Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Želimir Žilnik, reditelj
Pavel Domonji, politički analitičar
Nenad Živković, urednik časopisa „Decentralizator“

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Skupština opštine Kula, Lenjinova 11, Kula
Četvrtak, 27. oktobar 2011, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro došli na tribinu “Centripetalno-centrifugalno”, koju Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje uz podršku američke fondacije NED. Razgovaramo o decentralizaciji, mukotrpnom procesu koji se uz velike teškoće sprovodi u Srbiji ili se ne sprovodi uopšte. Možda se o njemu samo priča. Sa nama je i Nenad Živković iz kancelarije Nacionalnog savet za decentralizaciju, vladine institucije, koji će nam reći šta ima novo sa decentralizacijom u Srbiji. Nedavno je, Nenade, vaša kancelarija pravila istraživanje javnog mnjenja Srbije, odnosno stavova građana prema decentralizaciji…

Nenad Živković: Hvala. Dolazim iz kancelarije Nacionalnog saveta za decentralizaciju i trenutno radim kao pomoćnik direktorke za edukaciju, komunikaciju i podršku procesu decentralizacije. Naša kancelarija je napravila istraživanje koje je po našem nalogu sproveo beogradski CESID, Centar za slobodne izbore i demokratiju, sa ciljem da utvrdi kakvo je raspoloženje, kakvi su stavovi i mišljenja i uopšte odnos javnosti i građana Srbije prema decentralizaciji i regionalizaciji. To istraživanje je sprovedeno između 8. i 17. jula ove godine na reprezentativnom uzorku od 1.000 građana, na teritoriji cele Srbije, bez teritorije Kosova i Metohije.

Istraživanje je pokazalo da u Srbiji postoji socijalni kapital za decentralizaciju s obzirom na to da 43 odsto ispitanika ima izrazito povoljan ili povoljan stav prema pojmu decentralizacije. Istraživanje je sprovedeno na osnovu 118 varijabli, uključenih u različita pitanja, na osnovu kojih su na kraju socioloži i stručnjaci koji se bave meteodologijom društvenih istraživanja radili analizu. Na osnovu ovoga su napravili neku vrstu kroki crteža prosečnog “podržavaoca decentralizacije”. To su ljudi koji sebe smatraju modernistima, koji nemaju nikakvu rezervu prema evropskim integracijama Srbije i prema civilizacijskim vrednostima koje su u Evropi već desetinama i stotinama godina unazad stvarnost. Oni sebe doživljavaju kao demokrate i imaju dobar odnos prema različitostima.

Zanimljivo je i to što se u procentima najveći broj podržavaoca decentralizacije nalazi među stručnjacima različitih profila i među učenicima i studentima. Suprotne osobine ovima koje sam opisao su osobine prosečnog centraliste. Kada je u pitanju naklonost prema političkim opcijama, najnaklonjeniji decentralizaciji su članovi Ujedinjenih regiona Srbije i njih čak 53 odsto se predstavljaju kao izraziti decentralisti. U ovu grupu spadaju i pristalice LDP-a, sa procentom od oko 29 odsto.

Moram samo da napomenem da su odgovori rangirani od “izrazito podržava”, preko “podržava”, “nema stav”, “ne podržava”, pa do “izrazito ne podržava”. Analitičari ove režultate tumače tako da opredeljenje pristalica URS-a, koji su izrazito za decentralizaciju, u stvari predstavlja njihov politički program i dnevnu politiku koju vode, dok je kod simpatizera LDP-a to zapravo vrednosna odrednica. Najveću distancu prema procesu decentralizacije imaju simpatizeri DSS-a i SRS-a, a podaci su slični i za pristalice DS-a i SNS-a. S obzirom da je u pitanju broj od oko milion i više ljudi, vrlo je teško pronaći neku nit koja ih povezuje, pošto je to biračko telo vrlo šarenoliko i zato se ta vrsta istraživanja mora još finije podešvati. Ovo je samo nekoliko rečenica o istraživanju kojih se sećam i koje sam hteo da podelim sa vama, a naveo sam samo par procenta i brojki, jer kada bih vam sada navodio mnogo njih, na kraju niti jednu ne biste uspeli da zapamtite.

Dinko Gruhonjić: Možeš li da nam kažeš šta se dešava sa Nacionalnim savetom za decentralizaciju?

Nenad Živković: Samo jedna kratka napomena o tome. Nacionalni savet je osnovala Vlada republike Srbije u martu 2009. godine sa ciljem da zada političke koordinate i elemente za izredu dokumenta koji se zove Strategija decentralizacije republike Srbije. Taj dokument je trebao da izađe na javnu raspravu do kraja ove godine. To se, na žalost, nije deslio zato što se Savet poslednji put neuspešno okupio u aprilu prošle godine kada nije dostignut kvorum. Pre toga je uspešno održana samo jedna sednica. Savet čini 17 političara – predsednika stranaka, pokrajinski premijer i predsednik Skupštine, gradonačelnici i predstavnici nekoliko gradova i opština, kao i nekoliko ministara. Savet bi trebao da bude i rekonstruisan, s obzirom na to da je trenutno član Saveta bivši ministar Čiplić, koji se već godinu nikako ne pojavljuje u javnosti i izašao je sa političke scene. Tako Savet još uvek nije završio svoj deo posla, a mi u kancelariji Saveta, koja je vladina služba koja treba da obezbedi tehničku, stručnu i logističku podršku u izradi dokumenta Strategije decentralizacije, radimo sve ove druge stvari koje se odnose na promociju decentralizacije, pojma decentralizacije i uopšte svih koristi koje decentralizacija treba da donese za svakog građanina ponaosob. To je nešto što je vrlo zanimljivo i očemu predlažem da razgovaramo kasnije, jer decentralizacija nije samo akademska, stručna  i suvoparna tema prosečnom građaninu „Petru Petroviću“. Upravo obrnuto.

Decentralizacija je jedna vrlo živa i vitalna tema i to je proces od koga zavisi kvalitet našeg svakodnevnog života. U tom smislu je važna za svakog građanina ponaosob. Zato bacam ovu temu “u vatru”, što bi se reklo, i predlažem da razgovaramo o tome kako decentralizacija utiče na odnose u društvu pošto nudi svima pravo da odlučujemo o svom žiotu.

Dinko Gruhonjić: Hvala Nenade. Zbog ispravnog citiranja želim da napomenem da Pavel Domonji, na žalost, više nije šef kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Novom Sadu, ali na radost Pokrajinskog ombudsmana, Pavel je sada tamo zaposlen. A večeras, i ovo dvostruko podvlačim, Pavel nastupa u sopstveno ime, tako da ga novinari mogu imenovati kao političkog analitičara, politologa i eksperta za manjinska pitanja.

Pavel Domonji: E to je lep opis političke prostitutke. Politički analitičar – to je otprilike to.

Dinko Gruhonjić: Sve u svemu, Pavel, Nenad je sada pričao o decentralizaciji i kako je rekao, bacio je u vatru pitanje o tome šta decentralizacija u tom žiotnom smislu zapravo jeste. Činjenica je da je Srbija i dalje centralizovana država. Činjenica je da određene partije koje su do sada u praksi bile zaogovrnice centralizacije i to pre svega u finansijskom smislu, sada pričaju drugu priču, govore o decentralizaciji, a u međuvremenu su samo promenile ime. Koliko one na taj način zapravo prave inflaciju tog pojma? Koliko decentralizacija tako postaje još veća magla i, samim tim, gubi bilo kakav smisao?

Pavel Domonji: Voleo bih kada bi Srbija bila to što si ti rekao – centralizovana i država. Čini mi se da nije ni jedno ni drugo. Ako bismo tražili neki termin iz npr. Aristotelove teorije kojim bismo opisali šta je to Srbija, onda bi smo mogli reći da je ona „dinasteja“. To je jedan režim koji u sebi sjedinjuje najgore osobine demagogije i oligarhije. Priča o decentralizaciji je hod po minskom polju. Ovde političari stalno postavljaju mine i zatim upozoravaju na njih. Ima nekoliko takvih mina kojima se oni služe. Recimo, jedna je priča o refeudalizaciji. Oni neprestano upozoravaju da decentralizacija može da se pervertira u feudalizaciju. Ali to njihovo upozorenje je neiskreno. Upravo su ti političari ljudi koji su feudalizovali vladu i naša vlada izgleda kao nekakva konfederacija feuda.

Na primer, onaj ko u partijskoj podeli vlasti zauzme ministarstvo finansija, on kontroliše to ministarstvo od vrha do dna i postavlja svoje ljudei zbrinjava partijske kadrove. Druga takva mina jeste da decentralizacija može da dovede od dezintegracije zemlje. To je popuno besmisleno i to se vidi na primeru Vojvodine, čija se autonomija i decentralizacija stalno dovodi u vezu sa separatizmom. Nema veće integrativne moći za građane nego da vi njima omogućite da rešavaju probleme sa kojima su neposredno suočeni. Nema većeg, boljeg, snažnijeg integrativnog mehanizam od toga da dopustite ljudima da odlučuju sami o svojim problemima.

Ima tu još jedno upozorenje, odnosno veštačka dilema koju oni pominju, a to je da li decentralizacija treba da bude simetrična ili asimetrična. To je priča koja je smišljena protiv vojvođanske autonomije i tu se gubi iz vida realnost koja postoji. Recimo, Vojvodina je jedini teritorijalno-politički region u Srbiji. Nema drugih regiona, sem geografski. Političkih nema.

Dosta je jednostavan odgovor na pitanje zbog čega političari izbegavaju decentralizaciju. Naprosto, zato što ona podrzumeva raspodelu finansijskih i materijalnih resursa, moći, novca, uticaja, odgovornosti, i to političari ne žele da ispuste iz ruku. Oni žele te resurse da kontrolišu. Zahtev za decentralizaciju upravo je zahtev da se izađe iz jedne prisilne nezrelosti u koju nas gura vlast i zahtev da se napusti jedan paternalistički model držvae. Tu postoji nešto što se u teoriji naziva “negativna antropologija”. Ako stalno minirate i kriminalizujete zahteve za decentralizacijom, to znači da vi u suštini nemate poverenja u ljude, da ih smatrate nekompetentnim, infantilnim, neodgovornim i nesposobnim da odlučuju o sebi, te da im je potrebna jedna „pametna vast koja će da brine o njima“.

Ovo što je Nenad rekao, da je decentralizacija krajnje trivijalna stvar i da je vrlo pragmatična, može da se ilustruje nizom primera. Ja sam prošli put u Pančevu pomenuo svoj prvi i omiljeni primer, a večeras ću pomenuti svoj drugi omiljeni primer. To je opština Paraćin. Ne znam da li znate da je opština Paraćin otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što su izračunali da im je mnogo jeftinije da zakupe poslovni prostor i zaposle jednog čoveka u toj kancelariji koji će im pribavljati razne dokumente, nego da oni 20 ili 30 puta mesečno putuju u Beograd po te raznorazne dozvole. Često puta moraju da idu i na razgovore u ministarstvo koji traje samo 5 minuta zato što službenici neće da rešavaju neka pitanja telefonom. Oni su to sve stavili napapir i izračunali da je mnogo jeftinije za njih da otvore tu kancelariju i zaposle jednog čoveka umesto da putuju. Dakle, decentralizacija štedi i ekonoske resurse, vreme, i tako dalje.

Dinko Gruhonjić: Možda bi Vojvodina trebala da otvori svoju kancelariju u Beogradu, a ne u Briselu?

Pavel Domonji: Pre neki dan sam išao taksijem od svoje nove firme do autobuske stanice i vozač mi je rekao kako bi nama u Vojvodini bilo mnogo bolje kada bismo imali više ingerencija. Ja sam mu rekao da se slažem sa tim i pitao ga da li je spreman da izađe na ulicu zarad autonomije. On me je pitao šta to znači, a ja sam rekao da to otprilike znači da se ponovo treba nagutati suzavca i tući sa policijom, jer će otpora biti. Vozač je rekao – ne.

Dinko Gruhonjić: Ima tu još jedan zanimljiv argument koji smo već spominjali na istoj ovakvoj tribini u Pančevu. Naime, postoje zagovornici teorije da, ako previše decentralizujemo državu, preti nam opasnost da neke lokalne samouprave ne budu sposobne da se staraju same o sebi.

Pavel Domonji: To je manji problem – to što one neće moći da se staraju o sebi. Tu će doći vlast koja će da vodi računa o njima. Nego, postoji jedan drugi problem. Decentralizacija podrazumeva prenošenje ovlašćenja i jedan od argumenata za decentralizaciju je težnja da se lokalne samouprave učine konkurentnima i da privuku kapital i novu radnu snagu. Tada se otvara mogućnost da se lokalne samouprave zadužuju i da im se može dozvoliti da skalpaju kreditne ili poreske aranžmane. Da bi to mogle da urade, one moraju da imaju imovinu kojojm će garantovati uzimanje kredita. Tada postoji opasnost da se lokalne samouprave previše zaduže, kao što je to bio slučaj u Španiji. Ovo bi mogao da bude mnogo veći problem od toga da li su one nesposobne da se staraju o sebi. Ja se oko toga ne bih previše brinuo, jer ako imate nesposobno rukovodstvo, ljudi će kao i u Americi glasati nogama i otići će negde gde se bolje živi. Ja sam negde pročitao podatak da se Amerikanci u proseku sedam puta tokom života sele sa jednog na drugi kraj Amerike. Mislim da sam ovo pomenu i na tribini u Pančevu, ali ponoviću svoj slučaj, jer mi je na njemu najlakše da objasnim. Ja sam rođen u Staroj Pazovi i najdalje gde sam stigao je 40 kilometara na sever do Novog Sada gde radim već 12 godina i 30 kilometara na jug u Beograd gde sam radio nekoliko godina kao novinar. To se mnogo razlikuje od života na primer kolege Miroslava Prokopijevića, koji je živeo u Nemačkoj, Italiji, držao predavanja u Americi i zbog koga su dva puta prekršene sankcije međunarodne zajednice prema tadašnjoj Jugoslaviji. Ja sam čovek sa lokala i meni je mnogo važnije da svoje potrebe mogu da rešim tu, u svojoj neposrednoj blizini, a ne da zavisim od nekih udaljenijih centara.

Dinko Gruhonjić: Hvala ti, Pavel. Sada ćemo da otvorimo malo drugačiji segment i pitaćemo Željka Žilnika o onome što bi se moglo nazvati kulturna decentralizacija. I uopšte o kulturi koja sve manje postoji u pravom smislu te reči. Jer, neki dan sam bio na preš konferenciji dizajnera Mirka Ilića iz Njujorka koji je govorio upravo o tome da u našim medijima ne može da pročita ništa o talentovanim mladim umetnicima iz Srbije i konkretno iz Novog Sada koji su, kako je on rekao, prisutni i pojavljuju se u Njujorku. I ne samo da se pojavljuju nego su i vrlo uspešni. Dakle, kod nas se kultua gura na marginu. To se odnosi i na Novi Sad i na Vojvodinu, koji su u tom smislu ne samo provincijalizovani, nego i autoprovincijalizovani. Ostaje činjenica da vi, Željko, vrlo retko imate premijere svojih filmova u Novom Sadu. Da li delite to mišljenje o autoprovincijalizaciji Novog Sada, da ne tužimo uvek samo taj nesrećni Beograd.

Želimir Žilnik: Moram da kažem da sam u prvom momentu, kada sam bio pozvan da govorim na ovoj tribini, pomislio da sam među ovom grupom eksperata u stvari najveća neznalica i imao sam utisak da treba da odbijem učešće jer nisam stručnjak za temu. Međutim, onda sam se setio jednog iskustva iz filmske prakse. Kad sam bio vrlo mlad, tokom šezdesetih godina, po našim filmskim studijima je boravilo mnogo stranih ekipa koji su radili koprodukcije. Bilo je tu Italijana, Nemaca, Amerikanaca i tako dalje. I ja sam se rasptivao u tim velikim filmskim ekipama šta su funkcije i koje su odgovornosti koje nosi svaki član te ekipe. Tada sam video da se jedan od ljudi “svugde muva” i činilo mi se da je vrlo važan deo priče, ali se ne prihvata ni jednog alata. Kada sam pitao šta on radi, rekli su mi da je to osoba koju zovu “negacio” i da je on tu da na svaku odluku ili zamiso prvo kaže „pa, nemojte, razmislite još malo o tome”. Rekli su mi da je on vrlo važan zato što ekipu i donosioce odluka uvek natera da se preispituju i razmisle da li su se dobro zaleteli pravcem kojim su krenuli. U tom smislu, ja ću ovde da budem negacio.

Zašto? Zato što je kultura u vrlo protivrečnoj situaciji. Svako ko se bavi umetnošću i kulturom teži da se pažnja fokusira na njega i da ipak ima tu najreprezentativniju publiku koja se nalazi u centralnim gradovima države. Otuda je, na primer, u Francuskoj kulturni centar u Parizu, u Britaniji je to London i retko ćete čuti da neko otvara pozorište u provinciji ili da je neko mnogo uspeo u nekom malom gradu. Sa druge strane, kada pogledate istoriju evropske kulture, vidi se da je veliki broj značajnih dela i umetnički važnih dostignuća napravljen od strane ljudi koji nisu bili u tim histeričnim situacijama velikih gradova gde ne samo da ima mnogo podsticaja nego i mnogo snažnih onemogućavanja.

Kada se setim mog ličnog iskustva iz kinematografije, mogu da kažem da je ogromna prednost na mom početku bila u tome što smo mi u Novom Sadu sredinom sedamdesetih godina imali formirano jedno filmsko preduzeće koje nastalo baš iz regionlanih potreba. To preduzeće se zvalo „Neoplanta film“. 1965. godine Dunav se jako izlio i napravio velike štete po vojvođanskim atarima, pa su i neki gradovi bili ugroženi i pokrajinska vlast je ulagala velike napore da popravi tu lošu situaciju – od investicija pa do organizovanja radnih akcija u kojima bismo vrećama peska ili izgradnjom nekih malih nasipa pokušali da onemogućimo da poplave budu još štetnije. Ja sam bio u Novom Sadu, pa sam branio Novi Sad, ali poplava je bilo po celoj Vojvodini. U vezi sa tim su bili angažovani svi resursi, pa i sredstva informisanja, kako bi se to nekako dokumentovalo i kako bi se građani informisali o tome. Dakle, to je bilo ‘65. godine i televizija se još uvek nije ustalila.

Tehnička komplikacija je bila dovesti beogradsko preduzeće „Filmske novosti“ da registruje taj stepen devastacije, pa i na neki način da registruje sve ono što se u tom momentu radilo na odbrani od poplava. I tada je Izvršno veće, protivno tadašnjoj kulturnoj politici, koja je bila centralizovana – i filmska proizvodnja se nalazaila samo u glavnim gradovima svake republike – registrovalo dokumentarno filmsko preduzeće u Novom Sadu. Ta grupa ljudi je napravila nekoliko sjajnih materijala i dokumenata o toj poplavi. I odmah nakon toga, od te grupe ljudi stvorena je grupa profesionalno zainteresovanih filmadžija koji su počeli da rade kratkometražne dokumentarne filmove. U toj grupi sam bio i ja, naravno.

S obzirom na to da smo bili okrenuti nekim specifičnostima vojvođanskih terena, kultura i različitosti, mi smo samo za nekoliko godina, od ’65. do ’68. godine, napravili firmu sa filmovima najistaknutijih kvaliteta na domaćoj sceni koja je imala izuzetno snažnu dokumentarnu produkciju. Domaća scena je u to vreme bila veoma dobra i razvijena i jednu od najboljih škola dokumentarnog filma bila je baš kod nas (beogradska i zagrebačka škola). Međutim, nas trojica – četvorica iz “Neoplante” konstantno smo tih par godina dobijali najveći broj nagrada i u zemlji i u inostranstvu. Eto vidite šta znači mogućnost osloniti se na lokalne resurse i na kreativnost pre svega, a ne samo na laktanje za uspeh.

Na žalost, vrlo brzo i to ’69. ili ’70. godine se desilo obustavljanje tog autorskog rada, odnosno autorskog individualizma. To se desilo, ne zbog situacije na lokalu, već zbog zemljotresa koji se desio u “celoj zgradi državnog socijalizma” okupacijom Slovačke. To je bilo posebno značajno, jer je Čehoslovačka krenula istim tim jugoslovenskim stopama nezavisnog socijalizma, pa se ovašnjim vlastima činilo da možda daju previše slobode. Na to je uticala i kritička svest mladih generacija ispoljena na studentskim demostracijama. U toj situaciji u kojoj se pojavljuje talas rigidnosti, lokalna sredina se pokazala na neki način rigidnija nego neke veće sredine. Mnogo veći broj autora iz Vojvodine je u tom periodu od ’69. do ‚71. godine bio kritikovan, eliminisan sa javne scene, a filmovi, ne sudski zabranjeni, nego zabranjeni takozvanim partijskim odlukama.

Na tom primeru koji se desio u tih pet godina, mi možemo da vidimo kako ovo što danas nazivamo “decentralizacija” može da deluje sa jedne strane veoma podsticajno i da razvije neke kreativne resurse, a sa druge strane kako može da deluje i veoma rigidno i da vrlo lako podseče ono što se u maloj sredini isticalo iznad drugih.

Ja sam neposredno posle toga bio u prilici da moram da odem iz zemlje. Naši pasoši tada su bili validni i sa njima se moglo ići maltene po celom svetu. Ali, nije to bilo kao na primer u Rusiji, kada su Solženjicina stavili na avion i proterali ga u Sibir, nego sam ja sam video da ovde za mene nema posla i da ja nemam mogućnosti nigde i nikome da se javim za posao. Ta rigidnost je bila i administrativno artikulisana. Dobio sam pismo od pokrajinskog sekretara za kulturu Borisa Kovačeka, koji je inače istaknuti vojvođanski intelektualac. U pismu je pisalo: „Druže Žilnik, s obzirom da su vaši filmovi odstranjeni od javnosti i sredstava javnog informisanja, mi vam oduzimamo status slobodnog umetnika, a s tim u vezi i socijalno osiguranje, pa vi više niste socijalno osigurani“. Na ovom primeru hoću da kažem da kada u malim sredinama dođe do te rigidnosti, onda je ona potpuna i totalna.

I tako sam napustio zemlju i zadesio se posle nekoliko meseci u Nemačkoj, gde sam sa filmovima koje sam radio u Neoplanti bio veoma dobro primećen na nemačkim festivalima. Osvojio sam već i velike nagrade kao što su gran pri (grand prix) na velikom dokumentarnom festivalu koji se zove Oberhauzenski festival, pa zatim gran pri na velikom Berlinskom festivalu. Pred tim kolegama iz inostranstva sam se našao u situaciji u kojoj je bilo nemoguće govoriti o Vojvodini i Jugoslaviji kao o zemlji zabrana i restrikcija, jer je to bila zemlja o kojoj se brujalo. O njoj se govorilo kao o zemlji specifičnog socijalima, plavog mora i dobrog sunca. Ja sam shvatao to, pa sam samo govorio da samo došao u Nemačku da pratim život gastarbajtera, jer reći ’72. ili ’73. godine da si zabranjen u Jugoslaviji bilo je kao kada bi sada došao neko iz predivne južne Francuske i rekao nam da su tamo na snazi staljinističke mere.

Dakle, sa kolegama producetntima i filmskim kritičarima radio sam jedan dokumentarac u Esenu i u Kelnu i kada sam ga završio, oni su mi rekli da se nećemo tu zaustaviti i da se pripremim na selidbu. Kada sam pitao gde se selimo i gde ćemo to sledeće raditi, oni su mi rekli da idemo u Bavarasku. Začudio sam se, jer svi znamo da je ta Bavarska najkatoličkiji deo Nemačke, dok u drugim krajevima ima dominantan broj protestanata, i znamo da je u to vreme u Bavaskoj vladao dosta konzervativan ali moćan političar Franc Jozef Štraus (mislim da je tada u saveznoj vladi bio ministar vojske). Zato sam se ja pitao šta ćemo u Bavarskoj, koja je zemlja pod uticajem Vatikana i tek tu nikako neću biti prihvaćen. Ali su mi objasnili. To je zemlja koja je najjužnije i koja kao i sve ostale nemačke republike, odnosno pokrajine ima sopstvenu kulturnu politiku i svoje Ministarstvo kulture. I za mesec ili dva se u samom Minhenu počeo okupljati najznačajniji deo nemačkih filmskih autora. Bili su tu Fasbinder, koji je iz Bavarske, Kluge, Verner Hercog, Edgar Rajc, Sibeberg itd.

Oni su rekli da, bez obzira na uticaj te katoličke partije, postoji velika otvorenost prema kulturnoj politici i da oni žele da budu prva republika po ulaganju i pomoći za kulturu. To se dešava iz zbog nekih istorijskih referenci i nasleđa, jer je Bavarska najbliže Italiji i italijanska renesansa iz srednjeg veka je u najvećoj meri sitgla do nje i uticala na nju. Čuli ste verovatno i za njihovog kralja Ludviga, koji je bio veliki slikarski mecena, te u Bavarskoj postoje sjajne galerije i tradicija podsticanja kulture. No, da napomenem, pošto je blizu više granica i ima privredni potencijal, u Bavarskoj se nije gajila samo kultura, nego se naginjalo i ka tome da se ulaže u nove tehnologije. Znamo da BMW, koji ima jedan od najatraktivnijih i najmodernijih automobila, ima fabriku u sred Minhena.

Tako se procvat filmske industrije, kakav sam imao prilike da početkom sedamdesetih doživim u „Neoplanti“ u Novom Sadu, tek krajem sedamdesetih desio i u Bavarskoj i u tom konzervativnom Minhenu. Film je u Bavarskoj rađen na svetskom nivou i taj novi nemački film je prerastao u čitav novi nemački filmski talas, koji je neverovatno dobro primljen i u Americi i ostatku Evrope. To pitanje regionalizma je pitanje koje može da imati i veoma dobrih strana, a sa druge strane može da se pretvori u provincijalizam i dogmatizam.

Dinko Gruhonjić: Da li je onda moguće stvarati takve kulturne institucije i preduzeća kakva je bila „Neoplanta“ bez institucionalnog okvira koji predstavlja jednu institucionalnu autonomiju? Da li je moguće u sadašnjoj Vojvodini napraviti nešto slično što je postojalo ’66. godine, pa makar to bilo u socijalizmu?

Želimir Žilnik: Moje iskustvo je da u ovako malim zemljama kultura ne može da živi od tržišta. Premalo je. I u evropskim zemaljama kultura dobija izvesnu, manju ili veću pomoć od strane budžeta. Tu političari jednostavno moraju da budu ili dovoljno kultivisani ili vizionari. Ja se sećam te atmosfere iz sredine šezdesetih godina, kada su kulturnu politiku vodili neki naši ljudi koji su imali zaista domaćinski duh. Sećam se da je direktor Srpskog narodnog pozorišta (SNP) bio Miša Hadžić, Sremac koji je bio učitelj, ali koji se dodatno obrazovao i uložio celog sebe u posao direktora jednog teatra. On je SNP vodio kao svoju familiju sa idealom da je Novi Sad grad koji je uvek uspevao da bude centar kulture i da srpsku kulturu drži na zavidnom nivou. On je od SNP-a i Sterijinog pozorja, zajedno sa tadašnjim ministrom kulture Rašom Radujkovim, napravio centar pozorišnih zbivanja bivše Jugoslavije.

I ne samo to! Oni su potpuno preokrenuli repertoar jugoslovenskih pozorišta tako što su napravili festival domaće drame i na taj način neverovatno stimulisali domaće dramsko stvaralaštvo. Bez Miše Hadžića i Raše Radujkova, naših domaćinskih ljudi, to ne bilo moguće. Novi Sad je iskoristio svoj položaj da nije ni Beograd ni Sarajevo, ni Ljubljana, u kojima bi sigurno bilo isticanja etnocentrizma. Iskorišten je taj položaj multikulturalne sredine da se od Novog Sada napravi mesto okupljanja svih iz cele zemlje. To ne bi bilo moguće bez vizionara.

U međuvremenu je kroz pokrajinsku administraciju prošla serija tih političkih “aparatčika”. Navešću jedan primer toga. Naime, 1997. godine, kada je potpisan Dejtonski sporazum i kada je u eks Jugoslaviji delovalo da je “klanica” stala, odlučio sam da napravim prvi eks jugoslovenski film čija bi se radnja odigravala u svim krajevima bivše zemlje. Smislio sam priču koja se zvala „Kud plovi ovaj brod“ u kojem sam zamislio da uzmem jednog stvarnog fašistu za glavnog junakam – jednog matorog italijanskog Musolinijevog vojnika – koji je ceo život bio opterećen porazom i sramotom koju su italijani sebi doneli podržavajući Musolinija. U filmu, on se kao matori sedemdesetpetogodišnjak žali svojoj majci u Trstu: Mama, eto bili smo budale, bili smo fašisti, bili smo zločinci i zato što sam u tome učestvovao ni jedna žena se nije za mene vezala. Majka mu odgovara: Sine, ti imaš tek 75 godina. Idi na Balkan! Oni su se poklali i zaboravili su vaš fašizam i postali su još gori. Tamo ćeš sigurno naći ženu. Oni sada o Italijanima i Austrijancima govore kao o svojim “novim prijateljima”. Uzmi tatin šinjel.

Tata je bio Austrougarski oficir u Trstu, a oni sada o Austrougarskoj govore kao o idealu, i idi od Istre, Zagreba, Novog Sada, pa sve do Cetinja. I krenem ja da radim na tom filmu, ali pošto nije bilo para, ja sam ga radio tako što sam pisao prijateljima po svim krajevima bivše Jugoslavije da bih hteo da dođem sa filmskom ekipom, ali da nemamo novca, već samo želju da film napravimo. Ponudio sam im da nam finansiraju snimanje u trajanju od nedelju dana i da nas ugoste i daju malo klope, a mi ćemo im dati prava da fim emituju i zarade od njega u svom kraju. I dobijem pozitivne odgovore sa svih strana. Bilo je čak teško snimati film na taj način, jer je svugde gde sam sa tom novosadskom ekipom krenuo, narod je počeo da nas dočekuje kao svoje najrođenije i ekipa je počela da mi se napija! Ne izlaze iz podruma! U tom smislu i mislim da su ovi ratovi bili nametnuti od strane vladajućih ludaka. I snimimo mi ceo film i u Crnoj Gori na dvoru knjaza Nikole i u Hrvatskoj i u Bosni. Tada sam konačno došao do Vojvodine u kojoj nisam imao kome da se obratim. Tu sam sam, a bez novca. U to vreme je bila još aktuelna Miloševićeva vlast, JUL-ovci i svašta nešto. I, budala, ja odem kod ministra kulture Vojvodine. Kažem mu da radim film koji dosta dobro ide i da nemam kome u Vovjodini da se obratim. Potrebno nam je 15 – 20 hiljada maraka da organizujemo snimanje od nedelju dana u Novom Sadu da bi film obuhvatio i neke vojvođanske situacije. On se začudi da li sam dobro rekao 20 hiljada, i pita da nisam možda mislio 200 hiljada! Rekao je da to nije baš nikakav problem, te mi dade jedan papir – evo ti, potpiši.

Ja, kakav sam blesav, uzmem da pročitam pomislivši u sebi kako je moguće da imaju već spremne te ugovore?! Pročitam, kad no piše „Pristupnica JUL-u. Ovim se obavezujem da pristupam Jugoslovenskoj levici i da ću sve svoje obaveze redovno ispunjavati…“ Ja mu kažem: gospodine ministre dali ste mi pogrešan papir! Na to me on pogleda i kaže da mi je dao pravi papir i da pare ne mogu da dođu dok taj papir ne potpišem. Ja, razume se, nisam potpisao taj papir, a pare naravno nisu nikad došle.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Željko! Mirko, uloga crkve u decentralizaciji je na veoma visokom nivou i zapažena je. Kada se očekuje selidba patrijaršije nazad u Sremske Karlovce?

Mirko Đorđević: Nekoliko reči o tome. Kada sam video temu koja govori o decentralizaciji, pitao sam se da li tu ima uopšte mesta za razgovore o crkvama, jer ako ima centralizovanije organizacije po svojoj prirodi, to je svakako crkva. Bilo koja, pa i Srpska pravoslavna crkva (SPC). Iz toga sam hteo da izvučem zaključak da sam suvišan na ovim razgovorima. Pokazalo se međutim da nije tako, jer evo u okviru ovih političko – filozofskih koncepcija centralizacije i decentralizacije traju velika i vrlo dramatična previranja u SPC i drugim crkvama. Sa televizije ovih dana ne silaze vesti o Islamskoj verskoj zajednici i njenom raskolu. To je vrlo ozbiljno pitanje. Pred ovakvim pitanem sam u situaciji da moram voditi računa da se ne otisnem previše u istoriju, što bi bilo zamorno i dosadno, ali stvari treba postaviti na svoje mesto i ovde moram nešto da kažem o Vojvodini. O ulozi crkve imam dve napomene iz današnjeg ugla. Crkva je, a ovde mislim na SPC, sada vodeća opoziciona snaga u državi i ni jedna druga partija, ni radikali, pa ni famozni doktor Koštunica, nisu joj dorasli. Sada je patrijarh – vodeći opozicionar!

Crkva se protivi svakoj decentralizaciji, jer je po svojoj prirodi centralizovana. Navešću vam samo nekoliko primera. Danima kruži stari paradoks u beogradskim, ali i vojvođanskim novinama da je patrijarh Arsenije Čarnojević 1600. godine doveo Srbe sa Kosova u Evropu. A sadašnji patrijarh Irinej bi hteo da pokupi sve Srbe i da ih vrati na Kosovo, jer po jednoj suludoj misli doktora Koštunice – svi su Srbi rođeni na Kosovu. On to sasvim ozbiljno tvrdi, a inače, on nije uopšte rođen na Kosovu, već je Hercegovac i na Kosovu je retko bio. Tako se ovde otvara to pitanje i njegova istorijska dimenzija.

Ovde dolazimo do još većeg paradoksa – do 1920. godine, u vreme kraja Prvog svetskog rata, stvaranja kraljevine SHS i Austrougarske imperije, SPC ovakva kakva je danas uopšte nije postojala. Tek 1920. godine je dobila strukturu koju danas ima. Do tada je postojala SPC u Bosni koja se zvala Dabrobosanska mitropolija i koja je bila pod jurisdikcijom Carigrada. Postojala je Crnogorska pravoslavna crkva koja je bila autokefalna. Što se tiče crkve u Vojvodini, ona je do 1920. godine imala najviši stepen od svih pokrajina – Patrijaršiju. Beograd i uža Srbija tada su imali tek mitropoliju. Nakon toga izvršena je centralizacija na čisto političkoj osnovi, međutim, ona poslednjih godina počinje da puca.

Zašto ona puca? Kada se raspada država – raspada se sa njom i crkva zato što je ona ustrojena na strogom principu centralizacije koji se poklapa sa državnom političkom centralizacijom. I u vreme Titove Jugoslavije SPC je postojala u tom obliku na teritoriji cele SFRJ. Sada, nakon ratova i raspada zemlje, imamo Makedonsku pravoslavnu crkvu koja neće da čuje za Beograd, zatim imamo u Hrvatskoj pokušaj osnivanja Hrvatske pravoslavne crkve, imamo u Crnoj Gori Crnogorsku pravolsavnu crkvi i tako dalje. To je taj večni princip koji kaže da se pravoslavna crkva treba vezati za državu i ostati sa njom u vezi. Ta veza puca upravo na ovom problemu centralizacije i decentralizacije. Sa jedne strane centralizacija stvara crkvu, ali ona vredi dok postoji država koja je centralizovano ustrojena. Onoga momenta kada državni centralizam nestane (ili u prevodu kada su nastajale nove drzave raspadom bivše Jugoslavije), puca i crkva. Istorijsko iskustvo hrišćanstva pokazuje da je princip decentralizacije u crkvi dobra garancija za očuvanje njenog stvarnog jedinstva, pa stroga centralizacija može da važi samo do određenog stepena.

Želim da van spomenem još jedan primer. Vi znate da je pored ustrojstva koje sam već prethodno pominjao, zvanična ideologija crkve – Svetosavlje. A šta je to zapravo, nikom nije dovoljno jasno. Moja prva napomena bila bi da to sa Svetim Savom iz 12. veka nema nikakve veze. Nigde u njegovim spisima to ne postoji. Svetosavlje je kao ideologija nastalo u Vojvodini, u Austrougarskoj. U toj je državi bila uspostavljena potpuna decentralizacija i to je vojvođansko svetosavlje nastalo kao kulturna ideja. Ono se potpuno razlikovalo od ovog svetosavlja, koje danas propovedaju iz Beograda. Otuda je i otpor prema njemu.

Kada se pre godinu-dve postavilo pitanje obnavljanja Statuta Vojvodine, prvi otpor je došao iz crkve koja je govorila da je to separatizam. A zaboravlja se da je Vojvodina do 1848. godine i tokom 1849. godine imala u sklopu Austrije i školsku i crkvenu autonomiju, a pune dve godine imala je i političku autonomiju i izdavala pasoše. Zvala se Vojvodovina. Izdavala je pasoše i bila međunarodno-pravni subjekat. Sada vam je, verujem, jasnije u kakvom se škripcu danas nalazimo. To što se sada hoće je centralizacija kao politička floskula koja ne daje rezultate. Zato je ovde crkva dobila primarno političku funkciju i ona je na strani stroge centralizacije koja ne daje nikakve rezultate jer ova zemlja se potpuno raspada.

Pokazalo se na primeru Kosova i Artemija da taj princip centralizacije ne ide. Tu postoji još jedan neverovatan paradoks. Artemije je išao linijom stroge centralizacije i tu je pretrpeo debakl. Crkva ga je isključila iz svojih redova jer je on hteo da Kosovo sastavi sa Srbijom, a proces raspada se kobno odražavao na to pitanje. Tu imate jednu jedinu pametnu sintagmu. Ovo što SPC govori iz dana u dan o Kosovu, sve od 2003. i onog njihovog memoranduma, apsolutna je besmislica i neće dati nikakve rezultate. Crkva na Kosovu treba da se brine samo o svom statusu i odnosu sa vlastima, a ne da ona vraća Kosovo u Srbiju, jer to je nemoguće. Pravilo u crkvi koje upućuje na mudru ideologiju decentralizacije glasi: crkva treba da se opredeli i sporazume sa postojećim vlastima kakve god one bile, a ne da se opredeli za centralizovanu politiku zemlje matice sa kojom de fakto nema više nikakve veze. Otuda i ovaj paradoks da je patrijarh danas vodeća opoziciona snaga uz radikale i Koštunicu. Jedino rešenje, a o tome bismo mogli satima da diskutujemo, bila bi decentralizacija za koju u svakoj crkvi ima osnova. Svaka eparhija bi trebala da bude do te mere decentralizovana da može da vrši svoju misiju na tom terenu, jer je to jedini način da opstane. U protivnom dolazi do raspada i političkog kolapsa.

Imam još jednu malu napomenu. Crkva je po ustrojstvu monarhijalno ustrojena, ali nikako nije monarhistička. Po ustrojstvu jeste monarhijalna – na čelu je poglavar, pa niži činovi i tako do najnižih. Nevolja naše crkve je ta što ona hoće da bude monarhijalno centralizovana, a monarhije odavno nema.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Teofil Pančić, novinski pisac
Pavel Domonji, politikolog
Miroslav Prokopijević, ekonomski ekspert

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Hol Gradske uprave, Pančevo
Četvrtak, 13. oktobar 2011, sa početkom u 19,30 časova

Nenad Živković: Dobro veče i dobro došli. Želim da vam zahvalim što ste se večeras odazvali pozivu organizatora ove tribine. Kao što i sami znate, večerašnji događaj organizuju NDNV i Građanska akcija Pačevo kao lokalni partner, uz podršku Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Večeras ćemo govoriti o jednoj temi koja je sticajem okolnosti poslednjih meseci postala izuzetno atraktivna. To je decentralizacija. Meni lično situacija liči na onu od pre 20 godina ili više kada je u tadašnju Jugoslaviju stigla ideja, tj. pojam ekologije i zaštite životne sredine, pa je na samom početku bilo mnogo šumova u informacijama šta je to zapravo i šta ta ekologija zapravo znači. Šta sve ona podrazumeva. Dvadeset godina kasnije imamo u Srbiji i Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Mi se, sudeći po ovome danas, nalazimo na početku jednog dugog procesa, neki bi rekli, dugog marša kroz institucije, dok za početak ne budemo prvo definisali pojmove. O tome svemu večeras će nam u Pančevu pomoći naši gosti. Zadovoljstvo mi je da vam predstavim Miroslava Prokopijevića, ekonomskog analitičara, Pavela Domonjija, koga smo najavili kao političkog analitičara, ali on odnedavno ima novo zaduženje u promociji ljudskih prava u Srbiji i Vojvodini, Mirka Đorđevića, koji je publicista i sociolog religije, a višestruki pobednik u Pančevu Teofil Pančić sedi sa leve strane moderatora ove tribine. Zato ću sada podijum i mikrofon prepustiti svom kolegi Dinku Gruhonjiću, koji je inače još uvek predsednik NDNV-a. Hvala vam na pažnji. Pozivam vas i apelujem da aktivno učestvujete u raspravi i da ako u bilo kom trenutku imate neku ideju, pitanje ili zapažanje, slobodno ga iznesite. Dinko, izvoli!

