Davno je to bilo – bože, nama u ovim godinama sve je bilo davno – i sećamo se toga. Čitali smo divne eseje Valeri Larboa i posebno onaj o le vice impuni, a to mu znači: „Čitanje je nekažnjivi porok“. Lako je bilo njemu pod onim lipama iza vrta – Tiljerije usred Pariza, on je mogao da čita šta hoće, a nas su ovde hapsili zbog knjiga i na robiju slali ako nam UDBA nađe stranu knjigu – koju sami ubace – i od tada u tim esejima ne vidimo ništa i ne verujemo u tu legendu, odnosno u tu laž. Čitanje je opasan porok i vrlo je štetno. Čovek lako potpadne pod nečiji uticaj i nikako da se uticaja oslobodi. Postaje banalan i neoriginalan. Posebno ne čitamo ove analitičare iz recimo „Pečata“ ili NSPM. Tu sv. Đorđe Vukadinović ubija aždahu iz dana u dan. A to smo svi mi, pa i oni iz Vlade oko Gospodara Vučića i premijera Dačića. Njima je, uostalom, mitropolit Amfilohije očitao opelo, onako po Trebniku, a Trg Republike je ličio na groblje i tako su građani prisustvovali sopstvenoj sahrani. Opasno je dakle čitati, i to nimalo nije nekažnjivi porok. Osim toga, čovek koji mnogo čita – malo piše. Ima i izuzetaka – Dobrica Ćosić malo čita, a mnogo piše. Nije jedini u Srbalja. Posebno je opasno mnogo čitati naše teologe i stoga smo se toga manuli. Amfilohija, recimo, i Atanasija, sa njihovim debelim tomovima koji su štivo za smaranje.

Samo ćemo neke primere navesti, a inače to je tema jednog našeg spisa koji će biti objavljen posthumno – da budemo sigurni od UDBA-e i popova.

Pišu teolozi o Isusu iz Nazareta koga obavezno titulišu Hristos i pišu vala koješta. Kada su ono tog revolucionara razapeli na krst Rimljani uz prisustvo naroda koji je vikao „Raspni ga“ – sahranili su ga na groblju nedaleko od Golgote – reč znači kosturnica gde se sahranjuju ljudi koji nemaju neko ime – i Marija iz Magdale je došla da ga traži. Neko joj je rekao i pokazao da njega nema i da je grob prazan, imao je belo odelo i ličio je na radnike koji posluju na grobljima. Od tada teolozi mrse o tome, i to je ta njihova teologija praznog groba. Čitava nauka. Nema ga pa nema i Marija je pošla da javi to apostolima koji su se u strahu bili razbežali i to glavom bez obzira. Za petama im je bila Pilatova UDBA, koja je imala naredbu da ubije po viđenju svakog ko pronosi vesti da je Isus iz groba ustao. A on je bio zaista ustao i u Jevanđelju stoji da je ustao iz mesta mrtvih, a ne iz groba i tako dalje. Od tada postoje čitave teološke škole o vaskrsenju, od tih vremena do Amfilohija i Atanasija danas. Jedni kažu da je čovek, makar i mrtav otišao negde, neko ga je ukrao, a Pilatova UDBA je sve to znala i toga se bojala. Tih glasina. Neko je Isusa mrtvog i skinutog s krsta odneo nekuda. To nisu tomovi knjiga već biblioteke knjiga o tome. Apostoli nisu sami bili sigurni, osećali su samo kako im se telo znoji, kako srce kuca – dok im je Marija pričala događaj – i jevanđelista Luka kaže samo da su ponavljali „samo znamo da nam goreše srca“, ništa više. Ostali jevanđelisti ni toliko. Naravno, ni istoričari ni rimski doušnici kojima je bilo naređeno da sve zabeleže. I da sve dojave. A glasine su opasna stvar. Danas se o tome poviše zna, ali Amfilohije i Atanasije ne haju za to. Čak je najveći živi pravoslavni mislilac jedan sve to objasnio, ali ko u Srbalja čita na španskom ili francuskom – ima doduše nekih, ali to mnogo ne znači. U Crkvi teraju svoje o tome kako se Isus javio i ispričao svima, pa se potom „uzneo na nebo“. Putnici za Emaus su bili zbunjeni i bez teksta bukvalno.

Jedan događaj iz tog tadašnjeg doba je nezaobilazan – a to pominju i sami jevanđelisti, tog čoveka iz Hristovog doba.

Ovaj Isusov savremenik je poznat jer o njemu svi pišu, i jevanđelisti o njemu govore, i to naširoko. Zvao se Simon Mag. To znači čarobnjak ili mađioničar. Na trgovima je činio čuda svojim mađioničarskim trikovima koji su raspamećivali narod. Zgrnuo je bio ogromne pare i narod je na njegovim perfomansima bio zadivljen. Došao je on kod apostola Andrije i pitao ga koliko traži da mu otkrije kako to oni vide čoveka sahranjenog kako se uznosi na nebo. Naravno apostol Andrija mu nije otkrio i kazao mu je da se ta veština ne daje ni za kakve pare. Oterao ga je. Simon Mag je onda izveo još jedan trik koji su savremenici opisali. On je smislio trik da se pred narodom nakon mađioničarskih radnji podigao u vazduh i nekuda nestao – niko ne zna gde. Digao se Simon u vazduh svojim vračanjem i zaprepastio narod. Neki su verovali, a naravno većina je znala da je to trik.

Tako je bilo, a ostalo znaju teolozi, posebno Amfilohije i Atanasije, koji su trikove izvodili na Trgu Republike.

Mitropolit Amfilohije je – javlja državna agencija Tanjug – u Podgorici izjavio da se patrijarh srpski Irinej prevario, jer ono što smo mi na trgu izgovorili nije ništa prema onome što je sam patrijarh srpski Irinej u mnogo navrata sam govorio. A sada se od nas ograđuje, kaže Amfilohije. I ovoga puta mi verujemo Amfilohiju. Nema toga što nema kod nas Srbalja.

(Autonomija)

Istina, reč u ovom obliku koji stoji u naslovu nije naša ni u duhu pravoslavlja srpskog, to je rusizam i novotarija. Mi imamo vekovima reči bolje ali lakrdijaši i šaljivdžije na šoru čine svoje. Nećemo ulaziti u semantičke finese, ali je tako kako je. Ovo kako je krenulo oko Vojvodine i neke tamo Deklaracije ne ide, pa ne ide. Muči se premijer B. Pajtić da objasni, ali ne ide. Te nije to nikakav separatizam ni u aluziji, te hajde nešto da prformulišemo, i opet ne ide. Opozicija tera svoje i ponavlja da je to zlo i nikako se dozvoliti ne sme. “Samo preko mene mrtvog”, uzvikuje neki valjda radikalski prvak, a sufliraju ovi iz DSS sa doktorom K. na čelu i s jednim članom dične SANU koji se mislimo zove dr K. Čavoški. Oni su ovo s onom južnom pokrajinom tako rešili da sada i sami ne znaju šta će s tim rešenjem. Ko zna, možda tako ima biti – može Srbija i bez pokrajina, a može i sa jednom pokrajinom. Može Srbija i bez pokrajina, ali mogu i pokrajine biti bez Srbije kao države. Veliki pravnici iz EU, vidimo to iz evropskih novina, su potpuno zbunjeni. To je balkanska enigma sa kakvom se nisu sretali u vekovnoj praksi u Evropi. Detaljno smo proučili spise bivšeg francuskog predsednika Žiskara d’ Estena i ono njegovo Načertanije za Ustav EU i vidimo da se i on zbunio. Digao je ruke ovaj slavni pravnik od toga, jer ovo u Srbiji niko živ ne razume.

Zbunila nas je i ona debata u Skupštini AP Vojvodine, jer nas podseća na one odnose između ludih i zbunjenih.

Čovek trezven, Ištvan Pastor, pokušava nešto, ali on u klin – oni u ploču i tako dok u čašama ima kisele vode u zdanju Parlamenta AP Vojvodine ili dok nekog ne spopadne muka zbog zabrane pušenja. Nudili su ljudi iz Crkve, recimo Amfilohije, rešenje, ali malo ih je bilo da ga poslušaju. Treba jednostavno ukinuti pokrajine, ali – otvara se ono pitanje s čim ćemo dalje u ovim teškim vremenima mlatiti praznu slamu. A mitropolit Amfilohije i sabrat mu Atanasije Jevtić su pokazali svima kako se to radi, ono na mitingu na Trgu republike. Treba jednostavno očitati zaupokojenu jekteniju pokrajinama i naravno i prvacima vojvođanskim da se jednom za svagda upokoje i smire. To postoji u Trebniku – to je zvanična bogoslužbena knjiga sa molitvama za sve, protiv bolesti, protiv grada koji pustoši polja, bukvalno za sve. A teološki umovi su odavno dokazali da molitva pravednika biva svemoćna i da su sve bolesti i sva zla posledica greha. To su stavovi koje bismo mogli citirati, ali da ne gnjavimo mnogo.

Jedan problem najveći umovi priznaju – jeste to tako, ali je teško pronaći pravednika, a dovoljan je jedan da se grad i zemlja spasu.

Dakle, valja organizovati miting – puting i dovesti Amfilohija sa sabraćom mu i krenuti. Na prošlom mitingu u Novom Sadu to nije korišćeno i moralo je proći onako. Evo patrijarh srpski Irinej se oglasio i ogradio, ali iscelitelji teraju svoje. A kako se ogradio videli smo – ima neposlušne dece i žali se patrijarh vojvodi Tomi, sve im daš, a oni opet naopako. Sumnjive su nam i ove ograde. Ne pomaže, Lenjin je bio u pravu, jer “drugovi, glave će nam doći mangupi u našim redovima”. Evo toga ima i u Crkvi. Nije Amfilohije naivan, zna on da nikako ne bi trebalo da nam se desi ovo što nam se desilo sa Kosovom, pa da sutra pregovaramo uz posredstvo EU sa nekim tamo vojvođanskim separatistom kao sada s H. Tačijem. Đavo ne spava i stoga, ako đavola ne možemo da pobedimo, ubacimo ga u naše redove. Nečastivi koji je definisan kao “laža i otac laži” nije lak već veoma komplikovan stvor. On je spreman da poradi za vojvođansku stvar, ako mu se lepo obratimo.

A u Trebniku ima i jedna ozbiljna molitva, samo niko da je očita ovim ljudima koji zaista mlate praznu slamu.

To je molitva za ljude kojima se smuti u glavi i buncaju sve i svašta, pa i o separatizmu vojvđanskom. A ti su promenili sve partije i više nisu sigurni u kojoj su bili i u kojoj su sada. Te radikali su, te sada napredanjci, te levičari, te desničari i bog zna jedini šta još. Mi nismo za reči i izraze koji su uvredljivi – ni po koju cenu – ali reč “švaler” nije uvredljiva. Ona je izvedenica od reči vitez – chevalier i pesnici su je tako i koristili. Kod nas sve banalizuju lako, pa i tu reč, ali u sremskom šoru u legendarnom bećarcu to je jasno i precizno naglašeno. I peva se šorom i danas –

Kaži meni moja lutko bela –
koliko si imala švalera.

A odgovor je veseo i šarmantan i ozbiljan sigurno –

Tri put sedam dvadeseti i jedan
i još osam, eto toliko sam.

Ovo se oko separatizma zaista pretvara u lakrdiju i nikakvoga smisla i nema i samo se pitamo dokle će tako. Pa, napokon ukinite Vojvodinu i očitajte nam svima opelo, kao ono na Trgu republike u Beogradu onomad.

(Autonomija)

Na Mediteranu dozreva limun, u jeku je berba sočnog južnog voća, kuva se posvuda pekmez od narandže. Stabla limuna i narandže ponovo su u cvatu, miriše jasmin i bagrem. