ne razume.

Zbunila nas je i ona debata u Skupštini AP Vojvodine, jer nas podseća na one odnose između ludih i zbunjenih.

Čovek trezven, Ištvan Pastor, pokušava nešto, ali on u klin – oni u ploču i tako dok u čašama ima kisele vode u zdanju Parlamenta AP Vojvodine ili dok nekog ne spopadne muka zbog zabrane pušenja. Nudili su ljudi iz Crkve, recimo Amfilohije, rešenje, ali malo ih je bilo da ga poslušaju. Treba jednostavno ukinuti pokrajine, ali – otvara se ono pitanje s čim ćemo dalje u ovim teškim vremenima mlatiti praznu slamu. A mitropolit Amfilohije i sabrat mu Atanasije Jevtić su pokazali svima kako se to radi, ono na mitingu na Trgu republike. Treba jednostavno očitati zaupokojenu jekteniju pokrajinama i naravno i prvacima vojvođanskim da se jednom za svagda upokoje i smire. To postoji u Trebniku – to je zvanična bogoslužbena knjiga sa molitvama za sve, protiv bolesti, protiv grada koji pustoši polja, bukvalno za sve. A teološki umovi su odavno dokazali da molitva pravednika biva svemoćna i da su sve bolesti i sva zla posledica greha. To su stavovi koje bismo mogli citirati, ali da ne gnjavimo mnogo.

Jedan problem najveći umovi priznaju – jeste to tako, ali je teško pronaći pravednika, a dovoljan je jedan da se grad i zemlja spasu.

Dakle, valja organizovati miting – puting i dovesti Amfilohija sa sabraćom mu i krenuti. Na prošlom mitingu u Novom Sadu to nije korišćeno i moralo je proći onako. Evo patrijarh srpski Irinej se oglasio i ogradio, ali iscelitelji teraju svoje. A kako se ogradio videli smo – ima neposlušne dece i žali se patrijarh vojvodi Tomi, sve im daš, a oni opet naopako. Sumnjive su nam i ove ograde. Ne pomaže, Lenjin je bio u pravu, jer “drugovi, glave će nam doći mangupi u našim redovima”. Evo toga ima i u Crkvi. Nije Amfilohije naivan, zna on da nikako ne bi trebalo da nam se desi ovo što nam se desilo sa Kosovom, pa da sutra pregovaramo uz posredstvo EU sa nekim tamo vojvođanskim separatistom kao sada s H. Tačijem. Đavo ne spava i stoga, ako đavola ne možemo da pobedimo, ubacimo ga u naše redove. Nečastivi koji je definisan kao “laža i otac laži” nije lak već veoma komplikovan stvor. On je spreman da poradi za vojvođansku stvar, ako mu se lepo obratimo.

A u Trebniku ima i jedna ozbiljna molitva, samo niko da je očita ovim ljudima koji zaista mlate praznu slamu.

To je molitva za ljude kojima se smuti u glavi i buncaju sve i svašta, pa i o separatizmu vojvđanskom. A ti su promenili sve partije i više nisu sigurni u kojoj su bili i u kojoj su sada. Te radikali su, te sada napredanjci, te levičari, te desničari i bog zna jedini šta još. Mi nismo za reči i izraze koji su uvredljivi – ni po koju cenu – ali reč “švaler” nije uvredljiva. Ona je izvedenica od reči vitez – chevalier i pesnici su je tako i koristili. Kod nas sve banalizuju lako, pa i tu reč, ali u sremskom šoru u legendarnom bećarcu to je jasno i precizno naglašeno. I peva se šorom i danas –

Kaži meni moja lutko bela –
koliko si imala švalera.

A odgovor je veseo i šarmantan i ozbiljan sigurno –

Tri put sedam dvadeseti i jedan
i još osam, eto toliko sam.

Ovo se oko separatizma zaista pretvara u lakrdiju i nikakvoga smisla i nema i samo se pitamo dokle će tako. Pa, napokon ukinite Vojvodinu i očitajte nam svima opelo, kao ono na Trgu republike u Beogradu onomad.

(Autonomija)

Na Mediteranu dozreva limun, u jeku je berba sočnog južnog voća, kuva se posvuda pekmez od narandže. Stabla limuna i narandže ponovo su u cvatu, miriše jasmin i bagrem. Na crnogorsko primorje stižu prvi turisti, većinom su to Rusi, Belorusi i Norvežani. Na plažama se pojavljuju prvi stranci, ali za sada su domaći u većini. O čemu bi drugom i raspravljali, nego o politici. Jedan stariji čovek glasno grdi Mila Đukanovića, a istovremeno punim ustima hvali haškog optuženika Radovana Karadžića. Kupači se ne upuštaju u raspravu sa njim, ali čovek je uporan, ne odustaje i agresivno ih provocira. Trener lokalnih vaterpolista ga energično opominje: prestani sa tim praznim pričama, plašiš nam turiste. Više njih glasno odobravaju trenerovu opomenu, ne treba maltretirati turiste. Opomena, međutim, deluje veoma kratko na govornika, bez reči zuri ispred sebe nekih pola sata, a onda počinje iznova sa svojim tiradama. Deklamuje ih kao psalme. Pomišljam da je i ta polusatna pauza nekakav uspeh. Srećom, Crna Gora ima turiste, što donosi, evo, ne samo ekonomsku, nego i političku korist. U Novom Sadu često srećem na ulici ovakve tipove, znam već njihovu prirodu, znam da se ne mogu zaustaviti, ali više nisam raspoložen ni da slušam ovo narodsko bistrenje politike, zato radije bežim u obližnju poslastičarnicu. Za jednim stolom sede neki Finci, tiho razgovaraju. Kad god vidim Fince, uvek mi bude pomalo toplo oko srca. Oni su naš rod! Iz iste smo, ugro-finske, porodice. Istina, prema nekim novomađarskim naučnim istraživanjima, nemamo nikakve veze sa njima. Pa sam tako i završio – pao sam iz šupljeg u prazno. I u Mađarskoj je već sve politika, pa tako i rodbina.

