Međutim, iako je poslednjih godina u javnosti stvorena slika o tome da među đacima srednjih škola postoji izražena nacionalna netrpeljivost i da učenici diskriminišu jedni druge po nacionalnoj osnovi, kao i da skoro svi incidenti imaju predznak nacionalnog, najnovija istraživanja to ne potvrđuju, bar ne u velikoj meri.

– Pojedini stavovi učenika jesu problematični, ali još uvek nisu alarmantni, jer veliki broj srednjoškolaca u Vojvodini nije sklon iskazivanju diskriminatorskih stavova, a još manje su skloni da se prema tim stavovima postupa. Većina đaka iskazuje veoma tolerantne, društveno prihvatljive vrednosti, shvatajući šta je društveno prihvatljivo, a šta ne. Bez obzira na nacionalnu pripadnost učenika, razlike u većini stavova nema – iznosi sociolog Oliver Muškinja, viši stručni saradnik za odnose sa javnošću i programe saradnje pri Pokrajinskom ombudsmanu, sumirajući rezultate najnovijeg istraživanja “Vojvođanski učenici o diskriminaciji”. Rezultati istraživanja, koje, pored Muškinje, potpisuju i politikolog Pavel Domonji i Ankica Dragin, deo su obimnog izveštaja Pokrajinskog ombudsmana o stanju ljudskih i građanskih prava za proteklu godinu.

Povod za istraživanje među vojvođanskim učenicima je činjenica da je 2011. godina u medijima i političkoj sferi predstavljena kao godina etnički motivisane mržnje, netolerancije, diskriminacije, ugrožavanja slobode, poštovanja različitosti, odnosno ugrožavanje ljudskih i manjinskih prava. Ovakva konstatacije su se, smatraju autori istraživanja, zasnivale ipak na sporadičnim incidentima u kojima su uglavnom učestvovali srednjoškolci, ali (ne)posredno i pripadnici ultradesničarskih organizacija.

Ispitivanje je obavljeno anketom 488 učenika u 12 srednjih škola u Vojvodini, u kojima se nastava, pored srpskog jezika, obavlja na mađarskom, rumunskom, slovačkom, hrvatskom i rusinskom jeziku, kao i u jednoj školi gde se nastava izvodi isključivo na srpskom jeziku. Uzorkom je obuhvaćeno najviše ispitanika srpske, mađarske, slovačke i rumunske nacionalnosti, a znatno je manje bilo učenika hrvatske, rusinske, crnogorske, bunjevačke, bošnjačke, romske, makedonske i ukrajinske nacionalnosti.

O nacionalnoj pripadnosti izjasnilo se čak 96,9 njih. Iako 81,3 odsto anketiranih sebe smatra religioznima, gotovo jednak broj đaka pohađa nastavu veronauke i građanskog vaspitanja.

Dominantna diskriminacija LGBT osoba

Vojvođanska srednjoškolska omladina ocenila je da je u Srbiji najizraženija diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, a na drugom mestu diskriminacja na nacionalnoj, odnosno etničkoj osnovi. Diskriminisano se osećalo 24,1 odsto ispitanika, a njih 49,1 se nije osećalo diskriminisano. Najveći broj njih diskriminaciju oseća zbog jezika kojim govori ili naglaska, zatim zbog nacionalne pripadnosti, a ona se najviše manifestovala psihološki – ismevanjem li zastrašivanjem (67,2 odsto), i socijalno – ignorisanjem ili isključivanjem iz grupe (46,5 odsto). Više od polovine đaka bilo je svedok diskriminacije na nacionalnoj osnovi, zatim zbog jezika i seksualne orijentacije. Od 488 ispitanika njih 235 tvrdi da nema predrasude, dok čak 105 iznosi da ima predrasude prema seksualnim manjinama.

Iskreni ili naučeni stavovi?

Da li su učenici u sprovedenim anketama iznosili zaista ono što misle i osećaju, ili su već dovoljno odrasli da znaju šta su društveno priznati i prihvaćeni stavovi (bar deklarativno), pa su ih, delom, zbog toga ispoljavali kao svoje – pitanje je koje se nametnulo nakon tribine “Tolerancija nije strana reč”, održanoj u sredu u Skupštini Vojvodine, gde su u klupama poslanika ovog puta sedeli mahom đaci istih škola, ali ne i isti učenici koji su lane obuhvaćeni istraživanjem o toleranciji (oni su već završili srednju školu). Tribinu su organizovali Centar za razvoj civilnog društva, Pokrajinski ombudsman i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice, uz pokroviteljstvo Skupštine AP Vojvodine.
Naime, u delu aktivnog učešća srednjoškolaca u raspravi, nije se, iz većine izlaganja, stekao utisak da se znanje o tome šta je zapravo tolerancije – poboljšava. Naprotiv, činilo se da – pored toga što učenici poprilično teško formulišu svoje stavove – nisu ni umeli argumentovano da ih obrazlože. Još jedna zabrinjavajuća stvar je nepostojanje osnovnih znanja o ljudskim i građanskim pravima, praktikovanju suživota i slično, što nameće tvrdnju, iznesenu i u istraživanju o kome je u tekstu reč, o nekvalitetu obrazovnog programa u školama i u okviru građanskog vaspitanja, kao i pogubnoj činjenici neučenja službenog jezika i jezika sredine…
Ipak, nadu daju dva izlaganja u parlamentu Vojvodine: prvi, jedne od učenica koja smatra da se “netolerancija i vršnjačko nasilje javljaju samo kod onih koji ne umeju da na drugi način, dobrim, doprinesu, svojoj zajednici”!
I drugi – kada se prolomio aplauz učenika zbog pitanja zamenice Pokrajinskog ombudsmana Eve Vukašinović: “Ako razmišljamo u slikama ‘Srbin’, ‘Mađar’, ‘Slovak’, šta ćemo sa onima koji su ‘mešani’?” Ona je poručila da se “odbojnost, mržnja i netolerancija mogu otkloniti upoznavanjem, učenjem, komunikacijom…”
Na pojavu netolerancije, mržnje i nacionalizma najviše utiču, smatraju djaci, društvena sredina i porodica, a kao manje uticajne – oni vide vršnjake, politiku i medije. Najmanji uticaj imaju, po njihovom mišljenju, škola i crkva.

Velika većina je istakla da im se sviđa to što idu u školu sa učenicima drugih nacionalnosti. Šokantno je, međutim, što čak petina ispitanika smatra da bi bilo bolje da postoje odvojene škole za učenike različitih nacionalnosti, iako u isto vreme njih 68,6 odsto tvrdi da se ne oseća neprijatno u društvu ljudi drugačije nacionalnosti, kulture i jezika! Većina njih (77,8 odsto) istakla je da prijatelje ne treba birati na osnovu nacionalne pripadnosti. Suprotno kaže 8,7 odsto njih, a gotovo isti procenat ispoljava agresivno ponašanje prema učenicima drugačije nacionalnosti.

Umesto suživota, politički ideali

Pokrajinska ombudsmanka Aniko Muškinja Hajnrih kaže da rezultati ovog istraživanja ukazuju na to da je koncept multikulturalizma u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini više na sceni kao politička ideja, politički cilj ili ideal, a manje kao stvarni koncept saradnje, upoznavanja i suživota. Jezik bi, po njenom mišljenju, trebalo da bude osnovni mehanizam komunikacije između pripadnika različitih nacionalnih zajednica.
– Rešenje bi trebalo tražiti u promeni metodike nastave srpskog jezika kao nematernjeg, ali i u mogućnosti da se učenicima srpske nacionalnosti ponudi mogućnost učenja dominantnog jezika sredine kao izbornog predmeta. Paradoksalno zvuči činjenica da je u Vojvodini proteklih godina započeta priprema za upis učenika u bilingvalna odelenja na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, a da ne postoje takva odelenja, na primer, na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, hravtskom ili nekom drugom jeziku koji je u službenoj upotrebi u nekom od vojvođanskih mesta– iznosi Aniko Muškinja Hajnrih.

Problemi sa jezikom

Načinom predavanja srpskog jezika nije zadovoljno 27,2 ispitanika, dok 68,2 njih smatra da im znanje srpskog omogućava nastavak školovanja u Srbji, dok suprotno tvrdi 18,4 odsto djaka.

– Rezultati su ukazali da diskriminacija nije dominantna u odnosima među učenicima, kao i da iskazivanje diskriminatorskih stavova među njima ne preovlađuje, ali vrlo je uočljivo da ne postoji kvalitetan društveni odnos između učenika različite nacionalnosti, ni u školi ni van nje! Vršnjačke grupe se međusobno odvajaju uglavnom zbog jezika kojim govore, a na taj načini prema nacionalnoj i etničkoj pripadnosti – kaže Muškinja. – Obrazovani sistem obezbeđuje učenje srpskog jezika za učenike pripadnike manjinskih nacionalnih zajednica, ali učenje srpskog jezika je nedovoljno kvalitetno i, što je najgore, nedovoljno upotrebljivo u svakodnevnoj komunikaciji, čak i posle deset i više godina učenja! S druge strane, đaci srpske nacionalnosti u sredinama gde čine brojčano manju nacionalnu zajednicu nemaju ni mogućnost učenja dominantnog jezika sredine. To čini da se umesto upoznavanja i komunikacije dešava sasvim suprotno, nepoznavanje, udaljavanje, zatvaranje u svoje etničke sredine i vršnjačke grupe!

Tako se, iako je diskriminacija često u fokusu pažnje javnosti, gotovo sve rasprave završavaju isključivo podacima o tome da li ima diskriminacije ili ne, u okviru društva ili prema pojedincima i društvenim grupama. O uzrocima ove pojave diskriminatorskih stavova, kao i posledicama koje diskriminacija može imati, vrlo retko se govori.

Branislava Opranović (Autonomija)

Pastor je na taj način samo „priznao“ ono što se u javnosti zapravo i znalo: da nije svaka tuča koja se desi u Vojvodini ujedno i međunacionalni incident. I da način na koji većina medija izveštava o krivičnim delima u Vojvodini prečesto vuče na senzacionalizam, u kojem se obavezno u prvi plan ističu „krvna zrnca“ učesnika i u najbanalnijim tučama. Postavlja se pitanje zašto se takvo „prebrojavanje“ ne koristi i za tuče, koje se, na primer, dese u Beogradu? Isto pitanje vredi i za političare i njihove kalkulantske dnevnopolitičke, a najčešće predizborne igre sa međunacionalnim incidentima.