Dinko Gruhonjić: Hvala puno, Nenade. Kao i uvek, dobra dobrodošlica u Pančevu. Izvinjavam se vama koji stojite, premda to daje jednu dimenziju gužve u ovom prostoru. U svakom slučaju, ima nas ovde večeras dovoljno da možemo da kažemo da nismo apatični. Dakle, ja sam još uvek predsednik NDNV-a, a u pripremi je promena Statuta po kojoj ću biti proglašen doživotnim predsednikom, bez ograničenja mandata (smeh).
Mi opet pričamo o decentralizaciji i što bi rekli naši političari: zar nemate pametnija posla sada kada su barikade na severu Kosova i kada čitava zemlja kipi kao ekspres-lonac. Evo, sada ćemo dobiti i kandidaturu za Evropsku uniju i u ovako “teškom” momentu za naciju, mi smo odlučili da ga još više otežamo. Nedavno je u Novom Sadu bio jedan političar koji se deklariše kao proevropski i pričali smo o platformi te političke partije za predstojeće izbore. Njih je zanimalo kako će proći u Vovjodini i kakav im je rejting. Ja sam ga pitao – pa dobro, kakva ti je platforma za Vojvodinu? On je rekao: Vojvodina je još uvek najmoderniji deo Srbije (rekoh, dobro, nije više najbogatiji, ali najmoderniji jeste) i vi treba da pomognete u modernizaciji Srbije. Ali, morate malo da se strpite. Rekao sam na to: mogao si upotrebiti bilo koji drugi glagol osim „strpeti“, jer nama od 1988. godine govore da se strpimo. Prvo smo se strpili zbog „jogurt revolucije“, pa smo se strpili zbog Kosova, pa zbog Slovenije, pa Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa opet Kosova i Crne Gore… e sad zbog Evropske unije, barikada i tako dalje. Rekao sam mu da uopšte ne izlazi na izbore, a pogotovo ne u Vojvodini, jer u Vojvodini sigurno neće proći ni osvojiti ni jedan posto glasova sa takvom platformom.
Moj utisak je da situacija nije baš sasvim tako crna, uprkos apatiji koja navodno vlada među ljudima, samo kada bi postojao neko da artikuliše to sveopšte nezadovoljstvo političkim elitama. Mi smo vam podelili jedan papir koji ima jedan vrlo revolucionaran naslov „Poziv na pobunu“, protiv obnavljanja prošlosti. To je papir koji je proizašao iz sastanka u Beogradu pre dva dana, gde je bilo oko 25 predstavnika, uslovno rečeno, građanske Srbije, koji isto više ne bi da ćute i koji bi da krenu u konsenzualnu akciju protiv političke elite koja očigledno živi u nekakvoj paralelnoj stvarnosti.
Da se mi vratimo našoj temi – decentralizacija. Čekajući decentralizaciju, Vojvodina je, po nalazima državnog Zavoda za statistiku, svrstana u red nerazvijenih regiona. Sada sam našoj mladoj koleginici, koja je bila jako mala u to vreme, rekao – kada smo ulazili u Pančevo – da je ovo bio grad koji je imao najveći BDP u bivšoj Jugoslaviji i koji je imao veći BDP od recimo Crne Gore. Ona je oduševljeno rekla kako je to super. Da, to je bilo super, ali time je današnja priča još tužnija.
Sve u svemu, za početak pitam gospodina Prokpijevića da sa ekonomskog aspekta porazgovaramo malo na temu decentralizacije. U svetlu evropske kandidature, da li će ovaj proces uticati na ovu zemlju da spusti odgovornost o staranju za novac i na neke druge nivoe osim centralnog?

Miroslav Prokopijević: Dobro veče. Ja nisam bio u Pančevu jedno dve-tri godine, mada su me zvali sa vaše televizije, ali nisam mogao da se odazovem. Dakle, odgovor na Dinkovo pitanje je da, što se tiče Evropske unije, Srbija u nju može da se priključi ovakva kakva jeste kada je u pitanju decentralizacija. Evropska unija od svojih članica ne traži da budu strukturirane na određen način, ni što se tiče nivoa vlasti, ni lokalnih jedinica vlasti, ni regiona i federalnih jedinica. Ona to uopšte ne traži, ali ono što ona podstiče i preporučuje jeste da se zemlje decentralizuju, jer se smatra da demokratija “prilično teško hoda” sve dok ne siđe do najnižih nivoa vlasti. Sa druge strane se smatra da je decentralizacija pogodna za ekonomski razvoj. Sem toga što decentralizacija ima pozitivne aspekte, moram da vam kažem da decentralizacija nosi i određene rizike. Ali, to nisu ovi rizici koji se pominju kod nas, kao što su raspad zemlje i separatizam. Ne to. To nije rizik. Glavni rizii se kriju u tome da lokalna administracija i administracije nižeg nivoa budu nekompetentne. Lakše je imati jednu kompetentnu centralnu administraciju nego mnogo lokalnih. Rizik je u potrošnji i zaduživanju. To je problem koji sada vidite u Španiji. Problem koji su imale mnoge opštine u Mađarskoj jeste taj da su išli “grlom u jagode” i da su neke zbog toga bankrotirale, a u Španiji je nastao malo veći problem, jer su opštine i provincije davale zemljište maltene u bescenje samo da bi privukle investitore. Oni su tada masovno dolazili i gradili, banke su im davale kredite i sada te silne nekretnine nema ko da kupi. I to je sada problem koji mora da rešva centralna španska vlada, a bojim se i Evropska unija.
Dakle, decentralizacija ima i neke rizike i zato je moja preporuka i sugestija da se decentralizacija mora vrlo brižljivo i pametno izvesti. Nema potrebe da se uradi sve odjednom, nego lagano, korak po korak. Decentralizacija ne mora da bude simetrična, može da se primeni i asimetrija. Ali svakako treba izbeći amaterske verzije decentralizacije. U stvari, bojim se da vlasti sa ovakvim tretmanom decentralizacije i time što puštaju neke stranke da se istrčavaju sa svojim programima, u stvari žele da na primerima nekih pogrešnih koraka posle mogu da kažu: eto, rekli smo da ta decentralizacija ne valja, vidite kakvi su problemi nastali i tako dalje.
Ovo što je odobreno opštinama da zadrže više novca, bilo bi zapravo fer da se kaže da im se vraća deo sredstrava koji im je oduzet 2009. i 2010. godine, pod izgovorom da je finansijska kriza i da država nema para. Tako je na lokalu potrošnja 2008. godine bila 2,2 milijarde, kada se saberu svi gradovi i opštine u Srbiji, a 2009. godine je bila – samo 1,8 milijardi evra. Znači čak 20 odsto manje. Međutim, ta sredstva su data pod drugim obrazloženjem, i to dovodi do toga da se u datom procesu decentralizacije ne zna šta je sledeći korak.
Kada god radite nešto, treba da predvidite da, na primer, posao ima pet koraka i tačno da definišete koji su to koraci, a ovde to ništa nije urađeno i ostaje da shvatimo da je to samo rezultat jedne političke i ad-hok nagodbe. Pogledao sam za Pančevo podatke. Na vašem sajtu nema ni budžeta, nema ni koliko on iznosi, ni struktura budžeta, makar u generalnim crtama, a to naravno svaka pristojna opština treba da ima na sajtu. Tu nema ništa što je tajno. Ako imaju drugi gradovi, ne vidim zašto ne bi imalo i Pančevo. Tako da ja sada ne znam tačno koliki je budžet.
No, prema ovom novom zakonu, Pančevo treba da dobije 4 odsto više sredstava, što iznosi 8,5 miliona evra. To bi značilo da je budžet negde oko 19 miliona evra. Međutim, po jednoj drugoj računici, koja je sada u parlamentu i koja je nezvanična, ta cifra neće iznositi 8,5 miliona evra za celu godinu, jer je za tri zadnja meseca predviđeno 1,3 miliona. Kada to pomnožite sa 4, dobićete 7,6 miliona. Bojim se da će biti i manje od toga. Što se tiče samog Pančeva, i time završavam, prosečna plata u Pančevu je trenutno 41.548 dinara, podatak za maj, i to je otprilike negde oko 20 odsto iznad proseka Srbije. Da li je to dobro ili loše, ne znam da vam kažem. Mogu da vam kažem da je to više od Inđije za celih 15-16 hiljada. Znači, Inđija ima prosečnu platu od oko 28-29 hiljada dinara, ali ja verujem da bi svaki opštinski aktivista i možda mnogi građani radije želeli da žive u Inđiji nego u Pančevu iz vrlo prostog razloga što u Inđiji nezaposlenih skoro uopšte nema. U Inđiju je, od ukupnih investicija koje su došle ove godine u Srbiju, uloženo oko 20 odsto. Dakle, 20 odsto od srpskog totala. To bi značilo da je svaki peti evro praktično završio u Inđiji. Inđija ima mnogo novih radnih mesta, malo nezaposlenih, veliku perspektivu za razvoj, ali i mnogo loše plaćenih radnih mesta. Vaša ovde su verovatno bolja zbog strukture privrede.
I da zaključim. Jedna stvar o kojoj treba da razmišljaju ovi na lokalu – decentralizacija se isplati razvijenim opštinama. Decentralizacija se ne isplati nerazvijenim opštinama i regionima, a ni federalnim jedinicama. U Španiji Andaluziju ne možete da naterate da prihvati bilo kakvu decentralizaciju, jer oni znaju da će biti manje para ako to prihvate. Dinko, zahvaljujem.

Dinko Gruhonjić: 2006. godine je usvojen Ustav Srbije i mi smo tada u Vojvodini bojkotovali taj dokument. Ta bojkot-kampanja je uspela zapravo na celoj teritoriji Srbije, ali u Vojvodini je to i zvanično. Međutim, izreka kaže da “ono što se grbavo rodi, to vreme ne može da ispravi”. Pavele, da li je uopšte, po tvom mišljenju, uz takav Ustav moguća decentralizacija i ne samo decentralizacija, već i modernizacija Srbije u svakom smislu.

Pavel Domonji: Moram da te ispravim. Ja mislim da je Vuk Drašković, koji je tada bio ministar spoljnih poslova, rekao istinu o referendumu u Srbiji u razgovoru sa češkim ambasadorom. On je tada rekao da je Ustav u Srbiji dobio podršku od 48 odsto. Dakle, da nije prošao ni u Srbiji.
Miroslav je spomenuo da, kada hoćete decentralizaciju, morate da imate neke korene. Evo da vas podsetim, pre nekoliko meseci sam sasvim slučajno naišao na jedan dokument koji se zove “Ugovor DOS-a sa narodom“ iz avgusta 2000. godine. U tom dokumentu se govori o tome šta će nova vlast da uradi prvog dana, šta će da uradi u prvih 100 dana i šta će da uradi u prvoj godini. U prvoj tački tog dokumenta se pominju tri stvari: donošenje novog Ustava, autonomija Vojvodine i decentralizacija Srbije. Ustav je donet na skandalozan način i iz pogrešnog razloga, nema ni jednog autonomaša u Vojvodini koji je zadovoljan stepenom autonomije, a o decentralizaciji večeras razgovaramo na ovoj tribini zato što nije sprovedena.
Ja sam završio Fakultet političkih nauka i u političkoj teoriji zahtev za decentralizacijom spada u odbrambeni čin političkog delovanja. Zahtevajući decentralizaciju, vi se branite od nasrtljive vlasti koja hoće da reguliše svaku vašu aktivnost i vaš život.
Postoji jedan fantastičan primer koji to ilustruje. Opština Apatin želi da napravi pijacu. Da bi izgradili pijacu njima su potrebne dozvole. Da bi došli do dozvola oni moraju da obigravaju razna ministarstva. Kada se obratite minisatrstvima, to vam liči na galop sa puževima. Pošto nisu mogli da dobiju poslednju dozvolu, oni su odlučili da krenu preko partijskih linija da bi je na kraju dobili. Kada krenete preko partijskih linija, tu se već otvara prostor za korupciju. Dobili su i tu poslednju dozvolu, pomislili su da su rešili probleme, međutim problemi su tek tada nastali. Kada su pogledali sveukupnu dokumentaciju primetili su da je istekao rok dozvolama koje su prethodno dobili. Kada zahtevate decentralizaciju, vi hoćete da izađete iz neke prisilne nezrelosti u koju vas gura vlast i hoćete da utičete na uslove vlastitog života. I vidimo kako to u Srbiji ide veoma teško. Ja ne mogu direktno da odgovorim na tvoje pitanje, ali su ranije neki drugi ljudi govorili da Ustav ne pogoduje decentralizaciji.
Ali uz sve ovo decentralizacija ima puno prednosti. Kada je o korupciji reč, tu su mišljenja podeljena. Jedni autori kažu da decentralizacija smanjuje korupciju, jer je mnogo lakše otkriti ili teže prikriti, a drugi opet ističu da sa decentralizacijom ide korupcija zato što se disperziraju centri odlučivanja i tamo gde se odlučuje, tu je i veća mogućnost za korupciju. Ali znate šta, ja živim u Staroj Pazovi. Ja se tu lečim, idem kod zubara, imam problema sa vodovodom, sa kanalizacijom, rođen sam u Staroj Pazovi i verovatno ću i umreti u Staroj Pazovi, a najdalje gde sam u životu stigao jeste 30 kilometara naj jug i 40 kilometara na sever. Dakle, radio sam u Beogradu, sada radim u Novom Sadu, za razliku od Miroslava, koji je radio i živeo u Americi i zbog koga su, to verovatno ne znate, dva puta Amerikanci kršili sankcije koje su nametnuli Jugoslaviji. Ja živim u Staroj Pazovi i za mene je republika Srbija imaginarna zajednica. Suviše mi je daleko. Moji problemi su tu na lokalu i ja najveći deo svog života provodim na lokalu.

Dinko Gruhonjić: Mirko, vas ćemo zamoliti da nas informišete o tokovima decentralizacije unutar SPC i da li se tu u međuvremenu nešto novo desilo. Na primer, da li će Amfilohije postati crnogorski patrijarh. I uopšte, da li je po vašem mišljenju SPC simpatizer procesa decentralizacije Srbije?

Mirko Đorđević: Što se tiče decentralizacije i centralizacije, ja u celini usvajam ovo što su pre mene govornici rekli, jer to su doista principi kretanja u društvu, ali tu su i izazovi. Na ovu temu decentralizacije i centralizacije mislim, da jedva posle njih treba da govorim, ali mene obično pitaju kako stoje stvari sa ovom temom u crkvi.
Ja se uglavnom time bavim, jer to je institucija nezaobilazna u svakom pogledu. Prvo što ću reći, a nema ko me od novinara to nije pitao, kakva je to sad decentralizacija, pa još i u crkvi. I to pitanje zaista nije samo retoričko. To je veoma ozbiljno pitanje. Najcentralizovanije organizacije su hrišćanska i druge crkve uopšte, kao i verske zajednice, jer one počivaju na strogom principu hijerarhije i centralizma. One stoje na devet tačaka/stalaka koji se zovu “simbol vere”. Imate to u svakom crkvenom kalendaru. Kada se neko usudi da u crkvi makar i pomisli o nekoj decentralizaciji, uvek je tu spreman odgovor da je on otpadnik ili jeretik. Sve su to sinonimi za psovke koje ja obično ne izgovaram.
Kada neko pokuša da oformi neku tamo drugu, Crnogorsku pravoslavnu crkvu, znate i sami kakve se tu crkvene nevolje otvaraju i kakva se sve politička bura oko toga diže. Međutim, nije ovo pitanje koje mi je predsednik postavio ipak lišeno smisla, jer tu ima ozbiljnih problema sa takvim reperkusijama koje se prelamaju i na političkom i na ekonomskom planu i na planu državnoga ustrojstva. Tim pre što je crkva, kao što vidite u istraživanjima, još uvek na visokom mestu kao institucija kojoj građani najviše veruju. Odmah iznad generalštaba i policije.
Pomenuću još dve stvari koje su za ovu temu veoma interesantne i koje su izavale buru u javnosti koja se još nije stišala. Prvo – u posetu Srbiji i Crnoj Gori nedavno je došla jedna visoka crkvena ličnost. Taj se velmoža zove mitropoliti Ilarion iz Moskovske patrijaršije, a prezime mu je Alfejev. Ne zvuči mnogo slovenski, ali pustimo sada to na stranu, jer Rusija je zemlja sa stotinjak nacija. Taj velmoža je došao da pruži podršku mitropolitu slavnoga imena, Amfilohiju, u državi Crnoj Gori, da on suzbije jednu mnogo decentralizovanu crkvu koja je postala opasna, a zove se Crnogorska pravoslavna crkva. On je tu podršku pružio mitropolitu Amfilohiju, on iz Ruske pravoslavne crkve, u kojoj ni govora nema o decentralizaciji. On je doneo jednu formulu, koja verovali ili ne glasi: oni bi mitropoliji u Crnoj Gori dao konfederalni status i da ona bude decentralizovana od Beograda i od Podgorice, ali da ne bude decentralizovana u odnosu na Rusku crkvu. Ruska crkva je majka svim pravoslavnim crkvama, jer Moskva je po definiciji našeg rođaka Ivana Groznog i njegovog partijskog ideologa iz 15. veka – Treći Rim. Treći i poslednji Rim, jer taj se ideolog zvao Filotej. Moskva je poslednji i treći Rim, a četvrtoga neće ni biti. Eto, tako stoje stvari. Smisao ove priče sa visokim gostom nije u ovome.
Reč je bila o tome da je on ponudio neki oblik decentralizovane mitropolije crnogorsko – primorske. Kad je mitropolit Ilarion sa tako lukavom i mudrom porukom sleteo u Beograd, primili su ga ministar spoljnih poslova, “legendarni i neponovljivi” Vuk Jeremić i patrijarh srpski Irinej. Iznenađenje je odjeknulo kao bomba u javnosti. Mitropolit Amfilohije u Podgorici je usvojio ovaj princip decentralizacije na ruski način, a patrijarh je to odbio, jer ako bi on pristao da SPC dodeli ovaj konfederalni status, to bi nas vratilo na period iz 1920. godine, kada SPC nije postojala u ovom obliku u kojem postoji danas. Mitropolija dabro-bosanska bila je pod jurisdikcijom Carigrada, a Vojvođani, okoreli autonomaši, imali su u ono vreme do 1920. godine crkvu u Sremskim Karlovcima, koja nije bila pod centralom u Beogradu, nego je imala ni manje ni više nego patrijarha. I ti su vojvođanski patrijarsi velika imena. Da vas ja sad ne davim istorijom, ali jedan od njih je i Josip Rajačić. I 1848. i 1849. godine, tačnije pune dve godine izdejstvovana je u Vojvodini pored crkvene i školske autonomije, i politička autonomija. Ona je trajala dve godine i ta se decentralizovana federalna jedinica zvala Vojvodovina. Izdavali su pasoše. Ali, ne smemo dalje o tome.
Vidite kako stoje stvari u crkvi. Tu je decentralizacija nečastivi đavo, a centralizacija je na visokoj ceni.
Navešću vam još jedan primer iz novije istorije, takoreći desio se ovih dana. SPC po svom Ustavu ustrojena je tako da ima određen broj eparhija, vladičanstava, mitropolija i sve one imaju strogo kontrolisanu autonomiju unutar SPC, ali ni jedna od njih ne sme da pomisli na nekakvo otcepljenje. Ovih dana, upravo u okviru ove teme, desio se jedan događaj. SPC, kao i svaka institucija, dodeljuje odlikovanje i to je regulisano propisima. Najviše odlikovanje je orden Svetog Save prvog, drugog i trećeg reda. Međutim, ovih dana je jedna eparhija i to mileševska – ona u kojoj je svojevremeno sedeo baš Sveti Sava – dodelila ordenje. Sama kuje ordenje i deli ga svima. Ova eparhija ima svog “slavnog vladiku”, koji je taj orden ovih dana dodelio na pompezan način,u prisustvu stranih ambasadora mnogima: fondaciji za bakarne cevi na primer… iako se preosvećeni Filaret bolje razume u „duge cevi“, ali pustimo sad to. On je vrlo ratoboran.
On je Belog Anđela dodelio i prvom policajcu Srbije Dačiću. Da nevolja bude veća, orden je pao i na grudi preosvećenom vladiki vranjskom Pahomiju. A znamo za sva ona suđenja, gde su svedočili i neki sveštenici i neki monasi, koje je on zato raščinio. Ni govora, dakle, tu o nekoj decentralizaciji. Kao što vidite, stvari ni ovde ne stoje tako veselo iako bi logično bilo da i u crkvi ne bude samo jedan centar moći, nego da ih bude više. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Da pitamo Teofila…… Ti živiš na relaciji centar – i onaj „mini centar“ u Vojvodini, odnosno Novi Sad i slušao sam te kada govoriš da deprovincijalizacija Vojvodine treba da počne u samoj Vojvodini i da je ona teza o „zlom centru“ samo kontraproduktivna. Pa eto, možeš li da uporediš ta dva centra?

Teofil Pančić: Može li nešto lakše? Da, govorio sam i pisao o tom centru koji jede samog sebe, misleći ponekad na sam Beograd, a ponekad i na samu Srbiju kao centar tog vaskolikog srpstva, koja je bila neka vrsta “pijemonta”. Kada je raspad Jugoslavije bio na dnevnom redu, onda se govorilo kako je Srbija centar i pijemont srpstva i da će oko njega da se okupe svi Srbi sveta, što se kao što vidimo veoma tragično završilo. Završilo se ne samo raznim ratnim porazima i moralnim porazima, nego i tako da se sam taj centar – ta Srbija – u poređenju sa vlastitom slikom od pre 20-30 godina postao osiromašen i na razne druge načine provincijalizovan i izlovoan. Mnogo ljudi je otišlo odavde u potrazi za nekim boljim životom i boljom pespektivom, a sama zemlja, koja je krenula sa tom idejom da je ona centar, se zapravo urušila u samu sebe.
Nešto slično desilo i Beogradu. To je bio grad koji je projektovan da bude prestonica zemlje od 20 i više miliona staonvnika. To je stanje koje smo mi, bez obzira kojoj generaciji pripadamo, zatekli po rođenju i u tome smo odrasli. I sada se on sveo na prestonicu nove zemlje koja ima svega 7-8 miliona stanovnika, i to zemlje koja živi u okolnostima koje sam malo pre opisao. Razume se da se to odražava i na njegovu strukturu i vi vidite da je to grad u kojem je sve postalo problem. Problem je kretati se iz tače u tačku, veliki je uspeh kada se posle toliko decenija izgradi jedan novi most i to se tretira kao neko svetsko čudo, o metrou se govori decenijama, a apsolutno se na njemu ne radi ništa, fantazira se o nekakvim nadzemnim ili visećim tramvajima i tako dalje.
Hoću da kažem da je Beograd, kao i cela ova zemlja, postao žrtva svoje retorike i realan život u njemu je postao karikatura onoga što se zamišljalo da će biti kroz proces takozvanog nacionalnog oslobođenja. Na neki način je to i logično. Slično se dešavalo i sa nekim drugim zemljama koje su poletele u avanturističke poduhvate, precenile sopstvene mogućnosti i počele da mitologizuju svoje tobožnje specifično mesto u istoriji. Desilo im se da dožive veliki pad i trešak, a oporavak je počeo tek kada su ti snovi doživeli najstrašnije buđenje, kao što je bilo u Nemačkoj 1945. godine.
Kada sam već spomenuo Nemačku, zanimljivo je da je u Nemačkoj glavni i najveći grad – Berlin – ne samo podeljen između saveznika, već je i prestao da bude glavni grad Zapadne Nemačke, one veće i razvijenije i relevantnije od te dve nemačke države. Umesto Berlina imali smo onaj mali, simpatični, beznačajni gradić koji se zove Bon. Zapadna Nemačka se i nazivala „Bonskom republikom“ i tek se kroz tu Bonsku republiku ona zaista i u političkom i u ekonomskom i kultirnom smislu vratila na mapu Evrope i sveta. Mislim da i to može nešto da nam kaže nešto o decentralizaciji.
Kada me pitaš za Novi Sad, čini mi se, ako nisam tu utkao previše lokalpatriotizma, da se on u poslednjoj deceniji na mnogo bolji način od Beograda izvlači iz te generalne atmosfere devedesetih. Znam da bi sada mogao da navedeš milion stvari koje govore suprotno ovoj tezi. Sve te stvari stoje i ja sam njih veoma svestan, ali ja govorim o nekom generalnom utisku i “vajbu”, što bi rekli klinci. Vidi se da tu postoji energija, težnja da se krene dalje i vidi se da ljudi u Vojvodini (a možda se to u Novom Sadu najviše oseća) sve ove probleme koji se dešavaju u Srbiji, kao što je Jarinje i ostale budalaštine, tretiraju kao da se dešavaju nekom drugom. Oni nemaju osećaj da to sa njima ima neke preterane veze. Oni to samo pasivno trpe, ali zapravo to nije nešto oko čega bi se oni realno angažovali. Njihovi pravi problemi su na drugoj strani.
Vojvodina je tokom devedestih godina istrpela glavni udar kada je u pitanju ratno huškačka atmosfera, kada je u pitanju mobilizacija, kada je u pitanju medijska okupacija Vojvodine, priliv stanovništva sa ratnih područja koji je bitno menjao strukturu. Dakle, ona je preživela glavni udar i to je bilo strašno za videti i čuti i strašno za podnositi. Kada pogledam 20 godina kasnije retrospektivu, ima jedna dobra stvar u vezi sa tim – to se sve “izduvalo”. Ja sada zapažam fenomen da su mnoga deca izbeglica iz “tvrdih” krajeva sada glavni autnomaši po Novom Sadu. Oni su se ukorenili u toj novoj sredini, ali kažem uslovno rečeno novoj, jer oni su tu rođeni ili su došli kada su bili jako mali. Oseća se drugačija atmosfera i mislim da se u Beogradu to slabo prepoznaje, čak i ljudi koji bi trebali o tome da više znaju, počevši od političa, preko novinara, pa na dalje, uglavnom nemaju pojma i promašuju suštinu kada govore o Vojvodini i autonomiji. Oni se koriste terminima koji više ništa ne znače. Ako to osećanje različitosti postoji, ono proističe iz zastitnog instinkta. Manite nas sa tim glupostima, pustite nas sa tim! Nećemo da živimo kao taoci potpuno virtuelnih stvari. Ako vi zqista mislite da treba da živite tako, to je u redu, ali nemojte terati druge da u tome participiraju. Jednostavno, niko u Novom Sadu, Pančevu ili Zrenjaninu ne može da zamisli da mu se život vrti oko Jarinja. Da se razumemo, ne može niko ni u Kragujevcu, Nišu i na kraju krajeva u Beogradu, ali je tu priču tamo još uvek lakše prodati. U Vojvodini to, osim u nekim posebnim kružocima nacionalno uspaljenih ljudi, zaista ništa ne znači. U tom smislu sam hteo da naglasim da se može govoriti o novom osećanju nekog vojvođanskog identiteta za 21. vek, koji nema više veze sa starim pričama.
Želeo bih još nešto da dodam, ako nisam prekoračio vreme. Ne postoji ni jedna magična reč koja donosi sreću, pa tako to nije ni decentralizacija. U svakom državnom i društvenom ustrojstvu, ključno je da se stvari rade ne demokratski način. Pitanje o tome šta će biti centalno ili manje centralno stvar je koja se mora urediti duštvenim dogovorom. Sama po sebi činjenica da je nešto spušteno na niži nivo vlasti ne znači automatski da je to dobro. Hoću to da ilustrujem jednim prostim primerom. Može da se desi da neka lokalna vlast svojim odlukama krši Ustav i Zakone i ograničava ljudska prava i da, recimo, centralna vlast može da interveniše štiteći ljudska prava.
Evo, recimo, upravo u Novom Sadu je pre dve-tri godine gradska vlast donela potpuno sumanut propis kojim je bila zabranjena prodaja alkoholnih pića posle 23 časa. Dakle ja, mator konj od 46 godina, idem sa posla ili iz grada i ne mogu da kupim limenku piva. Ono stoji tu u prodavnici, prodavnica radi i sve je ok, ali prodavac kaže da ne sme da je proda jer je prošlo 11 sati. Ljudi, to je mahnito! Šta vi radite? Jeste li normalni? Oni se pozivaju na klasične desničarske preiče o konzervativnoj i moralnoj panici kako se mladi opijaju po ulicama. Pa dobro, onda nemojte da prodajete akohol maloletnima, to je inače nezakonito, ali kakve ja veze imam sa tim? E onda se udruženje trgovaca Novog Sada žalilo Ustavnom sudu Srbije tražeći da se ispita ustavnost tog propisa. Ustavni sud je presudio da je taj propis neustavan i to je vrlo logično obrazložio: pod jedan – postoji ustavna ravnopravnost privrednih subjekata i ne može se zabraniti prodaja neke robe koja je legalna – to nije heroin – odnosno ograničiti vreme za njenu prodaju. Pod dva – ne možeš punoletnim licima ograničiti pravo da za svoj novac kupuju legalnu robu u legalnim prodajnim objektima u bilo koje doba dana i noći. Treće – nije lokalna samouprava ta koja može da derogira zakon o trgovini u kojem jasno stoji da su svi privredni subjekti ravnopravni. Novosadska vlast je morala da ispoštuje tu odluku, ali šta se onda desilo?
Beogradska vlast je donela identičan zakon i još ga pooštrila i pomerila ograničenje na 22 časa. Kada su ih pitali zašto su to uradili kada je isti takav propis ukinut u Novom Sadu rekli su, pa nema veze, to je Novi Sad. Kao da nije isti Ustav za ta dva grada. Eto, nije nužno da uvek centralna vlast bude ta koja radi nešto što je    protiv interesa i protiv prava građana. To može da radi i lokalna vlast. Ključno je da je uvek i u svakom trenutku društvo organizovano tako da imate zaštitne mehanizme protiv samovolje svakog nivoa vlasti. Potrebno je da viši nivoi vlasti kontrolišu niže, ali i da ti niži, a i mi građani možemo da kontrolišemo te više i da im oduzimamo one ingerencije za koje smatramo da im ne pripadaju nego da mogu u lokalu da se pobrinu za njih.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Savetnik u Ministarstvu Dejan Stojanović rekao je na raspravi o medijskoj strategiji da ovo ministarstvo u poslednje dve sedmice nije “toliko intenzivno” radilo na pripremi nacrta medijske strategije, jer je posvećeno popunjavanju delova upitnika koji je Evropska komisija dostavila Vladi Srbije.

“Ali mi nastavljamo i mislim da 31. januar stoji zaista kao krajnji rok za Nacrt medijske strategije, koji je i dogovoren sa medijskim udruženjima i asocijacijama”, naveo je Stojanović.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović rekao je da medijski prostor mora potpuno da se deetatizuje, odnosno da država ne sme da bude vlasnik medija.

“Zbog neuređenog tržišta i vlasništva države nad medijima, danas imamo situaciju da država kontroliše medije, umesto da mediji kontrolišu državu”, ocenio je Obradović.

Prema njegovim rečima, mediji ne smeju da se finansiraju direktno iz budžeta, već država mora da finansira javni interes, ali tako da se prvo definiše šta je javni interes.

Predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskik medija (ANEM) Saša Mirković rekao je da je scena elektronskih medija u Srbiji “zagušena” i naveo da danas u Srbiji radi 476 elektronskih medija i 48 piratskih emitera.

“To je jako veliki broj medija za ovako malu zemlju sa relativno malom ekonomskom moći. A sve to je rezultat nepostojanja medijske strategije”, ocenio je Mirković.

Član uprave Udruženja novinara Srbije (UNS) Novica Savić kritikovao je ideju iz medijske studije koju su letos za potrebe Ministarstva kulture izradili strani eksperti da u Srbiji treba da budu formirani regionalni javni servisi.

On je upitao na koji način će se finansirati ti novi javni servisi, kada se zna da je procenat naplate pretplate za republički i pokrajinski javni servis na nivou od 42 odsto.

Izrazio je sumnju da se iza ideje o formiranju regionalnih javnih servisa krije želja političara da pojačaju svoj uticaj u lokalnim sredinama, a ne ideja zaštite i promovisanja javnog interesa.

I drugi predstavnik UNS-a, Živojin Rakočević rekao je da je ideja formiranja regionalnih javnih servisa “vrlo opasna” jer otvara pitanje da li će mediji na lokalu uopšte moći da opstanu.

Predstavnik Poslovnog udruženja Lokal pres Dragan Đorđević rekao je da se na lokalu dešava “pomor” lokalnih pisanih i elektronskih medija.

Prema njegovim rečima, sredstva iz budžeta lokalnih samouprava dele se po ličnom  nahođenju lokalnih političara ili po partijskoj pripadnosti.

Medijski ekspert Rade Veljanovski ocenio je da Ministarstvo kulture treba da se ojača kompetentnim kadrovima, kako bi se konačno završila transformacija medijskog sistema, o kojoj se priča već deset godina.

Stručnjak za medijsko pravo Slobodan Kremenjak rekao je da je svrha pisanja medijske strategije u tome da se uspostave principi, a ne borba za opstanak pojedinačnog medija ili grupe medija.

Šefica medijskog odeljenja Misije OEBS-a u Srbiji Dragana Solomon pohvalila je zajednički angažman pet novinarskih udruženja i medijskih asocijacija na izradi medijske strategije i akzala da je to jedinstvo veliki uspeh.

Današnju raspravu organizovalo je Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), u saradnji sa NUNS-om, ANEM-om, UNS-om i Lokal presom. Tokom rasprave predstavljena je i publikacija “Prilozi za javnu raspravu o medijskoj strategiji Srbije”, koju je izradilo navedenih pet udruženja i asocijacija.

Raspravi su prisustvovali i predstavnici ministarstava kulture i telekomunikacija, pokrajinskih sekretarijata za informacije i za privredu, kao i stranih donatora i organizacija.

U raspravi su učvestvovali perdstavnici vojvođanskih medija i nevladinih organizacija.

Pet udruženja i asocijacija najavili su održavanje još devet sličnih rasprava u različitim gradovima širom Srbije i Vojvodine, kao i formiranje ekspertne radne grupe koja će se baviti izradom medijske platforme pet udruženja.

Projekat je podržao Fond za otvoreno društvo Srbija. 

(Beta/Autonomija)

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Kulturni centar Kikinda
Četvrtak, 14. oktobar 2010, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče i dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Hvala Kulturnom centru Kikinda, koji je naš ljubazni domaćin večeras. Ovo je četvrta i poslednja tribina u ovom ciklusu pod nazivom “Tišina o Vojvodini”. Pre Kikinde bili smo u Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, i evo završavamo na severu Banata sa ovom temom. Naši večerašnji gosti su Ana Dević, sociološkinja istorije, Bogoljub Savin, istoričar, i Teofil Pančić, novinski pisac. Pridružiće nam se kasnije i Mirko Đorđević, koji je imao problem u proputovanju kroz Beograd.
“Tišina o Vojvodini” je ciklus tribina NDNV-a u okviru kojeg smo imali i seminar proteklog vikenda na Paliću pod nazivom “Izveštavanje o Vojvodini”. U okviru istog projekta imamo i naš informativni portal Autonomija.info. Ako ga niste imali prilike videti, preporučujem ga vašoj pažnji. A sve to podržala je američka fondacija NED. Mi ćemo nastaviti, i posle završetka ovog ciklusa, da pronalazimo sredstva da nastavimo i sa seminarima za mlade novinare i sa javnim tribinama, a naročito da održavamo sajt Autonomija.info u životu, s obzirom da smatramo da je prosto zastrašujuća ta medijska tišina koja vlada o Vojvodini, a naročito činjenica da su vojvođanski mediji duboko provincijalizovani, veoma malo čitani i gledani i da, samim tim, mi novinari ne možemo na pravi način da artikulišemo pitanja autonomije i položaja Vojvodine u današnjoj Srbiji.
Za početak bih pozvao našu gošću iz inostranstva koja je trenutno tu, na privremenom boravku u Novom Sadu, Anu Dević, a koja inače predaje na inostranim univerzitetima, i pitao je o onome o čemu mi retko imamo prilike i da slušamo na ovom malom ostrvu na kojem živimo, već dvadesetak godina manje ili više izolovani od zbivanja u modernom svetu. Kako se percipira uopšte u zapadnoj nauci i u zapadnoj javnosti pitanje Vojvodine i da li je ono uopšte problematizovano i ako jeste, do kog nivoa?

Ana Dević: Hvala. Velika mi čast što sam u Kikindi. Inače se osećam veoma krivom što zapravo veoma slabo poznajem ove delove Vojvodine, tako da sam naročito zahvalna na pozivu i na vašoj pažnji. Bavim se akademskim istraživanjima, ali u isto vreme se trudim na neki način da razumem i razloge zbog kojih u praksi neka pitanja ostaju manje osvetljena od drugih. To je možda i akademsko pitanje. Sa druge strane, imam mnogo veze i sa ovim tipom novinarskih istraživanja koja imaju veze sa aktivizmom. To je moje interesovanje za problematiku Vojvodine, vezano sa mojom aktivističkom predistorijom i interesovanjima.
Prvi put sam počela da se interesujem za to kako se Vojvodina pojavljuje u sferi i akademskih i medijskih istraživanja na zapadu, gde sam se školovala i radila, negde krajem devedestih, kada je počela jača mobilizacija za buduću najavljivanu i očekivanu smenu režima u Srbiji. I ono što mi je u onom trenutku bilo interesantno jeste da pratim na koji način su se pojedini akteri u zapadnim zemljama zainteresovali za razna pitanja koja se tiču buduće demokratizacije Srbije nakon pada Miloševićevog režima. Ono što je bilo interesantno jeste, u stvari, razmatrati načine na koji su se pojedini akteri u akademskoj sferi ili u sferi vladinih ili nevladinih organizacija počeli interesovati za pitanje Vojvodine.
Zapravo, pitanje koje se nekako kristalizovalo na sva ta tri nivoa jeste kakav može biti doprinos jednog multietničkog regiona budućoj demokratizaciji Srbije. To je neko najopštije pitanje, koje se svugde pojavilo kao problem. U sferi akademskih istraživanja – pošto mi intelektualci uvek kasnimo sa svime, iako se pravimo da smo avangarda, a u stvari uopšte nismo niti imamo bilo kakvu moć predviđanja i bolje da se ne bavimo predviđanjima – akteri koji su prednjačili u tom postavljanju pitanja o Vojvodini bili su vladini akteri u Sjedinjenim Američkim Državama i neke nevladine organizacije koje su se tu pojavljivale i prijavljivale se za sredstva. Jedna od takvih organizacija koja se prva pojavila na terenu iz SAD-a bio je “Projekat o etničkim odnosima”. Oni su se pojavili negde devedesetih i organizovali prve sastanke. Njihov fokus i njihovo pitanje o Vojvodini je bilo: na koji način se mogu definisati miroljubivi odnosi između etničkih grupa? Pošli su od toga da su ugledali Vojvodinu, u kojoj nije bilo ratova, i onda su rešili da počnu od te osnove i da proučavaju tu sferu međuetničkih odnosa kao nešto što može biti i politički doprinos. Pitanje je bilo kako se taj kapital, koji su oni zatekli, dalje može razvijati kao kapital u budućoj demokratizaciji Srbije. Tu je bilo nekoliko sastanaka, verovatno se i vi sećate kako se to odvijalo. Dakle, organizovali su nekoliko skupova u Vojvodini i o Vojvodini.
Njihove aktivnosti su međutim zamrle negde oko 2004–2005. godine. Ako pogledate sada njihov sajt, videćete gde se danas održavaju njihovi skupovi i koje su njihove teme – ako govorimo o našem regionu, njihova sfera interesovanja se pomerila na Kosovo. Eventualno možda još ima nekih skupova i nekih sredstava koji se tiču Bosne i Hercegovine, ali uglavnom, sve što se tiče Vojvodine, zaustavilo se tih godina.
Kada je reč o Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, o kome ne treba puno da pričam, takođe su projekti koji se tiču Vojvodine kao specifične regije imali sličnu perspektivu. Pošli su od premise da je ovo dragoceni region i da tu treba oživeti sferu raznih nevladinih organizacija, medijsku sferu u toj kampanji koja je prethodila izborima 2000. godine. I taj Pakt se isto tako rastočio i pretvorio se u neke druge projekte… Fragmentirao se… I zajedno sa fragmentacijom jednog tako krupnog projekta, koji je “vukao” vrlo ozbiljna sredstva iz Evropske unije, i interesovanje za Vojvodinu je iščilelo.
Što se tiče akademskih istraživanja, u njima je Vojvodina još manje u fokusu. Što je vrlo tužno. Ja sam sama pisala nekoliko radova početkom 2000. godine i posle toga su mi se javljali razni istraživači, ne zato što su ti radovi bili nešto jako dobri, nego zato što naprosto nije bilo druge literature o Vojvodini. Kada se dobro i interesantno piše o Vojvodini, to je uvek nešto što je na margini. Najbolji radovi koji se pišu u mojoj oblasti, a to su političke nauke i sociologija, jesu oni radovi koji govore o etno-federalizmu.
U svim tim radovima, koji porede različite regione, postavlja se jedno pitanje: da li je etno-federalizam kao model nešto što pomaže međuetničkoj saradnji, koegzistenciji i demokratizaciji ili je to nešto što odmaže. To bih pitanje uvek postavila, pa i na ovakvim tribinama. Kada kažem etno-federalizam, ne mislim kao nešto što je proces, nego nešto što je dato i što je već postojalo u određenoj formi u prethodnom periodu. To je naročito interesantno u onim regionima gde se dogodila jedna dramatična transformacija i u političkoj i u ekonomskoj sferi, i u sferi prestrukturiranja i raspada država. Tamo se etno-federalizam nasleđuje u jednoj potpuno drugačijoj formi, zato što se menjaju i politička i ekonomska forma i oblici građanstva, i definicija nacionalne politike i definicija etniciteta.
Dakle, Vojvodina se pojavljuje u sferi tih akademskih istraživanja samo kao jedna tačka u istraživanjima koja porede npr. situaciju u Abhaziji, Adžariji, Čečeniji ili Dagestanu. To su sve regioni u kojima je postojao etno-federalizam i naučnici postavljaju pitanje: da vidimo, gde se nalaze te promenljive ili varijable koje su potrebne da bi se dogodio demokratski proces i da ne bi došlo do nasilja. Uglavnom, zaključci do kojih se dolazi jesu da nijedna varijabla ako se ide do ekstrema – ne može biti garancija… Ne može se tu od intelektualaca očekivati neki recept, što naravno nije dobro.
Ali, ono što je interesantno u ovim istraživanjima jeste da – kada dolaze do nekih zaključaka o Vojvodini, čak i kada oni nemaju nikakve veze sa akterima na terenu – oni tragaju za razlozima zbog kojih regioni kao što je Vojvodina nisu bili žarišta nekih dramatičnih etno-nacionalističkih sukoba i ratova. Odgovor na to pitanje je najčešće: zadržavanje određenog nivoa status kvoa. To je prilično obeshrabrujuće, jer se u stvari ništa ne rasvetljava na terenu. To je samo pitanje koje se tiče jako, jako uskog razmatranog zadatka. Osobe koje se time bave jesu politikolozi koji, naravno, dobijaju velika sredstva za takve uporedne projekte koji treba da su orijentisani prema praktičnoj politici.
Sada bi moje pitanje bilo, u takvom jednom siromašnom akademskom i u praktičnom okruženju, na koji način je dobro da se formuliše pitanje problema u Vojvodini. Kakav je taj problem? Da li je to problem nedovoljnog preuzimanja dobrih stvari iz prethodnog modela etno-federalizma, da li je dobro više insistirati na onome što se dešava kada se projekti prijavljuju kod Evropske Unije, a to je ići u kulturnu sferu i govoriti o tome da treba sačuvati neke posebne vidove manjinskih identiteta, posebne vidove multikulturalizma. Ono što bi neki ironično nazvali – taksonomski pristup. Znači, sačuvati te neke dragocene, prelepe leptire pod staklom. Eto, to su pitanja…

Dinko Gruhonjić: Imate li odgovore da nam ponudite?