Grad na nizbrdici

Po povratku sa mora u poštanskom sandučetu nalazim primerak bečkog nedeljnika Di Prese am Zontag. Juta Zomerbauer je poslala svoju novosadsku reportažu u kojoj mene naziva hroničarem propadajućeg Novog Sada. Naravno, svi odmah pomišljaju na politiku, ali nije samo o tome reč. Istina je, naime, da Novi Sad nikako ne nalazi svoje mesto, svoj evropski identitet.

Tajkunski humanizam

Na svakom koraku kapitalističko, cmizdravo prenemaganje o humanizmu. Nikad, nigde za jednu ovakvu pokvarenu, raskalašnu, gnusnu elitu nisam čuo, kao što je ova post-tranziciona.

Sekunde života

Za jednu noć sam pročitao roman Zoja Mire Otašević. Ovo simpatično delo, i po tonu, i po načinu gledanja na svet, umnogome se razlikuje od današnjih dominantnih poetika romana. Luk koji iscrtava fabula, veoma je širok, obuhvata vreme od nacizma do Srebrenice. Mogli bismo reći da govori o našem zlokobnom veku. Nežnom spisateljskom rukom napisani roman karakterišu zamišljene fotografije, stvarni komentari, suptilan ton, krhki svetovi. Nekoliko zaustavljenih trenutaka stvarnih ili fiktivnih protagonista našeg vremena. U jednoj sceni se pojavljuje vojska generala Ratka Mladića koja s okolnih brda bombarduje Sarajevo. S vremena na vreme usledi prekid vatre u trajanju od petnaestak, dvadesetak sekundi, to je bilo vreme dovoljno da se dole u Sarajevu pretrči s jedne strane ulice na drugu. To su trenuci odluke o životu i smrti. Mira Otašević piše o evropskim, jugoslovenskim sekundama. O sekundama i o smrti. Možda je kucnuo čas da progovorimo i o ovom potonjem – imam utisak da smo previše brbljali o životu.

Kolektivni konformizam

Političku atmosferu u Srbiji ispunjava nervoza, ponekad napetost. U Beogradu priređuju demonstracije protiv vlade. Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka, Dveri i kosovski Srbi optužuju kabinet za veleizdaju. Tvrde, duboko uvereni, da je vlada sa briselskim sporazumom predala Kosovo. Neki episkopi Srpske pravoslavne crkve šokirali su javnost tonom i rečnikom kojim su se obratili demonstrantima. Miting u centru Beograda ipak nije bio masovan, na trg je izašlo svega nekoliko hiljada nezadovoljnih patriota. Stranke na vlasti su i dalje popularne, stiče se utisak da društvo nema toliko snage da javno demonstrira ni protiv vlade, ni za vladu. Bežeći od večernjih televizijskih dnevnika, izlazim u Zmaj Jovinu ulicu i divim se dobro raspoloženoj, bezbrižnoj mladeži. Nezaposlenost najviše pogađa mlade, njihove perspektive nisu ružičaste, ali mlade generacije se brane veselim, dobrim raspoloženjem. Ili je reč o nečemu drugom? Možda se ona siromašna, na nivo parija svedena većina i ne usuđuje da se umeša u masu razdraganih tatinih i maminih dečica? Sličnih protivrečnosti ima na svim stranama. Radništvo – nekad smo ga zvali radnička klasa – ne štrajkuje, nego rmbači za bedne plate (ili ih, kao tehnološke viškove, tajkuni izbacuju na ulicu). Prvog maja je u Beogradu demonstriralo svega nekoliko stotina ljudi. Prema kalendaru, praznik je ove godine pao na sredinu radne nedelje, na sredu, a stiglo je uz to i dugo priželjkivano, osunčano proleće. Štampa je ironično izveštavala o prvomajskom uranku, radnička klasa je danima roštiljala, tamanila ćevapčiće, pljeskavice i jagnjeće pečenje. I do mile volje ispirala grlo´ladnim pivom. Za to su u izvesnoj meri krivi i srpski, socijalno konformistički i estradnim zvezdama omamljeni mediji koji se mnogo više bave sitnim političkim čarkama posvećujući sveznajućim političarima onoliko prostora koliko zapadna bulevarska štampa posvećuje popularnim pevačima i glumcima. Srpski mediji se ne bave „klasnom situacijom”. Zašto bi se i bavili, uostalom, oni koji gladuju ionako ne kupuju novine. Ako to ipak čine, uzimaju jeftinu bulevarsku štampu iz koje će da se obaveste, osim o događajima na Farmi i u kući Velikog brata, donekle i o političkoj situaciji. Ova vrsta novina zna inače najbolje ko će biti sutra strpanu zatvor. Jer, ako ćemo pravo, i takozvana velika politika je poprimila bulevarske, iliti tabloidne karakteristike. Nema, dakle, nikakvog socijalnog otpora. Jedna patuljasta stranka može da okupi veći broj demonstranata protiv sporazuma o Kosovu, nego što su u stanju da okupe sindikati Prvog maja. Subverzivna atituda je u Srbiji izumrla. Ogromna većina građana je puna žalbi i pritužbi, ali samo nemoćno širi ruke, obmanjujući sebe da ionako ne može ništa da se učini. Taj konformizam je karakteristika i književnog života. Kad ponekad uzmem u ruke jedan novi roman, između redova mogu najčešće da pročitam poruku: „govorimo o nečem drugom”, samo ne o tome što nas tišti. Takav je danas duh vremena u Srbiji. Oni koji su izuzeci, potisnuti su na društvenu periferiju – oni su otrpljeni, ali drže ih daleko od institucija.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

U intervjuu za portal Autonomija Pastor je naveo da bi se novoformirani pokrajinski Odbor za pitanja ustavno-pravnog položaja APV vrlo brzo trebalo da pozabavi i platformom o finansiranju APV koju je pripremila radna grupa na njegovu inicijativu. Međutim, kako je ukazao, to bi mogli biti tek prvi u nizu koraka koji slede, a među kojima je naveo i potrebu redefinisanja osporenih odredbi Zakona o nadležnostima APV, pa i samog Statuta Vojvodine nakon okončanja postupka koji se vodi pred Ustavnim sudom.