Međunacionalni odnosi u Vojvodini, prema procenama mnogih, jesu narušeni ali su ipak izdržali mnoga iskušenja kojima su bili izloženi proteklih dvadesetak krvavih i traumatičnih balkanskih godina. Naravno, situacija je daleko od idealne i još će trebati mnogo truda i dobre volje da nacionalne zajednice počnu da žive jedna sa drugom, a ne jedna pored druge. Kao i da reč „tolerancija“ bude zamenjena rečju „interkulturalnost“, odnosno preplitanjem različitih kultura, bogatstvom međusobno zavisnih različitosti.

Iako se češće dešava da su vesti o međunacionalnim incidentima, kao najvidljivijem obliku međunacionalne diskriminacije koje po pravilu prati i govor mržnje – istinite, ponekad se u javnosti pojave i neproverene informacije ili tumačenja za koje se kasnije ispostavi da nisu tačni. Ponekad političari i druge javne ličnosti neke incidente unapred stavljaju u kontekst međunacionalnih, a kasnije se ispostavi da je njihova priroda sasvim drugačija.

Postavlja se pitanje da li je, s obzirom na osetljivost teme, potrebno da, pre svih političari, sačekaju izveštaj policijske istrage, pa da nakon toga pričaju o međunacionalnim incidentima, kako bi se izbeglo bespotrebno uznemiravanje stanovništva.

Najbolji primer zloupotrebe incidenata za širenje nacionalne mržnje jeste odnos srbijanske javnosti prema incidentima na Kosovu. Postoji već višedecenijska praksa da se svi incidenti koji se tamo dese unapred proglašavaju međunacionalnim, čime se ne samo onemogućava normalizacija odnosa između srpskog i albanskog stanovništva, nego takav odnos postaje i konstantni generator mržnje.

Tuča motkama i lancima

INCIDENT U MUŽLJI: Primer neodmernih izjava političara

Kao primer neodmerenih izjava pojedinih vojvođanskih političara jesu tumačenja incidenta u Mužlji, delu Zrenjanina, gde su Mađari većinsko stanovništvo. U noći između 26. i 27. maja u ovom mestu grupa od desetak mladića motkama je i lancima prebila drugu grupu mladića u parku, 200 metara od policijske stanice.

Prva reakcija lokalnih političara bila je zahtev da se odmah pronađu vinovnici ovog događaja „imajući u vidu da se incident dogodio u višenacionalnoj sredini i da se radi o mladima“. Iako to izgleda kao razumna reakcija, sama ovakva formulacija je pokrenula dalje spekulacije među stanovnicima i stanovnicama ovog naselja o sukobima srpskih i mađarskih mladića. U međuvremenu, policijska istraga je pokazala „da se nisu stekli elementi krivičnog dela koje bi bilo motivisano nacionalnom ili verskom mržnjom i netrpeljivošću, već da je reč o učestvovanju u tuči i nanošenju teških telesnih povreda“, što je otklonilo sumnju o prirodi ovog sukoba.

Sud da pošalje poruku

Potpredsednik Saveta Mesne zajednice Mužlja, Tibor Vaš takođe kaže da prema podacima koje on poseduje, u Mužlji nije bilo reči o međunacionalnom incidentu nego o sukobu dve grupe mladića u kojima je bilo i Mađara i Srba. On kaže i da postoji mogućnost da je napadnuta pogrešna grupa mladića, jer se spremao sukob navijačkih grupa.

- Dobro je što je policija brzo reagovala i otklonila sve sumnje, ali često se desi da policija odradi svoj posao, a da sve zapne na sudu. Iako ovde nije reč o međunacionalnom incidentu, sud bi svakako morao kazniti one koji su u tuči učestvovali, kako bi bila poslata poruka i onima koji eventualno imaju na umu da nekada izazovu neki međunacionalni incident, da se ne usude da tako nešto urade – kaže Vaš.

On smatra i da je prerano nazivanje nekih incidenata međunacionalnim opasno i kontraproduktivno, posebno u sredinama kao što je Mužlja gde živi dve trećine Mađara.

- Ima i onih koji ovakve slučajeve koriste u svoje političke svrhe i to je po mom mišljenju neodgovorno. To svakako ne može doneti ništa dobro mešovitoj sredini kakva je Mužlja pa i čitava Vojvodina – kaže Vaš.

Opasno davati kvalifikacije

Zrenjaninska ombudsmanka Dragana Radlovački-Grozdanov takođe smatra da bi prema samim građanima bilo mnogo odgovornije kada bi političari i drugi javni radnici, u situacijama kada nije sigurno da li je nešto međunacionalni incident ili ne, sačekali da se završi istraga policije.

- Stav politike i birokratske strukture je takav da gotovo redovno reaguju ranije nego što treba. Stav institucije zaštitnika građana je da bez razjašnjenih činjenica o nekom incidentu koji se desio, a naročito kada je u pitanju višenacionalna sredina kakva je Mužlja, nije uputno – pa čak je i opasno – davati kvalifikacije ili mišlljenje o tome, jer se time prejudicira priča i formira se javno mnjenje u onom smeru u kojem, onaj koji tu izjavu daje, želi da se formira – smatra Radlovački Grozdanov.

Ona, međutim, kaže da postoji i suprotan slučaj kada ombudsman utvrdi neku povredu manjinskih prava a političari ili mediji to pokušaju da relativizuju.

- Dešava se da predstavnici vlasti žele da neku takvu priču prebace na teren politike, ili to potpuno marginalizuju i osporavaju – navodi naša sagovornica.

Ona kaže da se to u praksi dosta često dešava i da u tome učestvuju i pojedini mediji.

- To se radi na taj način što predstavnici medija odmah ospore navode ombudsmana, iako mi nikada ne iznosimo ništa ukoliko nemamo čvrste dokaze, ili pokušavaju da se prepucavaju sa ombudsmanom na šta mi ne pristajemo – kaže Dragana Radlovački-Grozdanov, ocenjujući da je to jednako loše kao i kada neko pogrešno kvalifikuje pojedine incidente.

Veoma opasne neproverene informacije

TOMISLAV ŽIGMANOV: Stvaranje moralne panike

Filozof i publicista Tomislav Žigmanov smatra da je bilo kakvo iznošenje neproverenih podataka o incidentima u kojima su učestvovale osobe različitiih nacionalnosti veoma opasno, i to iz nekoliko razloga. Kao prvo on navodi činjenicu da u Srbiji pa i u Vojvodini međutenički odnosi još imaju neku vrstu nedovršenosti prvenstveno u zakonodavnim okvirima, a kao primer navodi to što još nemamo republički Savet za nacionalne manjine na čijem čelu treba da bude predsednik Republike.

- Drugo, postoji određena vrsta priželjkivanja u prostoru javnosti, u prostoru medija, koji na senzacionalistički način žele plasirati određenu vrstu događaja. U tom kontekstu imamo činjenicu, da ne samo manjinski političari, ili oni koji bi od toga eventulano imali neku vrstu političke koristi, i određeni medijski poslenici, zbog senzacionalizma, određenu informaciju o nekom događaju plasiraju kao međunacionalni incident – smatra Žigmanov. On dodaje da je to opasno jer baca sumnju na prave događaje.

- Opasno je, jer kada se međunacionalni incident dogodi, a svedoci smo da i toga bude, i u njega se apriori sumnja – upozorava naš sagovornik. Žigmanov dodaje da zbog svega ovoga čitav sistem – pravosudni, policijski organi, političari i mediji, moraju imati izuzetnu vrstu opreza i odgovornosti kada su ovakvi događaji u pitanju.

- Imate mogućnost da se ti događaji banalizuju a sa druge strane da se oni preuveličavaju. Naravno istina je verovatno negde između – kaže on.

Skretanje pažnje

Žigmanov kaže da je u poslednjih desetak godina bilo dosta zloupotreba priča o navodnim međunacionalnim incidentima.

- To je verovatno neko spinovanje javnosti sa realnih problema Srbije kao što su nezaposlenost, nemanje vlade ili neki drugi ekonomski problemi. Stvara se neka moralna panika da bi se određena vrsta kvazi-problema istakla a druga zasenila i da bi se na taj način iskrivila slika. Drugim rečima, određenim poltičkim centrima tako nešto odgovara za skretanje pažnje. Ne mislim da oni to proizvode, ali sigurno postoji neka vrsta simbioze interesa kada je u pitanju izveštavanje o tako nečemu – smatra Žigmanov. On takođe, skreće pažnju i na to da se u Srbiji, prema istraživanjima medijskih analitičara, o manjinama priča sporadično, u situacijama kada su u pitanju neki incidenit i senzacionalistički.

Kao primer zloupotrebe priča o međunacionalnim incidentima Žigmanov je naveo izbore krajem 2003. i početkom 2004. godine.

- Incidenti, kao i priče o njima, tada su podsticani iz određenih državnih struktura, a posledica je bila da su najveći dobitnici tih izbora u Vojvodini bili Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka – rekao je on, ocenjujući da su ti incidenti bili u funkciji stvaranja negativne atmosfere prema manjinama, kao nekome ko planira da se otcepi i slično, što je doprinelo mobilizaciji desno orijentisanog biračkog tela.

Najgore 2003. i 2004. godine

Žigmanov kaže da inače u Srbiji stalno ima međunacionalnih incidenata, ali da oni prema istraživanjima, s vremena na vreme menjaju intenzitet.

- Verovatno najveći broj međunacionalnih incidenata, nakon „5. oktobra“, kao što sam već pomenuo, dogodio se krajem 2003. početkom 2004. godine kada je bilo od države kontrolisanih incidenata. Samo kada je u pitanju hrvatska zajednica, za tri meseca je bilo 40-ak incidenata, od ispisivanja poruka, preko skrnavljenja verskih objekata, sve do pretnji smrću – rekao je on.

Žigmanov kaže da sve ovo pokazuje da u našem društvu nesumnjivo postoji jedna netrpeljivost i tendencija da se međunacionalni incidenti događaju i da je upravo zbog toga veoma važno tome pristupati sa velikom pažnjom i opreznošću.

- Jedno istraživanje Yucoma pokazuje da se većina mladih ne bi družila sa Albancima, Romima, Hrvatima i gej osobama. Dakle, postoji raspoloženje da se ovakvi incidenti događaju, sa manjim ili većim intenzitetom – zaključio je Žigmanov.

Branislav Despotović (Autonomija)

Tekst „Opaki senzacionalizam“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Mladi drugačije seksualne orijentacije na svakom koraku su izloženi diskriminaciji, strahu i mržnji. Koliko smo postali otporni prema nasilju, pokazuje i činjenica da su samo u Novom Sadu registrovano 224 grafita mržnje na zidovima javnih institucija i stambenih zgrada, a neki od tih natpisa stoje na zgradama više od dve godine. Više od 55 odsto grafita ispoljava mržnju prema LGBT populaciji, a druga polovina grafita prema nacionalnim i verskim zajednicama. Čak 14 odsto poziva na oduzimanje života, navodi se u izveštaju pokrajinskog Zavoda za ravnopravnost polova, koji je natpise dokumentovao u saradnji sa Pokrajinskim ombudsmanom. Oni koji dolaze u Novi Sad takve grafite mogu videti na zgradi železničke stanice, pa čak i na zidovima kulturne ustanove kakva je Srpsko narodno pozorište. Ima ih svuda. Da li ovakvi podaci oslikavaju Vojvodinu kao pokrajinu koja je tolerantna?