Ana Dević: Pa, teško je nuditi odgovore. Mi treba da budemo vrlo odgovorni i svesni toga u kakvim se pozicijama nalazimo. Ako mi smatramo da je nešto značajno u očuvanju ili razvijanju te autonomije Vojvodine, onda je bitno za nas da definišemo koji je to proces koji je nama značajan.

Dinko Gruhonjić: Da li vidite da je neko to probao da definiše u Vojvodini?

Anan Dević: Pa, ja vidim samo fragmente. Zato sam se danas i našalila kada smo se dogovarali o tehničkim detaljima dolaska u Kikindu. Pohvalila sam organizatore na brizi i rekla: ko zna šta bi se sve moglo učiniti da i drugi toliko brinu o Vojvodini! Eto, ne znam. Možda je pitanje, stvarno, pitanje fokusa.

Dinko Gruhonjić: Kada smo već kod artikulacije, gospodine Savin, šta se dešava sa političkom artikulacijom ovih fragmenata o kojima je gospođa Dević pričala?

Bogoljub Savin: Kod nas su istraživanja o Vojvodini retka. Uglavnom to rade novinari, i to je pohvalno za njih. Međutim, naučnih istraživanja o kojima je Ana govorila – nema. Prvo nema institucionalno, jer nemamo institute društvenih nauka u Vojvodini. Nemamo institut za istoriju, koji smo nekada imali i koji je ukinut 1991. godine zajedno sa ukidanjem velikog dela vojvođanske autonomije. Ukinuta je dragocena institucija, koja bi danas mogla da bude ne samo institut za istoriju već i za društvene nauke i istraživanja u drugim društvenim oblastima. To nedostaje.
Takođe, nemamo zavod za statistiku i nemamo statističke podatke. Da bismo se bavili naukom, morali bismo imati i to, ali i niz drugih stvari. Ja sam istoričar i mene je istorija Vojvodine oduvek zanimala. Radio sam u tom nesrećnom institutu koji je ugašen. I danas kada se osvrnem, vidim koliko nam sve to nedostaje. Štaviše – znam situaciju pošto vodim jedan časopis za istoriju koji je godišnjak Arhiva grada Novog Sada – nezahvalno je mladim istoričarima da najave temu koja će se baviti ne Vojvodinom nego čak, recimo, i samo sgradom Novim Sadom. Samo jedan doktorat imate iz istorije grada Novog Sada. Na temu Vojvodine, recimo, doktorirao je jedan mladi naučnik u Beču. Upravo na događajima koji su neverovatno interesantni – odnosu komunista posle Drugog svetskog rata prema agraru i vojvođanskom selu. Vrlo značajna tema kojom smo mi Vojvođani ponekad i opterećeni. Čini mi se da u svetu ima više naučnih istraživanja nego kod nas. To je prvi problem koji govori o ovome o čemu sta me pitali.
Drugi problem jeste nedostatak u našem mentalitetu, nedostatak volje za istraživanjem. Ne moramo mi biti naučnici, doktori nauka, itd. Ali naša zavičajnost bi trebala da nas podstiče da proučavamo naš kraj, naš region. Čak i ako stavimo na stranu to pitanje političke autonomije, oko koje se sporimo već duže vreme. Taj problem je uočio kod nas još Vasa Stajić, koga smo aktuelizovali poslednjih par godina i koji je vama dobro znan ovde u Kikindi. On je primetio isti taj problem u onom burnom vremenu, u onoj velikoj prašini koja se digla posle Prvog svetskog rata, postavljajući pitanje: a šta sa Vojvodinom? U pitanju je bila tema ulaska Vojvodine u kraljevinu, da li kao jugoslovenski entitet ili kao izrazito srpski entitet, koji je zastupao Jaša Tomić. Tada je jedan veliki čovek i istraživač, naučnik svetskog značaja, Jovan Cvijić, rekao Vasi Stajiću veliku istinu: vi nećete moći da dobijeti ništa što ne otmete! Aludirao je pri tom na borbenost, na mentalitet, na političku borbu koja, čini mi se, nedostaje. Pored istraživanja, nedostaje i politička aktivnost.
U Vojvodini su se kroz istoriju smenjivali dizanje prašine i tišina. Prašina i tišina se smenjuju. Obično su se dizale tenzije i prašina kada su se zbivali važni istorijski događaji. S kraja 18. veka, kada je već na neki način uobličena priča o Vojvodini i kada je srpski narod shvatio da više nema povratka na jug. Jednostavno, o Vojvodini je počelo da se priča kao o jednom prostoru, koji inače do tada nije ni bio zamišljen kao važan i specifičan prostor. Tada je inspiracija bila Francuska revolucija, sigurno…
U 19. veku, 1848. godine, i Sterija je u svoju književnost inkorporirao nedostatke vojvođanskog mentaliteta u političkoj artikulaciji svojih interesa. Vojvođani nemaju osobinu da znaju da artikulišu svoje političke interese. To je činjenica koju moramo imati u vidu, i ona je činjenica od davnina do danas. Znamo da je 20. vek, od Prvog svetskog rata pa naovamo, imao nekoliko naučnika, da ih ne ređam, a spomenuo sam Vasu Stajića, koji su ukazivali na probleme sa kojima se suočavaju Vojvođani. Potom, posle Drugog svetskog rata ponovo se otvorilo pitanje koji je nivo autonomije Vojvodine. A onda je krajem šezdesetih otvoreno pitanje, takozvanih, amandmana na Ustav. Rezultat toga je Ustav iz 1974. godine. Vojvodina dobija svoj ustav. Nemojmo misliti da Vojvodina i pre toga nije imala svoj ustav. Vojvodina je imala svoj Ustav u začetku još 1849. godine. Vojvodina je tada dobila onu tzv. krunovinsku autonomiju u jednoj sasvim drugoj feudalnoj državi. Namerno podsećam na istorijske činjenice, da bih kontekstualizovao sadašnjost u mene kroz koje je prolazila vojvođanska autonomija.
Danas možemo da konstatujemo da u suštini, i to je po meni glavna karakteristika, vojvođansko stanovništvo, građani Vojvodine, bez obzira koje su nacionalnosti, oduvek imaju problem centra i odnosa sa centrom. U 18. veku to je bio Beč, u 19. to je bila Budimpešta, a u 20. veku to je bio Beograd. Dakle, to su problemi odnosa centra i provincije, kako je centar obično naziva. A šta je provincija? Provincija je onaj prostor koji ne odlučuje o sebi ili koji samo delimično odlučuje o sebi. Tom provincijalizacijom mi smo, čini se danas došli do toga da sada prepoznajemo vrlo visoke kote provincijalizacije u Vojvodini.
Evo, ja sam čovek koji radi u kulturi i mogu da kažem da mi čak više ne odlučujemo ni o najelementarnijim stvarima kada su u pitanju institucije kulture. Bilo da su pokrajinske ili gradske… Da li ćemo mi biti u stanju da sada, posle ovih priča koje su dovele do dizanja prašine kada se usvajao vojvođanski Statut (iako shvatamo da je to na neki način bila veštački dignuta prašina koja je nekome odgovarala), artikulišemo vlastite interese i otvorimo neka suštinska pitanja? Moramo prvo da se dogovorimo oko toga ko će ih otvoriti, kako će ih otvoriti… Mi imamo skupštinu, mi imamo političke stranke, ali pitanje je kako artikulisati te političke interese, kako probuditi iz tišine vojvođanski živalj.
Svi znamo kakva je danas politička situacija, ali ja upravo mislim da treba aktivno postavljati pitanja o nadležnosti pokrajine, a pre svega govoriti o ekonomskom pitanju. Mi ne možemo govoriti o političkom pitanju stalno, a da ne pominjemo probleme ekonomskog razvoja Vojvodine. Prošli put je gospodin Vegel u Novom Sadu pomenuo i izborni zakon. Dakle, postoji niz institucionalnih stvari o kojima moramo govoriti. Mogao bih sada čitavu lepezu problema da ređam, ali nije mi ni namera i mislim da me slušaoci razumeju.
Znači, niz stvari iz našeg mentaliteta moramo da osvetlimo i pokušamo neke mane da otklonimo. Svi smo svesni da je ono o čemu je u 19. veku sanjao, recimo, Miletić i drugi, da će ostale etničke grupe prihvatiti Vojvodinu, da je to danas ostvareno. Kada je Miletić 1860. godine rekao „mi jesmo Srbi, ali smo i građani“, to je bio strašan plus i velika rečenica. Danas je to normalno. Sada se postavlja pitanje možemo li danas ponovo pokrenuti priču o građanskoj Voojvodini?
Sklon sam da verujem da će se uskoro otvoriti pitanja o prenosu nadležnosti koja ne mogu ići bez finansijske potpore. Ne može Vojvodina sama od sebe da „vuče“ nekakve nadležnosti koje ne može finansijski da pokrije…
Znamo još jednu veoma bitnu činjenicu. Kada je bio referendum za novi Ustav, Vojvođani nisu glasali za njega. Kada je tajno glasanje, mi smo skloni da na jedan – nemojte mi zameriti na izrazu – podmukao način vratimo loptu na drugu stranu i da kažemo: znamo mi o čemu se radi! Hajde da vidimo, hoćemo li sada artikulisati taj vojvođanski protest i uspeti da, makar ispod stola, vratimo pitanja koja Beograd u ovom trenutku ne želi da otvara. Ima mnogo razloga, a ima i razumevanja te potrebe u Novom Sadu i celoj Vojvodini.
Slučajno sam – samo da vam ovo ispričam i time ću završiti svoje obraćanje u ovom trenutku – bio, i još uvek sam, na čelu odbora za podizanje spomenika Vasi Stajiću u Novom Sadu. Vrlo je zanimljivo kako su se neki odnosili prema toj ideji. U početku je bilo nekoliko napada, ali smo na kraju ipak uspeli to da svedemo na jedan normalan odnos prema istoriji. U Novom Sadu će se, eto, ipak podići neki spomenici iduće godine, i pored otpora. I Lazi Kostiću, i Mihajlu Pupinu, i Vasi Stajiću… Dakle, ta tri spomenika su izazvala političku tenziju, usmerenu iz Beograda. Ali ne i spomenik Jaši Tomiću, koji je podignut za vreme vlasti Srpske radikalne stranke u Novom Sadu. Na njega su često ukazivali ljudi iz Novog Sada i pitali šta da se radi. Nema tu mesta za to pitanje. Mora se ići dalje. Moramo stalno ići dalje. Možemo se vraćati nazad i baviti se istorijom, jer to je nama posao, ali politički, mi moramo stalno ići korak dalje. Otvarati ta pitanja, izvlačiti ih ispod stola i hrabro ulaziti u raspravu, onako kako je to urađeno sa pričom o Vasi Stajiću, onako kao što je i on govorio: „Nemojte kukati, nemojte se vajkati, jer na kraju krajeva sve što ne bude valjalo u Vojvodini biće samo naša greška!“ Dakle, naša vojvođanska greška! Niko drugi za to neće biti kriv…

Dinko Gruhonjić: Kada ste spomenuli tu činjenicu da je na ustavnom referndumu, koji je trajao dva dana i na kojem je Ustav usvojen u foto-finišu, i pored sve krađe, treba reći da se u Vojvodini samo 45 odsto građana glasalo, navodno – ZA. Mada je broj verovatno značajno manji. Promena Ustava Srbije je neminovnost ukoliko Srbija makar malo želi da bude kandidat za EU. Nisam pravnik ni stručnjak za ustavna pitanja, ali i laicima je jasno da je ovaj Ustav apsolutno, u mnogim svojim delovima, antievropski, barem u tom formalno-pravnom smislu i da će morati da dođe do njegove izmene. Pa, ako smo imali toliku artikulaciju, kako ste vi kazali, podmuklog nezadovoljstva, možda je idealna prilika da ga artikulišemo na glasniji način…

Bogoljub Savin: Građani Vojvodine su neglasanjem za Ustav poslali jasnu poruku i moraće se ponovo postaviti pitanje tog Ustava. To je po meni normalno.

Dinko Gruhnjić: OK! I mi obećavamo, sa naše strane, da ćemo se truditi da baš možda sledeći ciklus tribina bude revitalizacija vojvođanskog protesta i bojkota referenduma o Ustavu. Mi smo bojkotovali ustavni referndum kao nevladine organizacije, i pokazalo se da je taj bojkot, što se tiče Vojvodine, bio u potpunosti ispravan.
Teofile, kada govorimo o artikulaciji vojvođanskog pitanja, uvek dođemo do pitanja identiteta Vojvodine. Ti se jako iznerviraš kada se pitanje Vojvodine svodi samo na pitanje novca. Zašto?

Teofil Pančić: Da, istina je da se iznerviram kada se svodi samo na novce, zato što mislim da je to onaj najmanji zajednički naziv koji je sam po sebi u redu i neophodan je, ali naprosto nije dovoljan. Jer da jeste dovoljan, onda bi se u ovih 20 godina – od kada traje ta priča o reuspostavljanju, ako se tako može reći, autonomije Vojvodine – valjda sa tim nešto uradilo. Nije se, međutim, uradilo ništa.
Dakle, političke stranke koje kao okosnicu svog programa imaju borbu za ozbiljniju i temeljniju autonomiju Vojvodine, svih ovih godina obitavaju negde na margini i unutar same Vojvodine ne postižu naročito spektakularne izborne rezultate. Za to postoje i takozvani subjektivni razlozi, kako se to nekad govorilo, i objektivne okolnosti i subjektivne slabosti. No, te subjektivne slabosti nisu dovoljno objašnjenje. Po meni, od početka tu postoji jedan problem u političkoj artikulaciji ili, pre bih rekao, u izbegavanju političke artikulacije tog problema Vojvodine. Naime, svi vi dobro znate, na nivou svakodnevnog života i razgovora sa bližnjima, da samo nekoliko godina posle onog prvog udara ranih ’90, kada je eskplodirao nacionalizam i rat i kada je svaki pojam autonomije bio nešto samo po sebi “fuj” – da su, čim je prošao taj prvi udar, odjednom mnogi ljudi raznih političkih opredeljenja sebe počeli da definišu kao neku vrstu paraautonomaša. Dakle, ja sam za to, moji novci u mom džepu, itd.
A onda kada dođe vreme da izađu na izbore i da to nekako pretoče u političku činjenicu, oni to zapravo ne urade. Zašto ne urade? Po meni, jedan od bitnih razloga za to treba tražiti i unutar samih autonomističkih političkih snaga. Kada kažem snaga, ne mislim samo na stranke i na nevladine organizacije. Mislim i na intelektualce, koji su o tome govorili i pisali i promišljali te stvari. Mislim, na kraju krajeva, i na medije i na novinare, itd.
Dakle, sve vreme se zaobilazila jedna činjenica: pitanje autonomije Vojvodine ne može nikada biti samo pitanje – naši novci u našem džepu, jer to je pitanje decentralizacije. Pitanje decentralizacije je u redu, ali, znate, ono ne muči samo Vojvodinu. Pa i ljudi u Leskovcu i u Čačku, i gde god hoćete, svi oni žele svoje novce u svom džepu. A svi mi dobro znamo da sa Vojvodinom postoji nešto što je razlikuje i što razlikuje njenu različitost, ako tako smem da kažem, u odnosu na centar, i u odnosu na Čačak, Niš ili Leskovac. E, šta je to? E, pa, to je upravo ono što nosi obeležje identiteta Vojvodine. Dakle, Vojvodina se kroz istoriju različito razvijala. Ja ne kažem da Vojvodina zbog toga bolja, jer bi to bio jedan kultur-rasistički pristup. Ali ona jeste različita. Ta različitost se i može i mora politički artikulisati.
Sasvim je legitimno, ne samo zbog njenog etničkog sastava, koji je drugačiji u odnosu na takozvanu užu Srbiju i nije za zanemarivanje, nego i zbog ukupnog kulturnog identiteta njenih ljudi.
Navešću neke veoma jednostavne primere i probaću da to kažem sasvim jednostavno. Spominjali smo Ustav. I onda imate ovo na čemu jako insistira naša nacionalistička desnica i to ostaje jedna od njenih opsesija već 20 i kusur godina. To je taj fantazam o ugroženosti ćirilice, koji se onda manifestuje i kroz ustavnu materiju tako da je ćirilica definisana kao službeno, bože moj, jedino pismo… itd. Dok je, potom, u predlogu Statuta Vojvodine stajalo, otprilike, da su u Vojvodini ćirilica i latinica ravnopravne. E, onda neko ustane i kaže: ne može tako, jer to je protivustavno. Elem, ako hoćete da ćirilica i latinica u Vojvodini budu ravnopravne, onda vi zapravo ispadate separatista.
Na to imam dva moguća odgovora. Prvi, autonomija koja nije ovlašćena da rešava i takva elementarna kulturno-identitetska pitanja, koja ne zadiru u treitorijalni integritet ili bilo šta drugo bilo koje države – naprosto nije autonomija nego smejurija. Drugo, svako ko misli da je ta razlika, gde se Statut razlikuje u odnosu na Ustav, elemenat separatizma – ja za njega imam veoma jednostavan predlog. Pa, ok! Stavite to i u Ustav Srbije. Pa će onda biti jednako. I svaki put kada u Vojvodini postoji neki predlog koji je realno izmerivo, dokazivo, bolji, napredniji – on naprosto može biti ponuđen celini. Ako celina iz bilo kojeg razloga ne želi da ga prihvati, Vojvodina može da zadrži to pravo i da ga primenjuje na svojoj teritoriji. To čini element razlike. Element razlike čine istorijski sedimenti jednog specifičnog načina življenja koji moraju biti artikulisani i na politički i na intelektualni, i na medijski, i na svaki drugi način.
Volim da ispričam jednu anegdotu, kada me neko pita šta je ta razlika i kako neko može da vam održi jednu vrstu lekcije o razlici. To mi se dogodilo pre nekoliko godina, kada sam došao sa devojkom u Umag na letovanje. I tek što smo stigli i raspakovali se, bilo je večernje doba, i onako umorni od celodnevnog putovanja samo smo ostavili stvari u apartmanu i istrčali malo na svež vazduh. Muvali se malo po gradu i došli u stari centar Umaga. Šetamo, tako, glavnom ulicom i stanemo pred jednu poslastičarnicu, te se domunđavamo hoćemo li da kupimo sladoled ili ne, a pred radnjom stoji čovek koji je očigledno gazda. On nas je čuo, i po načinu na koji smo razgovarali prepoznao je da smo “sa ovih strana”. Pogledao nas je, nasmešio se i rekao: ne bojte se ništa, ovo je Istra! E sad, nije da smo se mi nešto bojali, ali ta njegova rečenica „Ovo je Istra“, fundamentalno objašnjava jednu važnu činjenicu o tome gde smo mi to došli. Dakle, on je rekao, ne znam ja kako je u Gospiću, u Osijeku, ovde-onde, u nekim drugim krajevima moje države, ali ljudi, ovo je Istra i ovde slobodno govorite kako god hoćete.
E, taj element razlike, ako Vojvodina nema, onda je priča o Vojvodini besmislena i onda se sve svodi na trivijalna piranja čija će kasa više da pokupi novca. Ja sam tim pitanjima zamoren. Mislim da je to ono što je jako važno, a čini mi se da je svih ovih godina pomalo nedostajalo, da li pameti, da li kuraži, da li nečega trećeg, da se malo ozbiljnije u politici postavi to pitanje o Vojvodini. Sećate se dobro kako je izgledala Vojvodina ranih devedesetih, u vreme onih ratova i onih čudesa. Upravo u Vojvodini je često bivalo najgore. Tu je bio najžešći pritisak nacionalista, tu su bile paravojne formacije, tu je bilo „trista čuda“, tu ste viđali ljude u maskirnim uniformama. Niste ih viđali u Leskovcu ili Vranju. Tamo su doduše kasnije postali aktuelni. Naprosto, ovde je bio veoma jak pritisak nacionalista i Vojvodina je najbolje osetila šta to znači. I valjda je u ovih petnaestak poslednjih godina uspela da razvije najjači protivotrov. Jedini protivotrov, ako mene pitate, jeste dosledno insistiranje na građanskom konceptu. Građanski koncept države je nešto što bi trebalo da bude relevantno za celu Srbiju. To je naprosto jedan univerzalno dobar recept za organizaciju jedne države. Ali čak iako bi Srbija kao takva išla u pravcu nekakvog etničkog ujedinjavanja, Vojvodina i dalje ima istorijsko, moralno, kulturološko pravo da za sebe traži tu vrstu izuzetka. Vojvodina, ako nije zajednica slobodnih i ravnopravnih građana i građanki, ona naprosto – nestaje! Onda kopni i gubi svaki smisao.
Završavam sa još jednim zapažanjem. Ja sam povremeno pisao o tome da mi sada nakon onog prvobitnog, divljeg nacionalizma devedesetih, koji je u međuvremenu ipak mnogo oslabio, prisustvujemo nečemu što bih nazvao nacionalizmom druge generacije. On je u neku ruku sakrio oružje, iako ga nije bacio. Stavio ga je iza leđa i onako, kao, „vidi mi ruke“. I, između ostalog, se i pluralizovao. I on više nije ekskluzivno, mada jeste dominantno, u vlasništvu većinske nacije. Mi smo ovde na pragu toga da napravimo neku vrstu onoga što bi se zvalo – konfederacija nacionalizama! Tu bi umesto Vojvodine kao zajednice slobodnih i ravnopravnih građana i građanki dobili neku vrstu Vojvodine etničkih feuda. Pa bismo imali etničke feude Srba, etničke feude Mađara, Slovaka, Rumuna itd. Svako bi imao neke svoje etno-knezove, etno-preduzetnike, etno-akademike, etno-ne znam ti ja šta sve ne, i išlo bi se po sistemu neke vrste paralelne koegzistencije u kojoj se što manje mešamo, što manje komuniciramo, ne zanimamo se jedni za druge, nije nam važno šta oni drugi rade, nego, eto, svako upražnjava svoj famozni bogotvoreni etnički identitet za sebe.
I onda, kao recept, šta mi dobijamo? Dobijamo tobože harmoniju. Kako ta harmonija izgleda? Ja ću vas podsetiti kako bi ona mogla izgledati na jednom vrlo jednostavnom primeru. Primer se zove Bosna i Hercegovina. Ovih je dana to pitanje aktualizovano, povodom jedne izložbe Milomira Kovačevića, čuvenog foto-reportera u Sarajevu, koji je fotografisao devedesete i one prve demokratske izbore. Fotografisao je kandidate, plakate, obećanja, čudesa… Imate recimo plakate na kojima se SDS, SDA i HDZ zajedno grle, ljube, vole se, vežu zastave i kažu: samo glasajte za nas! Nemojte slučajno za ove razne izdajnike, reformiste i socijaldemokrate. Sve je to sumnjiva rabota, nego vi glasajte za nas, a mi ćemo onda zajedno da stvorimo sreću i divotu i ostala čudesa…. Znamo dobro kako se to zavšilo. Završilo se u ratu, završilo se u krvi i u strašnom krvoproliću.
Ne kažem da bi Vojvodinu moglo da zadesi to isto, ali bi je zadesila jedna vrsta dekadencije društvenog tkiva, jedna vrsta degeneracije društvenog tkiva gde bi Vojvodina postala mnogo lakši plen i za centraliste i za sve druge, jer bi načisto nestala osnovna supstanca. Ako više nije bitan element našeg identiteta da smo mi građani Vojvodine, nego smo mi samo Srbi, Mađari, Rumuni – onda mi na neki način ostajemo bez odbrane i postajemo element kojim se lako manipuliše.
Zato stalno insistiram da sve ima politički uzrok. Zašto u Vojvodini, za razliku od BiH, nije u trenutku sveopšteg divljanja nacionalizma – došlo do rata? Zašto u BiH jeste, a ovde nije? Nemojmo misliti da je to zato što smo mi kulturniji i civilizovaniji, evropskiji, ili ne znam šta. Nemojte misliti da je to zato što su se tobože u Bosni svi međusobno potajno mrzeli, pa se samo čekala prilika da jedni druge pokolju. To su sve mistifikacije i gluposti. Uzroci su veoma jasne političke naravi. Naprosto, u Vojvodini nije bilo politički organizovanih nacionalizama, jer nije bilo pretenzija na Vojvodinu. Imali smo srpski nacionalizam, koji je bio podmiren. Ostali nacionalizmi su bili marginalni, jer su matične države tih nacionalizama – Hrvatska, Mađarska, Rumunija, dakle, govorim o susedima Vojvodine – bile nezainteresovane za tu vrstu napada. Nisu htele da upadaju, da ratuju, da osvajaju. One su gledale kako da se pridruže EU ili su se bavile pametnijim stvarima. Sve suprotno od BiH.
U BiH nije došlo do građanskog rata. On jeste između ostalog građanski rat, ali nije samo to. Do njega nije došlo zbog famozne „viševekovne mržnje“ i ostalih budalaština nego zato što smo imali sasvim konkretan vojni, politički i ekonomski poseg najmanje dve susedne države, koje se zovu Republika Srbija i Republika Hrvatska. I tu je stvar sasvim jasna. I rezultat toga je, neko je spomenuo, etno-federalizam. Pa pogledajte kako etno-federalizam izgleda u BiH. Taj nakazni sistem u kojem imate dve paradržave unutar jedne države, od kojih ni jedna ne može da funkcioniše, koje zapravo jedna drugu stalno sapliću, a onda zajedno sapliću BiH kao celinu, da ona na kraju postaje, sa oproštenjem, kao neki šupak Evrope. Zato što jednostavno ništa ne može da se uradi u tom sistemu. On je tako postavljen da ne funkcioniše. On je napravljen da ne bi funkcionisao. On je možda bio dobar u onom trenutku kad je stvoren da zaustavi rat. To je u redu, ali vi ne možete sada da ga ovekovečite. A upravo se to uradilo.
Kao rezultat toga imali ste sada izbore i onda imate taj etno-federalizam. Treba da se glasa za jednog Srbina, jednog Hrvata i jednog Bošnjaka, koji će onda da čine kolektivno predsedništvo BiH, i da onda jedan drugog sapliću. A onda, kao da to nije dovoljno apsurdno, dobijamo to da se za predstavnika Hrvata izabere čovek za kojeg se tvrdi da nije izabran većinskim glasovima Hrvata nego glasovima Bošnjaka. Pa smo pre izbora imali oglase HDZ u bosanskim medijima u kojima mole “drage Bošnjake da ne glasaju za Željka Komšića”. Potpuni apsurd.
Jeste li vi ikada čuli da negde postoji takav oglas: molimo građane te i te nacionalnosti da ne glasaju za tog i tog kandidata, jer to je naš feud i mi treba da izaberemo ko će da bude naš predsednik? To su konsekvence te vrste etno-federalizma ili politizovanog multikulturalizma na balkanski način.
Zbog toga smatram da je užasno važno da se politički artikuliše građanska Vojvodina, i tu je uloga vojvođanskih stranaka, nevladinih organizacija i intelektualaca – veoma velika. To ne može niko da uradi iz Beograda ni i z Brisela, a i zašto bi. To moraju samo vojvođanske političke stranke i intelektualci, koji uglavnom traljavo rade svoj posao kada govore o Vojvodini. Oni moraju da artikulišu šta je to što jeste politički interes građanske, a samim tim i jake Vojvodine.

Dinko Gruhonjić: Meni je tu, u stvari, najdraža sintagma “multikulturalni nacionalizam”.

Teofil Pančić: Da. Mi tome sada prisustvujemo. I to što se sada rađa jeste multikulturalni nacionalizam. I u tome ideja da svaka etnička zajednica treba da ima svoju političku stranku i onda vi, “po difoltu”, ne morate više da razmišljate, mozak vam više ne treba. Ako je to princip, vi se samo pred odlazak na izbore podsetite: koje sam ja ono beše nacionalnosti i onda kažete – ja sam Rumun. Onda odem na izbore i zaokružim stranku Rumuna. Ja sam Slovak i idem i zaokružim stranku Slovaka. Ja sam Srbin, pa onda glasam za onu stranku koja je nasrpskija. Koja najviše urla o „srpstvu i čekićstvu“. Na taj način ubija se smisao politike, jer politika jeste slobodno opredeljivanje za određeni set vrednosti. Vi u nešto verujete i zato za nešto ili nekoga glasate. A ne – vi ste rođeni kao ovo ili ono, pa onda „po difoltu“ glasate za nekoga ko tvrdi da je rođen u tome istom i zove se slično kao vi.

Dinko Gruhonjić: Mirko, jeste li se adaptirali, pošto ste malo kasnije stigli? Pustio sam Teofila da malo duže priča dok se vi ne priviknete na kikindski vazduh. Teofil je govorio o Istri, pa je onda vukao paralele sa Vojvodinom. A mene zanima vaš stav – pošto ste vi u javnosti prepoznati kao dobar poznavalac zbivanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – o policijskom saopštenju da je 60 odsto demonstranata u nedelju bilo iz „unutrašnjosti“, a provukle su se i informacije da je puno huligana bilo iz već poznatih revolucionarnih mesta kao što su Vrbas, Bačka Palanka, Crvenka… Dakle, to su ovi sa bogatim iskustvom. Da li je to tačno i da li su tačne ove „sramne“ novinarske insinuacije da su oni pronalazili utočište u krilu „matere crkve“ i u zdanjima crkava po Beogradu. I otkud Vojvođani tako agresivni?

Mirko Đorđević: Nije to tako teško objasniti. Ali, pre nego što odgovorim na ova pitanja koja su mi postavljena reći ću nekoliko reči o nečemu drugom. Zapravo o tome, ali iz jednog drugog ugla. Propala je i pukla Jugoslavija, JNA se raspala, sa Srbijom se ni ne zna gde su joj granice. A da li ste primetili da se Vojvodina održava? I uopšte ne puca po nacionalnim i verskim šavovima. Stoji. Tako da neka posebnost Vojvodine postoji. Da vas ne bih ja zamarao istorijom, problem je u tome što tu posebnost i individualitet, identitet, kako već hoćete, treba prepoznati i videti kako on uspeva da opstane. Sve što bi bilo sa nekim nacionalnim predznakom, a u Vojvodini imate silu jednu nacija, vera i konfesija, nekako se uklapa u taj ram koji se zove Vojvodina. Jedino što tu nije u redu jeste to što Vojvodina nema subjektivne političke snage, nema dovoljno profilisanih partija koje poimaju autonomiju na jedan savremen način koji je prepoznat u svetu.
Sad da pređemo na ova pitanja koja su postavljena. Prvo, nakon Drugog svetskog rata promenila se i nacionalna struktura Vojvodine. Sada je 2/3, grubo rečeno, u Vojvodini Srba. Pa se to menja. Mađara je bilo toliko i toliko, pa se broj promenio. Slovaka toliko, pa se i to menjalo. Ova matrica “svi su Srbi pravoslavne vere”, koja je politički upotrebljavana i zloupotrebljavana, mnogo godina, lišena je svakog smisla. Ima Srba protestanata, ima Srba muslimana. Tu je to pravoslavlje politički funkcionalizovano i prisvajaju ga kao svoje – nacionalističke partije. Pokazalo se da je i taj srpski nacionalizam Srbiji došao glave, tj. nama je došao glave.
U Vojvodini, vidite, ni to na kraju nije upalilo i ne daje neke rezultate, jer se shvatilo da se u političkom smislu ne može ići na koncept srpske Vojvodine, što je postojalo u 19. veku u doba romantizma. Ne možete ići da poistovetite Srbe i pravoslavlje, a i ako to uradite, jer Srbi su većinom pravoslavni, crkva se u Vojvodini razlikuje od pravoslavne crkve u drugim regijama. Tu je sada problem.
Mi sada u Vojvodini prisustvujemo bujanju nacionalističkih grupa koje se vezuju za crkvu. Ali – to su grupe i snage koje nisu izvorno vojvođanske. To je uvezeno. Da li se razumemo? Uvezeno je to. Nikada vojvođansko pravoslavlje nije bilo agresivno nacionalističko, nego se prepoznavalo u jednom kulturnom miljeu. I na kraju, u vreme ciklusa Miloševićevih ratova te iste tendencije smo mogli da pratimo. Nevolja je u tome što rubni nacionalizmi, verski obojeni, nemaju na šta drugo da se naslone nego se naslanjaju na crkvu.
Jedan od poslednjih ataka na Vojvodinu, da se ona konačno dokrajči, potiče iz same Vojvodine. Jogurt revolucija, pa Kertes, pa Bačka Palanka… Ali, da li ste zapazili da to uopšte nije uspelo? Vojvodina je ostala Vojvodina. To nije potkopalo onaj autentični vojvođanski identitet, kao ni ove nove ekstremističke grupe. Ili, još nije potkopalo. Ide u tom smeru, ali nije.
A evo i par reči o onom čuvenom primeru: srpske pravoslavne crkve u Vojvodini su građene u baroknom stilu. To je barok i u svim svetskim enciklopedijama imate srpski pravoslavni barok u Vojvodini kao kulturnu vrednost prepoznatljivu u mapi evropskih i svetskih vrednosti. Danas se bukvalno uništava vojvođanski barok kao kulturna tekovina, a grade se nove crkve u raško-vizantijskom stilu, iako ovde od Vizantije ni traga nema. To bi bilo isto kao kada biste negde dole u Raškoj sagradili neku pravoslavnu crkvu u gotskom stilu. Sada se Vojvodini, ali srećom to nije dominantno, forsiraju teze da je barok bio greška, kao i da je Dositej Obradović bio – greška!
Trojica vladika potpisuju đurđevdansko pismo Haralampiju. To je dokumenat koji se širi u Vojvodini, ali ima malo uticaja. U pismu se tvrdi da je Dositej Obradović – „mason, strani plaćenik, nula od nule, nikakav mislilac i pisac“. Jer „donosi mrak sa Zapada“. Čitavo se jedno doba odbacuje. Doba koje je dalo evropski pečat Srbiji. I tvrdi se u doktorskim disertacijama koje se publikuju u Novom Sadu u krilu crkve – da je vojvođanski barok i karlovačko pojanje – da su to „rane od rđavih klinova koje se zabadaju u telo gospodnje“.
Sada se postavlja pitanje, da li je to neki vojvođanski nacionalizam? Ne! To je jedan anahroni, zastareli srpski nacionalizam iz ranog 19. veka, koji sada pokušava da se implantira ovde, i srećom on ne daje neke velike rezultate. Problem je u tome što u Vojvodini više nema ni političkih subjekata, niti elite koja ume da postavi stvari na temelju tog vojvođanskog identiteta, koji uopšte nije ni etnički, ni nacionalan, nego postoji kao takav.
Svi su digli galamu, sećate se – kakva sad Vojvođanska akademija nauka i umetnosti!? Može postojati samo jedna, Srpska akademija nauka, i njeno eventualno istureno odeljenje. Međutim, greši se i kod te Vojvođanske akademije nauka. Ja pratim da se u ozbiljnim radovima koji ona nudi ne stavlja akcenat na ovaj identitet koji je kulturni identitet, a ne uskopolitički.
U Vojvodini danas imate, pored ostalih nevolja, i uvezen sistem partokratije. Postojali su radikali u Vojvodini u 19. veku, ali nikada nisu bili dominantni. Sada radikali, novi i stari, u Vojvodini, uprkos esktremnim grupama, nisu dominantni. Sa druge strane, radikalske partije još uvek dominiraju Srbijom. Pogledajte današnju debatu u visokom domu republike u Beogradu – ista ona priča kao iz ranog 19. veka…
U građanstvu je budućnost Vojvodine. Samo u tome. Jer, bude li pucala po nacionalnim šavovima i verskim šavovima, neće biti dobro. Tu ću sada, na kraju, da odgovorim na ovo predsednikovo pitanje. Tu se crkva ne snalazi baš najbolje. Oni imaju dve koncepcije što se tiče Vojvodine. Jedna je javna: Vojvodina može biti samo kanonsko područje SPC-a, samo crkveno pravoslavno vizantijsko pojanje. A druga koncepcija je da je ipak postojala Karlovačka patrijaršija, koja je imala šesto mesto u diptihu pravoslavnih crkava sveta, a Srbija je imala 11. mesto. Postaje im jasno da nije te Vojvodine bilo, pa ne bi uopšte ni srpske crkve bilo. Barem za poslednjih 150 godina. Uopšte je ne bi bilo, jer Grci su postavili svoje mitropolite u Beogradu i za celu Srbiju, a narod ih uopšte nije razumeo. Pa ne bi bilo ni Vuka ni Dositeja. Da ne davim dalje, nadam se da sam odgovorio na ovo pitanje…

Dinko Gruhonjić: Na kraju, želeo bih da pitam Anu da li posle ove priče koju je večeras čula o Vojvodini ima nešto da doda.

Ana Dević: Pa, imam nešto da dodam. U stvari sam želela da čujem izlaganja kolega koji se bave nečim što je veoma značajno za akademska istraživanja. Htela sam svojim izlaganjem vrlo kratko da isprovociram jedno saznanje o velikoj nedostatnosti, odnosno nepostojanju dodira između političke prakse sa jedne strane i između novinarskog pisanja, umetničke sfere i onoga kako ljudi koji imaju moć u akademskoj sferi i u sferi davanja sredstava za istraživanja u onim zemljama gde su ta sredstva mnogo veća nego kod nas. U tim zemljama postoji značajan repertoar o tome kako se može govoriti o Vojvodini. A taj repertoar jeste, sa jedne strane, ono što sam rekla na kraju svog uvoda – taksonomski, da sada tu postoji neki zbir etničkih identiteta i da, ako se oni svi tako sačuvaju, to je jako lepo i sa time vi možete fino konkurisati za sredstava u EU i uvek ćete nešto dobti. A sa druge strane, da se služite nekom više politiziranom matricom etno-federalizma, jer ste to već imali u bivšoj SFRJ. Iz tog status kvoa možete nešto valjano da birate i da se možda tako ponašate.
Potpuno se slažem sa onim o čemu je Teofil govorio i nisam htela da ni na koji način promovišem etno-federalizam. To sam samo postavila kao jednu problematiku koja se tu javlja, i da nas ljudi u inostratnstvu porede sa “psima koji su grizli i lajali”, kako se to u političkoj nauci kaže. A Vojvodini se to nije dogodilo zato što je zadržan neki status kvo. Pitanje je za nas i političare, da li je to nama dovoljno, da li je dovoljno da nas ljudi posmatraju kao kao nekoga ko dolazi iz te neke miroljubive Vojvodine ili Vojvodine koja je zbirka etničkih identiteta, i da se tu stane. Izvana nama ne dolazi definicija građanske opcije. To je zabluda. Nigde ne postoje ti primeri zbog toga što je naša skorašnja istorija sasvim drugačija. I mi ne možemo govoriti da postoji primer građanske opcije kao u Švajcarskoj, jer to jednostavno ne paše. Švajcarska je zemlja u kojoj nije bilo ratova. Mi nemamo tu građansku opciju kao repetoar koji će nam se ponuditi odnekle, i mi ćemo to sada prihvatiti i na taj način ćemo komunicirati u tom procesu pridruživanja Srbije i Vojvodine EU. Ta artikulacija građanske opcije je ono što treba konačno da damo kao dodatak tom repertoaru, kao nešto sasvim novo.