– Nema nam druge nego da se potrudimo da se markiraju pitanja oko kojih moramo da se dogovorimo i da počnemo da ih rešavamo. To nije isključivi interes Vojvodine, već je to strahovito veliki interes Republike Srbije koja je danas opterećena ogromnim političkim napetostima. I u interesu celog društva je da se te napetosti iz dana u dan smiruju, pa i one koje postoje na relaciji između Bepograda i Novog Sada, makar neko pokušavao da ih ne vidi – istakao je Pastor. Dodao je i da ti problemi nisu nastali sada, ali da je krajnje vreme da počnu da se rešavaju, što, kako je naveo, nije moguće samo deklarativnim izjašnjavanjima već isključivo „mukotrpnim ubeđevanjem i traženjem rešenja“. Za njega je, kaže, nezamislivo da se ne postigne politički dogovor oko redefinisanja osporenih ingerencija APV, koji bi omogućio nastavak isplata naknada za rođenje prvog deteta, dotacije u poljoprivredi, brigu o zaštiti životne sredine i još nekih pitanja iz delokruga nadležnosti APV, koje je Ustavni sud Srbije pre skoro godinu dana ocenio neustavnim. – Ako takav dogovor ne bi bio moguć, to bi bila prava tragedija, ne samo za Vojvodinu, nego za Srbiju kao društvo – upozorio je Pastor, koji je i lider Saveza vojvođanskih Mađara.

Kako je takav dogovor moguć ako su stavovi toliko nepomrljivi, s obzirom na to da su se reakcije na Deklaraciju svodile na optužbe za razbijanje Srbije?
– Mislim da je upravo ta polemika oko Deklaracije bila pokazna vežba iz koje su svi mogli da izvuku pouku kako se ne može i kako se ne sme. Mi nemamo drugu alternativu sem da razgovaramo i pokušamo da nađemo rešenja kroz dogovor. Zato moramo preći sa deklarativnog na zanatsko politiziranje. I u tom slučaju uveren sam da je moguće postići kompromis oko niza pitanja, koja ne smeju da budu teme oko kojih će se voditi partijsko-politički rat. A uveren sam i u to da su svi svesni da kroz čarke i tenzije koje smo imali prethodnih nedelja niko nije dobio i svi su jedva čekali da se priča vrati u institucije. Dodatni benefit je i to što je konačno konstituisan Odbor za ustavno-pravni položaj Vojvodine, što je jako važno zbog jačanja pozicije pokrajinskog parlamenta kao institucije.

Mislite li da će se politička bura oko Deklaracije nastaviti i oko pitanja finansiranja APV, s obzirom na to da dosadašnji predlozi iz pokrajinskog parlamenta nisu prolazili u republičkom, kao što se pokazalo i prilikom pokušaja izmene Zakona o budžetskom sistemu, koji je jesenas inicirao upravo SVM?
– Znam da nije moguće da oko svih tema postignemo konsenzus, ali moramo oko svih otvorenih pitanja voditi raspravu. I na tome ću insistirati. Jedna od tema koje će se uskoro otvoriti jeste finansiranje Vojvodine. Osnovni dokument je pripremljen i već za par dana, kad zatvorimo temu Deklaracije, moramo otvarati ta i druga pitanja. Uostalom, definisanje prihoda Pokrajine predviđeno je i agendom Republičke vlade, koja se obavezala da taj zakon pripremi do sredine ove godine. Naša radna verzija platforme o finaisranju APV je urađena i spremna za početak rasprave. Moja ideja je da se sa tim tekstom upoznaju sve poslaničke grupe pre nego što se on nađe u proceduri. Ta platforma polazi od sadašnjeg ustavno-pravnog okvira, a ne od toga kako bismo mi želeli da to bude rešeno. Nisam siguran da će svi da se slože ni oko toga, ali taj predlog se može argumentovano braniti i verujem da će on biti izglasan u vojvođanskoj Skupštini, nakon čega će to biti osnov za delovanje naših predstavnika u radnoj grupi za izradu zakona o finansiranju Pokrajine. Ne znam šta će od toga biti konačno prihvaćeno, ali je jako važno da pokrajinska Skupština, kao najveće predstavničko telo građana Vojvodine, jasno kaže koje su naše dugoročne ambicije. I zato bi bila prava grehota da propustimo ovu mogućnost da iznesemo svoj stav, kao što je bila velika grehota što smo novembra 2000. godine propustili da se izjasnimo o tome kako vidimo položaj Vojvodine unutar Srbije, ili pak što smo 2006. godine, kad je donošen Ustav, ponovo propustili da donosemo dokument o ustavno-pravnom statusu Pokrajine. Nažalost, propustili smo i da se kao parlament odredimo o nizu drugih pitanja, kao što je pitanje javne svojine i druga. I to više ne smemo sebi da dozvolimo.

Najave ustavnih promena i danas su aktuelne, posebno nakon Briselskog sporazuma. Da li je onda to nova prilika za pokrajinski parlament da definiše i platformu o ustavnom položaju Vojvodine?
– Sigurno da bi ustavne promene bile momenat za iznošenje takvog stava Skupštine Vojvodine. Međutim, imam prilične rezerve prema očekivanjima da će do promene Ustava Srbije doći tako skoro. Naprotiv, mislim da to uopšte nije izgledno u skorije vreme.

Da li je moguće da se nakon Briselskog sporazuma, koji bi trebalo da potvrdi opredeljenje društva za evropske integracije, nastavi dalja degradacija vojvođanske autonomije a zarad kompenzacije „patriotskih“ očekivanja?
– Mislim da to nije moguće, iako svakodnevno ima primera koji ukazuju da se ta degradacija dešava. Čini se da smo tu stalno na nekoj klackalici. Kad slušamo načelna opredeljenja, onda tu ne vidite neku razliku u odnosu na načelna opredeljenja iz nekog prethodnog perioda. Ali, kad uporedite današnju realnost u odnosu na prethodni period, onda se razlike ipak vide. Moram ipak da podsetim da ni taj prethodni period nije bio idealan, jer, da jeste, onda mi ne bismo imali mnoge probleme sa kojima se danas susrećemo. Ni kad je reč o Zakonu o nadležnostima APV, ni po pitanju finansiranja, ni u pogledu problema sa budžetom, a verujem niti oko Razvojne banke Vojvodine. Ne spadam u red onih koji su ubeđeni da su problemi nastali zbog toga što je u Beogradu druga politička struktura, niti da je stoga priča o ispunjavanju ustavno-pravnog okvira autonomije izgubljena mogućnost.