T.J. (30) iz Novog Sada kaže da mu nije svejedno što živi u sredini gde ga kao gej muškarca diskriminišu na svakom koraku. – Moji roditelji ne znaju za moju orijentaciju. Ja im ne govorim ništa o tome, a oni me ne pitaju. Ako ipak postave neko pitanje u vezi sa mojim privatnim životom, agresivno reagujem. To mi je odbrambeni mehanizam. Znam da me ne bi prihvatili. Ipak sam odlučio da se u skorije vreme kaming autujem (coming out – izaći iz ormara, označava situaciju kada LGBTQ osoba otkrije svoj seksualni identitet svom okruženju). Uradiću to zato što želim da živim normalno, koliko god je to moguće. Ne očekujem da me podrže, samo da me ne odbace. Ovo nije moj „izbor“. To sam jednostavno ja. Zato i ne volim kada neko kaže da je biti gej – opredeljenje. Nisam ja birao, i na to ne mogu da utičem – objašnjava T.J.

Strah od priznavanja postaje razumljiv kada uzmemo u obzir podatak da bi 17 odsto građana reklo da bi pod motom „batina je iz raja izašla“ upotrebilo fizičku silu prema sopstvenom detetu da ga „preobrati“ u heteroseksualca. Oko 62 odsto stanovništva bi svom detetu objasnilo da je „biti homoseksualac nešto loše“ i da bi bilo bolje da se vrati „normalnim vrednostima“. U ovakvom ambijentu teško je suočiti se sa sopstvenim identitetom.

Zbog ovakve atmosfere u društvu LGBTQ osobama potrebna je sigurna zona i mesto na kojem mogu potražiti pomoć i razgovor. Zato je organizacija Jazas iz Novog Sada i organizovala „svratište“ za LGBTQ osobe. Ono što im svratište nudi podrazumeva mnogo različitih usluga – objašnjava predsednik organizacije Vukašin Grozdanović.

- U okviru svratišta svi imaju mogućnost da dobiju savete od psihologa, kao i da eventualne nesuglasice sa partnerom rešavaju uz stručnu pomoć. Naravno, imamo i lekarsku podršku, pa tako s vremena na vreme organizujemo testiranje na HIV i druge seksualno prenosive bolesti. U našoj instituciji svi su dobrodošli, uz garanciju anonimnosti – kaže on.

Institucionalna zaštita prava LGBTQ osoba u Srbiji je regulisana ne samo Ustavom već i nekim drugim pravnim aktima, među kojima je najbitniji Zakon o antidiksriminaciji, koji izričito naglašava zabranu diskriminacije građana sa drugačijom seksualnom orijentacijom. Međutim, kao i mnogi drugi, i ovaj zakon se još uvek slabo primenjuje, a napadi se karakterišu kao remećenje javnog reda i mira, a ne u nasilje inspirisano mržnjom i netolerancijom. Zbog toga je broj prijavljenih i procesuiranih slučajeva mali.

- Pripadnici LGBTQ zajednice retko traže pomoć od ombudsmana, ali je bilo takvih slučajeva, što ohrabruje jer pokazuje povratak poverenja u institucije. Do sada smo imali svega nekoliko predstavki, a neke od njih i u pisanoj formi. Na neke smo reagovali, jer se diskriminacija desila u organima i institucijama nad kojima Pokrajinski ombudsman ima nadležnost. Imali smo i nekoliko slučajeva usmenog ili telefonskog obraćanja. I na ove pozive za pomoć smo uspeli da ragujemo. Može se reći da su oni na koje su se žalbe odnosile negirali bilo kakvu diskriminaciju ili postupke koji do toga dovode. Nažalost, diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije veoma retko bude prijavljena nadležnim ogranima jer žrtve tokom postupka budu dodatno viktimizovane, okrivljene da su same odgovorne za položaj u kome su se našle i dodatno budu izložene napadima i nasilju – kaže Danica Todorov, zamenica pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova.

Prema njenim rečima, većina ljudi i kada je upoznata sa slučajevima nasilja prema LGBTQ osobama, ne želi da izrazi javni protest i neslaganje. – Ovo se dešava upravo zato što su negativni stavovi prema njima izuzetno snažni pa oni koji ih uzmu u zaštitu takođe mogu da postanu žrtve. Ove osobe su čak i u privatnoj sferi, u porodici i među najbližima, često izložene nasilju i negiranju osnovnih prava. Zato većina potiskuje svoje osećaje i krije svoj identitet. Pošto živimo u društvu koje toleriše nasilje svake vrste, nasilje prema LGBTQ osobama ostaje neprimećeno. Posebno zato što su negativne predrasude prema njima duboko ukorenjene i snažne. Iz negativnih stavova proizlaze i negativne reakcije, čak i u organima i institucijama koje bi trebale da ih zaštite. Nedavno sam saznala da je policija, građane koji su želeli da prijave napad na gej par, uputila na komunalnu policiju – navodi Danica Todorov.

Osim porodice i javnog života LGBT osobe moraju svoj identitet da kriju i na poslu. Naš sagovornik T.J. kaže da kao fizički radnik radi sa ljudima koji često imaju negativan odnos prema njegovoj zajednici pa „mu ne pada na pamet” da govori o svojim osećanjima sa kolegama. – Bio sam u situaciji kada su moje kolege komentarisale položaj LGBT zajednice, pa sam tako slušao priče o tome kako to nije normalno i kako je to neprirodno. Ako je to tako, da li to znači da je brak ili veza među ljudima svedena samo na „životinjske” instinkte? Samo na reprodukciju? Lako je bežati od stvarnosti i negirati da su nekima uskraćena osnovna prava – smatra on.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine je u okviru svojih aktivnosti organizovalo fokus grupu i razgovore sa LGBTQ zajednicom. Učesnici su govorili o diskriminaciji ove zajednice prilikom zapošljavanja, ali je jedan od njih ipak izneo pozitivne primere u slučaju pivare Karlsberg Srbija (Carlsberg). Prema njegovim rečima, ova strana kompanija se brine o ljudskim pravima svojih zaposlenih više nego što je to uobičajeno u Srbiji i toleranciju prema onima drugačije seksualne orijentacije ističe kao svoj adut. Predstavnici firme su u kratkom odgovoru na naš zahtev naveli da kompanija Karlsberg Srbija promoviše radna i ljudska prava svih svojih zaposlenih i tako se prema njima i odnosi. „Prilikom zapošljavanja i tokom rada u kompaniji nema prostora za bilo kakvu vrstu diskriminacije, ni negativne ni pozitivne. Pa tako ne podržavamo ni jednu grupu posebno, već zajednicu u celini“, kažu u odeljenju za ljudske resurse ove firme.

Moglo bi se možda reći da problemi „gejeva“ isti kao i problemi svih drugih ljudi. Ali, jednu stvar ne smemo zaboraviti. Dok većina o svojim problemima može javno da govori, LGBTQ zajednice se same moraju boriti za svoja prava uz jasnu poruku: „Ostanite među četiri zida i na društvenoj margini“.

Norbert Šinković

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Istorijska pozadina

Srbija je 1914. godine potpisala Konkordat sa Vatikanom. Ovaj sporazum imao je za cilj da reguliše položaj Katoličke crkve u Srbiji. Tada je broj nesrpskog stanovništva u Srbiji bio relativno zanemarljiv, a Vojvodina još uvek nije bila njen sastavni deo. Konkordat je regulisao odnos države prema Katoličkoj crkvi i njen položaj, ali kada je 1918. godine Vojvodina pripojena Srbiji, pojavljuje se veliki broj drugih nacija i veroispovesti koje u njemu nisu spomenute i uvažene. Zato danas crkve, kakva je na primer Grkokatolička, nisu priznate kao „tradicionalne” iako je njihova tradicija u Vojvodini itekako dugačka i značajna.
Zbog ovakvih istorijskih dokumenata današnje tradicionalne i netradicionalne crkve, čiji su vernici i vojvođanske nacionalne manjine, su u nekoj vrsti podređenog odnosa, o čemu se malo govori i malo zna. Većina sveštenika kaže da su odnosi odlični i da postoji međusobno uvažavanje i potpora. Međutim iskustva ljudi su drugačija i oni tvrde drugačije.
L.L.B. iz Kule je u detinjstvu imala veoma neprijatna iskustva kao Mađarica koja je krštena u Evangeličkoj crkvi. „Sa svojim drugarima iz škole sam išla na veronauku u Katoličkoj crkvi iako sam krštena u drugoj. Želela sam da budem ista kao oni i bila mi je strašna pomisao da budem isključena iz naših zajedničkih aktivnosti zbog razlike u veroispovesti. Međutim, vrlo brzo je moje prisustvo na katoličkim časovima veronauke prouzrokovalo svojevrstan skandal u Kuli”, kaže ona, dodavši da joj kulski katolički sveštenik nije dozvolio da prisustvuje prvoj pričesti i da bi to za nju ostala velika trauma da se porodica nije umešala i sve spustla na „ljudski nivo”.