Mirko Đorđević: Rekao bih sada nešto. Staljin je 1922. godine pravio etno-federalistički sistem od ogromne Rusije, do Kamčatke. U toj zemlji danas državni radio govori na 107 jezika. Od toga su polazili Staljin i komunisti – mi ćemo svima da damo neke autonomije, etničke. Pa su napravili republike, autonomne oblasti, gradove. I opet nije bilo dovoljno, te se raspao Sovjetski Savez. Građanska opcija u Švajcarskoj polazi od kantonalnog ustrojstva i ne zaboravite da Švajcarska stoji, takva kakva je, na idejama Francuske revolucije čoveka i građanina, koja je rođena ispod sata u Ženevi. Mi nemamo to, ali Vojvodina još nije pukla po nacionalnim, verskim i konfesionalnim šavovima. Tu ima neke šanse. Ta ideja o nečemu nadnacionalnom, građanskom nije uopšte za koš i stari papir. Drugačije neće moći da bude.

Teofil Pančić: Mala nadopuna. Bilo mi je jako zabavno nedavno da čitam u našoj štampi, kako ekonomska kriza drma veliki deo razvijenog sveta. Naravno, drma i nas, ali na potpuno drugi način, pošto smo organizam slabog imuniteta i onda ta prehlada može i da nas ubije. Ali to je druga tema. I sada raste nezaposlenost i drugo u svetu, a Švajcarska dosta dobro stoji i dosta dobro pliva u svemu tome. I nedavno su, ne neke šalabajzerske, nego vrlo ozbiljne novine pravile istraživanja i izvesne ankete u rubnim pokrajinama Italije, Nemačke i Francuske, koje se graniče sa Švajcarskom. Naime, pitali su ljude da li bi oni hteli da se taj njihov region pridruži Švajcarskoj. Da izađe iz sastava pomenutih zemalja i da se pripoji Švajcarskoj. I dobili su potpuno neverovatne podatke! Oko 80-90 odsto ispitanih je bilo za. Dakle, to su ljudi koji su etnički i građanski, ako hoćete, Nemci, Italijani i Francuzi. I nisu imali ništa protiv da se izdvoje iz matične države, kako bismo mi ovde rekli našim uobičajenim drvenim jezikom, i da se priključe toj nekoj sumnjivoj, mutnoj, multi nešto-ovo-ono, bog te pita šta – Švajcarskoj. Jer sa stanovišta fundamentalističkog nacionalizma, ti ljudi su izdajnici, parekselans, i oni samo misle na svoje dupe, da prostiš.
Sviđa im se to što su u Švajcarskoj manji porezi, što je manja nezaposlenost itd. i sutra bi okrenuli leđa svojoj otadžbini. Čitajući to, ja sam pomislio, šta bi bilo da to prevedete na teren neke od naših ovdašnjih država. Šta biste dobili? Pa, to bi bilo strašno, skandal prve kategorije. Mislim da bi sve novine brujale o tome. Kurir bi objavio: Somborci bi se hladno pripojili Hrvatskoj. Ili obrnuto… Osiječani bi se pripojili Srbiji – to bi bilo nešto potpuno nezamislivo. To je ono što zapravo znači defundamentalizacija pitanja nacije i države. Da vi dođete do onog stadijuma da država nije ta obogotvorena sila koja meni daje identitet i samopoštovanje i samopuzdanje i da ja preko nje iskazujem svoje sopstvo i ljudstvo. Ne, država je jedan relativno banalni servis koji meni treba da omogućava to i to. I ja zbog toga nosim francuski pasoš. Međutim, ako će meni tamo deset kilometara dalje gde se već nalazi Švajcarska, biti bolje i ako bih mogao na miran način da više ne budem to, nego ovo, ne bih imao ništa protiv. To je zapravo desupstancijalizacija te velike naracije o državi i o etnosu kao nečemu za šta treba ratovati, ginuti i ne znam šta sve ne raditi…

Dinko Gruhonjić: Stvarno si izdajnik.

Teofil Pančić: Ne vredi, to je jače od mene.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Jovanović je na tribini “Tišina o Vojvodini” u pozorištu Sremskoj Mitrovici rekao da takva “razbarušena i neartikulisana” ideja nema mogućnost da se ostvari.

“Ta ideja je sadržana jedino u rečenici: ‘Pojedoše nam sve ovi iz Beograda i iz Novog Sada’, i ona se svodi isključivo na novce”, kazao je Jovanović.

Prema njegovim rečima, dodatni problem za regionalizaciju Srbije predstavlja činjenica da Srbija nema tradiciju decentralizacije već upravo suprotno – ima tradiciju tvrdog centralizma.

Jovanović je naveo da se danas po prvi put u istoriji u južnoj Srbiji dešava situacija da postoje narodne kuhinje, odnosno da postoji “kazan za sirotinju”.

Kolumnista Teofil Pančić ocenio je da današnja situacija u Srbiji, kada su zahtevi za autonomiju Vojvodine u pitanju, podseća na situaciju od pre 20 godina u bivšoj SFRJ, gde Vojvodinu ostatak Srbije zapravo doživljava kao neku vrstu tadašnje Slovenije.

“Iz toga nema suvislog izlaza i to je plodno tlo za neki novi populizam. Pritom, treba imati u vidu da nacionalizam nije jedini mogući populizam, već on može biti i regionalni i klasno-socijalni”, naveo je Pančić.

On je ocenio da ideja autonomije Vojvodine zapravo nikada nije na pravi način politički artikulisana, već je banalizovana i svedena isključivo na pitanje novca, iako Vojvodina ima brojne druge specifičnosti u odnosu na Srbiju.

“Na tom, ekonomskom, planu u Vojvodini su svi autonomaši, pa neretko i radikali i ovi lečeni radikali, ali istorijski, kulturološki i politički razlozi za autonomiju Vojvodine nikada nisu do kraja politički artikulisani”, kazao je Pančić.

Prema njegovim rečima, činjenica je da je Vojvodina kroz vekove imala drugačiji istorijski razvoj od ostalih delova Srbije, što ne znači da različitost ujedno znači i da su Vojvođani bolji od drugih građana Srbije.

On je ocenio da će, ukoliko dođe do populističke političke artikulacije zahteva za širu autonomiju pokrajine, oni stići iz najvećih partija, a ne iz regionalnih, autonomaških stranaka.

Sociolog Mirko Đorđević rekao je da srpski nacionalisti i centralisti pokušavaju da “razore” identitet Vojvodine, ali je ocenio da im to neće uspeti, jer je Vojvodina u svetu odavno priznata kao uspešan model zajedničkog života više nacija i kultura.

“Vojvodina nije ni Kosovo ni Sandžak i problem Vojvodine nije etnički, što je i dokazala kroz činjenicu da je odolela naletu nacionalističkog ludila iz prošle decenije. Vojvodina je vrednost Srbije”, kazao je Đorđević.

Pavel Domonji iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji rekao je da se pitanje Vojvodine namerno drži zatvorenim, pod izgovorom da uvek ima važnijih problema koje treba rešavati.

Tribinu “Tišina o Vojvodini” organizovalo je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku američke fondacije NED.

(Autonomija)

TIŠINA O VOJVODINI

Učestvovali:

Mirko Đorđević, publicista
Ljubomir Živkov, novinski pisac
Vladan Filipčev, novinar
Žužana Serenčeš, novinarka

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Centar za Kulturu, Pančevo
Četvrtak, 23. septembar 2010, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče svima i drago mi je što smo opet u Pančevu, mi novosadski centralisti! Na početku hoću da čestitam našem domaćinu, NVO “Građanskoj akciji”, na velikom uspehu u borbi da jedan prolaz u vašem gradu ponese ime po Srđanu Aleksiću. Znam koliko je bilo teško da se između svih tih lavirinata političke volje i nevolje izborite za tako nešto, pa posle toga i oko birokratije, pošto – verovali ili ne – u Srbiji postoji samo jedna firma koja izrađuje ove ulične table, barem je takvo bilo naše iskustvo u Novom Sadu kada smo isto uspešno priveli kraju ovu inicijativu prošle godine. Ako hoćete da promenite ime ulice, računajte da treba šest meseci da vam „odštampaju“ one plave tablice.

U svakom slučaju, veoma mi je drago, zato što je za mene Srđan Aleksić, ne samo zato što sam iz Bosne i Hercegovine, zapravo pravi heroj ovih užasnih ratova koji su se desili, i što su Novi Sad i Pančevo prvi gradovi na prostoru bivše Jugoslavije koji su uspeli da ukažu ovakvu počast.

Da podsetimo, Srđan Aleksić je za vreme rata ubijen u Trebinju. Uspevši da spasi život svom prijatelju Bošnjaku, koga su pokušali da ubiju pripadnici Vojske Republike Srpske, on je pretučen, a od posledica ovog napada ubrzo je i preminuo.

No, sada dajem reč Vladanu Filipčevu, vlasniku „Bečejskog mozaika“, koji će ukratko reći šta se dešava na medijskom polju Srbije, i gde se u svemu tome nalazi Vojvodina. Da tako počnemo da govorimo o Vojvodini u svetlu ove mučne rasprave o medijskoj strategiji.

Vladan Filipčev: Medijska strategija, odnosno studija na osnovu koje treba da bude izrađena strategija, ne prepoznaje problem Vojvodine, kao ni problem vojvođanskog javnog servisa. Po tom nekom krokiju i nacrtu, Radio-televizija Vojvodine bi trebalo da bude regionalni centar, regionalni javni servis, ma šta to značilo. Sasvim je izvesno da onima koji su arhitekte jednog ovakvog predloga nisu potpuno jasni specifičnost i potrebe Vojvodine i svih ljudi koji žive u njoj, odnosno njenog stanovništva, koje je specifično u odnosu na ostale delove ove naše zemlje. Ta specifičnost se odražava u činjenici da u Vojvodini živi 29, neko kaže 30, „naroda i narodnosti“, kako se to ranije nazivalo. Izvesno je da, s obzirom na takvu činjenicu i na takve okolnosti, treba voditi računa o informisanju na jezicima nacionalnih zajednica, što predlog strategije u svakom slučaju ne čini. To su eksperti konačno i priznali na prošlom okruglom stolu, na kojem ja doduše nisam bio, ali mi je preneto. Oni su javno rekli da nisu znali da je to tako i da očito nisu imali informacije kako bi mogli da daju preporuke na osnovu kojih bismo mi mogli da kažemo svoje primedbe.

Ne bih sada išao dalje u detalje. Verovatno to sada i nije toliko zanimljivo. Biće zanimljivo možda za nekih desetak dana, kada je predloženo da se taj nacrt već finalizuje i praktično bude gotova ta strategija, koja će biti data na javnu raspravu i tada će se verovatno moći o tome više govoriti. I biće jasnije i biće, u svakom slučaju, i potvrda ovoga što sam rekao.

Koliki je i kakav odnos države prema medijima i medijima u Vojvodini, govori i činjenica da je zaustavljena privatizacija i to možda u nevreme i pre roka, kako bi rekao je dan naš vrli ministar. Zaustavljena je pod opravdanjem da se to dešava iz razloga što se na taj način “čuva” informisanje na jezicima nacionalnih zajednica, a u stvari razlog je rešavanje problema Studija B, koji je još uvek platforma za manipulisanje od strane vlasti. Sve to što se čini kao objašnjenje i opravdanje države za način na koji se odnosi prema Vojvodini jeste posledica teze da je Vojvodina bogata i takav jedan odnos je očit i prilikom određivanja kriterijuma za raspodelu sredstava na osnovu projekata Ministarstava kulture i svih onih ostalih državnih organa koji na neki način mogu da opredele sredstva za funkcionisanje medija. Potvrda ovog što govorim jeste činjenica da je pre dva-tri dana na osnovu projektnog konkursa, republičko ministarstvo objavilo rezultate samo za jedan konkurs, a to je za informisanje Srba u rasejanju. Nema govora ni o lokalnim medijima, ni o medijima nacionalnih zajednica. Rezultati toga će verovatno biti objavljeni negde krajem godine, a tada će biti završena budžetska godina.

Takav slučaj smo imali i prethodne godine, kada se praktično zagubio rezultat jednog konkursa i mediji koji su tada konkurisali i koji su trebali po osnovu valjanih konkursa da dobiju određena sredstva – nisu to bili u prilici da ostvare.

Odnos tzv. nacionalnih medija po pitanju tretmana i plasiranja informacija sličnog karaktera u Vojvodini i ostalim delovima naše zemlje jeste različit, a primer za tako nešto, koji može biti ilustrativan, jeste primer zagađenja reke Toplice kod Kuršumlije. To je jedna mala rečica i prilikom njenog zagađenja uginulo je dve tone ribe. Ta infomacija je kao udarna vest bila emitovana na elektronskim medijima od nacionalnog značaja, odnosno onih koji imaju nacionalnu pokrivenost, a u isto vreme je zbog zagađenja Tise uginulo oko 40 tona ribe u ovoj reci. Ovde je bilo dve tone ribe, bila je udarna vest, a 40 tona u Tisi nije praktično nigde ni objavljeno, pa ni u elektronskim medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju.

Slično je bilo i u slučaju, verovatno se sećate, poplave u Vojvodini, kada je nekoliko stotina hiljada hektara bilo pod vodom negde oko 60 dana. Ta nepogoda je ocenjena kao nepogoda, a ne kao elementarna nepogoda i tada nije bilo moguće na osnovu zakona uputiti pomoć ugroženom području, već je to učinjeno na osnovu uredbe Vlade. No, zato je sasvim drugačiji slučaj bio sa poplavom u Aleksincu ili Aleksandrovcu, kada je došlo do poplave u kojoj je stradalo nekoliko desetina domaćinstava i nekoliko desetina hektara zemlje. Tamo je bila interventna pomoć i odmah je poplava proglašena elementarnom nepogodom. Sve ovo ukazuje na odnos koji može da se podvede pod kategoriju “strateškog odnosa prema Vojvodini”, a tako je bilo i u prošlosti koja nam je bliska.

Setimo se samo zemljotresa u Crnoj Gori, koji je bio proglašen elementarnom nepogodom, a u isto vreme, mislim sledeće godine, grad je potukao letinu u Vojvodini. Procenjena šteta tada je bila veća ili gotovo ista kao što je bila šteta u Crnoj Gori, ali grad nije proglašen elementarnom nepogodom već samo štetom. Suština je ta da se o Vojvodini u medijima govori u predizbornim kampanjama, kada je političkim centrima potpuno jasno da sudbinu izbornih rezultata može da odluči i odlučiće u principu glasovi iz Vojvodine. Tada se govori i obećava da će Vojvodina biti “prava žitnica Evrope”… tada se i samo tada govori o autonomiji. Tako je bilo i do sada, a tako će najverovatnije biti i uoči sledećih izbora, a ja se nadam da neće tako biti i doveka.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Vladane. Žužana, pošto ste i vi danas “uživali” sa nama u Beogradu na okruglom stolu o medijskoj strategiji, sada ću da vas ukalupim u tu priču, iako vi to baš i ne volite. No, kako smo rekli, u medijskoj studiji praktično nema ni slova o medijima na jezicima nacionalnih manjina. Uspeli smo, tj. konkretno vi, da izdejstvujete i priznanje od eksperata da se tom problematikom, eto, nisu stigli pozabaviti. Inače je zanimljivo kako se percipiraju manjinske nacionalne zajednice u Srbiji, da ne kažem u Beogradu, da ne zvuči kao neka opsesija. Ali eto Beograd samo koristim kao neki sinonim za socijalizam. Vrlo često kod nekih ljudi, za koje bih pomislio da su puno umniji nego što jesu, primećujem onaj sindrom “što manje manjina, to manje problema”, ili onaj sindrom da manjine postoje isključivo ako prave neke probleme, dok bilo kakva senzibilisanost za različitost i za različitost etničke prirode jednostavno ne postoji. To je verovatno logično nakon svih ovih ratova koji su bili, pre svega, etnički zasnovani. Kako vi vidite sada i tu činjenicu da je u jednoj medijskoj studiji koju su izradili međunarodni eksperti pod pokroviteljstvom Evropske Unije opet nema ni M od manjina?

Žužana Serenčeš: Kako vidim? Vidim kao jedan od mnogih, nama nažalost svakodnevnih, priloga teoriji relativiteta. Pokušaću da malo uteknem ovom kalupu da ne pričam samo o manjinama, ne zato što ne mislim da i kroz tu temu možemo doći do pravog razgovora o tišini o Vojvodini, već upravo zato što mislim da je i ta tema u velikoj meri simptomtična za generalnu društvenu klimu koja nam se nameće, a to je da je sve relativno i da ništa nije pouzdano i sigurno i da sve zavisi od toga ko kaže i kako kaže.

Zapravo se sve svodi na postojanje nekih paralelnih svetova, paralelnih života, gde je jedno priča, retorika, nešto što je stvarni život ili problem, da je život negde posve drugde. Dakle, prošle nedelje bila je rasprava o ovom segmentu medijske studije koja se tiče informisanja na manjinskim jezicima. Ni ja ne mislim da to u nekoj većoj meri može da odražava suštinu i srž problema, ali za ilustraciju mislim da je korisno predočiti i sledeću računicu. Ako neko ne bude lenj, pa se potrudi da na gomilu stavi sve reči koje se nalaze u toj medijskoj studiji, može doći do neke brojke od od prilike 37.000 reči. A sa druge strane se neko potrudi da na drugu gomilu izvuče bukvalno sve reči iz čitave te obimne studije, koje se u različitim segmentima tog ogromnog materijala na bilo koji način odnose na ono što je zapravo neki pravi život ili treba to da bude, na ono što je naša svakodnevica, što je u Vojvodini multikulturalnost. Podsećam vas na ono što je Vladan već napomenuo, a što je bio formalni i zvanični alibi političkoj eliti da pre isteka roka zaustavi privatizaciju medija, a to je nerešeni problem budućnosti manjinskih medija. Po zaključku Vlade iz decembra 2007. godine, kojom je tada predsedavao Vojislav Košunica, i po njihovom zvaničnom obrazloženju, privatizacija je zaustavljena zato što nije nađeno rešenje za budućnost manjinskih medija u tim privatnim tržišnim uslovima.

Dakle, ako iz čitavog tog materijala na drugu gomilu saberete sve reči koje se odnose i u najmanjoj mogućoj meri na informisanje na manjinskim jezicima i njihovu budućnost, tada ćete doći do brojke od nekih 760 reči. E sad, to je negde 2 posto. Pa smo se onda zapitali da li je to prava mera. Šta je tu sad laž, a šta je istina? Da li je to mera nerešenog problema i tog medijskog segmenta ili je mera ono što nam je Vlada svojevremeno zvanično obrazložila? Dakle, sve je relativno. Tišina o Vojvodini… Pa jeste, danas je upravo na ovom okruglom stolu, koji je ovog puta bio posvećen javnim servisima, bilo reči o Vojvodini. Ali kako je sve relativno, naravno, to je bilo na zatvorenom skupu.

U kuloarima smo mogli da čujemo i duhovite komentare naših kolega kako su Vojvođani ostrašćeni zato što smatraju da nije dopustivo da pokrajinski javni servis odjednom treba da postane i da bude sveden na nešto što se zove samo jedan od 10 ili 15 regionalnih centara i da ne bude više javni servis. Hoću da kažem da je očigledno da u našoj stvarnosti sve postaje relativno i sada ću opet da se vratim matematici i računu, mada mi to baš i nije bila uvek bliska nauka, ali ponekad je dobra za ilustraciju. Koliko je sve relativno, u poslednjih nedelju dana smo imali priliku da izvedemo u tačnoj računici i brojčanom prikazu. 14. septembra je javnosti poručeno, preko zvaničnog saopštenja, da je Vojvodina do sada preuzela svega tri nove nadležnosti koje su predviđene novim zakonom, a inače ih je 153. Dakle, tri od 153.

Nedelju dana docnije u takođe javnom saopštenju ili izjavi mi saznajemo da je do sada Vojvodina preuzela preko 2/3 svojih novih nadležnosti. E sada, ako je preko 2/3, biće da je to oko 70 odsto, koliko ja znam, a ako je 3 od 153 – dva odsto, onda možemo izračunati da je brojčani iskaz koliko je sve relativno kod nas – 68 odsto. Da ne bi bilo zabune, i prvu i drugu poruku dobili smo od najviših vojvođanskih funkcionera. Prvo saopštenje nam je stiglo iz kabineta predsednika SkupštineVojvodine, a druga izjava potiče od predsednika Vlade Vojvodine. Onda se čovek zapita, šta je tu sada istina, a šta je laž. Hoću reći da se meni čini da živimo neke potpuno paralelne svetove, da je stvorena klima u kojoj političke i partijske fabrike interpretiraju naš život i našu stvarnost, a da je stvarnost zapravo negde sasvim drugde.

Nedavno smo čuli i podatak da u zapadnoj Bačkoj svega 7,3 odsto domaćinstava danas ima kanalizaciju. Zapadna Bačka, Vojvodina. E to je ta stvarnost o kojoj se ne priča, o kojoj vlada tišina. Dakle, tišina ima raznih. Ima kada tišina znači mir i spokoj, ali tišina je i ona u kojoj, u silnoj kakofoniji različitih interpretacija naše stvarnosti – one na kraju nemaju zapravo veze sa stvarnim pitanjim i problemima. U toj situaciji, kako je sve relativno, može da nam se dogodi da su imenovane teme koje su navodno važne, a ne one koje čine naš život. Može da se dogodi i to da smo sekularna država u kojoj svaki dan prepoznajemo njenu klerikalizaciju. Onda može da na se dogodi da imamo zakonom propisane minimalne kazne, a da je u redu da se izriču upola manje. I još može da nam se dogodi da odjednom istina počinje da liči na laž, a laž na istinu, i mislim da to i jeste cilj. Da ne govorimo više o onome što je stvarnost.

Dinko Gruhonjić: Ljubomire, dakle, ode Kosovo! Hoće li pre Sandžak ili Vojvodina?

Ljubomir Živkov: Ako neko čita „Vreme“, ja sam to već morao da napišem, nisam mogao da izdržim. Nekada moram da nabrojim opšta mesta i rečenice koje smatram najdosadnijim, barem u svojoj istoriji, možda i u ljudskoj istoriji. Jedna od tih dosadnih rečenica je: evo, uzeše nam Kosovo, ode Kosovo, sad će da ode Vojvodina, za njom Sandžak, svešćemo se na granice beogradskog pašaluka. I onda kada izgovore tu reč „beogradski pašaluk“, gledaju u mene i pitaju se da li sam i ja dovoljno prestravljen što ću da živim u toj administrativnoj jedinici Otomanskog omraženog carstva. Iako to meni ne zvuči kao neka ozbiljna pretnja, a ljudi me gledaju kao da sam ja ne znam koliko propatio u tom beogradskom pašaluku i prete mi time, kao, nekom kataklizmom. Kao nekim vremenom koje će da nastupi posle sudnjeg dana.

I obično me obuzme „mala snaga“, ne mogu da im objašnjavam, zašto ja mislim da neće Vojvodina da ode i zašto mislim da Vojvodina neće biti taj uzor Sandžaku (iako mislim da njemu ne treba neki uzor, a pogotovo to neće biti Vojvodina). Taj scenario koji ljude prosto opija, taj niz rečenica – ode Kosovo, sad će Vojvodina i Sandžak, ostajemo u beogradskom pašaluku – po mom mišljenju je jedna bedastoća (što bi rekli u susednoj državi) koju čovek mora da čuje hiljadu puta. Barem ja moram da je čujem toliko puta.

Inače, ne odlazim ni na kakve tribine, retko me ko i zove, a ako me neko pozove, ja se obično izgovorim svojom nestručnošću koja je stvarna. Ali sada kada sam video da se radi o Vojvodini, rekao sam da mogu da prihvatim, jer nešto o tome znam i želim o tome sa ljudima da razgovaram, da čujem kako njima, koji žive u Vojvodini, te stvari zvuče. Ja sam se vinuo čak do Beograda, a inače sam iz Banata. Pošto nisam govornik, ja sam to čak i zapisao. Pokušavam da nađem argumente, samo što nemam strpljenja da tim ljudima obajšnjavam zašto Vojvodina neće nikud da ode, niti gde bi to bilo, niti gde bi ona mogla da ode. U Rumuniju ili Mađarsku, koje su zemlje Evropske Unije ili jedan deo u Slovačku, a drugi ne znam ni sam gde.

Ali, ljudi neće da razmišljaju logički, nego u nekim mitskim i biblijskim razmerama. Uvek su u sferi mita, a ne logike, a ne čak ni istorije u onoj meri u kojoj je znaju. Nabrojao sam neke razloge zbog kojih mislim da u Vojvodini nema entuzijasta za otcepljenje, iako mislim da Vojvodina zaslužuje autonomiju koju je izgubila. Ja ne mislim kao neki da ju je izgubila zauvek, ali mislim da ju je izgubila dugoročno. Ali mislim da za ono otcepljenje, od kojeg se krv u žilama ledi Vukadinoviću i Koštunici, nema dovoljno entuzijasta ni zainteresovanih. Hteo bih da se sa vama zajedno preslišam da li sam zaista ja u pravu kada vidim neke vrednosti Vojvodine koje su prosto smetnja toj secesiji od koje mnogi strepe.

Ono što Vojvodinu čini umnogome specifičnom, čak i danas iako se i ona, sirota, morala malo iskvariti – jeste rad. Ono što je lajtmotiv mog detinjstva na selu je: hajde da se radi, mora da se radi… Ustaje se i svakog dana, bez obzira koje je godišnje doba ili koji je datum, mora da se radi. To je jedan ozbiljan i dobar temelj koji Vojvodina još uvek ima. Još uvek ima zemljoradnika koji su konzervativni, da ne kažem nazadni. Kada bi neko anketirao sad ove „preživele“ paore i pitao ih što se i oni ne otcepe, rekli bi: pa mogli bismo, ali nemamo kade. Znači, nemamo mi vremena da se bavimo promenom tog državnog i institucionalnog okvira. Mislim da su ljudi u Vojvodini umnogome svesni da je život uvek lokalan i da je uvek na tom mestu gde su oni. Svako od nas koji ovde sedimo živeo je u nekoliko država, a svejedno živimo maltene u istoj kući i u manje-više istoj sirotinji i u nekoj neuređenoj ulici, i imamo neke komunalne probleme, neke zdravstvene, komšijske… Te stvari su jako krupne, te su Vojvođani, a tu računam i većinski narod i manjine, nezainteresovani za velike istorijske poduhvate.

Sećam se šta se pričalo 1968. godine, kada su Rusi ušli u Češku i kada je i ovde bila mobilizacija. Onda su ljude pokupili i morali su da iskopaju rovove i da se suprotstave Crvenoj armiji ako nasrne i na naš integritet. U početku su se malo i poplašili, međutim, rovovi su bili iskopani i tu su jednom prenoćili, videli da nema ništa od tog krvoprolića i od herojstva, nego sada počinju da razgovaraju ko je šta propustio da uradi. Jedan kaže, ja još nisam uvezao slamu, ja nisam uzorao, a onda treći kaže: sad bi samo falilo da ovi ne dođu! To je tipična vojvođanska reakcija na nešto od čega nekome podilaze žmarci.

Dinko Gruhonjić: Mirko, ja ću iskoristiti priliku da reklamiram vašu knjigu koja je izašla pre nekoliko dana. Autor je naš cenjeni gost Mirko Đorđević, a knjiga se zove „Balkanska lađa u oluji“. Reč je  o crkveno-političkim esejima i u sadržaju ćete pronaći poglavlje koje se zove „Vojvođanksi identitet“ i potpoglavlja „Vojvođanski kulturni obrazac“, „Marginalije o vojvođanskom identitetu“ i tako dalje. Posebno zanimljivo poglavlje je i „Crkva u miljeu multikulturalnosti“. Ja bih, Mirko, voleo da nam kažete nešto o crkvi u miljeu vojvođanske multikulturalnosti.

Mirko Đorđević: Vrlo rado. Kod izbora ovih eseja ja i nisam pomišljao da ove fragmente o Vojvodini uključujem, ali sam kasnije, zahvaljujući uredniku, video da se oni zapravo uklapaju u ovu širinu teme. No, prvo mi dozvolite da o ovoj tišini kažem nekoliko reči. Kakva je ovo tišina? Nije ovo baš obična tišina, niti je tišina u Vojvodini nešto novo. Takvih je tišina i ranije bilo više, pa su se smenjivali periodi sa bučnim tonovima. Pre godinu dana, kada je Vojvodina istakla potrebu za prenosom nadležnosti, koje su spominjane večeras, podigla se tolika galama, da, ne da nije bilo reči o tišini, nego je to bila prava buka. Separatizam. Užas. Poređenja. Ode Vojvodina. Sinod je izdao jedno saopštenje, potpisao ga je mitroplit Amfilohije, gde kaže da je to što traže Vojvođani, taj prenos određenih nadležnosti, čist separatizam i zlo i da se Srbija raspada. Da ne citiram ovde dične prvake političkih stranaka koji su dizali galamu do neba, a nisu iznosili ni jedan argument u korist toga. Nije se dogodilo ništa, nisu prenete nadležnosti ili ih je preneto veoma malo, ali nije došlo ni do separatizma. Sad postoji u ovoj tišini, koja nije apsolutna, jedna vrsta fabrikovanja nekih sintagmi, teza, mitologija kojima se to pokušava objasniti. Da bismo to razumeli, a i ovo što ja hoću da kažem, moramo se po ko zna koji put zapitati šta je to Vojvodina.

Vojvodina je danas, mnogi će začuditi ovom mom tvrđenju, gledano iz evropske perspektive – jedan uspeo održiv multikulturalan i mulitreligijski model, koji je uspeo i koji ima svoju istoriju. Nigde se nije održao u takvom obliku. Zašto se Vojvodina nikada nije odvojila i niće se odvojiti? Zbog toga što ima dva veka star kulturni obrazac utemeljen na multikulturalnosti, na višejezičkom identitetu, na miljeu različitih identiteta koji čine identitet Vojvodine. Prema tome, treba da odvajamo političku retoriku i propagandu, a ta tišina sada nekima i odgovara, naročito centralistima, da se to vojvođansko pitanje potpuno relativizuje ili marginalizuje, u čemu se podosta i uspeva. Šta je to taj vojvođanski identitet, što Vojvodinu čini Vojvodinom uz sve probleme koje ima, i što je drži. Nije otišla iz Jugoslavije kada su svi otišli, ne liči ni na Sandžak. Stvar je u tome što Vojvodina ima izgrađen pluralni identitet ili, još jasniji da budem, da nije bilo Vojvodine poslednjih 200 godina, mi ne bismo uopšte imali ni Vuka, ni Dositeja, ni barok, ni Maticu srpsku. Srpska kultura ne bi bila prepoznatljiva u Evropi.

Sada se mnogi plaše Vojvodine. Poslednja izjava koju sam čuo od predsednika vojvođanske Skupštine, koju je rekao negde u inostranstvu, jeste da se on nada da će Vojvodina i dalje biti faktor koji će vući promene i biti motor ka Evropi. Ja tu tezu odavno zastupam i ona stoji na čvrstim nogama. Druga stvar što se u istoriji dogodila je da je „ono“ povuklo „ovo“, a ne „ovo“ povuklo „ono“. Da li se razumemo? Dakle, ne leži budućnost Vojvodine ni u kakvom separatizmu jer je on nemoguć. Onda bi bilo 20 separatizama nekakvih u Vojvodini. Slovaci bi otišli nekud, Mađari nekud, mi Srbi nekud, itd.

Otuda se meni čini, da ne dužim, da ne gnjavim, da ova tišina pomalo ima dva uzroka. Prvo, ona je proizvedena tišina koja odgovara nekima. A drugo, pokazuje da i same vojvođanske strukture nemaju dovoljno kapaciteta da to pitanje Vojvodine postave na pravi način i da ono na njemu stoji. Pa, napokon, pogledajte šta se događa u Sandžaku. I sada u Sandžaku neki pominju model južnog Tirola. I pominju još jednu stvar u Sandžaku ovih dana, a to se vrtelo i ovde – autonomiju koju je Sandžak imao 1943. pri čemu zaboravljaju da i ona autonomija nije uopšte bila jednokonfesionalna, što danas hoće muftija Zukorlić, nego je počivala na širem konceptu, jer u Sandžaku, jeste da su većina muslimani, ali nisu jedini. Da nevolja bude veća, ko se to bori i sukobljava u Sandžaku? Muslimani među sobom, iz podeljene muslimanske zajednice.

Setio se neko ovih dana modela Južnog Tirola. Onaj ko je bio u Južnom Tirolu i ko poznaje tu autonomiju zna da ona ne funkcioniše kao jednokonfesionalna i jednonacionalna, nego kao i vojvođanska, višenacionlana u modernoj sekularnoj državi. Jedna je stvar da li ćemo mi razvijati pravoslavlje kao religiju i veru ili ćemo razvijati njegov ideološki obrazac koji se zove “svetosavlje”. I sad se to postavlja eno dole u Sandžaku. Niko razuman nema ništa protiv islama kao objavljene vere, ali ovo što se dešava u Sandžaku jeste forsiranje ne islama nego islamizma, a to je već ideološki obrazac koji se sasvim lako prepoznaje. To su te karakteristike oko kojih se s vremena na vreme zagalami, pa onda usledi tišina. Sada, ako se postavi ovo pitanje, Srbija je formalno, ustavno, pravno, de jure, sekularna država, ali de facto nije poslednjih godina. To se vidi sada na svakom koraku. Evo i u Sandžaku traže versku državu i nikome ne pada na pamet da je vreme etnarha, što će reći verskog i političkog vođe u jednom – zauvek prošlo!

Vojvodina ima poseban kulturni obrazac, i vojvođansko pravoslavlje se razlikuje od onog pravoslavlja u Srbiji po nekim bitnim tačkama. Vojvodina ima pravoslavni barok, Vojvodina ima stepen tolerancije koji je isproban 200 godina, da mogu i luterani i drugi pravoslavci, te katolici i drugi da opstaju, a da to nekom drugom ne smeta. Zbog toga se, da ne dužim, ova tišina s vremena na vreme proizvodi i nameće se. Evo, videli ste primer da je i koncept o medijima napravljen izvan medijske sfere. To se na svakom koraku vidi.

Nevolja je samo što u Vojvodini nema dovoljno vojvođanske svesti i snaga koje polaze od ovih premisa. Dakle, nije to samo stvar ovih zahteva koje dajemo, a oni ne prođu. I sada da vidite još jednu ujdurmu! Nedavno je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi došlo do raskola. Podelile se Artemijeve pristalice, a na Kosovu je bio etnarh. I vladika i predsednik srpskog nacionalnog veća – etnarh. Crkva je morala da ga obori sa vlasti i pazite, on je došao u Vojvodinu, odseo je u Šišatovcu. Pogledajte kako je to komplikovano.

Ono što se dešava u Vojvodini i ono što bude sa Vojvodinom, to će biti mera koliko Srbija iskoračuje prema evropskoj tabeli vrednosti. To je u nekim kratkim crtama ovo o čemu je reč u ovoj knjizi, u ovim kratkim marginalijama o vojvođanskom identitetu i tim crkveno-političkim i striktno političkim temama.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Dimitrije Boarov, ekonomski analitičar
Mirko Đorđević, publicista
Ranko Končar, istoričar
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Radio cafe, Radio 021, Novi Sad,
Četvrtak, 19. novembar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli, ovo je četvrta u nizu tribina pod zajedničkim imeno “Čekajući statut ili Ima li Vojvodina vremena”, koju organizujemo u ovim traumatičnim vremenima iščekivanja da li republička vlast ima uopšte imalo sluha za položaj Vojvodine i da li će usvojiti jedan tako benigan akt kao što vojvođanski statut. Gospodine Boarov, kakvo je vaše mišljenje, zašto se priča o statutu toliko dugo prolongira?