Tokom polemike o vojvođanskoj Deklaraciji ponovo su se pojavile spekulacije o mogućoj bližoj saradnji Saveza vojvođanskih Mađara i Srpske napredne stranke, koje su i ranije postojale prilikom sukoba vaše stranke sa DS-om pre dve-tri godine, kad je došlo do narušavanja koalicije u Subotici. Koliko su one danas realne?
– Takve teze su i tada bile strahovito glupave, kao što su i danas glupave. S tim što su danas još glupavije, zbog toga što su trenutno svi u nekakvim savezima sa SNS, pa i oni koji su SVM pre nekoliko godina satanizovali s tom pričom. Mi na lokalnim nivoima sarađujemo u Zrenjaninu i Kovinu, a verovatno ćemo uskoro biti u koaliciji i u Kuli. Ali, tu nigde SVM nije narušio postojeće odnose, nego su se okolnosti promenile. Ne mogu ja ništa učiniti u Kovinu, na primer, ako DS tamo ne može da ostvari izborni rezultat.

Da li je ta saradnja moguća na višim nivoima, odnosno na pokrajinskom gde su stavovi SVM i SNS do sad bili suprostavljeni kad je reč o autonomiji Vojvodine?
– Mi takvu vrstu razgovora nikad nismo vodili. Na pokrajinskom nivou SVM ima jasno opredeljenje. I na republičkom nivou takođe. Nama je bilo ponuđeno da budemo deo vladajuće koalicije u Republici, ali smo se zahvalili i rekli da želimo da budemo konstruktivna opozicija. Ako se okolnosti promene, onda se može razgovarati najpre o sadržinskim stvarima i tek potom će se videti da li je moguća drugačija saradnja.

Svetlana Ratkov (Autonomija)

Demokratska stranka još uvek deluje kao raštimana stranka bez jasnog pravca i jasne poruke, iako je i dalje viđena da bude stožer opozicije na republičkom nivou. Naravno, teško je sada kada vam je najveći politički konkurent preuzeo politički plan i program i njime vas porazio na izborima, ali o tome se moralo misliti ranije. Verovatnija je opcija da problem uopšte nije bio u politici, već u ljudima, pogrešnim ljudima na pogrešnim pozicijama. Deluje neverovatno da se neko nije ozbiljnije pozabavio time u proteklim godinama i shvatio da se stranka kreće putem sunovrata. Građani su izgubili poverenje u ljude, ne u politiku, ali je i o tome trebalo misliti ranije. Kada su se već dosetili, cena je plaćena i počela su stranačka prepucavanja, izlasci iz stranke i sve ono što ide uz takva vremena, u kojima se jedna stranka nalazi na ivici provalije.

Nažalost, i Vlada Vojvodine još uvek češće deluje pasivno. Odbor za pitanja ustavno-pravnog položaja Vojvodine radio je svoj posao, ali i dalje je, makar moj utisak, da Vladi Vojvodine fali dobra i redovna komunikacija sa građanima Vojvodine. Ponekad se čini da se nedeljama ništa bitno ne događa u Vojvodini, građani su prepušteni nagađanjima na osnovu naslova iz štampanih medija, a svi znamo da se i te kako mnogo toga dešava i da su ovo, ako ne prelomni, a onda sigurno meseci koji prethode onim najvažnijima za Vojvodinu. Vojvođani moraju imati neprekidnu kopču sa svojom nabližom Vladom, jer u suprotnom, neće razumeti suštinu decentralističkog mehanizma i, paradoksalno, više će razumeti onu dalju Vladu, iz Beograda.

I za kraj – Novi Sad. Danas, kada sam prolazio pored „Informatike“ video sam jednu gospođu koja je pogledom u prazno stajala ispred zidova ovog preduzeća. Samo ona zna šta joj je bilo na umu, ali nije teško pogoditi da muči istu muku kao i većina dužnika. Dužnici ili ne, verovatno ste zanemeli pred najnovijom egzibicijom činioca lokalne vlasti, ali možda je upravo u tome i problem. Prečesto zanemimo u trenucima kada bismo trebali da budemo najglasniji.

(Autonomija)

Kada bi pločnik oko trga znao govoriti bila bi to priča, jer nema toga a da trg nije to zapamtio i lepog i ružnog. Svega je bilo. Život je dug.

Sećamo se kada je profesor S. Stanković u parlamentu proglasio republiku i ukinuo monarhiju. Bilo je bučno. S mnogo cveća i govora i narodnog veselja, kako se onda govorilo. Naši davni dani. A zvali su ga Trg kod kneževeog spomenika, a kasnije jednostavno Kod konja. Od prosvećenog kneza ostao je samo konj i oko njega magarci. Tempora mutantur kažu stari Latini. Da, vremena se menjaju, ali mi nikako. Sećamo se kada je pokojni daroviti Brana Petrović tu čitao svoju čuvenu poemu – bilo je to pod Titom – pod naslovom dirljivim – “Jovan Zlatousti čita Manifest komunističke partije na Trgu republike”. Brana je imao dara i rano nas je napustio. A kasnije ko sve nije bio oko spomenika, i kuso i repato i republikanci i monarhisti i novokomponovani pravoslavci. Bio je jednom viđen na cokli spomenika i akademik Dobrica Ćosić, pa su ga pobunjeni studenti oborili sa cokle. Ulice trga pamte naše nade i naše zablude – i prve ljubavi naše. Odosmo mi ovako starački baš sentimentalno daleko.

Ovo što se odigralo na trgu na mitingu Srba sa severa Kosova bilo je i tužno i mučno, na momente i stravično i to tačno u 12 časova i 44 minuta kako je i najavljeno bilo. Srbi sa Kosova neće sporazum koji su Dačić i komšija mu Tači parafirali u Briselu. Bune se i niko im to ne spori jer svako ima pravo da govori, a njima doista nije lako. Sada se bije kosovska bitka, ali ne između Srba i Turaka, pa ni Albanaca, sada se bije kosovska bitka između samih Srba. I još niko ne zna ko će pobediti. Mučno je i neizvesno doista. Ni sami ne znamo šta nas je tu dovelo, sedeli smo u kavani i pre toga, jer dalje od lekara nismo ni mogli – ni štap više nije pomogao. Listali smo Tertulijanovu knjigu De carne Christi, tako nešto u sličnim prilikama nosimo, jer u čekaonicama kod lekara je dosadno i dugo se čeka. Miting je počeo i tu su zastave, himne i bučni povici i neke zastrašujuće parole, ali – tako to biva. Dok su govorili Srbi sa Kosova sve je bilo u redu. Ti ljudi su zaista zbunjeni i nije im lako. Govorili su mirno i nekako, činilo nam se, razložno. I onda je nastala mučnina koja nas je polila nekom zebnjom, i u jednom momentu nam se činilo da su zagraktali gavranovi. Ne, nebo je bilo vedro i sa banatske strane se oglašavao neki prijatan vetar. Ali, ne lezi vraže. Na bini se pojavio preosvećeni mitropolit i to crnogorsko – primorski i skenderijski Amfilohije. Ono skenderijski mu znači Skadar grad u Albaniji na moru ili blizu. On je počeo da govori, ali to nije bio govor već jektenija za mrtve ili zaupokojena liturgija koja se služi samo mrtvima po Trebnuku SPC. Setili smo se naših mrtvih i glas je bio takav – “V mjeste prišnje, mjeste žlatnje idježe njest pečalji i vozdihanija iđeže usi čelovjeci pojdut”. Moramo ovako da transkribujemo onaj divni staroslovenski tekst. Amfilohije je čitao zaupokojenu liturgiju Vladi i Skupštini Srbije. Baš tako. A i Vlada i poslanici su još živi. Neverovatno! I činilo nam se da smo na groblju. Ne na mitingu, nego na groblju. I onda se pojavio umirovljeni vladika zahumsko – hercegovački Atanasije.  Atanasije je loš govornik, na javnoj sceni on muca i uvek se muči kao kaluđer s ku**cem, kako narod naš kaže – mi se izvinjavamo zbog ovog citata, ali to je narodna reč – i ono što izgovori nekako je smušeno i ne baš jasno.

Ipak je on bio u nečem jasan – izdajnici iz Dačićeve Vlade će proći kao pokojni Zoran Đinđić koji je otišao “bogu na istinu”. To je bilo već skandalozno, ali neka se time bave oni koji godinama tragaju za pozadinom političkom Đinđićevog ubistva. Zlosutno je odjeknuo ovaj glas nerazumnog kaluđera Atanasija Jevtiće. To su bile pretnje i sada je frka u javnosti, te da se patrijarh oglasi i ogradi – to smo i mi apelovali odmah nakon mitinga u izjavi Tanjugu – i on se oglasio i ogradio od nerazumnika među svojom braćom arhijerejima. Malo je to pomoglo i mi ne verujemo da će ga oni – patrijarha srpskog Irineja – poslušati, jer njima je malo stalo i do Srba i do SPC i do nas svih. Boli njih uvo za nas, oni teraju svoje ili kako u Sremu kazu teraju mačke na odžak. Bilo je ružno i skandalozno. Neka Dačić vidi zajedno sa Gospodarem Vučićem šta će i kako će, a iguman manastira Dečani o. Sava Janjić je izjavio – Neka nas bog sačuva. I u Crkvi su mnogi zaprepašćeni ovim graktanjem s beogradskog Trga republike. Neki ministar Ž. Obradović iz Dačićeve Vlade pominje da bi trebalo da se oglasi državni tužilac ali – to nećemo dočekati.

Nikad se ništa baš ovako ružno nije dogodilo na Trgu republike u Beogradu i ne ponovilo se.

(Autonomija)

Na poziv bliskih prijatelja putujem sa Anikom u Crnu Goru. Radujem se što sam se ponovo našao u prilici da vidim gradiće u bokokotorskom zalivu – Kotor, Perast, Tivat, Igalo, Herceg Novi… Planiramo da napravimo izlet i u Dubrovnik. Pre polaska čitam čuvenu knjigu Ferenca Fejtea Sentimentalno putovanje (Ferenc Fejtő, na mađarskom: 1936; na francuskom: 2001; na hrvatskom 2003), Zagreb, Ljubljana, Rijeka, Split, Dubrovnik, Boka, Cattaro… Obilazio sam i ja, svojevremeno, ove gradove. Pa sam o nekima i pisao u svojoj knjizi Odricanje i opstajanje. I sad, prelistavajući ponovo te svoje eseje, prepoznajem u njima dramatičnu auru atmosfere osamdesetih godine. Tako sam ih doživljavao. Što je i razumljivo, jer sam se tada i nesvesno oprostio od tih gradova, oprostio se od Jugoslavije. Ja nisam mogao da pišem o „sentimentalnim putovanjima”. Ali, kako razmišljam danas? Šta osećam sada? Poslednjih godina se u gradovima ex-Jugoslavije sve manje osećam kao „ovdašnji”, poznati stranac, već kao stvarni stranac. Konačno je počelo razdoblje sentimentalnih putovanja. Možda ću doći do zaključka kojeg je formulisao Ferenc Fejte: „Ne gledam kroz prozor – pisao je – ionako mi niko ne maše sa perona , adio mare, pevušio bih u sebi, ako bih se setio melodije, rado bih ostao ovde doživotno – još nije kasno – mogao bih još da skočim sa voza – jednom ću morati i život ovako da napustim, jer neću imati kud, napustiću ga, dakako, preko volje, nerado, ali ipak poslušno i tužno, kao što napuštam ovaj pejzaž. Pripaljujem jednu cigaretu.” Toliko. Zar zaista samo toliko? Ali šta ako mi na peronu počne da maše avetna senka moje mladosti?

Fijat i krst

Jezdimo autobusom srpskim autoputevima. Pre kružnog toka na ulasku u Kragujevac iznenada ugledam ogroman krst. A Isus, razapet na tom monumentalnom krstu, nije ovde povodom neke prigode, raspeće nije postavljeno na ulasku u grad zbog predstojećeg pravoslavnog uskrsa. Uzalud razbijam glavu, nikako da odgonetnem ovu enigmu. Uskoro sledi drugi kružni tok, iz njegovog središta štrči u nebo džinovski znak firme Fijat. Možda, razmišljam, Fijatov znak simbolizuje kontinuitet, a krst je novi simbol srpskog postkomunizma.

Nova vremena, nove vile

Rusi uveliko grade na jadranskoj obali. Dolaze iz velike zemlje, otud možda i ovi grandiozni projekti. Jedan ruski magnat, nedavno smenjeni gradonačelnik Moskve, neposredno pored Herceg Novog potkopao je čitavo jedno brdo da bi napravio prostora za jedan ogroman kompleks luksuznih vila. I zbog puta koji vodi prema tim vilama, trebalo je preseći planinu. Vile aktuelnih beogradskih tajkuna su nešto skromnije, liče na nekakve hacijende, ograđene su visokim kamenim zidovima, sa bezbroj skrivenih osmatračkih kamera. Pored ovih, vile nekadašnjih socijalističkih funkcionera su veoma skromne, deluju krajnje siromašno. Prema mišljenju meštana, samo na osnovu tih građevinskih aktivnosti moguće je načiniti vernu sliku jednog vremena.

Strpljivo more

U svojoj maločas pomenutoj knjizi eseja Odricanje i opstajanje pisao sam o splitskoj rivi gde sam, suočen sa morem, spoznao svoje istočno-srednjoevropsko biće. Dogodilo se sve to sredinom osamdesetih, u vreme kad ideja Istočno-srednje Evrope još nije bila u „modi”. Do danas je, međutim, ta ideja postala demode. Nikad nisam poricao i taj vid svoje pripadnosti. Samo, pre trideset godina, ova spoznaja je mnogo obećavala, dok je ona danas teško breme. Istočno-srednja Evropa se oslobodila totalitarizma, ali ne zna šta da radi sa slobodom. Rađa se neki novi autoritarizam, u duši sve većeg broja ljudi budi se nostalgija za diktaturom, mase traže novog vođu. A more sve to strpljivo podnosi. More je za mene značilo slobodu, ono mi to znači i danas, ali me u novije vreme upozorava da budem strpljiv.

Nema ko da se izvini poniženim građanima Srbije

Čitam izjave srpskih političara. Odlučni su, kažu, da se okonča kosovski konflikt, i navode argumente zbog kojih bi pre dvadeset ili samo pre nekoliko godina bili ekskomunicirani, poniženi, popljuvani. Prisećam se devedestih godina. Najuren sa posla, lunjao sam gradom kao obeležen čovek. Telefon mi nije zvonio (na tu okolnost me je Đerđ Konrad blagovremeno upozorio), nekadašnji drugovi, poznanici su se udaljili. Boje se, pokušavao sam da ih opravdam. Da li su za to imali razloga, ne bih mogao da kažem, jer bilo je među njima i onih koji su se našli u ministarskim foteljama, odnosno, pripadali su nomenklaturi tog razdoblja. Sve više sam uveren da su skoro svi predstavnici današnje političke elite baš u Miloševićevo vreme utemeljili svoje današnje, vrlo profitabilne političke karijere. Nije nikakva tajna ni to da se najveći broj današnjih tajkuna baš u to potkožio. Posle dvadeset godina, pitanje Kosova je za sve njih samo teret za vratom, svi žele da ga se oslobode. Ali šta će biti sa onima kojima su te godine došle glave, čiji su životi tada upropašćeni? Šta sa proćerdanim generacijama? U vreme velikih izvinjenja, njima se niko ne izvinjava.

Cena avanture

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji upozorila je lidere vladajuće koalicije da imaju na oku svoje ekstremiste. Naročito se to odnosi na Vojvodinu, zabeležio sam pre nekoliko nedelja, kad su na znamenitim novosadskim demonstracijama novosadski lideri naprednjaka i socijalista zajedno defilovali sa ekstremistima. Proevropske članice vladajuće koalicije nastoje da u tesnoj saradnji sa antievropskom Demokratskom strankom Srbije smene proevropske vojvođanske čelnike. Ne spadam među one koji idealizuju ove čelnike, to sam više puta javno rekao, verujem i tvrdim da ideal autonomije zahteva mnogo viši stepen demokratije u odnosu na ovaj današnji. Da ne odem suviše daleko, podrazumevao bi, recimo, energičnije ukidanje partokratije, a u tom pogledu, bogami, ne razlikujemo se mnogo od beogradske elite. Ne idealizujem ni Vojvodinu, jer je ona – nažalost – postala promenada ekstremista. Odavde jurišaju na Beograd, isto kao i u Miloševićevo vreme. Sve mi je to vrlo jasno, i baš zbog toga se i usuđujem da ustvrdim, da novosadska avantura i te kako ima svoju cenu, jedino se ne zna kad će stići računi.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Odmetnuti od beogradskog „Starešinstva“ (?!), ex-dverjani Novog Sada preimenovali su se, ni manje ni više, nego u „Treću Srbiju“, šta god to značilo. Misterija je kakvo im je pravno svojstvo. Jesu li nevladina organizacija, neformalna grupa građana ili politička organizacija? Bilo kako bilo, partneri su u gradskoj vlasti sa napadnim pretenzijama da baš oni mere „kvalitet srpstva“. I da Novi Sad (u najtešnjoj saradnji sa DSS) podvode pod svoje viđenje patriotizma. Ako je misterija kakav im je pravni status, bar je vidljivo da imaju puno para. Skupi reklamni panoi prepuni su njihovih političkih poruka. Misterija je odakle im pare za kampanje, koje bi bile komične da nisu budalaste i skupe. Ili misterije oko para ustvari i nema. U podeli političkog plena pripala im je zlatna koka, javno preduzeće za objedinjenu naplatu komunalija „Informatika“. Živa lova. Na šalterima „Informatike“ veliki broj Novosađana odmah po dobijanju računa revnosno izmiruje obaveze. Veliki novci namenjeni finasiranju komunalnih usluga slivaju se u preduzeće kojim upravljaju ex-dverjani. Vidimo kako. Gradska vlast koja zavisi od ex-dverjana izgleda ne sme da zucne čak i ako bi to htela. Njezin opstanak zavisi od ex-dverjana. A i vrana vrani oči ne vadi.

Na šta se svodi „politika“ nacionalističkog mutanta ex-dverjana. Na ljotićevsku ideologiju i na lovu. Dakako, na lovu građana. Uostalom, svi nacionalisti parazitiraju na isti način. Gorljivo tobože brane nacionalne interese, dok ruke drže duboko zavučene u džepove lakovernih građana.

Ex-dverjanski menadžeri „Informatike“ zimus su naprečac pokušali podvaliti građanima uvođenjem na mesečne račune novog osiguravajućeg društva. Bahato, bez ikakvih obaveštenja, a kamoli konsultovanja građana o onom što plaćaju. Verovatno se radilo o kakvom privatno-grupnom dilu po jajarskoj logici: ako prođe – prođe. Ako baš kod svih građana i ne prođe, neki građani će ipak nasesti na podvalu. Tako je i bilo. Pojeo vuk magarca. Bezobrazluk i šamar građanima prošli su bez ikakvih posledica i po takozvane menadžere „Informatike“, i po gradsku vlast. Da se zimus u „Informatici“ i gradskoj vlasti snosila odgovornost za bezobrazluk prema građanima, ne bi se samo koji mesec kasnije arčile pare na izdavanje diskova izvikanog umetnika. Kao i zimus, kada se brljavež sa novim osiguravajućim društvom na računu građana pravdala brigom za građane, tako se i sada građanima bezobrazno trabunja da je štampanje muzičkog diska tobože u funkciji kandidature Novog Sada za kulturnu prestonicu Evrope. Zar nas ex-dverjani i gradska vlast, koja o skandalu sa traćenjem para građana ćuti kao zalivena, zaista smatraju idiotima?

Da smo kojom srećom uređeno društvo, da postoje iole ozbiljne institucije, elementarna stvar koju bi trebalo napraviti jeste ispitivanje po kom osnovu se troše sredstva građana strogo namenjena plaćanju komunalnih usluga. I to ne samo u „Informatici“. Uopšte nije bitno o kojem iznosu se radi. Javna gradska preduzeća grcaju u dugovima, a pare se arče kao u pijanoj kafani. Da smo uređeno društvo kao što nismo, brzo bismo saznali koliko je koštala kampanja za budalastu ideju o Novom Sadu kao glavnom gradu Srbije. „Treća Srbija“ se sprda sa nama kad kaže da su troškovi „neznatni“, da su kampanju izneli „volonteri“ a pomagali „dobri ljudi“.

Dok se arče pare građana u „Informatici“, dotle ex-dverjanski kulturtreger na čelu Kulturnog centra Novog Sada piše o „antisrpskom fašizmu“. Doktorant o guslama u suštini objašnjava da je građanska kritika nacionalističke ideologije i kulture – „antisrpski fašizam“. Sprda li se i on sa nama kao i njegovi mentori koji su ga postavili na čelo značajne kulturne institucije?

(Autonomija)

Pozivaju me iz Beograda da učestvujem u panel diskusiji o budućnosti Vojvodine. Sugerišem organizatorima da u ove razgovore uključe što veći broj beogradskih intelektualaca. Ne verujem, naime, da je pitanje autonomije isključivo stvar Vojvođana, prema mom mišljenju ona je stvar demokratije u Srbiji. Imam utisak da deo beogradske inteligencije – istina, doduše, za sada samo na nekim internet-portalima – u novije vreme tačnije vidi kuda vode ova kretanja no što su bili u stanju da to shvate za vreme jogurt-revolucije. Godine 1988. su populisti, pristigli autobuskim karavanima, najpre rasturili autonomiju Vojvodine, potom su ugrožene i ljudske slobode i ljudsko dostojanstvo. Tako je počelo poniranje. Pre desetak godina sam na jednom beogradskom forumu govorio o autonomiji, i tada sam rekao da je u interesu cele Srbije, a prevashodno glavnog grada, da se što više učvrsti autonomija Vojvodine. Jer autonomiju ja ne vidim kao tvorevinu protiv nečeg, nego za nešto. Što znači da ona, u okvirima države, jedna od poluga, jedan element sistema kočnica i protivtegova, i ona je, samim tim, u toj ulozi, u službi demokratije i slobode.

O čemu ćutimo

Čitam da su Ivici Dačiću, predsedniku vlade, i Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku vlade, pripretili smrću. Pripretili su smrću i njihovoj deci. Istog dana u Temerinu osvanuo je grafit: „Smrt Mađarima!” Beogradski mediji o ovom potonjem, iz nekih, za mene tajanstvenih, razloga – ćute. Predsednik parlamenta Nebojša Stefanović je vidljivo zgrožen i ogorčen pretnjama upućenim SMS porukama na mobilne telefone Dačića i Vučića, istovremeno, međutim, nema ni reči komentara što se tiče plakata izlepljenih na zidove zgrada novosadskih ulica s jasnim smrtnim pretnjama Bojanu Pajtiću, predsedniku pokrajinske vlade, a ostavljaju ga hladnim i antimađarski grafiti koji su se pojavili u zoru baš toga dana. Ubeđen sam da se talasu nasilja ne može na ovaj način stati na put. Ne može se jednom trabunjati o nestašlucima huliganam a potom povodom istih „nestašluka” govoriti o opasnim elementima. Trebalo bi raščistiti i idejne uzroke situacije u kojoj smo se našli. Da vidimo kako smo dospeli na ovu tačku, koja je politika to omogućila?

Serija demonstracija

U Beogradu pristalice Koštuničine partije, Demokratske stranke Srbije, demonstriraju protiv vlade. Simpatizeri Srpske radikalne stranke takođe demonstriraju. Izašlo je na ulice i članstvo pokreta Dveri. I ova stranka je u Novom Sadu ušla u gradsku skupštinu. I sad sa socijalistima i naprednjacima vrše vlast u Novom Sadu. Prava komedija! Beogradskim demonstracijama nedostaju još samo karavani autobusa. Šta se to dešava? Zar nema ko da pokrije troškove? Protestuje i Obraz, protestuju i Naši. Moto je skoro isti, parole su slične parolama koje su ispaljivane na novosadskom mitingu, samo što sad nije „secesija” ključna reč, nego „izdaja”. Srpska pravoslavna crkva takođe protestuje, energično. Kosovski Srbi su odbacili sve tačke sporazuma postignutog između Beograda i Prištine. Zahtevaju referendum, i već su i prionuli da prikupe neophodan broj potpisa građana. Sintaksa je upadljivo slična novosadskom mitingu. Najavljuju da će se demonstracije nastaviti, da će se podizati barikade i da će bojkotovati primenu sporazuma između Beograda i Prištine.

Tito i nova pokolenja

U poslednje vreme pojavilo se tušta i tma knjiga, članaka i feljtona o Titu, kao i brojna sećanja iz pera njegovih savremenika, bliskih saradnika. U većini slučajeva reč je o tekstovima na nivou ordinarnih spletkarije, šteta ih je i uzeti u ruke. Mada bi bilo veoma važno da imamo i jednu objektivnu i stručnu analizu, onakvu, kakva je knjiga Joža Pirjeveca pod naslovom Tito in tovariši. U Sloveniji je ova knjiga postala hit, stalno se doštampavaju nova izdanja (do sada je prodato 20 hiljada primeraka), nije ni čudo što se uskoro pojavila i na hrvatskom, u izdanju nakladničke kuće Mozaik knjige pod naslovom Tito i drugovi. Pirjevec navodi vrline i zločine politike maršala Tita. Ni najmanje nije sporno da je odgovoran za masovna ubistva koja su započeta u jesen 1944. godine. Naravno, tu spadaju i atrociteti koje su pretrpeli vojvođanski Mađari. Nije čudno što je Drug Stari važio za najboljeg Staljinovog učenika. Staljin ga je pohvalio: „Koliko ste buržuja ubili” – pitao je Tita. „Onoliko koliko je trebalo” – glasio je lakonski odgovor. Čitajući ovu knjigu shvatio sam da je među Titove fatalne greške spadala i „likvidacija srpskih liberala”, što su Sovjeti oduševljeno pozdravili, dok je Zapad ovu akciju smatrao neuputnom. Više puta sam već, raznim povodima, napisao da su u Srbiji Miloševićevu kolevku počeli da ljuljaju još 1972. godine. Poslednje procene, analize, to i potvrđuju. Nacionalizam je polako, postupno potisnuo evropsku orijentaciju u pozadinu, i ja bih ovaj „tranzicioni nacionalizam” nazvao ćorsokakom dogmatičara. Reform-komunisti pod vođstvom Marka Nikezića (a mogli bismo ih nazvati i ranim evrokomunistima), hteli su da izbegnu taj ćorsokak. Oni su razmišljali u modernoj Srbiji. Prema mišljenju Pirjeveca, ortodoksno krilo komunističke partije optužilo je Nikezića da je suviše popustljiv prema Hrvatima i, naravno, prema Albancima. O tome vredi malo razmisliti. Kad su u Srbiji duvali bar donekle slobodniji vetrovi, nije bilo oštrih konfrontacija između Vojvodine i republičke vlade, međutim, prodorom dogmatskih snaga konfrontacije su sve izrazitije. I u tom smislu je Marko Nikezić bio kontrapunkt Slobodanu Miloševiću. Ova dogmatska tradicija je i danas veoma živa, jer Miloševićeve pristalice i dalje neguju uspomene na jugurt-revoluciju.

Svakodnevne priče

Gotovo da i ne prođe dan, a da nema vesti o nekakvim ubistvima. Informativni programi svih televizija, prve stranice dnevnih listova sve više liče na policijske hronike. Jezik javnog života je sve brutalniji, ulice su sve opasnije. Incidenti svake vrste, razbojništva, ubistva širom zemlje, pa tako i u Novom Sadu. Pre nekoliko nedelja u selu Ivanča došlo je, čak, do masovnog ubistva. Jedan šezdesetogodišnjak je najpre pucao iz puške u glavu svom detetu i svojoj ženi, a onda je krenuo po komšiluku i ubio još jedanaestoro ljudi. Porodična tragedija. Taj čovek je u devedesetim godinama bio, kako se kaže, „na ratištu”. Ministarka iz redova Socijalističke partije Srbije požurila je s konstatacijom da nema ni govora ni o kakvim ratnim traumama. Ova političarka, inače psihijatar po struci, s toliko strasti je dokazivala svoju tvrdnju da sam skoro poverovao da je vukovarsko ratište delovalo upravo blagotvorno na njegovo duševno stanje. Poriče se prisustvo vijetnamskog sindroma, premda ulice vrve od osoba koje očigledno boluju od toga. Posle ove tragedije u Ivanči svi su se subjekti javnog života sa zaprepašćenjem zgrozili, ali se ništa konkretno nije preduzimalo. Možda bi trebalo pooštriti uslove izdavnje dozvola za držanje i nošenje vatrenog oružja? Vlasti nemaju nikakvo objašnjenje za ono što se dogodilo u Ivanči. Čitam da građani ove zemlje poseduju više od milion komada vatrenog oružja. Zašto je oružje, odnosno, posedovanje oružja postalo tako važno? Proteklih nedelja u Novom Sadu i u drugim vojvođanskim mestima osvanuli su plakati, grafiti, koji direktno pozivaju, podstiču na ubistvo, smrtne pretnje se upućuju SMS porukama na mobilne telefone državnih funkcionera. Počinioci ostaju poslovično nepoznati. Niko ne preuzima odgovornost. Više sudske instance smanjuju ionako blage prvostepene kazne izrečene izgrednicima. Neka sudovi budu nezavisni, ali ovi poražavajući rezultati govore o tome, da znatnom broju sudija nedostaje stručnost. Kako može onda da bude nezavisan? Uveren sam da nadležni snose moralnu odgovornost za svaki izgubljeni ljudski život.

april 2013.
(Preveo Arpad Vicko)