Mađari i vera

Prema poslednjem popisu stanovništva, Mađari čine oko 15 odsto stanovništva Vojvodine. Bez obzira na stereotipe, nisu svi Mađari katolici, a to dokazuje činjenica da unutar mađarske nacionalne manjine postoje vernici Hrišćanske reformatorske i Evangeličke crkve, koje su obe priznate Zakonom o crkvama i verskim zajenicama i uvrštene u spisak tradicionalnih. Bez obzira na to što su obe crkve priznate kao tradicionalne, među vernicima i njihovim sveštenicima postoji ogromna doza rezervisanosti. Sveštenik Reformatorske crkve iz Malog Iđoša kaže da njegova crkva ima dobre odnose sa svim konfesijama pa i sa Mađarima katolicima. „Ali nije uvek bilo tako. Više se u narodu obraćala pažnja na to ko kome pripada, a mešovitih brakova je retko bilo”, kaže on.
Mnogi Mađari danas su pripadnici i drugih malih verskih zajednica kojih u Vojvodini ima više od stotinu. J.S. iz Bačke Palanke kaže da biti Mađar i Jehovin svedok predstavlja poteškoću i prepreku za normalne odnose sa ljudima iz njegove zajednice. On kaže da Mađari imaju predrasude o njegovoj veroispovesti, jer se očekuje da Mađar bude katolik, kao što su bili njegovi roditelji. „Mislim da su Mađari tolerantniji na različite religije, ali postoje i mnogobrojne kvazi patriote koji znaju da budu nepristojni i grubi i da me osuđuju zbog toga što ispovedam drugu veru”, kaže J.S. „Izabrao sam da budem Jehovin svedok kada sam imao 25 godina i na taj način razmišljam i živim  poslednjih 20 godina, ali sam na početku i unutar same moje porodice nailazio na nerazumevanje i odbacivanje. To je trajalo sve dok i oni sami nisu uvideli da ne radim ništa što je loše ili što ugrožava mene, njih ili našu nacionalnu pripadnost”, kaže J.S.
Profesorica mađarskog jezika i književnosti u Subotici u gimnaziji Deže Kostolanji i njena klasa maturanata kažu da religija danas među mladima ne igra nikakvu posebnu ulogu. “Oni uglavnom ne znaju ko je koje vere niti da li je neko vernik i to ih uopšte ne interesuje. Međutim, kako oni kažu, tačno znaju ko je koje nacionalnosti, ko je Srbin a ko Mađar, ko je iz mešovitog braka ili mešovite porodice.“, kaže ova profesorica. Kao važne zaključke diskusije, koju je ona na ovu temu organizovala sa svojim učenicima, oni su istakli da u etnički veoma izmešanom okruženju kakva je Subotica ljudi lako mogu da prevaziđu njihove „unutrašnje razlike“, kao što je religija, da bi bili homogeniji i okupili se u svoju nacionalnu zajednicu.

Usitnjavanje verskih zajednica je trend

Sociolog Mirko Đorđević kaže da je usitnjavanje verskih zajednica u sve veći broj crkava i denominacija trend svuda u svetu i u svim religijama, a u hrišćanstvu je počelo još sa Martinom Luterom. Po njegovom mišljenju treba očekivati da će sve veći broj vernika pronalaziti svoje duhovno učenje u nekima od njih i udaljavati se od tradicionalnih crkava. „Iako predvodnici ‘velikih’ verskih zajednica smatraju da je nastanak velikog broja novih crkava besmislen, ovo je proces koji se ne može zaustaviti. Međutim, razlike između propovedanja su često male i svode se na drugačije tumačenje veoma malih delova Biblije. Imajući to u vidu, ove razlike ne bi trebalo da predstavljaju veliki problem u njihovom međusobnom razumevanju i saradnji, što nas dovodi do pitanja šta je to što zapravo deli verski svet na tako nepremostive razlike?”, dodao je Đorđević.

Ignorisanje kao lek

Osim izopštavanja i žigosanja novonastalih zajednica, drugi vid njihovog distanciranja od „mejnstrima” je potpuno ignorisanje. Ovaj sistem funkcioniše širom vojvođanskih varošica bolje nego svi drugi nametnuti sistemi zajedno. Evanđeoska crkva u Žablju postoji oko 20 godina. Meštani pravoslavne veroispovesti nisu nikada javno izrazili svoje protivljenje postojanju evađelista u selu, ali nisu ni zainteresovani za bilo kakvu komunikaciju sa njima. To je još jedan slučaj života „pored komšije, a ne sa komšijama”.
Romi koji  žive u ovoj varošici generacijama unazad, prihvatili su pravoslavlje kao svoju veru i prenose ga svojim potomcima. R.M. je Romkinja koja je odrasla u pravoslavnoj porodici, ali u poslednje tri godine jedna je od vernijih evanđelista u Žablju i namerava da postane propovednica. „Odnos sa nekim prijateljima promenio se i pretvorio u kurtuazno javljanje na ulici, a sa roditeljima i rodbinom često uđem u diskusiju o tome kako je moj verski izbor pogrešan. Ljudi iz neznanja misle svašta i malo im je dovoljno da pokvare odnose. U mom slučaju za to je bila dovoljna moja vera”, kaže ona i dodaje da ne shvata zašto je to tako u Vojvodini u kojoj bi te razlike trebale da budu kvalitet više.
Slična situacija je i između Rusina grkokatolika i Rusina adventista u Đurđevu. Verska distanca unutar ove nacionalne zajednice je ogromna i ponekad toliko izražena da je tema o adventizmu postala tabu, kaže religiolog Mirko Keveždi. „Đurđevo je malo mesto i stanovnici znaju da postoji tu i adventistički hram. Sve se zna, ali se oni međusobno ignorišu. Ne postoji interesovanje za suživot zbog nezaobilaznog fenomena neraskidivosti nacije i vere. Rusini mogu jedino biti grkokatolici, a sve ostalo je čudno i može se smatrati izdajom”, kaže Keveždi. On je dodao da incidenata na verskoj osnovi nije bilo, ali tolika količina ignorancije među meštanima sama po sebi je dovoljna. Statistički podaci broje oko18.500 grkokatolika u Vojvodini, među kojima ima Rusina, Ukrajinaca i Rumuna.

Kada vera određuje ko je koja nacija

Osim sto se nacionalne zajednice dele na osnovu vere, u razgovoru sa jednom starijom Bunjevkom postaje jasno da pripadnost veri za neke ljude predstavlja i način na koji definišu razliku između nacionalnosti. Bunjevačka i hrvatska zajednica su već godinama podeljene u Vojvodini. Osim političkih nesuglasica,  izgleda da „način na koji izražavaju svoju veru” za Bunjevce označava i pripadnost naciji i distanciranje od onih sa kojima ih poistovećuju. Marija P. je Bunjevka iz Žednika i svoju nacionalnost definiše većom naklonjenosti Bogu. „Bunjevci više poštuju običaje katoličke vere i to je jedna od glavnih razlika između nas i Hrvata”, kaže Marija koja ima 70 godina. Kako ona kaže svi su katolici jednaki u crkvenoj zajednici, ali razlike u posvećenosti veri za nju definišu i naciju kojoj vernici pripadaju, a najočiglednije su prilikom velikih hrišćanskih praznika.
Razlika između slovačke manjine u Vojvodini i matične države
Zavod za statistiku Srbije zabeležio je u popisu stanovništva iz 2002. godine, da Slovaka u Vojvodini ima 2,8 odsto ukupnog stanovništva, odnosno oko 57.000. Od ovog broja, 55.000 su vernici Slovačke evangeličke crkve, a samo oko dve  hiljade Slovaka vernici su Katoličke crkve. Zanimljivo je to da su Slovaci koji žive u svojoj matičnoj državi većinom katolici, a ispovednici Evangelističke vere tamo su u manjini. S obzirom na to da je na području Vojvodine situacija potpuno obrnuta i mnogo više Slovaka odlazi u Evangeličku crkvu, dok su katolici ovde u manjini, oni među Slovacima predstavljaju manjinu unutar manjine. U Selenči je šezdesetih godina 20. veka malobrojno slovačko stanovništvo bilo podeljeno do te mere, da su na jednoj strani sela živeli katolici, a na drugoj evangelici. Teško su funkcionisali zajedno i međusobno nisu komunicirali. Poseban je društveni fenomen kada unutar tako malog mesta ljudi tako uspešno ignorišu jedne druge, a istraživanja koje je putem anketa nedavno sproveo Univerzitet u Novom Sadu pokazala su da mnoge religije i danas ne bi želeli protestanta (i obratno) za komšiju, zeta ili supružnika.

Maja Leđenac
Jelica Nikolić

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

O KANJIŽI

Opština Kanjiža pripada Severnobanatskom upravnom okrugu. Prema popisu stanovništva iz 2002. godine, u opštini živi oko 27.500 stanovnika i beleži se negativni prirodni priraštaj od 7,2 promila. Prema etničkoj strukturi stanovništva, Mađari čine 86,5 odsto, Srba ima 7,4 odsto, a Roma manje od dva odsto. Pored sedišta opštine, Kanjižu čini još 12 naselja i u svima većinsko stanovništvo čine Mađari, osim u  naselju Velebit, gde su Srbi u većini.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2004. godine, u Kanjiži je bilo zaposleno oko 6.100 ljudi. U opštini postoji 10 osnovnih i jedna srednja škola.
Na poslednjim lokalnim izborima, održanim maja 2008. u Skupštini Kanjiže je, od ukupno 29 odborničkih mesta, 19 mandata pripalo Mađarskoj koaliciji, a 10 Demokratskoj stranci. Nijedna druga stranka ili koalicija nisu dobile višse od pet odsto glasova, koliko je naophodno da bi se prešao cenzus.

Darko Šper

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Statistika nestalih od popisa do popisa

Iako današnji Jugosloveni svoje opredeljenje zasnivaju pre svega na izgubljenoj državi, status priznatog naroda dodeljen im je mnogo pre nastanka SFRJ u kojoj, istine radi, nikada nisu bili većina. Status „naroda sa tri plemena“, misleći na Srbe, Hrvate i Slovence, Jugosloveni su dobili od kralja Aleksandra Karađovđevića 1929. godine, a za status „sedmog naroda“ u SFRJ izborili su se tek 1961. godine. Ekspanzija „jugoslovenstva“ usledila je 20 godina kasnije, kada se na popisu 1981. godine čak 1,2 miliona stanovnika Jugoslavije, petostruko više nego na popisu 1971. godine, opredelilo za lojalnost državi, a ne naciji. Bio je to poslednji veliki popis stanovnika velike Jugoslavije pre „nacionalnog buđenja“.

U nacionalnom postrojavanju Jugosloveni su prosto rečeno počeli da „nestaju“. Iz Srbije, koja je prema popisu 1981. godine sa 440.000 Jugoslovena bila „najjugoslovenskija jugoslovenska republika“, 1991. godine zabeležen je „nestanak“ njih oko 70.000. Masovno isčezavanje Jugoslovena, srazmerno broju nacionalno probuđenih, beleženo je širom bivših jugoslovenskih republika. Osim u Vojvodini u kojoj je, te 1991. godine, suprotno sveopštem trendu, broj Jugoslovena- porastao! Na popisu 1981. godine, 167.215 stanovnika pokrajine izjasnili su se kao Jugosloveni. Deceniju kasnije, kada je najvažnije pitanje „šta si?“ najteže palo potomcima šarenolikih porodičnih stabala, broj Jugoslovena u Vojvodini porastao je za 1.644. O tome u kolikoj meri je nacionalno pitanje za stanovnike Vojvodine predstavljao pitanje ličnog identiteta govori primer srednjoškolaca čiji su roditelji, kao i roditelji njihovih roditelja, bili različitih nacionalnosti, pa su na pitanje profesora kako će se izjasniti na predstojećem popisu, odgovorili da će reći da su „ništa“. Iznova tražeći svoj lični identitet koji po definiciji predstavlja odgovor na dva pitanja „ko sam“ i „gde pripadam“, za neke je „jugoslovenstvo“ predstavljalo beg od ništavila, a za druge, pak, stav lojalnosti prema jedinoj državi koja je bila po njihovoj meri.