Dimitrije Boarov: Želim prvo da naglasim da ja o statutu i zakkonu o nadležnostima Vojvodine i celoj ovoj aferi, mogu ovde da govorim samo kao autsajder. Ni u čemu nisam učestvovao, nemam neke specijalne informacije i ne znam kako se to sve iza zavese odvijalo. Možda nije potrebno da ovo govorim, ali želim to da istaknem…
Kako tumačim to što je ovo otezanje od 13 meseci naprasno prestalo. Mislim da one snage koje su procenjivale da je evropski put Srbije bio samo jedan predizborni slogan i da Srbija neće skoro još ni pokušati da ozbiljno zakuca na evropska vrata, da su te snage odlagale usvajanje, bilo kakvog, znači ne samo lošeg ili dobrog, bilo kakvog Statuta Vojvodine. Međutim, stvari su se počele menjati prosto u geopolitičkom smislu. Mislim da je ta elita, koja je šarena i iza tog reda došaptava našim državnim funkcionerima koju politiku da povedu, da se ta elita počela razočaravati u neke druge varijante i druge planove i scenarije, pre svega oslonjene na Moskvu. U međuvremenu se otvorila i Evropska unija, koja je bila u izvesnoj krizi proteklih godinu dana do ponovljenog, sada uspešnpg irskog referenduma. Oni koji zagovaraju varijantu da se Evropska unija što pre otvori i prema zapadnom Balkanu, unutar Evropske unije očigledno su sada u velikoj prevazi i u samom Briselu. Oni su ponudili nekoliko varijanti da Srbija ubrza taj svoj korak ka Evropskoj uniji. Sa druge strane, došlo je bukvalno i do podgurkivanja sa istoka da se to učini i da to nije suprotno interesima Rusije…
Naravno, moram sve ovo da simplifikujem. U tom kontekstu je neko shvatio da je na našem putu jedna od prvih stvari potreba da se nešto pokrene od evropske politike u ozbiljnom smislu reči, i to je po mom mišljenju otvorilo put i za usvajanje statuta, onog Statuta Vojvodine koji je usvojen pre 13 meseci ali se ispostavilo da se ne može ipak progutati sve ono što piše. Onda je došlo do te famozne pravno-tehničke korekcije, usklađivanje sa Zakonom o nadležnostima…
Pošto se ispostavilo da niko u samom vrhu Srbie ne smatra da doista treba da dođe do preraspodele društvene i materijalne moći, onda se ispostavilo da neke odredbe statuta nisu u skladu sa teorijom da treba doneti vojvođanski statut a da se ništa suštinski ne promeni. Zbog toga je došlo do korekcija. Na primer, sada u Koštunicinom, Tadićevom i Nikolićevom Ustavu piše da autonomne pokrajine mogu imati imovinu, a ona je podeljena na onu imovinu koju koriste pokrajinski organi i državnu imovinu. Pa je državna imovina ostavljena da se reguliše Zakonom o imovini Republike Srbije, a ovde u Statutu je rečeno, pa dobro, kad organi već koriste Banovinu, nek to bude imovina pokrajine Vojvodine. I tako redom, neću sada da ulazim u neke detalje. U tom smislu je taj statut, koji je naravno prožet nabrajanjem nadležnosti koje Vojvodina može da ima po Ustavu. U samom Ustavu Srbije stoji taj famozni član, koji deluje veoma moderno, da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinske autonomije i lokalnu samoupravu. Ne kaže se, izvršna vlast je ograničena, ne kaže se sudska vlast je ograničena, ne kaže se zakonodavna vlast je ograničena, nego se kaže državna vlast. To znači da pokrajine mogu imati, mogu participirati u sva tri oblika vlasti, međutim, u nabrajanju nadležnosti pokrajina, tj. nadležnosti institucija pokrajinskih autonomija, tu je, suprotno tom načelu, sve suženo i ne možeš da participiraš zapravo u vlasti. Možeš od te vlasti da dobiješ neku nadležnost kao poverenu nadležnost. U tom smislu je jedno ustavno načelo derogirano. Da ne dužim dalje…
U tom kontekstu je napravljeno rešenje koje u pravnom i ekonomskom smislu ne donosi neke kardinalane ili bitne promene. Sve je sapeto s jedne strane Ustavom, s druge strane Zakonom o nadležnostima. Njime su te poverene nadležnosti prilično restriktivno utvrđene. One se mogu relativno lako povući. Najčvršće su one utrvđene zakonom, ali zakon se naravno može promeniti u republičkom parlamentu. Ipak, te nadležnosti koje su utvrđene i poverene zakonom, daju izvesnu sigurnost pokrajinskim nadležnostima. Međutim, centralna vlast i dalje ima veoma snažne kontrolne mehanizma, tako da se zapravo može govoriti o jednom fenomenu, o autonomiji bez prava odlučivanja. Ti si autonoman, a autonomno bi trebalo da po definiciji znači da ti se odredi onaj prostor u kome ti suvereno odlučuješ. Međutim, ti praktično suvereno ne odlučuješ ni o čemu.
Kako je dokazala Marijana Pajvančić, odlučuješ suvereno o simbolima, o zastavi i grbu Vojvodine. To možeš sasvim suvereno, ne moraš da tražiš saglasnost republičkog parlamenta ni republičke vlade, niti si ograničen zakonom. Samo podležeš kriterijumu ustavnosti. Ono što bi po Ustavu bilo zabranjeno, ne bi smeo da staviš na svoju zastavu. Ili, imaš isključivo neometano pravo iznošenja mišljenja. To što Čanak uporno u intervjuima govori da mi imamo autonomno pravo na mišljenje. Znači, ti možeš da daješ mišljenje ovoga puta, što znači da pre, po Miloševićevom Ustavu i Statutu, nisi imao ni na to pravo. Tačnije, ja mislim da smo i po onom imali pravo na mišljenje, ali je to pravo bilo prazno; od 120 inicijativa iz Vojvođanske skupštine ni jedna nikada nije stigla na dnevni red. Mislim da je možda jedna raspravljana u nekom kontekstu. 119 nije stiglo na dnevni red i mogao si ih baciti u Dunav, a ne poslati na adresu republičkog parlamenta.
Taj sistem poverene nadležnosti zadržao je jedan vrlo snažan mehanizam centralne kontrole svih odluka vojvođanskih autonomnih organa. Međutim, uprkos svemu tome, ja nisam sklon da potcenjujem čak ni ovo što pretpostavljam da će se dogoditi, mada još nisam siguran. U Srbiji ne možeš nikada biti siguran ni kad se usvoji zakon da si dobio ono što si dobio.
Simptomatičan je slučaj sada sa tim sredstvima od sedam posto od ove godine u Srbiji. Prvo je bila ideja da se Vojvodini ne da sedam posto. Onda je izvršna vlast, koju predvodi premijer Cvetković, koji je pregmatičan čovek, predložila da ne možemo kršiti zakon i da ćemo dati to Vojvodini, ali nominalno. Nećemo im realno dati. Znači, Vojvodina ima sedam posto, ali ih nije dobila. A pošto je centralna stranka vlasti i u Beogradu i ovde, onda se o tome ćuti. Ti sad teoretski imaš posed na Mesecu, ali ne možeš na Mesecu zasaditi ni pšenicu ni rotkvicu. Ali dobio si, imaš, a ne možeš da koristiš. U tom smislu se autonomija zapravo može simulirati. U takvoj raspodeli moći, gde je ista stranka na vlasti i u Novom Sadu i u Beogradu, ona se može simulirati. Ovde hoću ipak da naglasim, da ne potcenjujem značaj usvajanja ni tog novog Statuta, sa svim tim manama. Ne potcenjujem ni značaj tog Zakona o nadležnostima, ma koliko nisam zadovoljan njime, ni prinicipom ni konkretnim rešenjima.
Zašto? Zato što je zapravo ova galama, ova velika gužva oko tog pitanja, političke naravi i usvajanje vojvođanskog Statuta na izvestan način opredelilo i opredelivaće politiku Demokratske stranke, za jedan niz godina unapred, jer će joj desničarska opozicija to stalno nabijati na nos. Zato je očigledno bila i teška odluka Demokratske stranke da to ipak stavi na dnevni red i progura kroz skupštinu. A naročito je bila teška odluka SPS-a, jer i ona je stalno procenjivala koliko će izgubiti u samoj Srbiji time što će podržati bilo kakav statut.
U tom smislu, i time ću završiti, ako bude usvojen, makar ovakav kakav jeste, Statut predstavlja izvesnu političku prelomnicu. Srbija se praktički, bez obzira na 5. oktobar, stalno centralizovala. Imamo dugo razdoblje uporne centralizacije da bi Srbija postala onoliko centralizovana koliko je bila pod kraljem Milanom ili proširena Srbija pod regentom Aleksandrom. Taj proces, koji je u komunističko vreme bio praktično obrnut, doživljen je kod srpske konzervativne ideje kao napad na srpsko nacionalno biće i na vodeću poziciju Srbije u toj federaciji. Taj duboko ukorenjen model države, koji kaže da je jedino ona država koja je centralizovana – prihvatljiva, duboko je u srpskoj svesti. Samo takva država je moguća, jer, jelda, Kosovo se otcepilo. Pa, nije se Kosovo otcepilo u vreme SFRJ, nego se otcepilo kada je Srbija postala centralizovana! Tad se otcepilo. A ne onda kada je bilo gotovo federalna jedinica. Ali, neću u to da ulazim…
Prema tome, može doći da prelomnice i one stranke koje budu podržale Statut mislim da će postepeno evropeizirati svoju politiku, jer će jednostavno biti prinuđene na to. Kada kreneš jednim putem, a, obećavajući taj put, i pobedio si na izborima – tesno, ali nekako si pobedio – moraš njime i nastaviti. Nadam se da će one stranke koje podrže vojvođanski Statut, makar i ovakav kakv jeste, ipak ići, možda nedovoljno brzo, tim evropskim putem. Jer, zapravo drugog puta ni nema.

Dinko Gruhonjić: Mito, moram da vas nešto pitam kada ste već načeli tu temu i kada ste govorili o Demokratskoj stranci i tom teretu koji će sad ona imati i o nečemu što će odrediti njenu politiku. Postoje tekođe i teorije da je moguć i rascep u Demokratskoj stranci i da postoji, u stvari, jedan ogroman prazan politički prostor u samoj Vojvodini, za artikulaciju nezadovoljstva, koje se, po nekim analitičarima, sada već primeti i golim okom?

Dimitrije Boarov: Ne osećam se pravim čovekom za to pitanje. Apsolutno ne poznajem Demokratsku stranku iznutra. Mislim, nisam član niti jedne stranke, pa ni Demokratske. Ne znam da li su priče o tom rascepu tačne. Pretpostavljam da unutar stranke postoje vrlo različite političke opcije i da su te opcije instrumentalizovane u stalnoj borbi. U svakoj stranci se odvija tiha borba za primat. To je logično. Sem u Čankovoj! To je što se tiče dela pitanja oko Demokratske stranke. To jednostavno ne znam.
A što se tiče tog prostora, iskreno da vam kažem, ni to ne mogu tačno da procenim. Ne verujem da u današnjoj Vojvodini autonomaška opcija ima dovoljno pristalica. Nisam u to siguran. Dobro, ne bih prihvatio da mi se dokazuje nekim izbornim rezultatima, što radikali obično rade. Kao, na svakim izborima se glasa za Vojvodinu i Vojvodina uvek loše prođe. To je njihova teza. Misleći pri tom da Čankova stranka osvoji mali broj glasova i dobija veoma mali broj podrške. Ali mi imamo tu Demokratsku stranku, koja je vrlo često organizator koalicija i koja spada u velike stranke. Unutar nje, ne znam koliko ima ljudi kojima je na srcu Vojvodina, a koliko ima onih koji su sticajem okolnosti deo te stranke. A u samom narodu, kada jedna ideja tri decenije doživljava stalne političke poraze i nikako da se ostvari, onda narod digne rukeod nje. Tako da – možda ćete se iznenaditi – nisam pristalica teorije da je u Vojvodini autonomistički pokret politički snažan i da ima dovoljno široku bazu. Mislim da nema, ali mislim da ima šanse da je dobije ukoliko Srbija zakorači prema Evropskoj uniji. Pretpostavljam i nadam se, i imam određene argumente koje nema svrhe ovde da iznosim, da je Vojvodina onaj deo Srbije kojoj najviše treba ulazak u Evropu i koja će se u Evropskoj uniji, nadam se, najbolje snaći, zajedno sa Beogradom.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Ranko, pre tribine smo pričali o tome da li je Novi Sad glavni administrativni centar ili glavni grad Vojvodine. Vi ste mi kao istoričar kazali da je i u Habzburškoj monarhiji u jednom momentu Novi Sad bio definisan kao glavni grad. U čemu je uopšte tu problem? To izgleda kao jedna obična politička igrarija. Ali je ovo ipak zanimljiv podatak da, uslovno rečeno, u matičnoj državi se ovom gradu u kojem se nalazimo, ne dozvoljava barem formalno takav status.

Ranko Končar: Dobro, to je jedan podatak i detalj koji unosi bar malo svetla na ova pitanja o tome da li je moguće da Novi Sad bude glavni grad Vojvodine i da bude glavni grad uopšte. Glavni grad države. Posle 1949. godine, nosioci srpskog nacionalnog pokreta napravili su Ustav Srpske Vojvodine i u njemu – žao mi je što nemam vremana da o tome duže pričam – precizirali niz stvar koje bi bile vrlo zanimljive za neko razmišljanje u sadašnjem istorijskom trenutku. i u tom kontekstu su precizirali da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodovine i to nije smetalo nikome u Austrijskoj monarhiji. Austrijska monarhija u odnosu na taj Ustav najviše je zamerala Srbima u Vojvodini što su izašli iz nekog planiranog teritorijalnog okvira, na koji su hteli da smeste svoju autonomiju. Naročito su im to zamerali Mađari, koji su bili taj veliki politički rival Srbima u Habzburškoj monarhiji oko toga koji će pokret odneti prevagu u rešenjima nekih nacionalnih pitanja. Taj teritorijalni aspekt je bio problem, ali nije nikad bio problem glavni grad, niti je, moram da kažem bio sporan Ustav, koji je nudio niz zanimljivih ustavnih rešenja. Vrlo je jasna jedna rečenica: da će autonomnoj Vojvodini pripasti sve one kompetencije koje carska kruna ne planira za sebe. Carska kruna je i u finansijskom i u nizu drugih pitanja bila daleko tolerantnija nego što smo mi danas u našoj državi.
Dakle, u tuđoj državi, gde ste nacionalna manjina, gde tek rešavate svoj nacionalni i politički status, vi zbog takvih stavova da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodine – niste bili separatista. Vi ste bili protagonista jednog mišljenja. Vi niste glavni grad Monarhije, glavni grad je Beč. Ali u rođenoj državi, gde Srbi predstavljaju skoro 70 posto stanovništva, vi ili da kažem mi svi doživljavamo to poniženje, da nam neko iz nekakvih svojih sitnih, malih nacionalističkih, moram reći često i neznalačkih pozicija, drži pridike šta je to nacionalni identitet, šta je separatista, šta je izdajnik itd.
Ova promena u statutu, koja je uneta sa ovih šest-sedam korekcija, pravno-tehničkih korektura, da je Vovjvodina integralni deo Srbije, moram reći da je najuvredljivija za ovih 70 posto srpskog stanovništva. Kako bi se osećao Srbin u Šumadiji ili Srbin u bilo kom drugom delu Srbije da mu vi Ustavom precizirate da je on integralni deo. Samo za njega precizirate! Dakle, to može čovek da razume kada je reč o Kosovu, gde je 90 posto albanskog stanovništva. Ali da za Vojvodinu i Srbe u Vojvodini, koji su u istorijskom smislu „spiritus movens“ izgradnje srpske države i nacionalnog identiteta, to je nedopustivo. Mi prihvatamo ustavnu klauzulu ili statutarnu klauzulu da smo ipak potencijalni separatisti, i to ti drži nekakav centar kao političku pridiku.
Inače, ne znam da li ste planirali još nešto da me pitate, ali reći ću nešto u vezi ovoga što je govorio kolega Boarov. Mislim da je glavni problem Vojvodine to što je ona politički prevarena. Sada se pokazuje, jasno, smisao ustavnih promena devedesetih godina i promena u poslednjem Ustavu, koji je tako teško, na jedvite jade, prošao. Vojvodina i njena autonomija tim ustavima podvedena je pod status decentralizacije Srbije. Srbija će podeliti zemlju na koliko god oblasti treba, pokazalo se kroz istoriju, ali je najbolećivija prema ideji decentralizacije. To je istorijska konstanta, nisam je ja izmislio. Ko iole poznaje sve ustave, koje je radila srpska politička elita, ne govorim o 19. veku, već o ustavima u okvirima jugoslovenske države, svi ti ustavi su delili zemlju na male oblasti (1921, pa 1931. septembarskim ustavom na banovine i veće oblasti). Ali ti entiteti, te oblasti, banovine, nikada nisu imali stvarnu vlast. To je uvek bila jedna politička farsa. To se sada isto, moram da kažem, dešava. Autonomija i ova statutarna rešenja i ove nadležnosti jedna su politička farsa, gde autonomija Vojvodine zavisi od milosti, a izvorno, ona je svoju automiju sama izborila.
Tu se sada nameće jednan zaključak, a to je da Vojvodina i u ovakvim uslovima može da izbori svoju autonomiju samo ako ima volje i snage i kadrova kojima je stalo do Vojvodine, a ne do političke pozicije. Taj trenutak, bar iz istorijske empirije, nastaje onda kada dolazi do cepanja političkih stranaka. Kada se, recimo, pocepaju demokrate u Vojvodini od svoje centrale. To se desilo 1931. ili 32. godine: pocepala se Demokratska stranka, pocepala se najtvrdokornija politička stranka – Radikalna stranka, tako da su istorijski najzaslužniji za afirmaciju koncepta autonomije Vojvodine u stvari vojvođanski radikali ili deo vojvođanskih radikala koji se otcepio. To danas deluje politički apsurdno, da radikali koji su sinonim za centralizam i za nacionalizam, budu nosioci i promotori autonomije. Pocepale su se i druge stranke, tako da je tada artikulisan pojam Vojvodine koga do tada u oficijelnom političkom životu nema. Tada kada je došlo do cepanja, legalizovan je pojam Vojvodine kao istorijski pojam. Dakle, ne više „ova oblast“, nego se u političkom životu govori o Vojvodini i mogućnostima njene autonomije.
Demokratska stranka, zajedno sa radikalima, pravi tu veliki korak prihvatajući autonomiju Vojvodine sa jednom napomenom koja je, moram priznati, veoma umesna. Lider Demokratske stranke kaže: biće autonomija, ali Novi Sad ne može biti Beograd, i Split takođe ne može biti Zagreb (pošto je tada artikulisana i ideja autonomije Dalmacije). Dakle, te grupacije političara imale su više senzibiliteta za jedan politički realitet iako su se najsnažnije borile protiv autonomizma. Prihvatali su istorijsku činjenicu da ta Vojvodina nije izmišljena od strane autonomaša.
Pravio sam jednu analizu, više za sebe zbog ove situacije. Između dva svetska rata najveći protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljotića, pa do, u Vojvodini, Laze Popovića i niza drugih književnika. – 1941. godine su završili u kolaboraciji! A oni koji se nisu busali u patriotske grudi, svi su se našli na drugoj strani. Vasa Stajić je najviše napadan kao separatista, iako je bio najčestitije stvorenje. On se našao na antifašističkoj strani. Ne treba verovati ovim gromopucateljnim patriotama, jer bi na prvoj krivini završili u nekoj kolaboraciji.

Dinko Gruhonjić: Pa, kao što su uostalom i završili. Ako već vučemo te istorijske paralele, mislim da će mnogi u Vojvodini biti iznenađeni ko će ovde sve da se trudi da artikuliše ideju autonomije. Pričali smo nešto pre ovoga o dođošima i o autohtonim Vojvođanima…
Mirko, vi ste jednom priliko izjavili da će biti velika i kobna greška politike Beograda ukoliko ne izađe u susret ili ne ispoštuje stečeno pravo Vojvodine na autonomiju. Šta ste pod tim mislili? Zašto bi to moglo biti kobno?

Mirko Đorđević: Ostajem baš kod te reči – kobno. Iako je ona na prvi pogled prejaka. Pa ću u tom smislu reći nekoliko reči. Malopre ste rekli: u ovom kratkom scenariju, da je priča krenula nakon 13 meseci. To kako je krenulo i to što je krenulo, predlog Statuta i Zakona, ja bih takođe vezao za evropski kontekst. Nema potreba da sada ponavljam ono što je kolega Boarov govorio, da nije ova ideja u Evropi pomaknuta negde na nekoj tabli, možda ni ovo posle 13 meseci ne bi krenulo baš tako brzo i još bi stajalo u nekoj fijoci.
Autonomija koja i sada postoji i koja se predlogom nudi još uvek je jedna vrsta darovane autonomije. Neko je daje, neki vladar, nekim reskriptom centrala moći daruje nekome nešto. A kada neko nekome nešto daruje, darodavac određuje meru – daje i povlači. Tu je problem! Jedina šansa prave vojvođanske ideje je da se drži stečenih prava. To nije samo istorijska kategorija. Ona je i u opšteljudskim odnosima. Ali ta se stečena prava veoma čudno mere. Merenja se presecaju, izbacuju se iz koloseka… Sada deluje paradoksalno – da sada ne gnjavim sa istorijom – ali najdalje su u tome otišli komunisti 1974. godine. Stvorili su jedan oblik autonomije koji je imao svoju strukturu. Šta je s njim bilo, to nije teško objasniti, ali je on stvorio jedan oblik i stanje koji govori o stečenim pravima. U ovim igrama, oko ovog sada Statuta i Zakona, sve teže prepoznajem, možda grešim, da li su tvorci ovih dokumenata svesni tih stečenih prava i da li ih imaju uvek na stolu. A šta se u međuvremenu događa, što zbunjuje sve, čak i nas koji mislimo da znamo više o tim stečenim pravima. Izmisli se neka pločica ili etiketa na kojoj piše “separatizam”. Šta je to separatizam? Mislim da na ovo pitanje ne treba da vam odgovorim. Ali, kada god se krene u neki ozbiljan razgovor, ubaci se ta pločica, pri čemu i onaj koji to izgovara zna da je to falš-pločica i da nema nikakvoga separatizma, nego se u stvari radi o nečemu drugom.
Korak po korak, vojvođanska autonomija je spas za Srbiju i zaista bi bilo kobno – ja ostajem pri ovim jakim rečima – kada ne bi bilo nekih argumenata za to. Na kraju krajeva, ne treba biti istoričar visokog akademskog ranga kao kolega Končar. Dovoljno je biti istoričar amater i znati nešto, pa uočiti činjenicu da je Vojvodina vekovima bila nešto drugo i da je imala to što je imala. Ovde za sada vidim samo jednu igru, pa se u tu igru povremeno ubaci “bombica” separatizma i krenu prazni razgovori, vidim igru i nekih političkih struktura u Vojvodini koji pristaju na to “darujte nam nešto”. Darovaćemo vam, ali nećemo vam ipak sve dati, pa ćemo još jednom uzeti olovku i početi da crtamo i precrtavamo.
Najveći problem je što ideja postoji, oblici autonomije postoje, stečena prava postoje, ali kontekst više nije isti. Danas je vojvođanska autonomija kao ideja i kao praksa suočena sa onim delom Srbije, a nije više suočena sa strukturama jedne monarhije kakva je bila Austrougarska monarhija. Elementarna znanja istorije pokazuju da je onda to lakše išlo. Sad ide teže. Teško je odgovoriti zašto sada ovo ide teže. Pogledajte vojvođansku ideju 1918. godine. Samo od oktobra do decembra. I na kraju krajeva, da nije bilo te antifašističke borbe na širem evropskom prostoru, pa i u Vojvodini, teško da bi se snage na šahovskoj tabli mogle ovako razvrstati.
Međutim, ako ste me razumeli, ja nisam neki strog kritičar i ovog oblika predloženog Statuta. Vidim ga kao jedan korak. Ali taj korak neće biti odlučujući ako za njim ne bude usledio i drugi. Evropski kontekst, sa kojim sam započeo ova svoja mudrovanja, sada je vrlo povoljan za vojvođansku ideju. To mnogi ne primećuju, pa čak i neke strukture u Vojvodini nisu ga dovoljno svesne.
Zašto je povoljan? Odrednice onog medijevalnog suvereniteta, koje promovišu nacionalističke elite u Beogradu, odavno su već mrtve u Evropi. Evropa se uopšte ne gradi na principu tog medijevalnog suvereniteta već na principu regija, na jednom strogom načelu pravnog ustrojstva. I tu postoje velike šanse za sve regije, pa i za jednu ovakvu autonomiju. Međutim, da bi autonomija kao ideja nešto značila, njeni sadržaji moraju biti izmereni sa realitetom ambijenta u kojem treba da se realizuje. Ako jedna regija kakva je Vojvodina, nema kompetenciju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, a ona ih je u nekom obliku imala kao stečena prava, onda će se, i toga se ja bojim, još dugo nastaviti ova “ping-pong” igra između vojvođanskih političkih struktura i Beograda.
I samo još nekoliko reči o ovoj zanimljivoj temi koja se odvojila. Trenutno celu stvar nosi Demokratska stranka. Ali ja se pitam, i tu nema još uvek nekog jasnog odgovora, da li je ta struktura Demokratske stranke kakva postoji u Vojvodini jedinstvena, kompaktna ili je i ona isto heterogena. U kakvom je odnosu sa strukturama moći te iste Demokratske stranke koja svakodnevno u Beogradu pravi kompromise da bi opstala, i spremna je na koncepte koji začuđuju. Svakodnevno oni izmišljaju tri stuba spoljne politike, pa četiri, pa pet… ne znam više do koliko su tih stubova dogurali…
No, nadamo se da će stvari krenuti u evropskom smeru i prema evropskom orijentiru. Bez evropskog orijentira nema ni Srbije ni Vojvodine. I to je to. Bez tog evropskog pravca – i to više nije fraza – nema napred. A ovo je taj evropski deo Vojvodine koji ima istorijski i kulturni legitimitet evropskog dela. I sve ono što je Srbija imala u 17. i 18. veku, u doba prosvećenosti, imala je ovde u Vojvodini. Sve do vojvođanske patrijaršije. Vojvodina je imala patrijarha do 1918. godine, koji je bio na šestom mestu u diptihu patrijaraha, dok je beogradska mitropolija bila na nekom 17 mestu. No, to su sve formalnosti. Ali što je rekao kolega Dimitrije, ide se ponekad do tih formalnosti koji ćemo grb i koju ćemo zastavu, a pravi sadržaj će tek doći na red.

Dinko Gruhonjić: A šta bez Evrope i bez evropskog puta?

Mirko Đorđević: Ništa! Ništa nećemo tu uraditi. Ali ja čak vidim tu jedno rešenje koje bi moglo biti vrlo dobro. Ako ova vojvođanska ideja u punom smislu uspe, to će biti dobro za Srbiju. To će povući Srbiju. Jer nama je, molim vas lepo, napopako krenulo pre dvadesetak godina kada umesto da ovo vuče ono, ono je počelo da vuče ovo. Sve ostalo znate.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Mirko. Evo, mi smo se ispričali malo više od dužine jednog školskog časa. Da ne bude samo ex-katedra, ja vas pozivam da postavite pitanja koja se tiču teme ove tribine, ali naravno, ne samo toga. Možete da pitate šta god hoćete, ali da se mi slažemo sa tim pitanjem.

Mirko Đorđević: Dodaću nešto. Sadržaj je bitan. Gde ćete centralizovaniju državu od francuske države. Ali je ona demokratski ustrojena tako da se ovakva pitanja ni ne otvaraju. Možda se i otvaraju, ali nikada ovako dramatično.

Dinko Gruhonjić: Bila je interesantna izjava francuskog ambasadora koji je bio tu u Novom Sadu sa Pajtićem. Mi smo ga, znajući da je Francuska centralizovana država ili fiktivno decentralizovana, pitali šta on misli o vojvođanskom statutu. On je rekao da mu to nagornjavanje nije baš najjasnije, da je on video taj dokument i da bi to i sa francuskog aspekta bila potpuno prihvatljiva autonomija. Drugim rečima, tu nema bog zna šta.
Evo, Jožef Kasa je danas izjavio nešto što je isto veoma zanimljivo. Ne znam da li ste imali prilike to da čitate, ali on je rekao da Beograd zapravo gura Vojvodinu, on se tako izrazio – u secesiju. U separatizam. I to je možda vrhunac ove nacionalističke, ludačke, pljačkaške politike koja proizvodi sukobe već 20 godina da bi se održala na vlasti. Da li je moguć takav apsurd?

Mirko Đorđević: Koga sve do sada nismo isterali iz države?

Dimitrije Boarov: Pazite, to je jedan stereotip. Vi znate da su ideolozi, recimo, nacional-socijalističke partije u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, raširili teoriju i jednu od hiljadu definicija politike, da treba izmisliti ko je neprijatelj. Na tome se pravi politika. Protiv koga smo mi, a ne za šta smo mi. To je snažniji poriv i snažniji motiv svake političke organizacije od onog “za šta smo”. Protiv koga smo. To je taj, kako ga sociolozi nazivaju, belicistički koncept politike. Malo je poznato da se u politici koriste ti ratni termini. Zašto se Hitlerova knjiga zove „Moja borba“. Zato što je borba protiv neprijatelja. Tako da su, stranke srpske desnice bliske tom konceptu i one zapravo ne mogu da funkcionišu bez neprijatelja. Prvo su neprijatelji bili Slovenci, pa Hrvati, pa Muslimani, pa Albanci, pa Crnogorci, a sad po tom klišeu sada su na redu i Vojvođani da budu neprijatelji, da bi se ta energija mržnje, kako sam ja danas napisao u „Danasu“, revitalizovala. Oni na tome funkcionišu. Na tome funkcioniše, u ostalom, i svaki nacionalizam. To je osnova razlikovanja. Ali da bi se povukla razlika, mora se stvoriti i teorija ugroženosti nacije. Svi nacionalizmi, od francuskog pa nadalje izrasli su na tome da je nacija ugrožena. Da neko radi o glavi naciji. Zbog toga je separatizam izmišljen kao zgodna domina koja se nastavlja na Kosovo. Srpski nacionalizam nikada sebi ne postavlja pitanje zašto smo se posvađali sa Slovencima, zašto smo se posvađali sa Hrvatima, zašto sa Muslimanima – zašto? Odgovor bi uvek bio jedan: oni rade protiv srpske nacije. Srpska nacija je ugrožena tim drugim nacionalizmima. To je logično ishodište svake nacionalističke ideologije.
Evo, ovaj „mali“ Vučić, koji je tobože prešao u naprednjake, rekao je jednu tipičnu belicističku frazu. On kaže: to je antisrpski statut. On vraća u igru tu staru retoriku, jer mu treba da stvori neprijatelje na tom pitanju. A druga stvar je apsolutna glupost. On kaže: usvaja se Statut Vojvodine iako to od nas nisu tražili. Nije naređeno. To znači da bi on sutra prihvatio to da je naređeno. Ali kaže, pošto nije naređeno, zašto mi to onda radimo? Kada bi, kao rukavicu, izvrnuo suštinu njegove izjave, videlo bi se da zapravo on već, podsvesno ili nesvesno, izgrađuje stav prema zapadu i svoju novu poziciju. Šalje signale: mi smo nacionalisti, ali ćemo slušati. To je, otprilike, zadnja konsekvenca njegove izjave: zašto to Srbija radi kad nije naređeno. Krajnja konsekvenca je: mi ćemo to uraditi ako vi to od nas budete tražili. Računa se da bi na taj način oni bili legalizovani kao oni koji treba da preuzmu Srbiju. To je njegova logika.

Mirko Đorđević: U ovim raspravama svi pominju Srbiju, Vojvodinu, Evropu, a niko se ne osvrće na rusku ulogu u vezi sa autonomijom Vojvodine. Možda će vam se ovo sada učiniti kao neko retorsko pitanje, ali nije. Rusija ima desetak autonomija, a neke čak imaju i Ustav, glavne gradove, akademije nauka. I to kakve akademije nauka! Ali kakvu igru Rusija igra trenutno? Odgovorite sada vi meni na ovo pitanje. Itekako se u Moskvi o tome razmišlja!

Ranko Končar: Proučavao sam, u čitavom periodu 20. veka, sve autonomističke pokrete i nigde nisam našao, ni kod jednog autonomističkog pokreta, separatističku ideju. To mi daje nekakvo pravo da kažem da je pomisao na to apsurdna. Vojvodina je imala 33 posto Srba između dva svetska rata. Etničku prevagu imaju neslovenski narodi Nemci i Mađari. Neki su objašnjavali da je to razlog zašto se Srbi u Vojvodini drže slepo Beograda i centralizma. Međutim, kada je došlo do ove stranačke polarizacije, onda su Srbi iz Vojvodine rekli: vi nas dovodite u situaciju da mi moramo da tražimo drugačiji položaj za nas. U okviru jugoslovenske države može se govoriti o jednom sporu sa Beogradom. U jednom trenutku, vođa autonomističkog pokreta, najvećeg autonomističkog pokreta između dva svetska rata, na poziv da dođe u Vojvodinu i da preuzme važnu političku funkciju, jer je 1944. godine postala važna autonomna jedinica, on je odgovorio: ja se sada zalažem za republiku! Posle svih iskustava koje je Vojvodine imala, ona je želela da bude republika, ali unutar Jugoslavije. To je jedina takva ideja. Ali, inače, nikakvih separatističkih ideja nema i nije bilo.
Međutim, ova Kasina izjava ima jedan smisao koji provocira tzv. partiote i nacionaliste. To je otprilike misao istog značenja kao kad neko kaže da ste separatista. Pa se sada mi šokiramo! Sada je ona izazovna, i protagonisti takvih procena debelo raspravljaju o tome da li je to stvarno moguće. Jer, nemoguće je da se 70 posto Srba koji žive u Vojvodini i čine apsloutnu većinu, i to onih Srba koji imaju dosta izražen nacionalni naboj, imaju separatističke misli. Ima sada dosta sveta koji je posle ovih ratova došao i onog koji je kolonizovan 1945. godine. On nosi taj nacionalni naboj. Starosedeoci Srbi u Vojvodini, ko malo analizira njihov mentalitet, sad ću reći nešto što je više ovako za običan razgovor – imaju jedno aristokratsko svojstvo. Dakle, ne vole primitivizam, ne vole te igre i te političke prevare, itd. Dakle, njihovo srpstvo je gospodsko, ali je politički i intelektualno snažnije nego ono koje ima taj balkanski, epski karakter i prizvuk.
To su zaključci iz jedne analize tih tekstova. Samo je jedan političar, pripadnik levice, poznati Dragoljub Jovanović, u jednom svom tekstu rekao: ideal svekolikog srpstva je Srbin Vojvođanin. Radan, marljiv, pošten. To su njegove reči, i ko zna Dragoljuba Jovanovića, uglednog profesora, levičara, predsednika Zemljoradničke stranke, koji je ceo život proveo u ratu sa monarhijom i Karađorđevićima, ta njegova teza ima takav smisao. To srpstvo, ko zna predistoriju i istoriju, ne može da bude separatističko. Ali može da brani svoje dostojanstvo na teritoriji na kojoj živi, jer razume i politiku i Ustav bolje, kroz svoje istorijsko nasleđe i baštini jednu pravnu nauku koja je potekla iz jedne izuzetne pravne države kakva je bila Habzburška monarhija. Srpstvo u Vojvodini je podvrgnuto idejama prosvećenosti pre nego drugi krajevi. Ono je onaj svet koga je zapljusnula prosvećenost i taj svet i u nacionalnim i u državnim i u političkim pitanjima misli suptilnije, a po pravilu to je uvek demokratsko.

Mirko Đorđević: Pa, pogledajte samo! Ideja svetosavlja je rođena u Vojvodini. Ima izrazite vojvođanske karakteristike, a ovo svetosavlje koje se obnavlja sada u desnici beogradske političke scene jedna je vrsta relikta medijevalnog refleksa. A pojam svetosavlja se rodio tu, u Vojvodini. Himna “Uskliknimo s ljubavlju” nastala je tu. Ali to je već stvar kulturnog obrasca. A taj kulturni obrazac nije samo neka akademska tema. To je ozbiljna stvar.

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Teofil Pančić, novinski pisac
Tomislav Žigmanov, filozof
Dragoljub Todorović, advokat
Pavel Domonji, politolog

Kafe “Duga”, Kula,
Sreda, 4. novembar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli na tribinu „Čakjući statut“, treću po redu  koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. Bilo je dovoljno da samo dve tribine održimo i da izvršimo takav pritisak da su političari odmah krenuli u proces usvajanja statuta. Šalim se! Nego, Pavele, statut je pred nama, šta ćemo sada?

Pavel Domonji: Možda će neko biti zadovoljan tim statutom. Recimo, dobili smo manje nego što smo tražili, a nacionalisti su dali više nego što su bili spremni da daju. Ali, mene nešto drugo brine kada je o autonomiji Vojvodine reč, a to je odnos Beograda prema svemu izvan njega i ta beogradska ignorancija, koja se mogla videti kada je Boris Tadić dao intervju RTS-u pre nekoliko dana. On je tada govorio da moramo biti veoma pažljivi i obazrivi da ne bismo stvorili nekakvo asimetrično uređenje u Srbiji i da ne bi bio narušen integritet Srbije. To je jedan politički nonsens, jedna floskula, jer Srbija već sada jeste asimetrična. Nema druge regije koja je teritorijalno i politički institucionalizovana kao što je to Vojvodina. Druge regije postoje, ali su to geografske regije. Dakle, ne postoji ta vrsta institucionalizacije kao kada je reč o Vojvodini. Ne bih se iznenadio kada bi ti glasovi koji bi želeli da Vojvodina bude posebna država postali jači i brojniji. Toliko za odgovor na tvoje prvo pitanje.

Dinko Gruhonjić: Hvala Pavel. A to bih isto pitao i tebe, Tomislave. Statut je tu, pred vratima, šta dalje?

Tomislav Žigmanov: Statut je tu i čini mi se da bi trebalo i ovog puta spomenuti činjenice koje se u javnom iskustvu često zaboravljaju i previđaju, odnosno da je čitava muka oko „porođaja“ statuta posledica jedne dublje pravilnosti koja postoji od kada je DOS-ovska vlast u Srbiji. To je nespremnost da se počnu rešavati konkretni problemi i da se država Srbija preustroji, da završi tranziciju. I dalje vidimo da je politička elita spremna više aktivnosti da uloži na globalna pitanja, kao npr. da li pružiti podršku iranskom režimu kada je u pitanju kršenje ljudskih prava, da li ćemo imati sedam ili tri konzulata u Crnoj Gori, kao i da li ćemo i u kom obliku podržati Dodika i priznati EULEKS ili ne… A kada je u pitanju čitav niz problema koji se neposredno tiču svakog građanina – kao što je recimo, evaluacija i neka vrsta nazora privatizacije, kada je u pitanju, recimo, stanje komunalne infrastrukture, kada je u pitanju korupcija koja je očita, kada su u pitanju neki pred moderni načini rešavanja problema kao što je da je predsednik stranke nositelj mandata, na koncu, kada je u pitanju uobličavanje države Srbije kao jedne savremene, moderne države koja danas, na početku 21. stoleća, pretpostavlja decentralizaciju i pretpostavlja visoke autonomije, ne samo lokalnih jedinica vlasti, nego i širih regionalnih – sve liči na neku komediju. Ako taj momenat osvestimo, videćemo da je naša vlast posve impotentna i da se ona zapravo krije iza svih tih velikih naracija i brige za „velike stvari“. Tu se zapravo krije njena impotencija kada je u pitanju na koji način treba rešiti ono od čega se živi, odnosno kada treba, prvo, urediti vlastito dvorište.
U tom smislu, dodatno zabrinjava i to ako se vidi da statut Vojvodine nije usvojila i prihvatila neka politička grupacija koja bi bila u opoziciji spram beogradskih vlasti, nego je to bio integralni deo vladajuće oligarhije u Srbiji. U tom smislu imate osećaj kao da je statut Vojvodine neka vrsta incestualnog čina, pa onda čitav taj prostor natezanja sagledava se kao neka nelagoda gde niko neće priznati da i onaj drugi koji živi sa nama u zajednici ima određena prava koja ne počivaju samo na klimanju glavom i na odobravanju i veselju onoga što gazda u Beogradu uradi. Odnosno, da pretpostavlja drugačije relacije. Ako ništa drugo, onda da se osigura ovih famoznih, ustavnih sedam posto povrata novca ili pak da se mogu donositi određene odluke za koje se ne mora tražiti saglasnost onih koji su u Beogradu.
U tom smislu, mislim da se prihvatanje statuta od strane „beogradske skupštine“, tj. Skupštine Srbije – biti prvi korak u ozdravljenju političke klase u Srbiji i to će prvi put biti priznanje da postoji život izvan Beograda, bez obzira koliko to priznanje malo bilo, jer znate i sami da je potencija statuta preskromna kada su u pitanju autonomne ovlasti. To je više, ovako, trendovski. Moramo i mi dati nešto regijama, pa ćemo im dati malo zastavice, pa ne znamo baš da li da im damo glavni grad, i tako dalje… To su sve igrarije, više na planu simbolike. Ali, ipak će se prvi put dogoditi da se nešto može autonomno događati, da se autonomno mogu donositi odluke u odnosu na „beogradski krug dvojke“.
U tom smislu mislim da to može biti biti neka vrsta ohrabrenja. Naravno, realizacija svih vrsta potencija, koje su relativno skromne, ovisiće i od političke klase u Vojvodini, koja je isto pokazala jednu vrstu ambivalencije. U nekim prostorima pokazuju značajnije iskorake i zalažu se za demokratski dosledniju politiku, a na nekim područjima upravljanja postoje deficiti koje, osim impotencije u nekim svojim oblicima, podsećaju na ono što smo gledali devedestih godina. Toliko.

Dinko Gruhonjić: Dragoljube, prema vašem mišljenju, da li ova priča o vojvođanskom statutu, odugovlačenju da se on usvoji, zapravo još jednom neporecivo govori o tome da je centralistički duh u Beogradu itekako živ i dominantan, bez obzira da li govorimo o ovim konzervativno-nacionalističkim partijama ili ovima koje se predstavljaju kao proevropske, te da je samim tim nacionalizam iz osamdesetih i devedesetih godina itekako živ?

Dragoljub Todorović: Da. Ja prosto ne verujem da će taj statut nešto doneti autonomiji Vojvodine. Prosto nisam siguran. Imajući u vidu političku situaciju i trend koji već decenijama traje u Srbiji, čisto sumnjam da je sada dobar tajming da se obavi neka vrsta ozbiljnije decentralizacije i autonomije Vojvodine.
Sada ću, u nekoliko rečenica da se osvrnem na taj srbo–unitarizam pod terminom Jugoslovenstva. Jedan od najvažnijih srpskih političara dvadesetog veka, Dobrica Ćosić, nakon Dejtona 1996. godine, na jednoj je književnoj večeri u Kraljevu rekao: „Mi još sa sobom nismo uspeli da razjasnimo šta se to dogodilo u 20. veku. Raspad Jugoslavije je započet šezdesetih godina, političkom likvidacijom Rankovića i početkom ideje o konfederaciji. Tada se i sam Tito odrekao jugoslovenstva. Nemačka je ovih godina samo legalizovala secesionizam i tako u miru dobila Drugi svetski rat“.
Ovo citiram jer je u pitanju dominantna teza u srpskoj politici i danas. To sve počinje na samom početku 60-tih godina, kada je još bio živ Slobodan Penezić Krcun. Aleksandar Ranković je tada bio politički faktor broj dva, a Dobrica Ćosić njegov glavni saradnik. Tada je Ćosić ušao u polemiku sa slovenačkim filozofom, prvoborcem i komesarom Dušanom Pirjevecom Ahacom, baš u pogledu republike. Ćosić je u jednom intervjuu, koji je dao zagrebačkom „Telegramu“, rekao da će „međurepublički sporovi i usaglašavanja međurepubličke saradnje trajati sve dotle dok postoje republike“. On se zapravo zalaže za ukidanje republika. On to govori 1961. godine, pazite. Dušan mu na to odgovara: izvinite, molim vas, kako ste rekli? Tu dolazi do izvesne polemike, koju je Ahac dobio.
Tih šezdesetih godina je i Tito zaista došao do nekih polaznih trendova decentralizacije, shvatio je da je ona neophodna. Došlo je do ustava iz 1963. godine, do Osmog kongresa SKJ, 1964. godine. Ćosić je često govorio da je Tito tada, na tom kongresu, rekao da je Hrvat, kada su se izjašnjavali nacionalno. Došlo je do privredne reforme 1965. i do političke likvidacije Rankovića 1966. godine. Time je počela ta decentralizacija Jugoslavije. Počelo je to „federiranje federacije“. Počeli su da se ostvaruju oni koncepti koji su usvojeni na Drugom zasedanju AVNOJ-a, o državnosti republika, a kasnije i na svim zasedanjima antifašističkih veća republika. Taj se trend nastavio nezavisno od politike. U periodu od 1969. do 1971. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije. Tada su na vlasti bili Nikezić i Latinka Perović u Beogradu, Savka Dapčević i Miko Tripalo u Zagrebu, Kavčič u Ljubljani, Crvenkovski u Skoplju, Šoškić u Crnoj Gori. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije, da bi 1972. pod pritiskom Rusa i Brežnjeva, došlo do smene tih kadrova.
Međutim, to nije uticalo na decentralizaciju! Tada je došlo do ustava iz 1974. koji je bio ozbiljna stvar i koji je državnost republika i konfederalni pristup zaista postavio kako treba. Kasnije see desilo to što se desilo, svi ratovi i sadašnja situacija…
Smatram da je sada u Srbiji situacija gora nego 1990. godine. Tada klerikalni faktori nisu imali takav značaj kao što imaju danas. Sada crkva ima mnogo veći značaj nego s početka devedesetih. Nacionalizam i neofašističke organizacije kao što su „Obraz“, „Nacionalni stroj“ i „1389“ tada nisu postojale, a sada ih ima na svakom koraku i sada su vrlo militantne, imaju svoju štampu, imaju svoju prezentaciju, oni su jači i od pojedinih stranaka.
Druga stvar, Boris Tadić ne vodi samostalnu politiku i ja lično mislim da je on pod uticajem, od Dobrice Ćosića preko Svetozara Stojanovića, do svoga oca, i tako dalje. Čuli smo i Koštunicu kakvu je izjavu dao povodom statuta, čuli smo šta kaže Velja Ilić. Imamo tu Srpsku naprednu stranku, imamo celokupno javno mnjenje Srbije i celokupnu štampu u kojoj je nacionalizam dominantan. Srbija je vojno poražena i više se ne može desiti ono što se desilo devedesetih, sada kada nema JNA, kada nema tenkova, kada nije u tom smislu jaka. Međutim, na političkom planu, ta atmosfera, to stanje, taj odnos snaga, taj položaj Tadića u celoj toj stvari, mene čine pesimistom i mislim da oni pokušavaju da to razvodne, da to nešto usvoje, da to nešto promene i ko zna hoće li uopšte da usvoje…
Smatram da je to jugoslovenstvo, čitaj srpstvo, koje je forsirano još od Rankovića, uticalo i na ratove i na ukidanje decentralizacije. Decentralizacija je u svim zemljama, u svim teorijama, u celoj praksi – nešto demokratsko, nešto slobodno, nešto što omogućava ljudima da žive dobro. To je u Srbiji ljudima oduzeto.
Još nešto. Evo kako je po mom mišljenju došlo do ratova. Dobrica Ćosić je govorio stalno kako Srbija ono što dobije u ratu izgubi u miru. Dobila je Prvi rat, pa je dobila Drugi rat, pa je onda u miru, posle jednog i drugog rata, sve izgubila. I tada se desio treći veliki događaj u svetu, u 20. veku, a to je propast komunizma. Tada su Dobrica Ćosić, i Ekmečić i Krestić i Medaković, i svi ti ideolozi, hteli da iskoriste taj momenat propasti komunizma da bi proširili Srbiju i da bi Jugoslaviju ustoličili u proširenu Srbiju. To su uradili pisanjem Memoranduma SANU i pronalaženjem Miloševića za izvršioca radova. Time su hteli da postave zapadne granice Srbije Karlobag–Virovitica. To se sada vidi u bolje nego ikada.
Milošević je ovde kriv samo zbog toga što je izgubio ratove. Ni zbog čega drugoga. A sada i četnici i partizani i rankovićevci… svi su ujedinjeni u tom srpskom nacionalizmu u kome nema prostora sem za ove pomenute grupe. To je produkt svih ovih nacionalističkih godina. Mada ja ne vidim razliku između Nikolićeve stranke i ovih pomenutih organizacija, ne vidim razliku između tih organizacija i medija i zbog toga sam veliki pesimista u pogledu ostvarivanja makar početeka autonomije, povratka autonomije Vojvodine.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Dragoljube. Dakle, Teofile, imaćemo na kraju taj statut, ukoliko nas ne spreči ovaj svinjski grip. S obzirom da nam mimistar zdravlja tako efikasno radi, čovek stekne utisak da je on glavni autor i paranoje koja se razvija u društvu oko statuta, pardon oko „svinjskog statuta“. Na onaj ptičiji grip smo već i zaboravili. Sta ti misliš, šta ćemo dobiti ovim statutom i da li je to zapravo jedna obična dimna bomba?

Teofil Pančić: Meni je i onako glavni dom smešten u takozvanom „svinjskom“ Sremu, pošto Zemun spada u to područje, pa mi svinjski grip ne može ništa.
Ali, ovo oko statuta meni je najzanimljivije da posmatram, ako hoćete tako da kažem, fenomenološki. Naime, nedovoljno se kod nas govori, nedovoljno se istražuje i analizira upravo taj nacionalistički jezik. Šta su zapravo te nacionalističke strelice na statut? Sa jedne strane, imate malo tvrđe vojvođanske autonomaše koji kažu da je statut neka vrsta kamilice, da on nije ona prava stvar, da je on neka vrsta placeba, nego nešto što zaista leči prave vojvođanske probleme. Sa druge strane, na takav statut, na tu „kamilicu“ reaguje se iz najvećih kalibara oružja – da je on separatistički, da stvara samostalnu državu ili, u najmanju ruku, državu u državi. I strašno je zanimljivo gledati, recimo, koji su argumenti izneti tome u prilog.
O tome je nemoguće govoriti ako ne uzmemo u obzir jednu stvar. Čak i ljudi koji su bili kritični prema Miloševiću i njegovom režimu, ali koji pripadaju takozvanoj nacionalnoj desnici, uzmite recimo primer Slobodana Antonića, pišu o tome kako je, eto, Miloševićeva epoha imala i neke dobre strane. I sad, kaže, šta je to bilo dobro kod Miloševića! Ja sam bio strašno radoznao da čujem, pošto ja živim jednoj strašnoj zabludi da kod Miloševića ništa nije bilo dobro i da u njegovoj epohi ništa nije valjalo. I dobro, da čujemo šta je to sto je pozitivna tekovina njegove epohe: on kaže, pa, eto, ukinuo je autonomiju Vojvodine. Pa, dobro, šta je tu DOBRO? Po čemu je to dobro? Otprilike, ispada da se dobro sastoji u tome da mi sad treba svi da se valjamo u istom blatu, da svi budemo zajdeno, da nam podjenako bude loše i ako nam je svima podjednako loše, ne samo u materijalnom smislu, nego i u svakom smislu, e onda smo mi jedinstvena država, onda smo mi jedinstvena nacija, i onda je sve super.
I mislim da se mora insistirati na tome da osim ovog ekonomskog aspekta, na kojem insistiraju vojvođanski autonomisti, što me ponekad i nervira, jer mislim da sve daju na famozni problem novaca, ne uspevajući da artikulišu Vojvodinu i kao jednu političku zajednicu i kao jednu multikulturnu zajednicu, a ne samo nekoga ko hoće svoje pare u svom šlajpiku, protiv čega, da se razumemo, nemam ništa protiv. Ali, ne možeš mobilisti ljude politički samo na priči o novcu. Jer ako je samo novac u pitanju, onda je to sasvim svejedno. To tišti podjednako i Novi Sad i Suboticu i Leskovac i Užice, i tako dalje. Pa ipak, što neko večeras već reče, nema ni u Leskovcu, ni u Užicu ni ne znam sve gde, volje za političkom artikulacijom jednog određenog prostora kao neke vrste autonomnog entiteta. To pokazuje da je ipak Vojvodina nešto više od problema novaca.
Gledam na to ovako: šta nudi, makar simbolički, makar potencijalno, ono što je autonomija Vojvodine, između ostalog iskazana i kroz ovaj statut. Nudi određene više standarde. I na tome se mora insistirati. U predlogu statuta se definiše Vojvodina kao određena evropska regija. I onda na to neko skoči i kaže: sram vas bilo, vi se odvajate, šta to vama znači? Pa super, evo ja imam predlog! Neka i Šumadija proglasi srednjevropskom regijom. I tako ćemo rešiti problem. Bićemo svi srednja Evropa.
Ili kaže u statutu: ćirilica i latinica su u Vojvodini ravnopravne. A onda neko kaže da u Srbiji piše da je ćirilica iznad latinice. Opet: vi se odvajate. Imam rešenje i za to. Pa, napišite i u Ustavu Srbije da su ćirilica i latinica ravnopravne i imaćemo jednake standarde. Dakle, radi se naprosto o tome da ono što jeste pozitivan, demokratski, emancipatorski u civilizacijskom i u političkom smislu, projekat autonomije Vojvodine u kojem je ovaj statut samo jedan delić, samo jedna fazica, jeste nuđenje i postizanje viših standarda.
Mi smo imali nešto slično krajem osamdesetih godina i sve do 1991. godine. Na primer, u Sloveniji. Šta je Slovenija zapravo radila u Jugoslaviji? Ona je nudila više standarde u vrlo konkretnim pitanjima političkim, kulturnim, po pitanjima ljudskih prava i sloboda, u čemu god hoćete… Rekli su uvek: hajde ovo da uradimo ovako. Ovi su rekli: ne može. Hajde ovo da uradimo onako. Iz Beograda opet došao odgovor: ne može. Hajde ovo da uradimo tako! Ne može ni to! Onda su Slovenci rekli: pa dobro, ako vi nećete, mi hoćemo. Mi odosmo, a vi slobodno, niko vam ne brani. Vi se valjajte u tome što ste izabrali i zdravo.
Mislim da Vojvodina ima pravo, odnosno da vojvođanske elite, političke, ekonomske, kulturne, akademske, medijske imaju pravo, pa hajde da patetično kažem i dužnost, da insistiraju na tome da je priča o autonomiji Vojvodine – ne samo piča o nekom narcisoidnom, samodovoljnom partikularizmu jednog parčeta zemlje, već da je to priča o višim standardima. I da se ta centralistička vlast mora gađati višim standardima. I da za svaki pojedinačni viši standard važi ponuda: mi to hoćemo, ali nudimo to i vama. Ne moramo mi to sami da rdimo. Izvolite i vi. Ali ako vi nećete, dragi moji, onda ćemo mi to da radimo za sebe. I na taj način se taj bauk separatizma, nekako niotkud palog na zemlju, zapravo najefikasnije dekonstruiše, da se u Vojvodini, upravo zato što ona jeste sredjenevropska regija, ima živeti po određenim civilizacijskim standardima. Niko ne brani nikome, ni u Beogradu, ni u Nišu, ni u Kragujevcu, ni bilo gde drugde da te iste standarde takođe implementira na svom tlu. Ali ako to neće, on gubi moralno pravo da bilo kome u Vojvodini zabranjuje da to čini. I mislim da je to onaj aspekt cele ove priče oko statuta na kom se nedovoljno insistira. Umesto toga stalno se daju te neke „bombice“: pa zašto to tako, pa zašto ne ovako, zašto ovo ovako. To je jedan politički anahroni mentalitet.
Imate, recimo, ovu priču oko glavnog grada Vojvodine. Neki naizgled ozbiljni ljudi kažu: pa ne mogu u jednoj zemlji da budu dva glavna grada. Ljudi, pa nisu dva glavna grada! Mislim, postoji jedan glavni grad Srbije, to je Beograd, i niko mu ne oduzima tu funkciju. Ali postoji i glavni grad Vojvodine, i to je Novi Sad. To je savršeno razumljivo, kao što je savršeno razumljivo da je, recimo, glavni grad Bavarske – Minhen. I u tome nema nikakvog problema i niko to u Nemačkoj ne vidi kao nekakav separatizam Bavarske. To su stvari koje ljudima nekako promiču ispod radara. Znači, mora se insistirati na tome i to je ono što je meni, moram priznati, najzanimljiviji aspekt te stvari.
Nema ni u tom statutu, ni u celoj toj priči oko statuta, nema tu ničega. Ja sam se čak potrudio, zamislite, mazohistički da pročitam taj statut. Zašto mazohistički? Ja mislim da normalan čovek, ako nije pravnik, stvarno ima druga posla u životu nego da čita zakone, statute i takve stvari. To nije baš neka literatura za čitanje. Ali toliko me ta priča izmorila, pa sam uzeo statut i krenuo da ga čitam, onako, tačku po tačku i tu nema apsolutno ničega! To je prosto skandalozno koliko je taj statut neskandalozan. To je prosto ekstremno koliko je on neekstreman. Prosto radikalno koliko je neradikalan. On je zaista jedna benigna kamilica koja nikoga normalnog ne može da isprovocira na bilo šta negativno. Ali već i to je dovoljno da statut bude jedna vrsta veoma zvučne provokacije za te okoštale strukture. E pa, tim okoštalim strukturama doza provokacije treba samo dodatno da se poveća.

Dinko Gruhonjić: Koliko je po tvom mišljenju, Teofile, uopšte moguće promovisati više standarde u zemlji koja je, da podsetim, dobila ustav 2006. godine koji je prema priznanju samih autora pisan čitavih nedelju dana a koji nije prošao čak ni osnovnu korekturu, a kamoli šta drugo. Koji su poslanici dobili pola sata pre samog usvajanja i koji je samim tim, kao najviši zakonodavni akt jedne zemlje, da budemo iskreni, ustoličio prostakluk.

Teofil Pančić: Dve stvari. Prvo, naravno, treba uvek insistirati, što neki ljudi i rade, da većina građana Vojvodine nije glasala za taj ustav. To je naprosto jedna notorna činjenica koju niko ne može da ospori. Drugo, na generalnom planu, ono što je zastrašujuće i zapanjujuće jeste da mi živimo zapravo u državi u kojoj već toliko vremena, godinu ili ne znam više koliko, Vojislav Koštunica nije premijer, njegova stranka nije na vlasti, ali mi de fakto živimo po pravilima igre koje nam je diktirao Koštunica. Dakle, ustav je u suštini delo Vojislava Koštunice.
Imamo ovu, takozvanu, deklaraciju o vojnoj samostalnosti, koja suštinski određuje spoljno-političku poziciju zemlje, koja je takođe delo Vojislava Koštunice i njegove stranke. Politika u vezi sa Kosovom: Vuk Jeremić se stalno hvali kako je on ministar kontinuiteta, jer je on isti posao radio i u Koštuničinoj vladi. Dakle, mi imamo spoljnu politiku koja je u suštini Koštuničina. Mi imamo na vlasti neke ljude na čelu sa Tadićem, a oni zapravo ne sprovode svoju politiku (ako je uopšte imaju), nego de fakto sprovode politiku Vojislava Koštunice – bez Koštunice! To je jedna potpuno apsurdna pozicija i ta pozicija naprosto mora da se menja. Mislim da čak i ti ljudi koji su na vlasti to ne shvataju. Ako ne shvataju, shvatiće na bolan način u dogledno vreme, da čak i njih sa njihove pozicije, na duži rok, potkopava to što vode jednu zapravo neverodostojnu politiku. Politiku protiv koje su oni na kraju krajeva agitovali.
Oni su rekli, nemojte da glasate za antievropsku, izloacionističku, glasajte za onu drugu politiku, mi smo ti koji donose tu politiku. I relativna većina glasača u Srbiji je poslušala to. A šta su dobili? U suštini, malo ulepšanu, malo retorički ublaženu i upristojenu, ali ipak suštinski politiku koja u tim nekim fundamentalnim stvarima sledi onu bivšu. Kao voz! Voz, naprosto, ne može da ide izvan pruge. Oni sada idu tom prugom, umesto da jednostavno promene kolosek. Naravno, ti si u pravu da je taj ustav jedna od bitnih kočnica i razume se da on mora u dogledno vreme bitno da se menja ili makar njegovi najskandalozniji delovi moraju de fakto biti stavljeni van snage.

Dinko Gruhonjić: Dragoljube, čini mi se da ste vi nešto hteli da kažete?

Dragoljub Todorović: Dopalo mi se ovo što je rekao gospodin Pančić, o Koštuničinoj politici u pogledu ustava i Kosova i vojne neutralnosti. Ali od 1990. godine, od kada su Mira Marković i Vučinić bespartijski promovisali višepartijski sistem, sve vlade od tih godina do danas, i Srbije i Republike Srpske i svi ti srpski faktori, sem pokojnog premijera Đinđića, imali su iste stavove i o Rusima, i o Zapadu, i o Kosovu, i o ustavu, i o NATO paktu. O svemu su svi imali isti stav. Kao advokat sam često odlazio u zatvor u Beogradu i znam da su, kada je Milošević uhapšen negde u martu mesecu 2001. godine, njegove pristalice došle tamo da protestuju. Mahali su Koštuničinim slikama, koji je tada bio predsednik Jugoslavije, za koga smo svi glasali i koji je došao na vlast, a 6 meseci nije smenio Radeta Markovića nego ga je držao da se ne bi otkrili ti stravični zločini koje je Milošević činio, taj državni terorizam. Samo sam hteo time da se nadovežem, jer Jeremić je sada retorički još ubeđeniji pristalica „Kosovo je Srbija“ nego što je bio dok je bio ministar kod Koštunice. Sada je on još agresivniji. To je isto jedan od razloga što ja sumnjam da će dobro ispasti ta stvar.

Pavel Domonji: Kada je Dragoljub pomenu Ćosića, setio sam se jedne Ćosićeve izjave koja glasi: izgubili smo Kosovo, ali smo zato dobili Vojvodinu. Dakle, Vojvodina kao plen, nadoknada za teritorijalni gubitak. Ali kada je Teofil pominjao Evropu i standarde, shvatio sam da nema ni jednoga političara iz političke elite koji će reći da je protiv Evrope. Ali kada kažete – Evropa, to je dosta apstraktno i mogu da napravim jedan link na standarde koje je pomenuo Teofil. Dakle, ako ste za Evropu, to znači da ste za neke standarde. Evo na primer, standarde u funkcionisanju vlade. Postoje u tim razvijenim, zapadnim zemljama, Britaniji, Nemačkoj, Kanadi… određeni standardi kojih vlast mora da se pridržava. Odgovornost, poštenje, lični primer, integritet, otvorenost, itd. Kako to izgleda u Srbiji? Ne znam da li ste primetili u novinama da je bila jedna vest o tome da je opština Paraćin otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što službenici iz opštine Paraćin moraju 20 puta da dolaze u neko ministarstvo da bi dobili neku dozvolu. I sada vi pričate o Evropi. Pa kakva Evropa? Tu nema ni E od Evrope.

Dinko Gruhonjić: Da vratimo opet temu na Vojvodinu. Moja je teza da Vojvodini ne treba statut nego ustav!

Pavel Domonji: Pa naravno. Davno je bilo kada sam ovo pomenuo: Vojvodina je jedina federalna jedinica u bivšoj Jugoslaviji koja je prošla gore nego svi ostali. Vojvodina je u bivšoj Jugoslaviji imala ustav. I svi često spominju stečena prava, pa zašto onda ne pominju i to da je Vojvodina nekada imala svoj ustav. Na jednoj konferenciju u Beogradu, ja sam rekao da Vojvodina treba da ima i svoj vrhovni sud, na šta su oni bili skandalizovani. Treba da ima zakonodavnu vlast, kao što je nekada imala. Poenta je u tome da Vojvodina, a to užasava beogradsku političku klasu, pa i predstavnike međunarodne zajednice, nije Srbija iako je njen deo. Čak i predstavnici međunarodne zajednice, kada dođu kod nas na razgovore u Novi Sad, nađu se u čudu kada ja izjavim tako nešto.
Naprosto, ja mislim da Vojvodina ne treba da ide niže od onaoga što je nekada imala. Primetili ste da autonomaši uopšte nisu homogena grupacija. Tu ima neke tri frakcije i jedna od tih frakcija se zalaže za uspostavljanje novih istorijskih dogovora između Beograda i Novog Sada, odnosno Srbije i Vojvodine o funkcionsanju državne zajednice. Međutim, to je jedan vrlo malobrojan krug ljudi, pored onih koji se zovu indepedentisti i zalažu se da Vojvodina bude samostalna država. I što Beograd bude više otezao situacija će biti sve radikalnija. O tome se sve više glasno govori i piše, a i ja sam to primetio kod mladih ljudi na seminarima koje mi organizujemo u Helsinškom odboru za ljudska prava. Mladi su sve radikalniji u tom pogledu i sve više shvataju da bi za Vojvodinu bilo bolje kada bi imala dobre susedske odnose da Srbijom.

Tomislav Žigmanov: Kada je u pitanju Vojvodina, bili smo svedoci da je ona izgubila svoju regionalnu političku elitu. Regionalne institucije su nestale, medijski prostor je centraliziran, Vojvodina nema ozbiljan politički program, Televizija Novi Sad tek u nekoliko poslednjih dana, možemo kazati, ulazi u proces koji se naziva pretpostavka za javni servis. Drugim rečima, imamo paradoksalnu situaciju da nemamo čitavu strukturu u datom društvenom ambijentu koja bi mogla sofisticirano odgovoriti na istorijski izazov. I top su rezultati borbe koju srbijanske, beogradske elite vode protiv Vojvodine, pogotovo u medijima. To pitanje je posledica jednog koncepta Vojvodine kao, ne samo par ekselans politički problem koji treba da izartikulira politička klasa, nego jedan kulturno-civilizacijski problem jedne savremene regije u Srbiji. To je jedan od razloga, kada je u pitanju Vojvodina, zbog čega njen status stagnira i zašto će se to sve odvijati dugo, bez čini se trajno pozitivnih rešenja…

Teofil Pančić: Naravno, sve je uvek pitanje raspodele vlasti, novca, moći i tako dalje. Dakle, elite ne nastaju obično iz nekih preterano altruističkih razloga, nego upravo zbog toga navedenog! Ja smatram da je slično tako kada su i u pitanju političke elite u Vojvodini, međutim, možda sam ipak u tom pogledu malo veći optimista. Čini mi se da stvari sagledavam dinamičnije i recimo da upoređujem stanje od pre 15 godina, pa pre 10 godina, pa 4-5 goina, pa do sad. Otprilike, pokušavam da projektujem i kako će se stvari razvijati dalje i meni se čini da ćemo se mi zapravo možda i dosta brzo iznenaditi kako neke stvari idu tokovima koje nismo možda mogli ni da predvidimo. Nemojte nikada zaboraviti da kada imate jednu političko-ekonomsklu elitu, pa neka to ovaj put bude vojvođanska elita, koja je stekla određene resurse i određene pozicije, ona nije rada da se toga liši.
A ako je ona u stanju većini građana da prikaže da je to nešto što je i za njih dobro i da ima neke vajde i za njih, iznenadili biste se kao se ljudi brzo prime na tu priču. Obično te stvari koje izgledaju strašno alternativno dođu iz srca establišmenta. Daću vam jedan primer. Crnu Goru nije samostalnu od Srbije i Miloševića učinio Slavko Perović, vođa liberala, nego Milo Đukanović, čovek iz samog srca establišmenta, čovek koga je Slobodan Milošević izmislio. On je to uradio. Ja sad neću da vam namigujem i govorim ko je taj i kako se kaže Milo Đukanović sa lalinskim akcentom, jer ćete se vi toga i sami dosetiti. Ali hoću da vam kažem to, da i ova zapetljancija oko statuta, koja nije samo međupartijska, već je i unutarpartijska, a znam i koje partije, pokazuje jedan potencijal da se stvari razvijaju u tom pravcu.
I to ne zato što su Pera, Mika ili Laza u Novom Sadu neki veliki idealistički prijatelji autonomije Vojvodine, nego zato što taj Pera, Mika ili Laza vide da je to dobro za njih. A pri tome, imamo dokaze da većina ljudi smatra da u tome ima nečega i za njih, pa onda taj Pera, Mika, Laza, recimo, počne sa svojom strankom na lokalnim izborima u Vojvodini da postiže rezultate o kakvima njegova rođena stranka u ostatku zemlje ne može ni da sanja. Pa nemojte mi reći da to nije jako zavodljivo. I za njega i za sve ostale. I nemojte mi reći da to nema jedan politički i psihološki i svaki drugi efekat.
Meni se čini da stvari u tom smislu idu u tom pravcu i da na milion primera za koje se možda niko ne bi setio da imaju neke veze – sve ima veze! Od Egzita do čega god hoćete, stvara se jedna vrsta jedne nove samosvesti. Mrzim tu frazu, jer je danas svaka baraba počela da je koristi, ali moram reći, stvara se nešto urbano (a eno i Rambo viče: „urbano, urbano!“) u onom pozitivnom smislu te reči, i kosmopolitski, i evropski i kako god hoćete. Rađa se jedan novi brend Vojvodine, ne kao nekog prostora koji se prema bilo kome zatvara, ni prema Beogradu, ni prema bilo kome drugom, nego koji se, naprosto, otvara na sve strane i koji kaže: ok, mi smo tu i hoćemo da živimo svoj život lepše i produktivnije. I mislim da će te stvari dosta brzo da se razvijaju u Vojvodini i mnogi će se iznenaditi da pravi nosioci autonomije Vojvodine neće biti ligaši, ni nezavisni novinari, ni nevladine organizacije, ni ne znam ko… nego će glavni pokretači istinske autonomije Vojvodine dolaziti iz samog srca establišmenta.

Dragoljub Todorović: Meni se dopalo ovo poređenje sa Crnom Gorom i sa unutarstranačkim suprotnostima. Ja delim to mišljenje i smatram da će se to desiti. Htedoh da spomenem neke standarde koje je Teofil spominjao, neke više standarde koje će Vojvodina da ponudi. Sadašnja direktorka Kulturnog centra Francuske u Beogradu, bivša žena Danila Kiša, Paskal Delpeš rekla je: Francuska je dosadna! Tamo žive samo Francuzi. Dakle, i tu svoju raznolikost Vojvodina ima kao viši standard u odnosu na Beograd.
Samo sa dve-tri rečenice bih opisao nešto. Ja jako dobro poznajem Sandžak. 20 godina sam tamo advokat ili preko Fonda za humanitarno pravo ili preko nekih njihovih organizacija. Odlično poznajem i crnogorski i ovaj srbijanski deo Sandžaka. Njihovi funkcioneri, njihovi političari i lideri su se udomili u vladu u Beogradu, ušli su u te strukture. Ja njih znam od ranije, kada im je bilo suđeno, ja sam ih branio. Tada su mi govorili da je problem u Sandžaku taj i taj, to i to, a sada mi kažu, kada ih sretnem na ulici: odlično je, sada ćemo dobiti pare, asfaltiraćemo ulice… Potpuno su se utopili, tamo nema ni jedan lider, ni jedan političar, ni jedan predsednik opštine, niko nema kritički stav prema Beogradu. Međutim, narod nije takav. Tamo mora da dođe 2.000 policajaca da obezbeđuje utakmicu. Nije rešen taj problem i to, za razliku od Vojvodine, tamo može da pukne na jedan potpuno drugačiji način.
A o ovome što kaže Teofil, ja mislim da ćemo se svi iznenaditi ko će pokrenuti taj proces dalje autonomije Vojvodine.

Tomislav Žigmanov: Vidim da je slika iz Beograda vojvođanskih prilika izuzetno dobra. To nas hrabri, ali bojim se da nije realna. Samo da uporedim. U Vojvodini ni jedan sudac ni jednog lokalnog suda se ne imenuje u Novom Sadu, a Crna Gora je imala kompletnu infrastrukturu, i policijsku i sudsku i drugu. Znači, samo bih hteo da iskažem neku vrstu opreza i sumnje, da situacije nisu uporedive. Ali se slažem za to kada kada bi naprednjaci, pa čak i radikali, ušli u Banovinu! To je jedna velika zgrada sa ogromnim hodnicima kojima se ne vidi kraj, a svuda sa strane hodnika su kancelarije. Tu se može dobro naplatiti vaše političko zalaganje i vaš politički angažman, vas svih aktivista i kada bi oni (naprednjaci i radikali) došli na vlast, pretpostavljam da bi se i oni zalagali za decentralizaciju. Ali pitanje koje daje relativno crnu prognozu o svemu ovome je to, da je deficit Vojvodine, kada je u pitanju iole ozbiljnija artikulacija, veoma veliki. Kada to kažem mislim i na medije, i na kulturnu elitu, i na institucije, i na mlade oko Egzita, koji su u poslednje vreme u funkciji nekih političkih stvari i gube snagu autentičnosti. Ne bih tako optimistički i lako, kao što se eventualno može činiti iz Beograda, govorio o budućnosti Vojvodine.

Teofil Pančić: Prvo, ja ne gledam iz Beograda, ja gledam iz Zemuna!

Tomislav Žigmanov: To je za nas isto!

Teofil Pančić: E pa, ne treba da bude isto. A drugo, naučio sam da ne gledam ni iz Zemuna, ni iz Novog Sada, ni iz Subotice, već da gledam iz sopstvene pameti, jer je to jedina vizura iz koje se uopšte može gledati na stvari. A ovo što ti kažeš, Tomislave, ja doživljavam kao tipičnu vojvođansku malodušnost. Sa njom se ne ide daleko.

Pavel Domonji: Pa dobro. Imamo pravo da budemo malodušni. Ali ja sam želeo da iznesem svoju primedbu, baš ovako kako je Toma rekao. Dakle, ipak je Đukanović tamo imao nekakvu infrastrukturu koju mi u Vojvodini nemamo. Mi čak tražimo da imamo odeljenje policije ovde, ali ne ide ni to. Ali ima jedna druga stvar. Kada je reč o parama, niko nije gadljiv na pare, pa ni radikali. Dakle, u ono vreme kada su radikali imali dobre uspehe u Vojvodini i kada je Maja Gojković bila gradonačelnica Novog Sada, Skupština Vojvodine je radila na tome da se poveća budžet. Radikali su bili među prvima koji su glasali za to da se poveća budžet, jer su očekivali sredstva za javna preduzeća u kojima su sedeli radikali. Prema tome, novac može malo da ublaži neke stvari. I bolje da imamo političare koji su u tom pogledu skloni korupciji, nego da imamo neke ideološke fundamentaliste. To bi tek onda bilo loše.

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Janja Beč Neumann, sociološkinja i istraživačica ratnih zločina
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Jovan Komšić, politolog
Nenad Čanak, predsednik LSV

Centar za kulturu, Pančevo,
Ponedeljak, 26. oktobar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli. Dobro došli na tribinu „Čakjući statut“, drugu po redu tribinu koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. U Pančevu nam je partner u organizaciji ovdašnji ugledni NGO – Građanska akcija Pančevo. Za početak ćemo priupitati Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam, da nam kaže kakvo je njegovo mišljenje o ovoj beskrajnoj i beskrajno tragikomičnoj priči o potvrđivanju Statuta Vojvodine u republičkom parlamentu.

Aleksandar Popov: Kada je reč o statutu, od jedne faze ogorčenosti, koju sam imao kada je ova priča krenula ovako kako ide, prešao sam u jednu humorističku fazu. Prvo što mi padne na pamet kada se spomene statut jeste aforizam jednog našeg poznatog aforističara koji kaže: zašto Vojvodini ne daju suštinsku autonomiju, pa da kosovski Albanci vide šta su izgubili. Mislim da ovaj aforizam jako dobro odslikava celu ovu priču, jer se suštinska autonomija nudi onome koji nju neće, a ne onome ko je hoće i gde bi ona bila jako delotvorna i primenjiva.
Ova cela šarada ili shizofrenija, koja se odvija oko statuta, govori uopšte o stanju društvenih procesa u Srbiji. Ovde, zapravo, centralizam, od onih monarhističkih vremena, kada je bio prirodno stanje stvari, nikada nije ni izlazio iz Srbije. Mi smo imali samo taj presedan da su se desile dve pokrajine u Srbiji zahvaljujući ustavu iz 1974. godine, kada je Jugoslavija ipak bila daleko složenija zemlja. Međutim, interesantno je da kompletne društvene i političke elite ovde, ako ih uopšte u ozbiljnoj meri imamo, umesto da stvaraju ambijent za jednu modernu, proevropsku Srbiju (a na tim obećanjima su i pobedili 11. maja, i to velikom većinom glasovima građana iz Vojvodine), umesto da ispune svoja predizborna obećanja da će Srbiju uvesti u Evropu kao jednu modernu zemlju, što podrazumeva redovan proces demokratizacije uz decentralizaciju – stvaraju jednu potpuno drugačiju, skoro suprotnu atmosferu.
Ne čudi to što narodnjačko-naprednjačko-radikalski blok čuva državno jedinstvo na ovaj lažni način. Ali, čudi kada se ovakve stvari dešavaju u onom bloku kome smo dali glasove 11. maja, za proevropsku opciju.
Jednom su me novinari pitali šta stoji iza toga da ista politička garnitura koja je u Vojvodini izglasala statut, sada taj isti statut osporava na republičkom nivou. Rekao sam tada da generalno, kada je reč o decentralizaciji, otpori dolaze sa obe strane iz veoma banalnih razloga. Banalni razlozi su to što, kao prvo, ovaj narodnjačko – naprednjački – radikalski blok, prodajući „škart robu“, robu sa „lažnom etiketom“, ubira jeftine poene kod građana kao zaštitnik državnog jedinstva, a, kao drugo, vladajućoj garnituri je još uvek stalo da ne deli vlast, da ga ne spušta na niže nivoe, zato što još uvek nije završena tranziciona pljačka i podela tranzicionog plena. To je jedan od razloga zašto nam se sve ovo dešava oko statuta. Tako sam pokušao da odgovorim na ovo pitanje.
Kao direktor Centra za regionalizam, obilazio sam Srbiju uzduž i popreko sa nekoliko koncepata decentralizacije i razgovarali smo sa građanima. Konstatovali smo da mi stvarno imamo nekoliko velikih problema koje se tiču javnog mnjenja. Jedan problem je nasleđeno shvatanje da je jaka država ako je jaka centralna vlast. To nam je ostalo iz tih centralističkih vremena. Ali imamo i noviji fenomen koji je medijskog karaktera, a to je da je u vreme Miloševića svaki zahtev za decentralizaciju bio izjednačavan sa separatizmom. Ostalo je to da odjekuje u ušima ljudu i, umesto da se sada to pokuša prevazići, mi imamo sasvim drugačije ponašanje naših čelnih ljudi, koje ne ide u prilog tome da se to zaista prevaziđe, odnosno da napokon počne proces decentralizacije Srbije.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Komšiću, vas često zovem kada mi je potrebna analiza dnevno-političke situacije u Vojvodini i Srbiji. Boris Tadić i, uopšte, Demokratska stranka dva puta su dobili predsedničke izbore, prevashodno zahvaljujući glasovima iz Vojvodine. Kako vi ocenjujete to da uprkos tome Vojvodina, od upravo tog bloka stranaka okupljenih oko Demokratske stranke, koji je po mom mišljenju osnovna kočnica u usvajanju statuta, ne dobija „zasluženu nagradu“?

Jovan Komšić: Da sam na mestu Borisa Tadića, ne bi mi bilo baš jednostavno voditi državu, jer i da su kapaciteti svih lidera na prostorima bivše Jugoslavije mnogo gromadniji nego što objektivno jesu, oni bi vrlo teško mogli efektivno odrade tako velike poslove na ozdravljenju društva, privrede i svih segmenata društvene zajednice u smeru ciljeva koje demokratska tranzicija i povratak u slobodno, demokratsko društvo podrazumeva. Svakako, ne bih mogao jednostavno da rešavam ni pitanje Vojvodine u kontekstu cele Srbije, ali bih ga lakše rešavao da sam samo u tom identitetskom, identifikacijskom okviru Vojvodine kao političke zajednice. Dakle, Boris Tadić i njegova stranka, kao najodgovornija stranka za harmonizaciju takvih različitosti koje su u Srbiji ogromne, 1:15, naprosto mora da vodi računa o demokratiji kao tiraniji broja i o paradoksima demokratije, gde u jednom tranzicionom momentu racionalna ideja može da bude gubitnik u takmičenju sa ostrašćenim idejama koje su prividno vrlo razumljive i vrlo jednostavne. Dakle, on ima zadatak da obezbedi mobilizaciju svih resursa države, od vapijućeg nezadovoljstva ljudi na jugu Srbije i nemogućnošću da zadovolje elementarne pretpostavke, do, recimo, vojvođanskog nezadovoljstva.
U Vojvodini je sada, kao što vidim u podacima „Ekonomista“ za ovu godinu, prosečna mesečna plata ispod nivoa plata koje su isplaćene ljudima koji su zaposleni u centralnoj Srbiji. To je takođe razlog za uzbunu sa stanovišta interesa gradjana Srbije koji žive u Vojvodini. Da ne dužim, Srbija kao zemlja velikih ideoloških, kulturoloških i političkih rascepa, ne uspeva da nosi ideju politike koja bi mogla da ide logikom moćne podrške racionalnoj, dobroj ideji kao što je ideja autonomije Vojvodine.
Da sada ne dužim sa objašnjavanjem teške uloge i pozicije predsednika države, treba međutim reći da je on ima obavezu prema građanima Vojvodine i prema izbornim političkim obećanjima o „Vojvodini kao evropskoj regiji“, kao dinamičkog faktora koji približava Srbiju evropskim standardima ekonomije, života, tolerancije i svega drugoga. Realno, veći politički kapaciteti se nalaze u Vojvodini kao evropskoj regiji. U Vojvodini, kao regiji države Srbije, ali regiji koja može vrlo brzo da uđe u interakciju sa bliskim okruženjem u regionu. Okruženi smo u Vojvodini, kakvim takvim, ali pravno, ekonomski i kuturološki delotvornim državama, po standardima Evropske Unije. Ako bih kao političar tražio nekakvu moćnu polugu ubrzanja tih reformskih energija Srbije, naravno da bih je nalazio u okvirima Vojvodine. A ako bih želeo da ojačam te energije, onda ih moram priznati u identitetskom obliku, jer Vojvodina jeste područje koje, da ga nema, valjalo bi ga izmisliti. Ona je multikulturna regija koja pokazuje sposobnost demokratskog upravljanja etno-kulturnim razlikama. Vojvodina je to pokazivala decenijama i pokazati ignoranciju i nerazumevanje ili zapostavljanje tih energija naprosto ne ide u prilog poziciji evropskog lidera.
Ima kritičara ove moje teze koji kažu da ja preuzimam ulogu savetnika predsednika. To mi uopšte nije namera, jer on za to ima plaćene savetnike i plaćene funkcionere. Mene ne zanimaju savetnici predsednika. Mislim da loše rade svoj posao ako mu savetuju da ovako beskonačno produžava ovu priču sa statutom Autonomne pokrajine Vojvodine. Ona je krajnje neproduktivna i po aktere vlasti, a da ne kažem koliko po građane Vojvodine. Naprosto, želim da kažem da sam jako zainteresovan za prosperitet Vojvodine, jer moja deca će živeti u njoj, a tek onda za prosperitet Srbije, čiji je Vojvodina sastavni deo. U tom kontekstu, rezervoari modernizacije Srbije su ovde. Oni moraju biti politički institucionalno priznati i ako Srbija hoće da bude država na evropskom putu, ona mora priznati Vojvodinu, ne samo ove zakonom dozvoljene fasade od autonomnih nadležnosti Vojvodine, gde Ustav Republike Srbije ne daje veće mogućnosti. To je autonomija koju svaka većina u skupštini Republike Srbije sutra može da promeni. To je promenljiva većina, kao što mogu biti promenljive ćudi javnog mnjenja.
Evropski standardi govore o Ustavom zaštićenoj autonomiji kao meri dobrog upravljanja ekonomijom, kulturom, infrastrukturom i obrazovanjem, ekonomijom znanja. U tom kontekstu, ako se ne dozovu pameti vladajuće strukture i vladajuća politička klasa, i ne pokažu makar dobar deo odgovornosti prema svojim obećanjima, meni se čini da neće sebi napraviti neku veliku štetu nego da će nas zadržati još koju godinu ili koju deceniju više u ovom stagnantnom stanju i to neće biti na korist ni Vojvodini, ali ni onima koji vladaju Srbijom.

Dinko Gruhonjić: Hvala! Janjo, ti dosta često putuješ, pa se vratiš ovamo. Mi isto putujemo, ali ne toliko često kao ti, i verovatno je ta tvoja distanca i kritički pogled, bez obzira koliko voliš Vojvodinu, jasniji. Šta te sačeka svaki put kad se vratiš? Kakvi su tvoji osnovni utisci kad je Vojvodina u pitanju?

Janja Beč Neumann: Ja jesam Vojvođanka i po svom biološkom poreklu i po svom, kako bih rekla, iskustvu i odrastanju. Išla sam u gimnaziju u Pančevu, rodila sam se u Zemunu. Išla sam u gimnaziju koja je osnovana 1864. godine. Stvarno smatram da narodi koji imaju tako stare škole jesu sretni narodi, nezavisno o svim dobrim i lošim situacijama koje se dešavaju. Ja sam Vojvođanka po svom odgoju, po uzrastanju. Išla sam u zabavište u Pančevu. Jesam išla na fakultet u Beograd, ali sam, kao većina Pančevaca, trčala kući nazad u Pančevo posle nastave, tako da Beograd nisam ni upoznala. Ja ga ne poznajemm. Imala sam sreću da počnem da studiram u vreme kada su počeli ustavni amandmani 1968. godine i da živim u vreme kada je Vojvodina imala najveći prosperitet u 20. veku. To je bilo od 1968. do 1988. godine, tih 20 godina. Po završetku svojih studija nisam sedela nezaposlena i beskorisna nego sam odmah počela da radim u Petrohemiji u Pančevu, koja je imala svetske standarde, i tehničke i tehnološke.
Otišla sam 1991. godine, u decembru, kada sam ostala bez posla kao najmlađi savetnik ministra u vladi Ante Markovića. Dan posle njegove ostavke, svi ljudi koje je on doveo dobili su otkaze na stolu. Znači da su već bili pripremljeni ti otkazi. To je bilo 200 ljudi, koji su radili doktorate u inostranstvu, ja sam ga radila u Kembridžu, i koji su govorili bar dva strana jezika. Ja sam inženjer po prvom obrazovanju, ali po drugom sam sociolog.
Zašto sve ovo govorim? Znači, sa početkom rata ja sam jedna od oko 200.000 Vojvođana, a to je oko 10 posto populacije, koji su otišli. Vi svi imate u porodici, među prijateljima, među susedima, komšijama, svi imate nekoga ko je otišao. Pogotovo u ovim mlađim generacijama, generacijama naše dece i naših već unuka, koji misle o tome da treba da odu. Meni je svaki put kada se ovde vraća prvi utisak – neverovatne razmere razaranja i pljačke Vojvodine! Ja ne pratim društvene tokove kao što to prate npr. profesori univerziteta i ne znam kolika je prosečna plata, ali to su neke slike.
Bertold Breht je govorio: gledajte slike i vidite iza slika! Ako ja prošle nedelje odem na televiziju u Novi Sad i vidim da novinar, odličan novinar, ima „olimpija“ mašinu, to za mene nije slučajnost. Mene taj stepen razaranja, stepen raubovanja i stepen pljačke Vojvodine zastrašuje. On u meni proizvodi tugu i gorčinu i, sa mog stanovišta, osećaj nemoći pošto ne vidim političke snage u Vojvodini koje su u stanju da to promene zbog toga što naše građanstvo ne glasa za partije koje imaju reformski potencijal.
Ja sam uvek bila “štreber” u gimnaziji. I to valjda ostane, tako da sam se nekoliko dana pripremala za ovu tribinu. Neki dan me nazvao čovek koji se zove Pavel Bapka. On je vlasnik privatne galerije slika u Kovačici. Zvao me je da mi kaže da se vratio iz Njujorka i da je imao veliku, uspešnu izložbu slovačkih slikara i da su mu gosti bili – naređao je nekih 30 imena koja ja nisam mogla sve da zapamtim – ali npr. to su bili Kondoliza Rajs, Sarkozi, Gadafi i ne znam sve ko. Meni je to vidljiva slika da Vojvodina može, po najvišim svetskim standardima, u ovom slušaju u umetnosti, a i u drugim oblastima, pre svega u ekonomiji, nauci i umetnosti, da da ogroman potencijal.
Sa druge strane – je sam otišla odavde, živim u Nemačkoj, nemački sam državljanin, i mogu dosta odgovrno, prateći tamo štampu, da kažem da se Vojvodina prepoznaje u Evropskoj Uniji kao potencijal koji može brzo da usvoji standare EU. Može zbog svoje kompleksnosti, koja su se uz sva narušavanja ipak sačuvala.
Vojvodina je za mene kao kašmir. Vojovdina je kao kašmir zato što je dobro otkana, najfinije. Nije ono grubo, ono što grebe, ona vuna prosta i gruba. Vojvodina, po kriterijumima dugog trajanja, da posmatramo recimo 100 godina, ima jedan vrlo važan civilizacijski parametar. On je doživeo nekoliko udaraca, za vreme svake nove agrarne reforme; one su bile 1920. 1946. 1948. i ove sada najnovije, koja je u stvari regresija. 1921. godine, na prvom cenzusu, kada je formirana Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, ta država je imala 50, 5 posto nepismenih. Taj broj može, a i ne mora da znači nešto. Vama sad ništa, jer vi ste različitih profesija i zanimanja i znanja, pa možete reći: pa dobro 50 posto. Ali ako vam kažem da je to najveći procenat nepismenosti u Evropi tada, pored Portugalije i Rumunije, onda to nešto znači. Zatim, na sledećem cenzusu, to se malo smanjuje, ali 1931. godine samo Slovenija ima ispod 10 posto nepismenih i Vojvodina je sledeća sa 23 posto nepismenih. Svuda u svetu se nivo pismenosti uzima kao civilizacijski parametar i on je sačuvan nezavisno na sve udare koje je Vojvodina doživela.
Možda delujem haotično, ali pre nego što završim, dodala bih još nekoliko rečenica. 1989. godine, kada je rat već bio duboko pripremljen i ozbiljno pripremljen, ispod linije siromašva živelo je u Sloveniji 2,9 posto stanovnika i u Vojvodini 8,0 posto. To su bile jedine dve federalne jedinice koje su imale ispod 10 posto stanovništva koje je živelo ispod linije bede ili siromaštva. Svi su ostali imali daleko više. Bosna i Hercegovina, u kojoj je bio rat, imala je 30 posto stanovništva, Kosovo 82 posto. Srbija – 21 posto! Ako je Vojvodina pred rat, po podacima Svetke banke, imala 3.000 dolara po glavi stanovnika, a Srbija 1.800, razmislite ko je finansirao rat. Da bismo se mi ovde skupili, neko mora da plati ovu vodu, neko mora da plati ovu struju, neko mora da plati put ovih ljudi koji su došli. Ako su ovi podaci tačni, a jesu, onda je zastrašujuće odlivanje sredstava, odnosno plaćanje rata, išlo iz Vojvodine.
Da ne bude da nisam ništa rekla o statutu, sada ću. Ja ne mogu jako dobro da pratim dešavanja oko statuta, ali sam u „Danasu“ pročitala takst pre nekih nedelju dana, gde se navodi 12 tačaka oko kojih statut nije usaglašen. Pošto ja to ipak gledam sa distance, a sa korenima odavde, ja sam odmah videla da su svih tih 12 tačaka u stvari pitanje – novca. Porez na ovo, porez na ono…Ako sada držim ovde neko predavanje i dobijem za to neke pare, taj porez ide u Beograd. Ne ide u Pančevo ili u Novi Sad. To je stvarno pitanje praćenja tokova novca. Sa nekim sam svojim prijateljima i sa svojom sestrom pričala o tome. To je praćenje tokova novca.
Na kraju, ja bih Vojvodinu na neki način uporedila sa Istrom i onda ću završiti. Bila sam nedavno u Istri i bio je tamo jedan novinar iz Holandije, koji je radio sa mnom intervju. Pitao me kako mi Vojvodjani stojimo sa tom autonomijom, kako ćemo mi to rešiti i kada ćemo, hoćemo li uopšte… Bilo je to malo novinarski površno, ali je bio super obavešten, čak bolje nego ja u dnevnim stvarima. Još nisam stigla ni da mu odgovorim, a on je rekao: ma, neće vas pustiti! Ko bi zlatnu koku pustio. Isto je rekao za Istru u odnosu na Zagreb. Što bi rekao Nenad Čanak: čiji su naši novci, tačku na pljački itd, te kratke rečenice koje potpuno sublimišu suštinu svih procesa koji su se ovde dešavali, a to je raubovanje i pljačka Vojvodine. Zašto? Čuvena rešenica od posle Drugog svetskog rata u vreme otkupa, kada su rekli seljacima u Vojvodini: uzimamo od vas jer vi imate. E, pa mi više nemamo!

Dinko Gruhonjić: Nenade, pretpostavljam da će biti ovakvih pitanja iz publike, ali ja ću zloupotrebiti ovo mesto moderatora, pa ću ga prvi postaviti. Unazad godinu li više dana od kako je formirana nova vlast, od kako su prošli izbori, nešto ste mi suviše ćutljivi. I vi i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Da li se slažete sa tim i ako se slažete, šta je uzrok veše ćutljivosti? I kako je uopšte biti u toj poziciji? Koliko sam vas ja shvatio, vi tvrdite da, ukoliko uskratite podršku ovoj vladi, mogu doći neki još gori? Nismo baš navikli na takav pristup!

Nenad Čanak: Da sam baš mnogo ćutljiv, nisam siguran, al dobro. To da vi ne možete da čujete šta ja govorim, to je verovatnije. Čim je ova vlada formirana, odmah sam rekao da smo jednostavno došli u situaciju da biramo. Podsećam vas da smo prethodno imali Vladu sa velikanima naše političke scene, kao što je Koštunica dr. Vojislav, Ilić mr. Velimir i ostali, koji su se vrlo uspešno odali pljački, otimačini i svemu što su radili. Da li glasati za vladu u kojoj je Ivica Dačić ili pustiti, neglasanjem za tu vladu, da se formira vlada u kojoj su Koštunica dr. Vojislav, Ilić mr Velimir, Nikolić Tomislav, Vučić Aleksandar i – Ivica Dačić! Kada je već takav izbor, mi smo glasali za ovu prvu.
Naravno, pokušao sam da objasnim, takav kakav sam, da ako sam već morao da pojedem, da izvinete, govno, onda me nemojte terati da hvalim kuvara. To baš nije moj izbor za večeru, ali to je bilo na stolu. Šta sad da radim… tako je bilo. To je oko vlade…
A oko statuta je situacija, naravno, daleko gluplja. Svi ste pretpostavljam bar jednom u životu gledali mađioničara kako mu nestane novčić iz ruke. A jeste li primetili zakonomernost mađioničarskog rada? Uvek više mašu rukom u kojoj nema novčića. Tako je isto i ovde. Od sve priče o državnosti, o secesiji, o ovom i onom, u stvari je stalno priča o parama. To se samo odvodi na neke druge nivoe razmišljanja. Šta je to nego država ako Vojvodina ima svoju policiju! Ja na to kažem, dobro… Imate li vi u Pančevu pauka? To je onaj mehanizam za uklanjanje pogrešno parkiranih vozila. Uz pauka uvek ide uniformisano lice da napiše kaznu, jel tako? Ko odlučuje gde će se smeti parkirati u Pančevu? Pa, gradska vlast. Dakle, gradska vlast u Pančevu svojom odlukom aktivira državni sistem represije. Autonomna pokrajina Vojvodina nijednom svojom odlikom ne može da aktivira državni sistem represije, tj. policiju. Nikada Vojvodina nije, u proteklih 21 godinu, aktivirala državni sistem represije. Ni jednom! Što jasno govori o tome da postoji razlog zašto se to ne radi.
Kada čujem ove patriote kada pričaju kako je Vojvodina Srbija, a oni to taku ubeđeno pričaju i prosto bi izginuli za tu ideju da je Vojvodina Srbija, ja kažem: važi. Hajde da se potpuno složim sa tim, jer nemam šta da se ne slažem. Ali ako je Vojvodina Srbija, a pitanje Vojvodine je, dakle, pitanje Srbije, onda pošto je prekršen Ustav na Vojvodini, pa godinu dana nije donet statut, iako je po zakonu o sprovođenju Ustava morao biti donet do 31. decembra 2008. godine, to je onda odnos Srbije prema samoj sebi. Dakle, Srbija ne poštuje svoj Ustav.
Autonomna pokrajina i Vojvodina se spominju na dva mesta u Ustavu. Jedno je da budžet Vojvodine ne može biti manji od 7 posto od budžeta Srbije, što su naravno naivni Vojvođani shvatiti da će se iz budžeta Srbije, kada se formira, sedam posto ubaciti u Vojvodinu. Ali ne. To je samo broj koliko para treba da bude, a ako ih mi sami zaradimo onda se ništa ne prebacuje iz Srbije. Ali se zato kontoliše skoro polovina novca, jer tri sedmine ide u kapitalne investicije, koje se opet odobravaju u Beogradu. Ostalo su mahom transferna sredstva, plate lekara, učitelja itd, koja stoje u budžetu Vojvodine samo jedan dan. Po zakonu ne smeju da stoje ni minutu duže. Sve to znači da, ako je to budžet, onda je svaka šalterska službenica – predsednik vlade!
Drugo mesto gde se spominje Vojvodina jeste pravo autonomne pokrajine da ima svoju zastavu i svoj grb. Zastava Autonomne pokrajine Vojvodine definisana je 2004. godine. Po Ustavu piše, citiram, AP ima pravo na svoje simbole. Upotreba simbola, zastave i grba, reguliše se pokrajinskom odlukom. Dakle, to piše u Ustavu. Pokrajinska odluka glasi: zastava autonomne pokrajine Vojvodine je u bojama srpske nacionalne zastave, dakle crveno, plavo, belo, sa nešto izmenjenom širinom polja i tri žute zvezde na sredini, koje simbilošu tri istorijske regije Srem, Banat i Bačku. Ona ističe na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine sa desne strane od zastave Republike Srbije u slučajevima kada se ističe zastava Republike Srbije.
Mi smo 23. oktobra, znači, pre tri dana imali u Novom Sadu Dan oslobođenja od fašizma 1944. godine. Sve bandere u Novom Sadu su iskićene zastavama Republike Srbije i grada Novog Sada. Ni na jednoj se ne nalazi zastava Autonomne pokrajine Vojvodine, iako je to ustavna kategorija! Onda, kada je to Aleksandar Jovanović, predsednik Skupštine grada Novog Sada, postavio kao pitanje, najedanput su graknuli i Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije da je zastava znak državnosti i da tu nema šta da se razgovara. A niko ne pita, ako je sve to tako kao što govore, zašto su pre manje od tri godine digli ruke za taj Ustav u kome to piše. Pa nisam ja glasao za taj ustav. Ja sam, sa drugim ljudima, bio ispred vrata Skupštine među demonstrantima protiv tog Ustava. Nisu građani Vojvodine to izglasali. U Vojvodini taj ustav nije prošao. Ali u ukupnosti Srbije, kao, jeste. Mada nije ni tu.
I onda smo došli u situaciju da, em nismo za to glasali, em oni ne poštuju ni ono što su sami doneli, em je Ivica Dačić ministar policije. A Ivica Dačić je, uzgred budi rečeno, kažu veoma talentovan ministar policije. Međutim, imam jedno malo pitanje! To je kao kada biste rekli za nekoga da je lopov, a drugi kaže: pa jeste, ali vrlo lepo kuva. Pa čekaj, čoveče! Ne pričamo o kuvanju, pričamo o lopovluku! Nije meni bitno da li je on talentovan ministar policije, nego da li je platio za ono što se događalo devedesetih. Ima jedna vojvođanska izreka: samo govno i šteta nemaju gazdu! A štete je bar bilo u proteklih 20 godina. Pa ko će to da plati? Pa ne može da se ide bez „reseta“. Ne može da bude: znate, ja više nisam lopov! Pa zašto nisi? Zato što danas nisam ništa ukrao. Pa čekaj, čoveče, razumem te, ali razumi i ti mene – plati ono što si pokrao do sada, pa onda pričamo dalje. Ne možeš ti sada reći: „Od danas nisam! Nemojmo se vraćati u prošlost, idemo u budućnost!“. Jeste, idemo u budućnost, ali mora da se raspravi sa prošlošću.
I upravo je u svemu tome i ova priča o statutu. Sve je to mahanje rukom u kojoj nema para. U tom statutu nema ni sudske, ni zakonodavne, ni izvršne vlasti, ni prava na vlasništvo, ni prava na izvorne prihode. Ničega od toga nema. Pa gde je onda spor oko statuta? Nema spora…
Znate li priču o caru, dva lopova i konju. To je fantastična priča. Uhvate dva lopova, izvedu ih pred cara i car kaže da se pogube! Kaze mu jedan od lopova, nemojte visočanstvo, evo ja ću vam za godinu dana naučiti konja da govori. Car se misli: i tako će lopovi biti u zatvoru, pa i ako se to ne desi, smaknuće ih za godinu dana. Pristane on: „Ako konja naučite da govori, poštedeću vas!“ Kada su se vratili u zatvor, pita ovaj drugi lopov: jel ti stvarno znaš da učiš konje da pričaju? Kaže ovaj, ne umem. Pa što si rekao to? Pa, kaže, dobili smo godinu dana, a za godinu dana možda umrem ja, možda umre car, a možda i konj progovori. Upravo na taj način funkcioniše politička scena u Srbiji. Dajte vi nama godinu dana, pa ćemo videti. Kroz tih godinu dana ćemo uzeti još godinu dana. Mi smo u Vojvodini navikli da razmišljamo dugoročno, jer dobar domaćin misli deset godina unapred, pa onda i mi mislimo deset godina unapred. A u stvari, sve je to na po godinu-dve, od mandata do mandata i dođeš dotle da prođe život u tim krpežima od po godinu-dve. Neko je preživeo ovih godinu dana kako statut nije usvojen. E sad… Ili je car umro ili je konj progovorio.

Dinko Gruhonjić: Ne znam koga ćemo u ovoj priči nazvati konjem… Da ga častimo… Mi smo, pre ove tribine u Pančevu, imali tribinu u Sremskoj Mitrovici. Posle Pančeva ići ćemo u Kulu, pa u Novi Sad. Ono što je meni upalo u oči kada smo imali tribinu u Mitrovici jeste to da je među prisutnim bilo jedno petnaestak predstavnika nevladinih organizacija tipa Obraza i Nacionalnog stroja, koji nas nisu tukli, nego su samo sedeli i postavljali „zanimljiva“ pitanja. No, bilo je i jedno tridesetak, kako se to nekada zvalo, autonomaša. Za ove iz „Obraza“ i „Nacionalnog stroja“ mi je jasno, od prilike, u kom smeru razmišljaju, ali mi je bila vrlo interesantna reakcija tih, sad ih već mogu nazvati bivših autonomaša. Oni su sad već vrlo nestrpljivi i vrlo ozlojeđeni, i autonomija im više nije dovoljna. Pre nego što publici damo priliku da postavlja pitanja, ja bih želeo da vam svima postavim jedno isto pitanje. Šta očekujete? Očigledno je da smo suočeni sa neverovatnim ponižavanjem, koje i ja lično i veliki broj mojih prijatelja sve teže podnosi. Ja sam Bosanac, a je naš prag tolerancije je malo niži nego kod vas Vojvodjana. Ali eto, ja sam već 20 godina Vojvođanin, a taj bosanski element je, nemojmo zaboraviti, vrlo prisutan u Vojvodini i nije baš tolerantan. I vrlo je zanimljivo što od ljudi koji su do juče bili radikali čujem da im je „dosta Beograda“. Beograda kao metafore. Te političke, intelektualne, književne i kojekakve kvazielite iz “kruga dvojke“, koja nas sve redom na manje ili više krvavi ili pljačkaški način zamajava već više od dvadeset godina. Da li je moguć i takav apsurd, što mene lično ne bi čudilo, da se Beograd na kraju posvađa na krv i nož sa Novim Sadom i da ova priča dobije jedan potpuno drugačiji tok nego što je do sad bio slučaj?

Aleksandar Popov: Ne mislim da je takav rasplet moguć zbog niza okolnosti unutar te garniture koja je usporila i sam statut. Jednostavno, mislim da će se naći neko kompromisno rešenje, gde će se izvršiti tehničke i jezičke korekcije statuta. Videćemo šta će to značiti. Ispašće da i Bojan Pajtić nije poklekao, a istovremeno, da je šef države ispao zaštitnik državnog jedinstva. Po njegovom mišljenju, ili po mišljenju njegovih loših savetnika o kojima je govorio moj kolega Komšić, Tadić se utemeljio u nasleđenom javnom mnjenju koje strahuje od vojvodjanskog separatizma. Jednom prilikom su me novinari pitali da li je moguće da se Vojvodina otcepi. Ja sam na to odgovorio da su u Vojvodini dve trećine ljudi – Srbi i, ako je to tačno da Vojvodina hoće da se otcepi, onda je Srbija u velikom problemu.
Slažem se sa gospodinom Čankom, da je zapravo cela ova priča oko statuta – bacanje prašine u oči da se ne bi slučajno neko drznuo da počne da traži drastičnije promene u Ustavu, pa da se onda zatraži i ono što je predsednik Tadić i njegov ekspertski tim u konceptu iz 2005. godine ponudio Vojvodini. A to je zakonodavna vlast, što jeste državni prerogativ. Iste godine smo imali i koncept vlade Srbije (čitaj: Koštunice) u kojem se pokrajinama nudi i zakonodavna delatnost. A sada se na reči iz statuta da Vojvodina može da ima predstavnišvo u Briselu, što može da ima svaka jača firma ili svaki grad, govori da je to obeležje državnosti.
Dakle, to je bacanje prašine u oči javnosti da se ne bi Vojvođani drznuli da traže daleko više, tj. ono što bi zapravo pripadalo pokrajini, a to je ovo što je već nuđeno u tom konceptu koji je jako brzo zaboravljen. I sada kad slušamo tog istog čoveka, čiji je ekspertski tim ponudio takva rešenja, kao da su u pitanju dve potpuno različite ličnosti. On priča o nekim brzim vozovima koji putuju 500 kilometara na sat i onda se razdaljina između Novog Sad i Beograda savlada za svega sedam minuta. I ne možemo na svakih sedam minuta, po jednoj od njegovih poslednjih izjava, da imamo drugačiji sistem. Koliko znam, kada se putuje od Novog Sada do Beograda sadašnjim našim vozovima, to traje sat i po do dva sata, ali ljudi to izbegavaju jer postoji mogućnost da se zaglave negde između Stare Pazove i Beograda i da malo više sačekaju, recimo tri-četiri sata.

Janja Beč Neumann: Neću da odgovorim direktno na Dinkovo pitanje, već indirektno. “Neka se zapita naša omladina šta to znači Srpska Vojvodina. Da li to znači da Banat, Bačka i Srem ostanu bez Nemaca, Mađara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna. Nevaljalci su oni koji Vojvodinu krste srpskom, a rade na tome da ona bude izgubljena. Velika naša dužnost jeste da Vojvodina postane neslovenima ugodniji i miliji dom nego što je pre rata bila nemađarima. Ne, gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života!” Ovo je pisao Vasa Stajić u Srpskom glasniku 1920. godine. Znači, „ne gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života“.
Polovinom 1919. godine list „Pančevac“ upozorava da se sa Vojvodinom ne postupa kako su to Vojvođani posle oslobođanja očekivali. Piše Dušan Popov, 1919. godine: “Čak i radikalska ’Zastava’ piše u to vreme tekst koji se zove ’Plači, Vojvodino’. Tekst pun gorčine i razočarenja u one iz Beograda, koji ne mare za Vojvodinom i ne poznaju je, a uspešno je pljačkaju”.
„Vojvodina Vojvođanima“ nije nova kovanica. To je somborska rezolucija i deklaracija iz jula 1932. goodine, koja sublimira bogato i gorko iskustvo političkog života i ekonomskog propadanja Vojvodine. „Upravljaju nama, a često protiv nas“, pisao je Žarko Jakšić, autonomista iz Bečkereka. „Vršljaju po Vojovodini na visokim poližajima ljudi koji je ne poznaju, koji je ne vole, koji je ne razumeju i koji je čak nikada nisu ni videli.“
Pošto je u to doba Komunistička partija imala značajno uporište u Vojvodini, ja ću još reći šta je pisao Trajko Stamenković, sekretar Pokrajinskog komiteta Vojvodine: „Postavljanje vojvođanskog pitanja nema nacionalno obeležje, već je to pitanje jedne ugnjetene pokrajine“. On odobrava političku maksimu „Vojvodina Vojvođanima“, jer njoj treba dati samoupravu i više je ne pljačkati. Mislim da se ovde radi o procesu dugog trajanja. Ovo su sve tekstovi 1919. i 1920. godine, pa do Somborske deklaracije 1932. godine. To je nešto što jako dugo traje, znači da jeste nešto jako duboko. U kom će pravcu ići dalje, ja to ne znam. Mislim da je autonomizam – meni se baš sviđa ta reč -svojinski, i zato je jači, zato je nestrpljiviji i možda, recimo, opasniji.
Ne znam da li Vojvodina treba da čeka i koliko treba da čeka. To moja pamet ne može da dosegne. Da li treba da čeka, kao što je Vasa Stajić pisao 1920. godine, da se Beograd evropeizuje ili da se pokuša neki drugi put. U svakom slučaju se radi o jednom zaostajanju i to vrlo ozbiljnom. To je jasno i o tome treba razgovarati i ne gurati to pod tepih. Za rat, u smislu nekog ekstremnog oblika konflikta, mislim da ima volje kod onih koji bi sve silom rešavali, ali nema para… i to je naša sreća u Vojvodini. Sreća za nas koji smo protiv takvih ekstremnih oblika nasilja.

Jovan Komšić: Ima jedan gospodin, predsednik beogradskog ogranka Pokreta, neću namerno da kažem kog, da ga ne bih priznavao, jer je u jednom vrlo negativnom kontekstu. Taj Pokret ne zaslužuje civilazacijsko priznanje, ali taj pokret je vrlo uticajan i u njegovom upravnom odboru sede akademici, književnici, duhovnici, pravosveštenstvo. Ovaj je pokret na svom sajtu i u novinama, analizirajući zahteve za autonomojom, ponudio recept. Kaže da Englezi to rade efikasno: identifikuju problem i likvidiraju. Hirurzi takođe, suočeni sa gangrenom, seku bolesno tkivo. To je tom Pokretu recept za borbu protiv autonomaštva i nekih ljudi koji sede i za ovim stolom.
Nisam pročitao u javnosti da je bilo ko od članova upravnog odbora tog pokreta javno reagovao protiv ovog varavrskog, anticivilizacijskog, huliganskog čina. Teza je sa kompletnim fotografijama i spiskom neprijatelja, koji se na kraju završava sa vrlo problematičnim dovođenjem u kontekst i predsednika države. Nije predsednik države pridodat tom spisku, ali je rečeno da i on nosi odgovornost i njemu se obraća da povede računa o tome kome daje podršku.
Zašto pominjem ovo kao model? Ovaj model je već viđen model proteklih vekova u tom grču prelaska plemenske, urođeničke zajednice ka jednoj modernoj pravnoj državi u kojoj su svi građani jednaki i rađaju se jednaki bez obzira na veru, pol, naciju, zavičaj, poreklo. Uzgred budi rečeno, moji studenti ne znaju kada je ta vrednosna, pravna, civilizacijska mera stvari proglašena u Evropi kao dominantnom merom našeg morala i našeg ponašanja. Ne uče ili slabo pamte tu lekciju o Francuskoj revoluciji 1789. godine.
Dakle, ako u sferi moralnosti i u sferi senzibilnosti političke kulture vidimo da nam nasilje i dalje jeste mera politike, da nam nasilnici jesu nametnuta mera identiteta, da li onda uzvratiti istom merom? Da li Vojvodina uzvraća istom merom? Ne, i ne treba. I zašto ne očekujem da će Vojvodina vraćati tom istom merom ovakvim matricama nasilja i pretpolitike? Upravo zato što je to pretpolitika. To nije rat kao produženje politike drugim sredstvima. Ne! To je antipolitika. Naprosto, Vojvodina je isplela to građansko, civilizacijsko klupko i o tome smo do sada pričali, i ona uzvraća na ove pretpolitičke, necivilizovane, varvarske ideje. To je u moralnom stepenu niže od onih kanibalskih, ljudožderskih plemena. Ti ljudi bar nemaju alternativu. A ovde postoji ista vrednosna matrica kojoj je ovo društvo, tragajući za alternativom, ne pokazuje dovoljno snage da se odupre.
Kako Vojvodina treba da se nosi sa ovim problemima? Kao i do sada. Srpski i ostali domaćini, a tu mi je priču pričao prijatelj, pa znam da je reč o srpskom domaćinu, njegovom pradedi: kad ide da plaća porez, obuče najbolje odelo i plaća porez ponosan što je uspeo da za svoju familiju i imanje zadrži deo novca i da državi plati njen deo. Bogu božije, caru carevo, a onda i nama šta ostane.
Demokratija u Vojvodini se, iako smo 50 godina živeli u jednom sistemu upravljanja koji nije dozvoljavao takmičenje političkih partija kao mere demokratskog političkog sistema, implementirala na najplemenitiji mogući način u onim velikim izazovima rata, progonstava i svemu drugom. Našla je snage da sačuva dobra sećanja, da sačuva tu pređu zajedništva bez obzira na veru, pol, naciju i sve ostalo. A Vojvođani su u izbornim kutijama kazali vlasti šta su imali da kažu. Tačku na pljačku, još 96. godine! Setite se. Nisu imali dovoljno kandidata na svim zbornim mestima na lokalnim izborima u Vojvodini da pokriju kompletnu infrastrukturu. Da bi dobili podršku, bilo je potrebno da prođe šest godina da se vidi da taj „švedski standard“, koji je „veliki vođa“, uz podršku velikog „oca nacije“, ponudio devedesete godine. Šest godina je prošlo.
Evropski kontekst je mnogo jači i snažniji od tog nasilnog poriva ovih koji bi da seku gangrenu i ovih koji bi da zabrane meni da mislim i da imam sopstveno uverenje i da živim. Moraćemo se civilizovati koliko god to nekima ne prijalo. Ali će morati da se ponašaju i da čine dobro i kad bi želeli da nekoga ubiju, jer za to nemaju interesa. Imaće više interesa da se ponašaju civilizovano. Taj evropski kontekst će i Srbiju modernizovati sa odgovarajućim standardima uz, naravno, našu asistenciju. E, tu nastupa Vojvodina, vojvođanski birači i vojvođanski glasovi principom demokratske opcije i onog racionalnog političkog plana koji će našoj deci dati šansu da konkurišu na tržištu od 500 miliona ljudi i da idu da se zaposle u Švedsku ili u Portugaliju.
Ne prognoziram, i nije mera sreće država koja je nastala na transakcijama zločina. Pogledajte ove jadne etničke Albance kako se dave u Tisi, a imaju svoju političko-državnu tvorevinu priznatu od strane 60 država sveta. Pa zašto beže iz političko-državne tvorevine osim ako im ona ne daje uslove da žive po meri elementarnih ljudskih principa i potreba. Dakle, ne treba Vojvodini takva vrsta države koja će biti rezultat nereda, gomile suzavca, bombi, pretnji, mržnje i netolerancije. Vojvodina će naći snage da u ovom evropskom kontekstu pokaže svoje umeće, i to više i od jednog Velsa u kome su Velšani obnovili svoju državnu tradiciju, i od jedne Škotske u kojoj etnička škotska energija puni odaje autonomije, i od jedne Katalonije, i od jedne Baskije, i mislim da u tom kontekstu mora biti na delu i aktivan odnos prema autonomiji… Kao što je Vasa Stajić rekao: ako nismo borbeniji i ako se ne vaspitamo za veću borbenost oko autonomije, onda nema autonomije i onda nismo za političku utakmicu. Naprosto, onda izgleda da su neki drugi bolje organizovani i bolje pripremljeni.

Nenad Čanak: Ja bih kazao samo jednu sitnicu koja mi leži na srcu, pa da iskoristim priliku. Ja bih strašno voleo da sam separatista. To mi je jedna, onako, od većih želja u životu. Da budem separatista. Znate li zašto? Da sam separatista, onda bi sve bilo jednostavno. Postoji kompletan recept: koliko jaja, koliko brašna… recept kako se to radi. Separatisti nikada ne pričaju o tome kako će u njihovoj nezavisnoj državi izgledati poreski sistem. Ali uvek pričaju o tome koga se treba osloboditi, da bi, otprilike, došlo carstvo nebesko i da bismo mi neverovatno dobro živeli.
Slovački nacionalisti imaju najbolji nacionalistički slogan koji sam ikada čuo: „Ista krv, ista sudbina“. Sad zamislite kako bih lako mogao da kažem: „Ista ravnica, ista subina“. Tog momenta imamo jedan zdrav fašistički pokret, koji apsolutno locira sve ispod Dunava i Save kao nešto na šta treba staviti rampu na Dunavu, da napravimo jedan zid i više da sa njima nikada nemamo ništa i da se okrenemo prirodnom okruženju Srednje Evrope. To bi bilo najlakše. Najlakše bi onda bilo i juriti „veštice“ u svojim redovima. Ko nije za nas, taj je sigurno protiv, naći saveznike za to, itd.
Najteže je uraditi ovo što pokušavamo da uradimo, a to je da Vojvodina modernizuje celu Srbiju modernijim načinom unutrašnjeg uređenja. I naravno, kome ide u prilog da se stvari ne promene? Pa onima koji od toga dobro i lepo žive. Kada slušam ljude kako pričaju o tome kako je Vojvodina ugnjetena, mogu reći da je sve to tačno i još mnogo gore. A promene ne dolaze kad ih neko uoči, kada smo svesni da bi se trebale desiti ili kad ih neko izmašta. Promene dolaze onda kada se iznude. Mi ćemo u Vojvodini sasvim sigurno imati sve jaču i jaču energiju za decentralizaciju. Ali nemojte zaboraviti, nije Vojvodina jedina. Vi imate sve jaču i jaču energiju za decentralizaciju i u Nišu i u Leskovcu. Ovo nisam slučajno rekao, bio sam tamo, video sam, pričao sa ljudima. I njima je beogradizacije dosta. Oni nama zavide. Ja ih pitam, kao mogu da zavide nekom ko nema ništa, a oni kažu da mi ne znamo šta to znači nemati ništa. Mi zbog autonomije makar od privatizacije dobijemo tih 5 posto, a oni ni to ne dobijaju. Oni su ustavno neravnopravni prema nama. Kada sam razmislio, shvatio sam da tu stvarno postoji nešto što mi nismo uočili.
Bilo bi sjajno i jednostavno biti separatista. Kada bismo u Vojvodini imali vojvođansku naciju koja bi imala barem svoj jezik ili svoju veru ili nešto tako. Mi nemamo ništa od toga. Nas okuplja zajednički interes stabilnog i solidnog života. I tu i jeste cela priča. Upravo ta konfrontacija Novi Sad-Beograd. Nemojte da zaboravite da ni mi svi ne živimo loše. U Beograd se sliva devet desetina novca ove zemlje, a od ovih preostalih deset posto, još uvek po neko u Vojvodini može da živi dobro. I taj „poneko“, kao plaćeni čuvar zatvora koji se zove Vojvodina, sedi ovde i njemu je dobro. Profesionalni centralista. Mi upravo sa tim stalno bijemo bitku. Kako da se objasnimo oko toga da se velike reči ne jedu, ne piju i u njima se ne stanije. Puno puta samo govorio devedesetih godina, kada su bile te razne nacionalističke histerije po televiziji o Srbima kao najboljima, da ću ja sutra prvi da počnem da mašem na sav glas svojim nacionalnim identitetom ako to znači da možeš da dodješ u samouslugu, uzmeš korpu, na kasi kažeš: „Ja sam Srbin“. Kasir kaže – bravo, ne treba ništa da platite, u redu je, izvolite… Da li je to bilo nekad? Naravno da nije, niti će ikada biti. To je samo način da se naivni uvlače u jedan širi projekat, a to je, što bi jedan moj drugar iz Hrvatske rekao još za vreme rata, domoljublje i rodoljublje. To su dve reči, na hrvatskom i na srpskom, a znače isto: „fukara ukrade pare!“
To je cela priča i upravo zbog toga sve ovo o čemu mi danas pričamo jeste priča o tome da Srbija ne može da se suoči sa svojom stvarnošću. Ima jedna stvar koju ja ponavljam stalno, a verovatno je niste nigde čuli zato što niko ne sme da je kaže naglas. Od kada je Kosovo u Srbiji? Od Balkanskih ratova, 1912. godine. Od kada je Vojvodina u Srbiji? Od 2006. godine! Zato što je pre toga bila u Jugoslaviji. I sada kada ti to kažeš, najedanput je to jako strašno, jer oni žele da stvore jedno lažno istorijsko pravo na Vojvodinu putem koga će se ostvarivati dalji centralistički diktat nad Vojvodinom.
Prodat je „Naftagas“, namerno kažem „Naftagas“ i znam zašto to govorim. Jer, ako su samo dva od 14 preduzeća NIS-a sa teritorije Srbije, i to „Jugopetrol Beograd“, koji je trgovinska firma i „Fabrika maziva Kruševac“, onda je to „Naftagas“ a ne NIS! Vojvođanski „Naftagas“. Vojvodina je imala tri stuba ekonomije. To su bile banke, Naftagas i vode. To su tri glavna stuba vojvođanske ekonomije. Od toga smo došli u poziciju da se „Naftagas“ proda, svoje banke ne smemo ni da imamo, a pre nekoliko dana je poslednje sedište banke otišlo iz Vojvodine u Beograd.
U Vojvodini su ostale „Vojvodinavode“, koje su posle višedecenijskog uništavanja, da budem precizan – 12 godina uništavanja, vraćene bez novca Vojvodina vodama da bi se mi sada time bavili. Pa je prvo što smo imali bila poplava koja je uništila niz sela.
Sve ovo govorim iz jednog jednostavnog razloga. Mene interesuje da li mi stvarno idemo ka Evropi ili je to neka šala. Ja ne mogu da razumem, sad posle ove posete gospodina Medvedeva, kakva je to Evropa i gde je ona kada mi u nju idemo preko Azije. Ja to ne mogu da razumem. Od kada se na zapad ide preko istoka, ako se ne bira najduži mogući put. Ali to niko neće da postavi kao pitanje. Jer sve vreme, sve ovo što mi govorimo su u stvari lažne dileme. Lažne priče.
Pitanje može da glasi: kakva je to zemlja i o čemu se ovde radi kada se izborni sistem toliko zaoštrava da u Srbiji devet godina nakon navodnih demokratskih promena imamo daleko grublji izborni sistem prema običnim građanima nego što smo imali devedesetih. Jer vi danas kao obiđan građanin, a ne član partije, ne možete da se uključite u politički život. Nego ćete prvo ući u partiju, prihvatiti njenu partijsku dominaciju kao terora većine i onda tek možda biti na listi da bi vam možda jednog dana bio dat mandat u nekoj skupštini, koji vam može biti uzet sutra ako ne budete glasali kao jedan. Kakva je to demokratija u kojoj sve manje i manje građana može da učestvuje u izbornom sistemu? A istovremeno dok se to događa, sve je veći i veći cenzus, tako da je danas sve teže ljudima koji drugačije misle da uđu u skupštinu Srbije nego što je to bilo za vreme Miloševića, protiv koga smo se borili zbog nedemokratičnosti.
Sad ja vas pitam, gde smo mi to pogrešili? Ovaj statut o kome govorimo večeras, daleko je manje nego što je trebalo da donese Omnibus zakon. A Omnibus zakon iz 2001. godine je trebao da donese samo to da se ono što su SPS-ovci protivzakonito i protivustavno oduzeli Vojvodini, vrati tj. uskladi sa Miloševićevim ustavom iz 1990. godine, koji je uzeo Vojvodini autonomiju. Dakle, nama je trebalo da bude pobeda posle 5. oktobra da omnibusom vratimo ono što je Milošević ponudio Vojvodini 90. godine. A onda je došla 2006. kada je i to smanjeno, pa je i ovaj statut, unutar mogućnosti, još smanjen. Trend je da se iz svakog poteza ide na manje i manje. Zašto mi uopšte treba da razgovaramo o statutu, kada je Vojvodina imala Ustav! Ustav! Onda meni počnu da govore kako ja hoću državu. Ne, neka se ne zove ustav, neka se zove statut, neka se zove kako hoćete, ali da se donosi i menja po ustavnoj proceduri. Što znači da onda imamo neku sigurnost.
Ovako, sve to čime se mi godinu dana nešto kao bavimo, može da bude izbrisano gumicom na jednom zasedanju skupstine Srbije sa prostom većinom. Znači 126 poslanika digne ruku i sva ova naša priča ne vredi ništa. A i tako u tom statutu ništa ni ne piše. Onda vi meni objasnite, o čemu mi u stvari ovde razgovaramo? Uspeli su da nas dovedu do toga da potrošimo dva sata vremena pričajući o „praznoj ruci“. To su uspeli da nam urade. I da mislimo da nešto postižemo, a ne postižemo ništa osim što ćemo se izjadati jedni drugima kako je stanje strašno, što ćemo jedni drugima reći, pa da, vidiš kako su naša polja zapuštena, vidiš kako mehanizacija stara, pogledaj kakve su bolnice, pogledaj kako penzioneri teško žive, dok je Vojvodina imala svoje fondove i kad bismo imali svoje fondove, to bi bilo drugačije… Nećemo imati svoje fondove. Znate li zašto? Zato što se za to mora izboriti, a da se izbori, mora se biti spreman da se plati cena. Cena koju spominjem isključuje samo jednu stvar, a to je krv. Tu cenu nisam spreman da platim.
U 20 godina bavljenja politikom uspeo sam da mi, pored svih demostracija i protesta koje sam vodio, niko nikad ne pogine. Nemam krv na rukama i moji potomci neće imati oca, dedu, pradedu, koji je bio poznati ubica. Ja sam zato srećan i ja to neću da dam. Sve ostalo može. Hajde da razgovaramo o tome.
Evropska iskustva? Koja evropska iskustva? Evropa nema jedno iskustvo. Nama može kao evropsko iskustvo da se ponudi iskustvo Francuske, koja je visoko centralizovana država. I to je neko evropsko iskustvo. I na to iskustvo se pozivaju ovi centralisti. Evropa sama po sebi ne rešava ništa. Na nama bi trebalo da se primeni nemački model, ali Nemačka je izgubila rat kao visokocentralizovana država i platila cenu svog nacionalnog socijalizma. Srbija se nikada nije suočila sa svojim nacionalnim socijalizmom, nego je dozvolila da se nekažnjeno, zbog nacionalnog pomirenja, ubice i zločinci pojave ponovo. Kao, Bože moj, da se pomirimo sa dželatima, pa da ne bude galame u državi. To je zločin prema žrtvama, i to već drugi. I zato je cela priča o statutu bacanje prašine u oči.
Cela priča o Vojvodini je to takođe, dokle god to nije rešenje koje se donosi i menja po proceduri predviđenoj za donošenje i promenu ustava, priča za malu decu. U statutu se predviđa razvojna banka, što je mnoge ljude razveselilo, kao, imaćemo razvojnu banku, pa ćemo onda u nju, pa ćemo ovo, pa ćemo ono… I onog trenutka kada se u njoj nakupi dovoljno para, jednim pokretom ruke će one opet da pređu u Beograd. Samo naivni mogu toliko puta da budu izvarani na iste šibice. A to je ono sto se nama događa.
I ko god je mislio da je Slobodan Milošević ključ problema, taj je užasno bio u krivu, počevši sa mnom. Jer nije on bio problem, on je bio samo lice problema. Pravi problem je to što će nas poštovati samo onoliko koliko budemo imali snage da artikulišemo svoj interes i da ga odbranimo. Ni najbolji domaćin na svetu ne može zaraditi onoliko koliko najprosečniji lopov može ukrasti. A mi nemamo posla sa prosečnim lopovima, nego sa ekspertima!

(www.autonomija.info)

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Aleksandar Marton, predsednik Skupštine grada Zrenjanina
Milenko Perović, filozof
Pavel Domonji, politolog

Pozorište „Dobrica Milutinović, Sremska Mitrovica,
Četvrtak, 15. oktobar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli na tribinu pod nazivom „Čekajući statut“, na kojoj ćemo govoriti o trenutnom političkom, društevnom i ekonomskom položaju Vojvodine u svetlu lakrdije koja se zove – potvrđivanje novog vojvođanskog statuta u Skupštini Srbije! Na početku, reč dajem Pavelu Domonjiju, koji, čini se, ima rešenje za vojvođansko pitanje!

Pavel Domonji: Mislim da su organizatori propustili da pozovu Čaka Norisa. On bi rešio problem sa statutom vrlo brzo. Pošto je vičan rešavanju problema, možda da ga pozovemo da malo ubrza stvari. Nedavno sam čuo da je Sanader podneo ostavku zato što ga je nazvao Čak Noris i rekao mu da bi bilo dobro da se povuče!
Ovih godinu dana koje su se juče navršile stvarno predstavljaju ponižavanje Vojvodine. Ali, moram samo da podsetim na jednu stvar! Kada je donet, Ustavni zakon je predvideo, to je valjda član 10, da Skupština AP Vojvodine nakon svog konstituisanja, treba da podnese predlog statuta Vojvodine na potvrdu republičkom parlamentu. Ali, ono čega u tom Ustavnom zakonu nema, to je rok u kome bi Skupština Srbije trebalo da potvrdi taj predlog statuta. Dakle, ona to može da razvlači k’o svinja masnu krpu ili ko pitu unedogled, dok nečiji politički interesi ne budu dovoljno snažni da se taj statut potvrdi u skupštini. Postoji jedna Krležina fraza koja glasi ovako: nered u mislima čoveka je posledica nereda u čoveku, a nered u čoveku je posledica nereda u društvu. Mi živimo u haotičnom društvu i kada pogledate samo šta je politička elita deklarisala kao ključne ili strateške interese Srbije, onda vas ni ne čudi takvo ponašanje. Naši strateški interesi su i Evropska Unija i Moskva, i Vašington i nesvrstani. Ako hoćete u Evropsku Uniju, šta tu onda traže nesvstani? Sa druge strane, ako kažete “I Evropska Unija i Kosovo”, onda vi šaljete poruku da su za vas ključna pitanja – pitanja teritorije i pitanje nacije, a ne pitanje decentralizacije, regionalizacije ili autonomije. Sa druge strane, tačnije, sa treće stane, ako hoćete Evropu i evropske vrednosti, onda ne morate biti u Evropskoj Uniji, jer te dve stvari nisu identične. Evropa ne može da se svede na Evropsku Uniju. Ali kada neko kaže da želi “Evropsku Uniju i Kosovo, i Brisel, i Moskvu, i Vašington, i nesvrstane”, onda taj neko doista ima problem. Ali, taj problem onda treba rešiti na psihijatrijskom kauču, jer vi onda očito imate problema sa samopercepcijom.
Srbija se ponaša kao neka devetnaestovekovna kolonijalna sila, kao da je neki globalni igrač koji utiče na neke globalne prilike, a u stvari to nije tako. Srbija naprosto samo trpi uticaj globalnih prilika, a nije neki subjekt koji na te prilike utiče. Tako da je to jedan od većih problema.
Ali, nije tu problem samo deklarisanih političkih ciljeva. Jeste da se srbijanska politička elita ponaša beskrupulozno, osiono i bahato. Ona takvim ponašanjem stvara probleme i autonomašima. Prvi problem je u tome što autonomaši nisu uspeli da nađu adekvatan odgovor na takvo ponašanje političke klase u Srbiji. U javnosti je spominjano nekoliko opcija. Bilo je reči o tužbi Ustavnom sudu, pa se onda govorilo o referendumu, pa je onda bio predlog da poslanici podnesu ostavke, ali ništa od toga nije učinjeno. Drugi problem je problem legitimiteta. Statut će pre ili kasnije biti usvojen. Samo je pitanje hoće li tekst tog statuta biti identičan tekstu statuta koji je poslat u republičku skupštinu. I biće veoma zanimljivo kada se o tom predlogu statuta bude glasalo u Skupštini. Da li će taj novi predlog statuta i taj inovirani statut dobiti istu onu podršku koju je imao i 14. oktobra 2008. godine?
Postavljeno je pitanje legitimiteta. Za političko zdravlje ovog društva bilo bi veoma dobro kada bi oni koji su govorili da ne pristaju ni na kakve izmene statuta sem na stilističke izmene i izmene u pogledu interpunkcije, pokazali da drže do političkog integriteta i morala. Ali, nisam ni malo naivan, znate! Ne treba politički integritet i moral tražiti samo od poslanika u vojvodjanskoj skupštini, nego pre svega od onih političkih faktora koji imaju daleko veću moć i čije odluke utiču na sudbinu ovoga društva. No, oni su ionako do sada pokazali da su neodgovorni, da ne drže ni do kakvih principa i pravila politički uređenog društva, tako da sa tim statutom mogu da odugovlače ne znam ni ja dokle…

Dinko Gruhonjić: A kakva je posledica tog odugovlačenja?

Pavel Domonji: Jedna od posledica jeste ta da je protiv statuta formiran jedan nacionalistički kartel, u kojem učestvuju i akademija i politika i intelektualci i crkva, i to je jedan jak politički front koji je uplašio Tadića. Tadić je posle reterirao, uplašio se te nacionalističke grmljavine, počeo da besedi o nekakvoj regionalizaciji Srbije. Krenulo se sa tom statističkom regionalizacijom, u kojoj postoje krajnje bizarni nazivi nekakvih regiona po stranama sveta i da te bog sačuva…
Ta politička klasa Srbije, preko svojih ideoloških glasnogovrnika stalno demonizuje autonomaše kao nekakve separatiste. Vojvodina je jedina federalna jedinica od svih federalnih jednica bivše Jugoslavije u kojoj nije bilo separatizma. Nikada nije bilo javno deklarisanih separatističkih namera. I sada, kada vi stalno optužujete autonomaše da su separatisti, to meni deluje kao neko samoispunjavajuće proročanstvo. Kao da očekujete da se neko javi i da sada kaže – ne, budućnost Vojvodine je izvan Srbije, kao što je to bilo u slučaju Kosova. Takav ignorantski stav može samo da radikalizuje autonomaše. I sami znate da autonomaši nisu homogena skupina i da tu ima najmanje tri struje. Ona najjača autonomaška struja su indipedentisti, koji smatraju da Vojvodina treba da bude nezavisna država. Druga struja su oni koji se zalažu za novi dogovor između Vojvodine i Srbije i treći su oni koji pristaju na postojeća rešenja. Ignorisanje može samo da radikalizuje stvari u Vojvodini. Možda ne bilo loše kada bi vojvođanska politička elita odlučila da uđe u koštac sa srbijanskom političkom klasom. Naprosto, da stvari ogoli do krajnje mere da svakome bude jasno o čemu se tu radi!

Dinko Gruhonjić: Profesore Peroviću, mi smo sad zajedno došli u Sremsku Mitrovicu i ovih 60 kilometara vozili smo jedno 70 minuta zato što smo išli preko Iriškog venca, pa smo išli kroz Irig, pa je tu gomila kamiona, loših puteva… Tunel kroz Frušku goru će biti probijen, kažu, kada Velja Ilić ponovo postane kapitalni ministar. Šalu na stranu, pričali smo i o vozovima. 1926 godine, na relaciji Subotica – Beograd voz je išao brže nego što ide danas. Dakle, Vojvodina je potpuno devastirana. I ako je za vreme ratova to izgledalo kao raubovanje njene infrastructure i bogatstva za potrebe ratovanja, sada to već deluje kao njeno namerno ponižavanje. Šta vi mislite o tome?

Milenko Perović: Jednim delom jeste namerno ponižavanje, koje prističe iz bahatosti i oholosti, koja je svakako rezultat dubokih frustracija koje je nacionalistička elita u Beogradu u međuvremenu pokupila u krvavoj disoluciji Jugoslavije. Tu nema nikakvog spora. I sada se, prosto rečeno, mora na nekome iskaliti. Medjutim, to je samo jedna dimenzija odnosa srbijanske političke elite prema Vojvodini. Celovitije gledano, taj odnos je mnogo komplikovaniji i mnogo iracionalniji, po mom sudu. Sa jedne strane, ta elita se ponaša prema Vojvodini kao prema privremeno zaposednutoj teritoriji. Kada vi znate da ste neku teritoriju privremeno zaposeli, onda vam je interes da što efikasnije i brže možete, raščerečite njene resurse, jer znate da ćete se pre ili kasnije morati povući sa te teritorije.
Sa druge strane, imamo jedan rezon koji je potpuno suprotan ovome – ponašanje prema Vojvodini kao prema trajno zauzetoj teritoriji. Tu teritoriju se onda pokušava svim sredstvima, i političkim i ekonomskim i kulturnim i verskim, dovesti u situaciju da joj se toliko saviju rogovi i da se svi oni elementi egzistencije ljudi u Vojvodini, koji čine Vojvodinu u istorijskom i u duhovnom smislu, do te mere devastiraju da se kompromituju, da se upropaste i da se na taj način Vojvodina kao osvojena teritorija iznivelira i, kao jedna unesrećena teritorija, priključi sveopštoj nesreći ostalih delova Srbije, kojima se na nesretan način upravlja. I to je jedna permanentna paradoksija koja se može videti u ponašanju političkih elita u Srbiji.
Ako pogledamo stvari od 2000. godine do danas, vezano za sadašnje ponašanje srbijanske političke elite prema problemu statuta Vojvodine, onda bez teškoća možemo da izvedemo jedan zaključak. Ja sam o tome govorio i 2000. godine i govorio sam svih ovih godina. Beogradska politička elita apsolutno nema nikakvu nameru da Vojvodini vrati bilo koju ingerenciju koju je Vojvodina imala u onom zlatnom periodu prave autonomije, koji je trajao ukupno 15 godina. Faktički, od 1974. godine do 1989. godine.
Malo stariji među nama itekeko pamte da je Vojvodina u svakom pogledu procvetala za tih 15 godina. U ekonomskom, u kulturnom, u političkom, u urbanom smislu. Uzmite samo koliko je mostova napravljeno! Vojvodina je bila, zbog svojih moćnih, velikih reka, svojevrsno ostrvo u sred Panonije, jer je istinski poduhvat bilo preći iz Vojvodine u Hrvatsku, preći iz Bačke u Banat, iz Bačke u Srem, itd. Prisetimo se samo koliko je mostova u tom periodu napravljeno i koliko je svaki od tih mostova koštao! Da ne govorim o drugim reperima.
Nisam ekonomista i ne mogu vam izlagati ekonomske analize i podatke, ali mogu živim primerima pokazati kakav je prosperitet dobila Vojvodina u tih 15 godina. To ne znači da na jugoslovenskom nivou ona nije bila tada eksploatisana mehanizmom čuvenih kursnih razlika. Ali i tako eksploatisana, Vojvodina je imala prosperitet. Dakle, po mom sudu, bilo je to najprosperitetnije doba u istoriji postojanja Vojvodine.
Nastupila je 2000. godina, kad se očekivalo da je u Srbiji tobože pobedio antinacionalistički politički korpus. Očeklivalo se da jedno od fundamentalnih pitanja, koje nužno mora biti postavljeno, bude pitanje Vojvodine. Naravno, ne u smislu izvršavanja restitucije na odnose iz 1988. i 1989. godine. U međuvremenu je ukinut jednopartijski sistem i desile su se silne transformacije u društvu. Zato, puka restitucija na pređašnje stanje nije bila moguća. Ali, ništa nije sprečavalo da se tri osnovne vlasti koje su činile, zapravo, autonomiju Vojvodine njoj i vrate. To se nije desilo takozvanim Omnibusom 1.
Razgovarao sam jednom sa jednim od učesnika sa vojvođanske strane u tim tvrdim i teškim pregovorima sa predstavnicima Đinđićeve vlade i političke elite, o tome kako su izgledali ti pregovori oko Omnibusa 1. Čovek sa kojim sam razgovarao učestvovao je u pregovorima u sektoru koji je trebalo da uredi pitanje odnosa u nauci. Budžetsko izdvajanje za nauku predstavlja gotovo simbolični deo budžeta. Međutim, taj simbolični deo, kada se eksplicira u novcu, ispadne poprilična gomila novca, kojim se finansira celi niz naučnih institucija u državi Srbiji i finansira naučni rad na univerzitetima. I on mi je rekao da je tadašnji ministar u Đinđićevoj vladi, Domazet, rekao: o svemu možemo da se dogovaramo, sve ingerencije u nauci možemo da prepustimo Vojvodini, osim love. Naravno, od tih ingerencija nije bilo ništa.
Omnibus je, to se i tada moglo vrlo jasno videti, bio samo jedna kozmetička intervencija, kojom se proizvela mala pokrajinska nomenklatura, bolje rečeno, proširila se ona nomenklatura u pokrajinskom političkom establišmentu koja je postojala i u Miloševićevo vreme. Doduše, dobila je nešto malo para da reparira svoje nomenklaturne potrebe i, naravno, kada se iz Vojvodine zagalamilo na takvo ponašanje, onda je stiglo obećanje da je to ipak samo Omnibus 1, da sledi Omnibus 2.
Svi vrlo dobro znamo da Omnibusa 2 nije bilo, niti će ga ikada biti. Zašto? Zato što možete nešto što je besmisleno da imenujete sa jedan, dva, pet, deset, to će i dalje bivati besmisleno. Jer se ni jedan suštinski element autonomije Vojvodine ne realizuje tim silnim Omnibusima. Priča se ponavlja sa statutom. Da ne zvuči otužno, to meni liči na onu igru koja se zove pipirevka. Dakle, jedna hohštaplerska, politikantska igrarija, koja u svojoj suštini ima samo jednu stvar: da se izvrda bilo kakav ozbiljni pokušaj da se Vojvodini vrate autonomističke ingerencije. Možda će se u toj velikoj pipirevci, jednog lepog dana i desiti da kroz parlament u Beogradu prodje nekakav statut Vojvodine. Ali će on, budite uvereni, biti potpuno ispražnjen od svakoga smisla. Iz njega će se ukloniti sve ono što predstavlja bilo kakav ozbiljni element autonomije. Da ne budem previše maliciozan, sklopiće se takav tekst statuta u kojemu će mnogi članovi protivrečiti drugim članovima i onda ćemo imati situaciju svesno smišljene pravne konfuzije, da se i ta froncla od statuta koja bude usvojena, ne može faktički primeniti zbog toga što su potrebne silne pravne egzegeze. Potrebna će biti silna pravna tumačenja, pa će posla imati Vrhovni i ne znam sve koji sudovi. Najsmešnije u čitavoj stvari je to što će Ustavni sud koji će rešavati te silne sporove biti usred Vojvodine! Da cinizam bude veći. Zapravo, da poniženje bude veće.

Pavel Domonji: Ali, ima tu još jedan problem. Kada se bude donosio bilo koji zakon u Skupštini, doći ćemo u situaciju da stalno menjamo statut jer ćemo morati da ga usklađujemo sa svim novim zakonima.

Milenko Perović: Naravno. To se sve uklapa u konotaciju pipirevke. Zašto je to moguće? Zašto je moguća ta perfidna, ogoljeno perfidna manipulacija sa Vojvodinom? Po mom sudu, moguća je zbog toga – neka se ne uvrede prisutni – što se u Vojvodini za sve ove godine nije iskristalisala respektabilna autonomistička politička snaga. To je osnovni problem. Sa vama se mogu zavitlavati samo ako dozvoljavate da se sa vama zavitlavaju i ako nemate snage da im se suprotstavite ili ako nemate karaktera da im se suprotsavite ili ako niste u stanju da pronađete i one druge sa kojima se jednako tako zavitlavaju. Pa se onda zajedno organizujete i napravite jednu respektabilnu političku grupaciju. Ne mora to biti partija, ali jedna grupacija ljudi koja neće biti potkupljiva, koja neće padati na te najjeftinije politikantske štosove, koja će biti spremna da na ovaj ili onaj način simulira različite oblike otpora u Vojvodini prema tome što dolazi iz Beograda.
Previše sam raširio priču, ali samo bih dodao još jednu stvar. Ovi koji danas vladaju u Beogradu, dakle Demokratska stranka, pre svega, i Boris Tadić, vladaju u Beogradu zahvaljujući glasovima koje su dobili u Vojvodini. Izborna statistika to elementarno pokazuje. Čak, kada malo konkretnije uđemo u tu izbornu statistiku, svi gubici koje je Tadić imao na predsedničkim izborima na različitim stranama Srbije, počev od Beograda, pa što južnije to tužnije, i gubici u Sremu, pokriveni su vrlo respektabilnim rezultatima u Banatu i u Bačkoj. Čak kad još malo konkretizujemo, ne ni u celom Banatu i Bačkoj, nego izuzimajući srednji Banat i srednju Bačku. Drugim rečima, gospoda koja danas vlada u Beogradu, vlada zahvaljujući glasovima južnog Banata, južne Bačke i severnog Banata i severne Bačke. To je, po mom sudu, korpus političkog delovanja autonomističkih partija. One trebaju Vojvodini da se obraćaju veoma jednostavno: izvolite, gospodo, glasali ste po principu – biramo manje zlo, pa je sve bolje od radikala i prepranih radikala ili kloniranih radikala ili radikala koji postaju prostom deobom. Dakle, sve je bolje. Dobra je i Demokratska stranka. Eto, videli smo kako je dobra!
I na ovom statutu ćemo videti do koje je mere Demokratska stranka doista sklona onom građanskom i demokratskom u samoj Vojvodini. Videli smo, a videćemo i ubuduće, kako se odužuje Vojvodini za to što je Vojvodina upravo nju ustoličila na vlasti u Beogradu. E, toliko za sada.

Dinko Gruhonjić: Hvala profesore. Poštovani Mirko, profesor je rekao da se elita u Beogradu odnosi prema Vojvodini kao prema privremeno zaposednutoj teritoriji. Srpska pravoslavna crkva po Vojvodini ne priznaje baš ovaj vojvođanski barok, koji je u svetu priznat kao umetničko blago, nego se zidaju neke crkve koje baš nisu arhitektonski bile uobičajene u Vojvodini. Da li će nam crkva pomoći da statu bude što pre usvojen?

Mirko Đorđević: Možda bi se trebalo uzdati i u to, ali pre nego što bukvalno odgovorim na ovo pitanje koje nije nevažno, ja bih malo šire pogledao stvar, da postavim ovde neke probleme, da bismo tačno videli gde smo…
Spomenuto je ovde, prvo od toga da krenem, da se navršilo godinu dana od kako stvar ne ide. Statut je tu, ali ne ulazi u proceduru. Nisam ja pesimista po prirodi, ali bojim se da će proći još podosta vremena, a neće to tako lako ići, jer ovde nešto zapinje na širem planu‚ istorijski gledano: Srbija – Vojvodina. Zato ću ja da stavim ovde nekoliko napomena, koje su, čini mi se važne, za neko razmišljanje. Nije se 5. oktobra bog zna šta dogodilo. Pala je diktatura, pao je Milošević, ali se mnogo htelo, malo započelo i nije se daleko odmaklo. Mi smo danas u jednoj situaciji, u celini gledano, da ozbiljno razmišljamo o tome da je 5. oktobra bilo, ali nigde u kalendaru nema 6. oktobra, 7 ili 8. Nema ga! Nije se ništa dogodilo. To je ono što mene brine. Zato bi trebalo malo šire da pogledamo stvari, pa ćemo na kraju da vidimo šta ćemo, jer i crkva je veliki faktor.
Nemam namere da vas gnjavim nekom istorijom. To ne bi bilo primereno. Ali, faktički, Vojvodina ima dva veka neke autonomije, u nekom obliku. Ona se menjala, dopunjavala, oktroisala, itd. Umanjivala se, imala crkvenu i školsku autonomiju u Austrougarskoj imperiji. Jedno vreme, i političku. Imala je po ustavu iz 1974. godine i političku autonomiju. I u statutu i u nacrtu statuta jedva da je pomenuto to, takozvano, stečeno pravo po istoriji. Postoji pojam stečenog prava. Vojvodina ima istorijske pretpostavke, ima svoju istoriju autonomije koja je oduvek bila ne samo od koristi Srbiji, nego motorna snaga za Srbiju. Ne vidim da se mnogo insistira u statutu na tim stečenim pravima, pa da se od nečega pođe, nego se vrši neko šminkanje. Problem je što se to ne vidi tako jasno.
Još nešto! Ta autonomija Vojvodine uopšte ne sme da se postavi tako da je to neki separatizam. Pustimo mišljenje ovih nekih elita. Separatizma nema. Nije ga ni bilo. Niti bi separatizam bio rešenje, niti za Vojvodinu, niti za Sbiju, niti separatizam tog tipa ima šanse u savremenoj Evropi. Nema šanse. Ovo je trenutak kada se ponovo postavlja ovo pitanje, sada, kada se navršava godinu dana, bitno i za Vojvodinu kao autonomiju, a bitno i za Srbiju. Ako ne bude nešto urađeno da se nađe jedno razumno rešenje da se statut prihvati, da se autonomija popuni relevantnim sadržajima, to će biti još jedna kobno propuštena šansa za Srbiju u celini. To malo ko vidi danas.
Pogledajmo iz koje god hoćete perspektive. U svetu, Vojvodina nije jedina regija. Nemačka ih ima toliko, Rusija ima toliko autonomija, republika. Vojvođanski model je u Evropi prepoznat po dvema karakteristikama. Samo po dvema, neću dalje da idem! Održao se stotinama godina. Održiv je, znači. Pokazao je da je održiv. Kada se ni na zapadu nisu snašli sa regijama, nego su išli politikom asimilacije manjina, etniciteta itd, Vojvodina se pokazala kao održiv model, koji nije narušen od starih privilegija u Vojvodini, do Sabora, do Karlovaca. Ni najnovija zbivanja od pre 10 i 15 godina nisu uspela da naruše tu ravnotežu u Vojvodini. No ako se ona naruši ovim otezanjem i ako se ravnoteža prebaci na kolosek sukoba i separatizma, biće to jedna velika propuštena šansa za Vojvodinu, a i druga propuštena šansa za Srbiju.
Pominju se elite. Ta reč elita, nacionalna elita, kada je reč o Srbiji u celini, vrlo je problematična. Pokazalo se u poslednjih 30 godina da je ta elita (nacionalna elita, akademija, spisatelji i sve to) uspela samo jedno. Toj eliti je samo jedno pošlo za rukom, što nikome drugom u Evropi nije, a to je da se mi već 30 godina vraćamo unazad. To je retrogradni jedan proces. Od Jugoslavije prve, druge itd, mi smo sada spali na malu državicu koja je nedefinisana, tačnije shizofrena u svakoj sferi. Pre nekoliko dana republička elita, na čelu sa šefom države, ustavnim poglavarom države, koja se zaklela na sekularni ustav, plače na grobu kralja Aleksandra. Imao je on i ovakve i onakve svoje strane u istoriji, nećemo se njime baviti. Ali ovde se ne zna da li smo nesvrstani, da li smo monarhija, da li smo republika… Šta je ovo?!
Te teze ja često pominjem, pa vas neću mnogo ni opterćivati sada. Ali ova šansa ako se propusti – a ići će vrlo teško, uopšte nisam neki veliki optimista – biće to velika greška. Treba suzbijati ovu priču o separatizmu. Apsolutno nema govora o sepratizmu. Kobno će biti ako se ovo bude ovako razvlačilo, pa ponovo svaku vojvođansku inicijativu iz Beograda osudimo kao separatizam. Biće loše i stvaraće se napetosti i sukobi. Tu je problem. Međutim, autonomija Vojvodine popunjena novim sadržajima na temelju iskustva i stečenih prava (to je moja teza), može biti šansa da Srbija u celini krene. To se pokazalo unazad pet godina, deset, 15 godina, u više navrata, a tu lekciju izgleda još nismo naučili. Neće tu crkva biti neki odlučujući faktor. Ali ona se svojom politikom uklapa u taj milje i stoji na toj klackalici.
Kada je reč o crkvi, u pitanju je jedan ozbiljan problem. Postoji li vojvođanski identitet? Postoji. Koje su njegove karakteristike? Te i te, znamo ih svi, da sad ne držim predavanje… Između ostalog, to je evropizirana regija gde etniciteti imaju šansu i žive u zajedništvu i gde postoji kulturna elita već 200 godina unazad. Imala je Vojvodina autonomiju u Austrougarskoj. I šta smo dobili od te autonomije? I Vuka, i Dositeja, i Maticu Srpsku, i školstvo, i Patrijaršiju u Sremskim Karlovcima. U toj autonomiji i Srbija u celini je imala šansu. Zato ja na tome ovoliko insistiram! A deo tog identiteta je i taj da Vojvodina ima i svoje pravoslavlje koje se razlikuje po nečemu, u kulturološkom smislu, od srpskog, ruskog ili bugarskog pravoslavlja. Da li se razumemo?
U prvom redu, Vojvodina ima srpski pravoslavni barok, koji je odrednica akademskog tipa. Sada kada se pokušava, a pokušava se, da se vojvođanski pravoslavni barok kao svetska kulturna vrednost devastira, i bukvalno uništi, i da se u Vojvodini grade crkve u raško-vizantijskom stilu, samo čini ovo o čemo ja često govorim, a to je da se vraćamo unazad. To bi bilo isto kao kada bismo mi u sred Šumadije sagradili neku pravoslavnu crkvu baroknog tipa. Dakle, vidite, i na kulturnom planu zapažaju se ove dileme. Stoga je ovo šansa.
Međutim, ja imam još jednu napomenu. Neke su kolege to već pominjale. Veliko je pitanje ima li Vojvodina političkog kapaciteta da ovaj problem izvede u svoju korist i u korist Srbije. To je ono što mene muči i ja se bojim da iza ovog odlaganja statuta i budućih odlaganja, stoje vidljivi, prećutni dogovori nomenklatura. A u svim tim pogađanjima i sitnim politikantskim igrama, mogu izgubiti i Srbija i Vojvodina. Pa evo, to se vidi, i time ću završiti, po tome što ako svakodnevno pratite ovo oko statuta i zakona, vi vidite da tu već godinu dana nema nove vesti. Godinu dana mi pratimo neke vesti koje govore samo o tome da će to biti pred skupštinom. Hoće biti, neće biti. Treba nešto tu da se menja, kažu ovi, pa menjaćemo, kažu oni, pa se sve svodi na neku kozmetiku. Treba se vratiti na izvorna načela autonomije Vojvodine, u istorijskom, kulturnom i političkom smislu.

Dinko Gruhonjić: Hvala, poštovani Mirko. Evo, Martone, ja mislim da su ti prethodni govornici već postavili pitanje, kada je politika u pitanju. Ti si jedini večeras među nama koji je u politici direktno. Po tvom mišljenju, šta je sa autonomaškim ili autonomističkim snagama u Vojvodini? Da li deliš mišljenje da su one praktično dovedene u neku vrstu nemoguće situacije. Da li vas, po receptu “ukoliko padnemo mi, doći će gori od nas“, zapravo ucenjuju ili ste se prosto pomirili sa sudbinom?

Aleksandar Marton: Pa, ja lično i moji saborci – ne mislim samo na članove partije, nego na ljude koji se zalažu za ideju autonomne Vojvodine u demokratskoj Srbiji – ne treba da posustajemo. Ne treba, bez obzira koliko ja, koji sam optimista po prirodi, kada slušam o statutu i uopšte o situaciji u Srbiji, postajem poprilično debeo pesimista. Čak pomalo dolazim i u poziciju straha i pitam se zaista za budućnost ove države. Da budemo iskreni, mi svi pričamo sada o statutu kao o nekom tekstu za koji se u medijima i među delom vojvođanske elite, govori kao o nečemu što će doneti dobro Vojvodini, boljitak i dobrobit. Mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, a i verovatno svi ovde prisutni, smatramo da je statut, takav kakav jeste, samo određeni korak napred za Vojvodinu, ali da on proističe iz jednog katastrofalnog Ustava Republike Srbije. Gospodin Perović je maločas i govorio o tim procentima i kako je taj Ustav uopšte i donet. Da budemo iskreni, već samo donošenje Ustava bilo je nesretno, sa tih 51 posto, zvanično. Iz nekih nezvaničnih izvora, saznao sam da je to bilo oko 45 – 46 posto izašlih na birališta. U Vojvodini zvanično 41 posto, a realno možda i 34 – 35 posto izašlih. Jer, gotovo je nemoguće da na biračkom mestu u gradu u kojem ja živim, a koje je strogo kontrolisano, pogotovo u poslednjem satu kada su viđena samo dva čoveka na biračkom mestu, na kraju statistika bude 8, 6 posto za sat vremena. Taj referendum je jedva uspeo. I ta osnova ovog nesretnog statuta, koji već godinu dana čeka na usvajanje, veoma je loša. Zato otvoreno treba postaviti pitanje političkim elitama: šta raditi sa Ustavom Republike Srbije, koji je, pod jedan, veoma loš, donet u kabinetu premijera Koštunice u saradnji sa liderima dve najjače partije u Sbiji – DS i SRS i uz niz kompromisa koje su političari iz DS-a morali da prihvate da bi uopšte tekst Ustava mogao da prođe. Da ne kažem da je Ustav i antievropski i da je Venecijanska komisija jasno rekla šta misli o njemu i šta sve u Ustavu ne valja. Sami sebi treba da postavimo pitanje da li iz takvog ustava, koji je kritikovan i kritikujemo ga i dalje (a teško je promenjiv), možemo dobiti nešto dobro. Odgovor je ne.
Mislim da je problem političkih autonomaških elita u Vojvodini, pa i LSV-a, u tome što definitivno ne pronalazimo pravi put borbe za autonomnu Vojvodinu. Meni ponekad zaista zasmeta to što „ligaše“ vezuju samo za te naše šlajpike i te naše novčanike, što jednostavno nije tačno. Mi treba da kažemo da je Vojvodina stara autonomija, da čak i po ovom nesretnom Ustavu treba da bude ustavna kategorija i da se autonomija kroz Vojvodinu provlači, na ovaj ili na onaj način, poslednjih 200 godina. Realno, mi jesmo autonomna teritorija, čak ni Slobodan Milošević, uz sve loše što je uradio, nije smogao snage da uzme gumicu i da tu Vojvodinu izbriše sa kugle zemaljske. Ali, nekako smo tihi i nekako ne uspevamo da istaknemo tu potrebu i ipak različitosti nas u Vojvodini i ostatka države Srbije, a ta različitost postoji. O njoj smo govorili i slušali danas.
Ima dosta tih pojavnih oblika razlika između onog što je preko Save i Dunava i onog što je ispod. I to nije vređanje stanovnika Beograda ili centralne Srbije. To su jednostavno činjenice. E sad, drugi je problem to što je 1991. godine Vojvodina u dobroj meri promenjena. Proces devojvođanizacije Vojvodine bio je izrazito na delu devedesetih, ali je i danas još na snazi. O tome odlično govori profesor Vlada Ilić, kada govori o tome da su na žalost Pančevo i Vršac i neki delovi Srema, sve manje vojvođanski i da se u svadbama sve manje može čuti tamburica, a sve više instrumenti koji nisu vojvođanski. A to jeste Vojvodina, bez obzira što kada govorimo o nekim teritorijama, ne treba folklor da bude na prvom mestu. Jednostavno se vršio, i dalje se vrši taj proces srbijanizacije Vojvodine, koji jeste legitiman i to nije nešto novo, čak ni u Evropi. To se radilo i to se radi. Pokušavali su po Španiji i Italijani u južnom Tirolu, ali nekako su slabije uspevali. Verovatno zbog jačeg i pozitivnijeg delovanja političkih elita koje su se borile za širu autonomiju određenih oblasti.
U Vojvodini je problem što smo nedovoljno glasni, a tu svrstavam i sebe kao potpredsednika jedine vojvođanske stranke – Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ne okupljamo kritičnu masu, pri čemu ne mislim na stotine hiljada, nego na nekoliko stotina kvalitetnih ljudi koji mogu kvalitetno da prenose ideju autonomne Vojvodine građanima. Kada govorimo o vojvodjanskom opredeljenju i o idejama za koje se mi otvoreno zalažemo, a to je šira autonomija, tj. izvšna, zakonodavna i sudska vlast, ta ideja jeste utemeljena u Vojvodini i istraživanja javnog mnjenja govore da većina stanovnika podržava viši stepen autonomije. Mislim da gospodin Domonji zna bolje podatke, ako se ne varam, čak je 5 posto onih koji su za nezavisnu Vojvodinu. Ni Milo Djukanović, odnosno Slavko Perović devedesetih nije imao mnogo više, pa se desetak godina kasnije stiglo do nekih 50-60 posto. A sada je to i na 70 posto onih koji podržavaju nezavisnu Crnu Goru. Naravno, to ne znači da sam ja za nezavisnu Vojvodinu, ali je činjenica da jedan deo birača zastupa tu ideju. Još jednom ću da naglasim da ja ovu ideju ne podržavam, ali je činjenica da ima i takvih opredeljenika.
Postoje i birači Srpske radikalne stranke, po nekim istraživanjima ih je bilo čak jedna trećina, koji u potpunosti podržavaju viši stepen autonomije Vojvodine, a deset posto njih čak i autonomiju iz 1974. godine. Definitivno, u Vojvodini postoji polje od čak možda i dve trećine (do čak možda i tri četvrtine) birača koji nisu zadovoljni autonomijom, ali iz više razloga i, u dobroj meri, krivicom vojvođanskih političkih elita, ti birači se ne opredeljuju za opciju autonomne Vojvodine.
I bez obzira šta mislili o Vojvodini, šta mislili o centralizaciji u državi Srbiji i o tome šta radi vlast u Beogradu, kada dođe izborni dan, oni zaokruže na biračkom listiću neku od državotvornih, centralističkih partija. To je pogrešno, i tim ljudima treba objasniti potrebu borbe za autonomnu Vojvodinu. Mislim da je ta potreba, jednostavno, činjenica koja će njima obezbediti bolji život u državi Srbiji. Ovo nema veze sa separatizmom. Kada je Vojvodina jaka, biće i država Srbija jaka i to političke elite u Beogradu na žalost ne shvataju. Oni su i dalje u čvrsto vezanoj koaliciji, koja okuplja i partije na levici i na desnici, i obrazuju taj jak centralistički milje, koji ne dozvoljava ni da se pomene da pameti ima i na nekim drugim mestima, a ne samo u Beogradu.
Ovu priču često čujem i u Nišu, i u Leskovcu, i u Sandžaku, u krajevima Srbije koji nisu Vojvodina i koji takodje osećaju tu zlu kob centralizma Beograda. Ali dobro povezana politička i intelektualna elita često su katastrofalne i čine sve da ovu državu predstave nečim što realno nije. Imali smo priliku da naš predsednik Tadić, koji je glasovima iz Vojvodine postao predsednik, kaže da je plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu rezultat harmonije koja vlada u društvu. Samo ne znam da li živimo u istoj državi i u kojoj oblasti mi imamo bilo kakvu harmoniju.

Dinko Gruhonjić: Hoću da te pitam, Aleksandre, rekao si da ste tihi, ali si nam ostao dužan odgovor na pitanje – zašto ste tihi?

Aleksandar Marton: Čim smo malo glasniji, odmah nam zalepe etiketu da smo separatisti. Krenu napadi raznih vrsta. Mislim da se mi, konkretno iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, ne bojimo da ćemo takvim angažmanom ispasti iz vlasti, jer nešto puno vlasti i nemamo. Sem u nekim lokalnim sredinama.
Što se Vojvodine tiče, na forumima stranke, na najvišim partijskim organima se dobrano razmišljalo još u junu mesecu, kada su se formirali organi pokrajinske i republičke vlasti, da li da se uopšte ulazi u vladu. Tada smo videli rezultate glasanja gde je lista Za evropsku Vojvodinu ubedljivo pobedila vojvođanskim glasovima i ima ubedljivu većinu. Mi smo došli u poziciju da praktično nismo ni potrebni za formiranje pokrajinske vlasti, ali je procenjeno da je bolje da Liga socijaldemokrata Vojvodine učestvuje u vlasti, da je dobro što je predstavnik Saveza vojvođanskih Mađara na čelu Skupštine Vojvodine, a ne neko iz centralističkih beogradskih partija. I dalje mislim da nije greška što učestvujemo u pokrajinskoj vlasti, ali na svim sednicama i forumima partije raspravljamo o toj temi, da li ima svrhe ostajati u toj vlasti. Što se tiče republičke vlasti, mi u njoj delimično učestvujemo i podržavamo tu Vladu.
Ipak, ja se bojim da mi kao političari koji zastupamo autonomiju Vojvodine, bez obzira što ovo zvuči možda malo demagoški, nemamo dovoljnu podršku od građana. Nekako su baš građani – mislim na vojvođanskog seljaka, paora, koji je uništavan devedesetih godina i koji je sedeo kući i ćutao – glasali za Socijalističku partiju i Srpsku radikalnu stranku, pored sve one nepravde koja mu je činjena, uništavano selo i slično. Postoji tu možda mali problem i u našem mentalitetu. Mi sad dolazimo u poziciju da recimo u Banatu, iz kojeg ja dolazim, autonomija ima veću podršku od ljudi koji su druga generacija doseljenika nego od tzv. domicilnog stanovništva. Poslednji izbori pokazuju da je autonomistička opcija, u selima oko Zrenjanina, Lukićevu, Banatskom Despotovcu, koja su 100 posto kolonistička sela iz istočne ili zapadne Bosne, dobila dvocifreni postotak glasova. To se ranije nije dešavalo.
Definitivno dolazi do određenih promena u glavama, ali mora i politička elita u Vojvodini, a mislim da je veoma važna i ona elita koja sedi u Beogradu, da smogne snage da spreči otpore koji dolaze iz SANU, iz Srpske pravoslavne crkve, i da već jednom kažu da ljudi u Srbiji i Vojvodini imaju pravo da odlučuju o svom životu.

Pavel Domonji: Znate li kada će Vojvodina dobiti autonomiju? Onoga trenutka kada autonomaši prestanu da koriste besmislicu – autonomisti. To je jedna besmislica koja ne znači apsolutno ništa. To je jedna vrsta retoričkog ustupka nacionalistima, koji su urlali protiv autonomaša, jer ih je to podsećalo da je Srbija pocepana na tri dela, pa sad hajde da izvršimo neki lingvistički lifting i da zamenimo termin autonomaš, jedan časni termin, sa jednom besmislicom – autonomisti. A pre nekoliko godina je vršeno jedno istraživanje, koje je govorilo o tome da je negde oko 70 procenata građana Vojvodine za autonomiju. Ako vi imate 70 posto građana iza sebe, a nemate autonomiju, onda uzmite štrangu pa se popnite na tavan…
Ali, problem je u tih 70 procenata. Tih 70 procenata se nije izjašnjavalo za jedan homogeni koncept autonomije nego su ljudi mislili na različite koncepte. Neko je mislio na Ustav iz ’74. godine, neko je mislio na Miloševićevo rešenje, neko je mislio na Omnibus, neko na savim nešto peto i to sve kada se sabere, dobijete taj mehanički broj od 70 posto, a to zapravo nije to. I bilo je reči o multikulturalizmu u Vojvodini. Vojvodina se demografski i multikulturalno tanji. Povećao se broj Srba, a smanjio broj manjina, Jugosloveni su naprosto zbrisani. Bili su treća, a sada su peta zajednica u Vojvodini. Ali interesantna je stvar sa Mađarima! Mađara danas ima 293 000 u Vojvodini, a kada gledate podatke od 1961. godine naovamo, broj Mađara se smanjio za 51 posto u odnosu na sadašnji broj. To je katastrofalno. Dakle, naprosto se taj element u Vojvodini tanji, a manjine su prirodni element koji je zainteresovan za autonomiju, jer im pruža mogućnost da zadovolje neke svoje vitalne interese.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)