Cenu okretanja leđa svemu nacionalnom, pa bila to i nacionalna demokratija, Jugosloveni su platili statusom sumnjive grupacije neopredeljenih sanjara i nostalgičara čiji zahtevi za manjinskim pravima danas nailaze na podrugljivost, podozrenje pa čak i otpor.

Bez obzira na brojnost, država u slučaju modernih apartida ne bi trebalo da doslovno „čita“ slovo zakona, smatra Snežana Ilić, koordinatorka programa za etničke i verske manjine Centra za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina. „Lako je zamisliti da bi Jugosloveni mogli, na primer, tražiti osnivanje Instituta za očuvanje jugoslovenske kulture ili osnivanje nekog medija, ali ne i obrazovanje na svom, srpsko-hrvatskom jeziku ili službenu upotrebu svog jezika i ravnopravnu primenu oba njegova alfabeta. Pravo na službenu upotrebu oba jugoslovenska pisma značilo bi ubrzavanje kraja etnički samosvojnih i kulturno zatvorenih sistema kulturnog stvaralaštva, obrazovanja i informisanja, pre svega ili isključivo na jednom alfabetu“, kaže Snežana Ilić. Kakvi god bili rezultati predstojećeg popisa stanovnika, Snežana Ilić smatra da bi „priznavanje prava pripadnika nacionalne manjine etničkim Jugoslovenima uklonilo jednu veliku nepravdu, a koristilo bi svima, osim onima kojima pravo služi jedino kao prozirni prekrivač za politiku sile, ksenofobije i etničkog zatvaranja“.

Iako ne postoje precizni podaci koliko je Jugoslovena među predstavnicima aktuelne vlasti, jedan od njih je dr Željko Vidović, predsednik opštine Vrbas i poslanik Demokratske stranke u Skupštini Vojvodine. Jugosloven je, kaže, od svog punoletstva, a tako će se izjasniti i na predstojećem popisu stanovnika 2011. godine. „Poslednji put sam se izjasnio kao Jugosloven upravo u pokrajinskoj skupštini kada sam dobio mandat pre dve godine. Moje lično opredeljenje je da budem Jugosloven i to ću i ostati i prilikom sledećeg popisa. Nisam upoznat sa zahtevom za priznavanjem statusa manjine, ali smatram da je takav zahtev opravdan“, kaže Vidović.

Vojvođani – novi Jugosloveni

Uzimajući u obzir drastične oscilacije na popisima stanovnika Srbije koji su u burnim decenijama pravili preseke kolektivne krize identiteta, nije lako predvideti rezultate narednog prebrojavanja stanovnika Srbije koji su ne promenivši mesto prebivališta za dve decenije promenili četiri države. Pre svega teško je prognozirati u kojoj meri će na odgovor građana Vojvodine na pitanje „šta si“ uticati ne samo njihova porodična stabla, već i i aktuelne društvene, političke, pa i ekonomske (ne)prilike. Da li će u skladu sa eskalacijom trenda novog jugoslovenstva u većini bivših republika, broj Jugoslovena u Srbiji i Vojvodini porasti? Ili će opasti u korist na primer nacionalno probuđenih Crnogoraca? Ili pak Vojvođana koje mnogi svrstavaju zajedno sa Jugoslovenima u kategoriju utopističkih grupacija. Iako je nepoznata istorija opredeljivanja onih koji se poslednjih godina izjašnjavaju kao Vojvođani, nije neverovatno da su neki Jugosloveni koji se vode kao nestali između dva popisa postali Vojvođani, odbijajući i dalje da odgovore na pitanje nacionalnog identiteta. Time su, smatraju, povećali šanse da kao nekadašnji pripadnici „naroda bez zemlje“ postanu i geografski utemeljeni u stvarnosti. Rodoljub Samardžić potomak je crnogorskih kolonista koji su se nastanili u Vrbasu, a sebe od 1996. godine smatra Vojvođaninom. To, kaže, ne znači da očekuje da se Vojvođanima eventualno prizna pravo nacionalne zajednice. Biti Vojvođanin za njega je kaže biti građanin za kojeg je od nacionalnog razvrstavanja važnije kako živi.„Do raspada SFRJ sam bio Crnogorac po nacionalnosti i Jugosloven po opredeljenju. Devedesetih nisam želeo da se svrstam ni u jednu od postojećih nacionalnosti, a nisam hteo ni da me nazivaju jugonostalgičarom. Postao sam Vojvođanin. Ne želim da mi neko prodaje maglu o nacionalnom identitu i poteže pitanje da li sam Srbin ili Mađar ako je prioritet zapravo kako živimo tu gde živimo“, kaže Samardžić.

Jugoslaveni rođeni posle smrti Jugoslavije

“Mi smo izgubili svoju zemlju i postali smo građani Atlantide”. Ovom rečenicom počinje ustav Sajber Jugoslavije, formirane 1999. na adresi www.juga.com. Prva virtuelna Jugoslavija postala je tema svetske javnosti, a prijave za državljanstvo u ovoj državi ubrzo posle osnivanja zatrpale su veb-administratora. Broj sličnih sajtova rastao je iz godine u godinu, a udruživanje Jugoslovena proširilo se i na socijalne sajtove. Zato je teško odrediti prosečnu starost Jugoslovena danas. Očito je da, osim onih sredovečnih koji su svoju nacionalnu opredeljenost vezali za nikad prežaljenu zemlju, među Jugoslovenima ima sve više onih koji su rođeni nakon raspada SFRJ. Na Fejsbuku postoji blizu milion članova stotina projugoslovenskih grupa. Najbrojnija je “Rođeni u YU” koju je pre godinu dana osnovao mladi Slovenac Mitja Kranc, a koja je za kratko vreme okupila više od 17.000 članova iz svih bivših republika. Poslednjih meseci u geografsku FB mapu upisani su i bivši Titovi gradovi, pa je broj stanovnika davno nestalih sa stvarne geografske mape u svakodnevnom porastu. I dok broj Jugoslovena koji su rođeni posle smrti Jugoslavije i dan-danas raste, broj Jugoslovena među onima koji su se u NOR-u izborili za nju sve je manji. Tako kaže Karlo Tamaš, predsednik jednog od najbrojnijih odbora SUBNOR-a u Vrbasu. Među više od 1.000 članova vrbaškog SUBNOR-a Jugoslovena – nema. Doduše, i broj učesnika Narodnooslobodilačkog rata prirodno opada iz godine u godinu, te je statutom predviđeno da u udruženje mogu stupiti potomci boraca, oni koji prihvataju tekovine NOR-a, ali i učesnici oružanih sukoba ’90-ih na prostoru SFRJ. “Jugoslovensko opredeljenje” među članovima SUBNOR-a među kojima je oko 300 učenika NOR-a, nikada nije bilo u trendu. “Jugoslavija je uvek u našem srcu, ali se borci nikada nisu u značajnom broju opredeljivali kao Jugosloveni. Ja sam oduvek bio Mađar. Voleo sam Jugoslaviju, ali nikada nisam bio Jugosloven”, tvrdi predsednik vrbaških boraca u čijoj kancelariji na istom zidu vise slike Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića.

Potkusurivanje i trgovina jugoslovenskim brendom

Nostalgiju za Jugoslavijom, tumačeći je kao čežnju za izgubljenim, najbolje su iskoristili oni koji su na ovaj fenomen odgovorili tržišnom logikom ponude i potražnje. Tako su se ubrzo na vašarnim i pijačnim tezgama, zajedno sa patriotskim artiklima našli i oni sa YU obeležjima. Preduzimač jednog od možda najinteresantnijih „jugoslovenskih“ tržišnih poduhvata je Blaško Gabrić, tvorac mini-Jugoslavije. Gabrić je umanjenu Jugoslaviju na svom imanju u Subotici javnosti prezentovao kao nostalgični projekat koji će njemu i drugim Jugoslovenima postati supstrat izgubljene domovine. Ipak, gotovo istovremeno kada je državnim organima upućen zahtev da se Jugoslovenima prizna status nacionalne manjine, Gabrić je svoju mini-Jugoslaviju ponudio kao atraktivni starački dom i to nikom drugom do ex-yu gastarbajterima u penziji, po mesečnoj ceni od 800 evra.

Povratak u budućnost

Iako su u većini bivših republika još uvek najglasniji oni koji jugoslovensku ideju smatraju propalim projektom i glavnim uzrokom građanskog rata, poslednjih godina broj projugoslovenski orijentisanih državljana Slovenije, Hrvatske, BiH… je u ekspanziji. Tako je ove godine gotovo istovremeno kada su se Jugosloveni u Srbiji obratili državi tražeći priznanje statusa manjine, u Hrvatskoj osnovan Savez Jugoslovena sa ciljem „da se nacionalnost Jugosloven uvrsti u red zvanično priznatih nacija u svim zemljama nastalim na području nekadašnje SFRJ“. Od odgovora bivših bratskih republika, a sada nacionalnih demokratija najviše zavisi da li će se Jugosloveni iz sajber prostora i virtuelnih država preseliti u stvarnost kao legitimno opredeljeni građani.

Ranka Ivanoska

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Uprkos demografskim promenama iz devedesetih godina, vojvođanska višekulturalnost i višekonfesionalnost jesu još uvek statistički fakat, što je nemali uspeh, imamo li u vidu protekle etničke sukobe čiji je požar palio svaku pomisao na multietničnost. S druge strane, međutim, političari ne koriste baš prečesto reči koje asociraju na suživot i na međusobno prožimanje kultura i konfesija, kao što su interkulturalnost i interkonfesionalnost. Kao da izbegavaju da pričaju o drugoj vrsti činjenica, koje ukazuju da u Vojvodini postoje sredine u kojima se različite kulture i konfesije tek međusobno podnose, ali se ne prožimaju.

Posebno osetljiva tema je upravo versko distanciranje jednih od drugih. Tim pre što je izvorni oblik diskriminacije „zakucan“ upravo u zakonskom kosturu države.

Kostur diskriminacije

Naime, Zakon o crkvama i verskim zajednicama priznaje sedam verskih zajednica koje, uz to, još naziva i „tradicionalnim“. To su Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelička crkva, Reformatorska hrišćanska crkva, Evangelička hrišćanska crkva, Islamska zajednica i Jevrejska zajednica. U Ministarstvu vera registrovano je još svega 17 “netradicionalnih” verskih zajednica. No, religiolog Mirko Đorđević tvrdi da ih ima oko 100, od kojih su neke upisane kod lokalnih samouprava kao udruženja građana. “Tačan broj netradicionalnih verskih zajednica se ne može sa sigurnošću odrediti. Njihov broj se stalno povećava i u Vojvodini i u svetu. Svakodnevno se pojavljuju neke nove koje smatraju da imaju da ponude drugačija duhovna verovanja,  iako su razlike često vrlo male”, kaže Mirko Đorđević.

Dok nam Ustav garantuje da slobodno možemo da izražavamo misli, uverenja i veroispovest, da verujemo ili ne verujemo, da promenimo veru ili je uopšte ne primimo, male, neregistrovane verske zajednice već u Zakonu nailaze na diskriminaciju, jer ih on ne prepoznaje.

Prilikom registracije malih verskih zajednica u Ministarstvu vera potrebno je poštovati Pravilnik o sadržini i načinu vođenja registra crkava i verskih zajednica. Jedan od njegovih uslova nalaže da ni jedna verska zajednica ne može da se registruje ukoliko njeno ime sadrži deo naziva postojeće registrovane grupe. Tako se, na primer, oni koji u svom nazivu imaju reč „pravoslavna” ili „evangelička”, ne mogu registrovati jer se te reči već nalaze u nazivima „tradicionalnih“ crkava. Registracija podrazumeva i podnošenje dokaza da verska grupa ima najmanje stotinu članova.

Sveštenik Evanđeoske pentakostalne crkve u Novom Sadu Aleksandar Mitrović smatra da je ovaj zahtev potpuno apsurdan jer Ustav kaže da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim uverenjima i da je vera privatna stvar pojedinca. “Ja mogu da kažem u šta verujem, ali i ne moram, a Zakon to od mene traži i to je protivustavno. Nije logično da očekujete određenu brojnost neke verske zajednice. Šta ako nečija vera nalaže da ih ne sme biti više od 50? Da li to ima bilo kakvu pravnu težinu?”, kaže Mitrović.

Diskriminacija malih verskih zajednica se zahvaljujući Pravilniku o vođenju registra i nemogućnosti njihove registracije u Ministarstvu, produbljuje i na ekonomsku sferu. Neregistrovane verske zajednice imaju velikih problema prilikom otvaranja bankarskih računa ili kupovine imovine. Zakoni o porezima oslobađaju od poreza i PDV-a samo registrovane zajednice.

Kada pravna diskirminacija postaje stvarnost

Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) iz Zrenjanina više puta se oglašavao u javnosti povodom konstantne verske diskriminacije u Vojvodini, ali bez većeg uspeha. Najsvežiji primer rezultata lošeg zakonodavstva je Konkurs za dodelu sredstava crkvama i verskim zajednicama koji je i ove godine Pokrajinski sekretarijat za propise, upravu i nacionalne zajednice namenio samo tradicionalnim crkvama. Ukupan iznos sredstava za raspodelu na ovom konkursu je 21,2 miliona dinara, a male verske zajednice na njega ne mogu konkurisati. Podnošenje žalbi na odluku Sekretarijata nije moguće.

„Zakoni koji govore o verskim zajednicama sami po sebi su leglo diskriminacije i njihovim izglasavanjem i primenom država je ozakonila versku diskriminaciju”, kaže Vladimir Ilić iz CRCD-a. On smatra da uz pomoć njih država nastoji da očuva postojeću versku strukturu, a ne da obezbedi verske slobode.

Ovo se preslikava i na našu svakodnevicu i daje samo privid mirnog suživota i poštovanja prava običnih ljudi da veruju u ono u šta žele bez straha.

U Vojvodini se godišnje dogodi po nekoliko desetina napada koji su motivisani verskom netrpeljivošću. Najugroženije su upravo male verske zajednice koje se, zbog neobaveštenosti i neznanja, u javnosti povezuju sa opasnim kultovima i pogrdno nazivaju sektama. Njihovi hramovi su kamenovani i uništavani, propovednici fizički napadani, kuće i prostorije grafitirane pretećim sadržajima, a vernici često imaju problema sa ljudima iz svoje okoline koji ih smatraju neprijateljima i izopštavaju ih iz zajednica.

Damir Porobić, predstavnik Jehovinih svedoka, jedne od malih verskih zajednica koja je najčešće na meti napadača, kaže da njihovi vernici vrlo često doživljavaju neprijatnosti, pa čak i napade, jer je deo njhovog misionarskog života da reči o svojoj veri prenose ljudima od vrata do vrata. „Napadi i ružne reči su naša svakodnevica, iako idući od vrata do vrata nemamo loše namere. Naša je dužnost da dobru vest i poruku Biblije ne zadržimo samo za sebe već da je presenemo svim ljudima kako bi i oni mogli poboljšati svoj život“, objašnjava Porobić. On kaže da Jehovini svedoci imaju veoma dobro organizovanu pravnu službu koja prijavljuje sve napade i da se slučajevi koji izađu pred sud često završavaju u njihovu korist.

U.B, pripadnik Hare Krišna pokreta već više od deset godina, kaže da osobe iz njegove  okoline uglavnom ne znaju ništa o tome. Suzdržava se da o tome priča i da svoje religijsko ubeđenje iznosi u javnosti, zbog straha za svoju porodicu i decu. “Nema mnogo zabeleženih napada na pripadnike Hare Krišne, ali to je zato što smo se povukli u ilegalu. Početkom devedesetih godina još uvek ste mogli na ulicama većih gradova videti Krišne kako pevaju i prodaju mirisne štapiće, no tada su neonacisti u ime ‘srpstva’ i ‘pravoslavlja’ počeli da ih proganjaju i prebijaju. Tako je ostalo i do danas. Ako bih izašao na ulicu u odori, možda ne bi shvatili da sam pripadnik neke religijske zajednice, ali bi pomislili da sam homoseksualac ili nešto slično, jer se oblačim drugačije i to bi im bilo sasvim dovoljno za napad”, kaže ovaj mladić.

Prema izveštajima CRCD-a, najčešće nema finalne informacije o tome šta se dešava sa prijavljenim slučajevima verske netolerancije. Stručnjaci iz CRCD-a kažu da čak i onda kada incidenti budu procesuirani, sud daje najblaže moguće kvalifikacije i vrlo retko ih karakteriše pravim imenom – širenje verske, nacionalne i međurasne mržnje po Krivičnom zakonu. Snežana Ilić iz ove organizacije kaže da posle policijskog uviđaja mora biti podignuta optužnica, koja se prosleđuje sudu. Sud zatim donosi presudu, a uloga medija je da javnosti prenesu vest o tome na koji način se država obračunava sa verskom netolerancijom. „Tek tada je krug zatvoren i tada se zapravo hvata u koštac sa ovim problemom. Ali u najvećem broju slučajeva nema ni procesuiranja, a kamoli da te priče izađu u medije, što je jasna poruka ovog društva da ljude iz malih verskih zajednica smatraju građanima drugog reda“, kaže Snežana Ilić.

Odgovornost medija

U slučajevima kada mediji izveštavaju o malim verskim zajednicama oni pribegavaju senzacionalizmu, a većina novinara koji o ovim temama pišu nisu dovoljno senzibilisani i nemaju prave sagovornike i relevantne podatke. Male verske zajednice pojedini mediji nazivaju sektama, čime se publika upućuje na to da je reč o kultovima ili nečem što je štetno za moral, zdravlje, pa čak i za živote ljudi. Sociolog Mioslav Keveždi kaže da reč „sekta” ne bi trebalo da nosi negativni prizvuk. „Sekta je u Vojvodini shvaćena kao nešto loše. Međutim, pravo značenje te reči predstavlja grupu koja se odvojila od tradicionalne religije i čija se verska uverenja razlikuju od opšteprihvaćenih u široj zajednici“, kaže Keveždi. On objašnjava da pored značenja „odvojiti, odseći“, reč sekta može značiti i „sledba“, odnosno „oni koji slede nekog duhovnog vođu”.

Verska diskriminacija u medijima ne odnosi se samo na uvredljive i senzacionalističke naslove i tekstove u kojima se u pogrdnom kontekstu sektama nazivaju čak i crkve sa liste tradicionalnih zajednica, kao što je Slovačka evangelička crkva. Medijska pomama za dehumanizacijom malih verskih zajednica svoje uporište našla je i u nedovoljno jasnom Opštem obavezujućem uputstvu za emitere, plasiranom od strane Republičke radiodifuzne agencije (RRA). U njemu se zabranjuje diskriminacija, omalovažavanje, ismevanje i vređanje, i mora se poštovati verska sloboda. Međutim, ova uputstva odnose se samo na tradicionalne i priznate verske zajednice. Ostale se nazivaju sektama i fundamentalistima, no objašnjenje šta su to sekte nigde nije dato. Kod nas se u pogrdnom smislu „sektama” nazivaju i neke od najbrojnijih svetskih religija kao što su Budizam, Baptizam ili Hare Krišna.

Dok se ljudi mrze „krajičkom oka“ iz neznanja, država nam svima šalje jasne signale – čuvajte se, „sektaši” su među nama, želeći po svaku cenu da spreči ili oteža njihovo postojanje. Fobija od drugačijeg ponovo je usađena u naš društveni i kulturni kod, a ko god makar pokuša da je se reši, verovatno će goreti u „tradicionalnom“ i „registrovanom“ paklu.

—————-

Poslednji verski zatvorenik

Nazarenska vera poznata je, između ostalog i po tome što njeni pripadnici odbijaju da nose oružje, da služe vojsku i idu u rat, zbog čega su imali probleme sa prigovorom savesti i neretko su osuđivani na zatvorske kazne koje su trajale i tri do četiri godine. Pavle Božić je jedan od poslednjih verskih zatvorenika u Vojvodini. Za njegov slučaj zainteresovale su se domaće i međunarodne organizacije za borbu za ljudska prava. “Prvi put sam osuđen na zatvorsku kaznu od 9 meseci u Nišu kada sam imao 23 godine. To se desilo 1993. godine. Od malih nogu znao sam da ću završiti u zatvoru, jer su i moj otac, i moj deda, i ko zna koliko još mojih rođaka doživeli to isto. Ova država nije imala rešenje za nas i kažnjavala nas je na najružniji mogući način”, kaže Božić.
Kada je drugi put dobio poziv za odsluženje vojnog roka, na koji je takođe odbio da se odazove, sud ga je 1997. godine osudio na godinu dana zatvora i to u jednoj od najstrožijih kaznionica “Zabela” u Požarevcu, uz obrazloženje da je “povratnik u zločin”.
“U zatvoru vas tretiraju kao da ste najgori kriminalac bez obzira koja je vaša priča. To je psihičko ubijanje čoveka… Osećao sam se kao da su me osudili zato što sam u naseljenom mestu vozio brzinom 60 na sat“, kaže Pavle Božić.

Maja Leđenac
Jelica Nikolić

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Sitna slova Šengenskog sporazuma

U decembru smo proslavili godinu dana bezviznog režima sa EU. Ono što je za većinu građana lepa vest, za neke je to kraj životne sigurnosti, jer je „readmisija” zapravo lepa reč za deportovanje.

Dug i bolan proces do nesmetanog putovanja po Evropi je povezan ne samo sa novim biometrijskim pasošima, već i sa primenom Sporazuma o readmisiji. Ovaj dokument reguliše problem povratka osoba koje ilegalno borave na teritoriji neke od članice EU u zemlju porekla. Uspešna primena Sporazuma usko je povezana sa Belim šengenom.

Srbija je usred ratnih zbivanja 90-ih zaključila 15 bilateralnih sporazuma o readmisiji sa  17 zemalja. Jedinstveni sporazum o readmisiji, potpisan između Srbije i Evropske unije, stupio je na snagu 1. januara 2008. godine.

Bežeći od Miloševićevog režima, građani nekadašnje Jugoslavije masovno su na različite prelazili u zemlje EU, tražeći sigurnost i u političkom i u ekonomskom smislu.

Savet Evrope iz 2003. godine procenjuje da se broj osoba iz Srbije čiji status nije rešen kreće  od 100.000 do 150.000. Naravno, ovde se radi samo o statistici dok iza svakog broja stoji po jedna nesvakidašnja i potresna životna priča.

Moj maternji je nemački, moja matica je Nemačka

Besnik Sh, rođen u Hanoveru, tridesetogodišnji mladić, vraćen je u Srbiju u maju 2010. godine. Pre toga, međutim, nikad nije bio u Srbiji. Sem što su mu otac i majka poreklom iz Srbije i iz Crne Gore. Svoj život je provodio u jednoj od najbogatijih zemalja u Evropi, sa privremenom dozvolom koja je bila konstatno produžavana (duldung – što u prevodu sa nemačkog jezika znači: tolerisati, trpeti). U saveznoj pokrajini Donja Saksonija, duldung ne dozvoljava školovanje na teret države niti rad ili veliku slobodu kretanja. I pored toga što je imao uskraćena prava, on je, kako kaže, tamo lepo živeo, i imao je sve što mu je bilo potrebno. Bio je aktivan u zajednici Evangelističke crkve, gde je i upoznao svoju suprugu.

Besnik je 2004. bez ikakvih najava deportovan u Podgoricu. Pošto nije dobio odgovor na osnovu čega su ga prebacili u, za njega, nepoznatu državu on se ilegalno vraća u Hanover gde ga nemačke vlasti posle pet godina ponovo hapse. U strahu od ponovne deportacije, 2009. godine on traži dokaz od Srbije da nije na spisku državljana. Naša ambasada u Hamburgu izdaje dokument koji potvrđuje da on nema srpsko državljanstvo. Istovremeno nabavlja dokaze iz Crne Gore i sa Kosova da nije njihov državljanin. Uprkos tome, posle godinu dana ista ambasada izdaje novo uverenje po kojem je on na spisku srpskih državljana. Nakon toga, nemačke vlasti ga deportuju u Srbiju.

Besnik danas živi u blizini Novog Sada. – Meni ništa nije jasno, kako sam došao ovde, zbog čega su me vratili…, priča Besnik na lošem srpskom jeziku, jer mu je maternji nemački, a domovina Nemačka. – S obzirom da ne znam jezik, ne mogu da nađem ni posao, niti da se uklopim u društvo. Mene kod kuće čeka posao, samo da dobijem dozvolu da se vratim, očajno priča mladić. U tuđoj je državi, odvojen od svoje porodice, sa kojom komunicira preko interneta. Obećao je sebi da će se vratiti u domovinu pa makar to opet bilo ilegalno. Inače, prema propisima svako ko je nasilno deportovan ima zabranu od pet godina da se vrati u Šengen zonu. Evropska sloboda i blagostanje je za njega trenutno samo san.

Romi na meti

Gledajući nacionalnu strukturu od 2004. godine, najviše su Romi obuhvaćeni readmisijom, navodi Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Prema podacima Kancelarije za readmisiju, od januara 2008. do kraja 2010. godine, preko beogradskog aerodroma “Nikola Tesla”, iz država EU vraćeno je oko 800 Roma. Kako kaže savetnik u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Zoran Panjković, broj povratnika Roma koji su dobrovoljno pristali da se vrate u Srbiju nije poznat.

Osim, Roma, krajem 90-ih proces readmisije obuhvatao je prvenstveno Albance sa Kosova, a u prvim godinama novog milenijuma Muslimane i Bošnjake. Međutim nema tačnih podataka o nacionalnoj strukturi povratnika.

Inače, dinamika vraćanja građana u zemlju porekla ide u dogovoru sa EU jer Srbija ne bi mogla da izdrži takav ekonomski pritisak kakav je Turska imala, gde je mesečna readmisija bila i do 15.000 ljudi. Nemačka i Turska u bilateralnom sporazumu su se dogovorile da u Ankari jedna pista na aerodromu bude rezervisana za readmisante.

Sećanje na lepši život

Šenada A. sa svojom porodicom dobrovoljno se vratila u Srbiju, u Zrenjanin. Iako je od svoje devete godine živela u Nemačkoj, pristala je na readmisiju, kako kaže, zbog uverenja da će tako izbeći „torturu nasilnog deportovanja”.

- Pre nego što sam se udala, radila sam kao čistačica u stomatološkoj ambulanti. Zarađivala sam taman toliko koliko mi je bilo potrebno za pristojan život, kaže Šenada koristeći po koju nemačku reč. – Teško je živeti u Srbiji, naročito kada informacije i podršku ne pruža ni Centar za socijalni rad koji je tu da mi pomogne, priča ona.

Tridesetogodišnja Romkinja sa svojim mužem i troje dece živi u Zrenjaninu, u kući sa svekrvom. – Pri dolasku u Srbiju, dobila sam nekoliko stotina evra kao jednokratnu pomoć. Sav iznos sam uložila u kuću, jer sam želela da svojoj porodici obezbedim pristojan smeštaj, priča Šenada, dok njen trogodišnji sin David gleda crtani film na jednoj nemačkoj televiziji. – I muž i ja smo u Nemačkoj imali posao, dok ovde ne možemo ni privremene poslove da nađemo, naročito usred zime. Najstarija ćerka Vanesa ide u prvi razred osnovne škole. Početne probleme sa jezikom je prevazišla, i sada se trudi da se uhvati u koštac sa izazovima obrazovanja kao i njeni vršnjaci. – Ne bismo se vraćali nazad, jer znamo da je to nemoguće, iako nam je tamo život bio jednostavniji. I bolji…, kaže ona.

„Ovo je za mene pakao”

Tijana M, pedesetogodišnja žena sa sinom i ćerkom živi u centru Zrenjanina, u stanu koji je u vlasništvu opštine. Vratila se u Srbiju nakon petooktobarskih promena. Pošto nije dobila podršku i pomoć od države, odlučila je da stvar uzme u svoje ruke: obila je stan u kom trenutno živi kako bi obezbedila sebi i svojoj porodici smeštaj. S obzirom da je već nekoliko meseci ilegalno u tom stanu, opština joj preti da treba da se iseli.

Usred zime ostali su bez struje: Elektrovojvodina traži izmirenje duga od 50.000 dinara. Pored loših uslova života, Tijani i njenoj deci potrebna je konstantna lekarska pomoć jer ona boluje od dijabetesa, a ćerka ima epilepsiju. – Posao ne mogu da nađem, a potreban mi je novac kako bih kupila lekove. Ne mogu da priuštim ni hranu, ni lekove, a kamoli da platim ovaj dug za struju, žali se majka. – Ja volim moj grad, volim i Srbiju. Ali ovo je za mene pakao. Kad bih imala mogućnost da se vratim, sigurna sam da bih se vratila u Nemačku, gde sam godinama živela i gde sam dobila podršku od države, ističe ona.

Preveliki zalogaj

Koordinator Lige za dekadu Roma, Osman Balić kaže da je greška što se readmisija odvija bez značajne logistike i nadzora. – Država ništa ne može da učini za povratnike jer nemamo odgovarajuću strukturu za to. Kako država tako i opštine treba da se uključe u rešavanje ovih problema, međutim nisu sposobni ni o sopstvenim građanima da brinu, a kamoli o povratnicima, navodi on. Balić smatra da bi najbolje bilo kada bi se omogućio ostanak u inostranstvu. – Za njih bi bilo najbolje da ostanu tamo jer im država može obezbediti bolje uslove nego Srbija, ili da emigriraju u Ameriku ili Kanadu.

Norbert Šinković
Dunja Popov

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

TEMERIN – Kada su u pitanju međunacionalni odnosi u Vojvodini, godina nije počela nimalo bezazleno. Prvo se za pravoslavno Badnje veče u Subotici dogodio šovinistički ispad usmeren prema Hrvatima, zatim je u Čurugu ukraden krst sa spomen-obeležja Mađarima streljanim od strane komunističkog režima 1944. i 1945. godine, da bi početkom februara Sombor bio preplavljen antisemitskim grafitima mržnje usmerenim prema Jevrejima i šovinističkim prema Romima.

Temerin – godinu dana posle

Prošla godina je takođe počela neočekivano incidentno, samo je tada poprište bio Temerin. Tokom januara 2010. trajao je rat nacionalističkim grafitima mržnje u kojem su zidovi Temerina bili preplavljeni najrazličitijim porukama koje su mladi Srbi i Mađari upućivali jedni drugima: „Lako je Mađar biti, jer Mađara zakon štiti! – Gamad“, „Mađari u Mađarsku“, „Srbija Srbima“, „Ebredj Magyar“ (Probudite se Mađari), „El jon a mi napunk“ (Doći će i naš dan), „Szabadsagert“ (Za slobodu)… O četiri S i mađarskom dvostrukom krstu ne treba ni trošiti reči, jer ih je bilo na gotovo svakom koraku. Većina tih grafita uklonjena je vrlo brzo, ali se i dan-danas mogu videti fleke i mesta koja svedoče o tim događajima. Rat se krajem januara sa zidova prebacio i u fizičku ravan, pa su u samo nekoliko dana zabeležena dva incidenta u kojima su žrtve batina bili mađarski mladići. Jedan od slučajeva je dobio prekršajni epilog, drugi još nikakav.

Iako u Temerinu tokom poslednjih godinu dana nije bilo novih incidenata, o trenutnom stanju možda najslikovitije svedoči i činjenica da žrtve prošlogodišnjih napada ni godinu dana kasnije ne žele da govore javno o incidentima. Inače, kada čovek sa strane dođe u Temerin, pomislio bi da svi stanovnici ove varoši govore oba jezika i da ovde cveta multikulturalizam. Međutim, grafiti „Obraz“ i „1389“ kojih ima na sve strane, i grafit „Srbija Srbima“ koji se i danas nalazi u dvorištu osnovne škole „Petar Kočić“ svedoče o tome da su se stvari zapravo, izgleda, samo malo stišale. Iako situacija nije toliko drastična da ljudi strahuju za svoju bezbednost kada izađu na ulicu, ona je daleko od stereotipa multikulturalnosti i suživota kojeg su vojvođanskim političarima puna usta.

Kriza pali nacionalizam

Taksista Gojko Malbaša svoje radne dane provodi na taksi stanici na temerinskoj pijaci. On je iz susednog Bačkog Jarka, gotovo jednonacionalne sredine, ali kaže da nikada nije imao problema, iako svakodnevno kroz njegov auto prođe mnoštvo ljudi različitih nacionalnosti. Malbaša, inače tridesetsedmogodišnjak, smatra da koren etničkih podela leži u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, jer što su ljudi siromašniji, to lakše potpadaju pod nacionalističku demagogiju.
– Ako sam ja Srbin i meni je kriza, onda mi je za to kriv Mađar. A, ako sam ja Mađar i ne mogu da nađem posao, za to su krivi Srbi i meni će, kao, biti bolje ako bude bila neka „velika Mađarska“. Što su ljudi neobrazovaniji, njima se lakše manipuliše. Uvek je bilo tako – smatra Malbaša. On potvrđuje da se mladi slabije međusobno druže, da izlaze na različita mesta, ali ocenjuje da su oni ektremni nacionalisti ipak u manjini.

Svakom svoje – i eto podele

Činjenica je da su podele prisutnije među mladima nego među starijima, a kroz razgovore sa meštanima saznajemo da, osim nacionalizma, za to postoje i brojni drugi razlozi: Mađari idu u svoje škole i vrtiće, a Srbi u svoje. U ponudi kablovske televizije tridesetak programa je na mađarskom jeziku, a Srbi i Mađari su različite veroispovesti te svako ima i svoju crkvu. Postoje novine na mađarskom i srpskom jeziku, Radio Temerin emituje program pre podne na mađarskom, a popodne na srpskom i uopšte gledano, veoma je lako kretati se samo u sopstvenoj zajednici, bez kontakta sa drugima. A današnja deca se više ne igraju bezbrižno na ulici kao nekada, jer su internet i TV preuzeli ulogu vaspitača i najboljih prijatelja, te je tako smanjena mogućnost da se od malih nogu upoznaju i druže.

Možda bi se umesto reči „suživot“ ubuduće ovde, ali i u ostatku Vojvodine mogao upotrebljavati termin „pokrajživot“ ili nešto slično, budući da pripadnici različitih nacionalnih zajednica sve više žive jedni kraj drugih, a ne u jedni s drugima. I onda, kada ne poznaješ tog drugog, lako je nacionalistima da demagogijom podstaknu međusobnu mržnju. Naravno, ne treba zaboraviti da su odnosi najviše pogoršani tokom devedesetih godina kada se značajno promenio odnos u broju Srba i Mađara u ovoj opštini, nakon talasa izbeglica koji su utočište od ratnog ludila pronašli u Vojvodini.

Pojačana neravnopravnost

Predsednik opštine Temerin Andraš Gustonj kaže da je incidenata bilo uvek i ranije, te da podele postoje decenijama unazad, pre svega zbog toga što se ljudi međusobno ne poznaju. Gustonj, jedini Mađar predsednik opštine Temerin u protekle dve decenije, ističe i da se broj Mađara u Temerinu drastično smanjio pre svega zbog iseljavanja u Mađarsku tokom ratnih devedesetih jer su se, kako navodi, prvenstveno plašili za sopstvene živote. S druge strane, u Temerinu se nastanilo gotovo 6.000 izbeglica.

– Tragedija je u tome da je otišla mlada generacija, generacija sposobna za reprodukciju i to se više ne da ispraviti. Mi smo između 1991. i 2002. izgubili 1.500 Mađara u Temerinu. Godišnje imamo otprilike 140-150 sahrana, a 50 ili 60 krštenja što znači da godišnje gubimo skoro 100 ljudi. Za deset godina to je 1.000 ljudi, što znači da za sedam decenija u Temerinu najverovatnije više neće biti Mađara – ističe Gustonj. Neravnopravnost se prema njegovim rečima najviše ogleda u institucijama pa tako navodi da mu ni kao predsedniku opštine nije poznat broj Mađara-policajaca u Temerinu, osim da ih nema ni približno dovoljno. Na opasku da je ministar policije više puta, pa tako i tokom posete Temerinu u maju prošle godine, pozvao Mađare i druge nacionalne zajednice da se priključe policiji, Gustonj kaže da to još dugo neće biti izvodivo.
– Prvo treba da se zaborave neke stvari koje su se dešavale devedesetih godina kada su Mađari redom očišćeni iz državnih organa, kako iz policije, tako i iz suda. Znam za slučajeve šikaniranja, kada je zaposleni radnik dobio rešenje da od sutra radi u Baču. Između Bača i Temerina ima 80 kilometara, a prevoz je nikakav. Znači, to nije bilo direktno izbacivanje sa posla, ali indirektno jeste i Mađari su se onda odvikli od poslova u državnim organima – ističe Gustonj.

Čuvari vatre

Da nije sve tako sivo, svedoči grupica mladih Temerinaca koji se odupiru nacionalizmu i podelama. Naime, u popularnoj „Peđinoj šupi“ okupljaju se slobodoumni mladi ljudi, tu vežba nekih šest-sedam pank/metal/rok bendova i uopšte gledano, vlada potpuno drugačija atmosfera. Peđa Šmigeljski ističe da se kod njega okupljaju ljudi bez obzira na nacionalnost, da ih povezuju muzika i normalan način razmišljanja koji ljude deli samo na dobre i na loše. Budući da ima 34 godine, veoma dobro se seća vremena pre ludila devedesetih, i jako mu smetaju podele po bilo kom osnovu.

Osećam se loše kad vidim na zidu „Mađari u Mađarsku“, jednako loše kao kad na zidu piše „Ustanak“ na mađarskom, sa duplim krstom. Ili 64 županije, Obraz! Sve su to ista g**na – ogorčen je Šmigeljski. Ipak, dodaje da pravi problem nisu ti huligani obrijanih glava koji upadaju na žurke i pokušavaju da zapodenu kavgu. – Mnogo su opasniji oni koji su u odelima, kravatama i naši akademici recimo, od kojih to sve kreće – navodi on.

Željko Žužulović i Daniel Tot su dvojica ljudi sa najdužim stažom u ovoj grupi muzičara i veoma voljni da sa mladima podele svoja iskustva normalnog života. Imaju 32 odnosno 31 godinu, ali se odlično slažu sa mnogo mlađim sugrađanima sa kojima ih vezuju muzika i prijateljstvo. Željko, inače Srbin, izbeglica iz Sarajeva, kaže da nikada nije odgajan u nacionalističkom duhu i vrlo brzo se nakon dolaska u Temerin sprijateljio sa mnogim ljudima različite nacionalnosti. Na kraju se oženio Mađaricom, a prijateljstvo sa Totom tada je pretvoreno u kumstvo. U porodici, kaže, zbog toga nije imao  nerazumevanja, ali na primer na poslu jeste.

– Pitali su me otkud si, od svih devojaka, baš našao Mađaricu? Meni je to bilo skroz glupo pitanje – navodi Željko dodajući da, iako rođeni Sarajlija, govori mađarski bolje od polovine Temerinaca. I njemu smetaju podele među ljudima, posebno mladima.
- Imaš onu ultramađarsku nacionalnu sredinu, imaš ultrasrpsku nacionalnu sredinu. A što je najgore od svega, imaš Obraz i 64 županije koji se, zapravo, međusobno podržavaju zato što su ista struja, desničarska – ističe Žužulović dodajući kako tih ekstremnih nacionalista nema baš mnogo, ali da nacionalisti čine bar 10 odsto građana obe nacije.

Danijel Tot smatra da su incidenti i nacionalizam koji mlade sve više privlače, proizvod krize i političke situacije. – Da li ti ljudi imaju cilj – ne verujem. Više mi se čini da je to cilj nekih ljudi koji njih pokreću, nekih političkih partija kojima se, po mom mišljenju sviđa ta situacija, jer oni mogu to da iskoriste na jako dobar  način – kaže Tot.

Naši sagovornici ponosno ističu kako među njima nikada nije bilo sukoba pa ni kad su im nacionalistički grafiti osvanuli „pred nosom“ na zidovima okolnih kuća. Konkretno rešenje za postojeću situaciju u Temerinu nemaju, nasilje kao odgovor ne priznaju, a nadaju se da njihova muzika može da utiče makar na ponekog mladog čoveka i natera ga da ozbiljno razmisli o problemima i nevoljama koje nacionalizam nosi sa sobom. Idiličnu sliku njihovih odnosa kvari podatak da muzičara i njihovih prijatelja koji su na bilo koji način povezani sa „Peđinom šupom“ nema više od pedesetak, što je gotovo zanemarljiv broj u odnosu na 28.000 stanovnika opštine Temerin.

Upozorenje umesto zaključka

Na žalost, svedoci smo da je priča Temerina samo jedna od mnogih sličnih u Vojvodini. Ocene nevladinih organizacija koje se bave međunacionalnim odnosima i ljudskim pravima upozoravaju na zahlađenje odnosa među etničkim zajednicama širom Vojvodine, pre svega među mladima, što preti da ozbiljno ugrozi multikulturalizam kojim se Vojvodina najviše ponosi. O interkulturalizmu i da ne govorimo…

Ne treba smetnuti s uma i da je ova godina po svemu sudeći predizborna a možda i izborna, jer nas iskustvo uči da je često u tim godinama dolazilo do pogoršanja odnosa, pošto takvo stanje pogoduje pojedinim partijama.

Dalibor Stupar

(Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.)

Drastično izmenjena nacionalna slika

Zvanični podaci popisa stanovništva Republičkog zavoda za statistiku:

Popis                      1991.                 2002.
—————————————————
Srbi:                    52, 61%              64,21%
Mađari:               38,67%               29,50%

Sa plakata u Temerinu

U februaru prošle godine u Temerinu su se pojavili i plakati koji su uznemirili stanovnike tog mesta. Pojavu plakata osudili su mnogi zvaničnici, a na njima je, između ostalog, pisalo:
„Važno je da budemo i mi organizovani i ako napadnu nekog Srbina, sledeći put, budemo spremni da brzo reagujemo i zaštitimo se. Mislite o tome, i mislite na svog brata, ukućanina, komšiju, prijatelja, kuma ili bilo kog drugog Srbina kome može sutra da se desi da bude napadnut!”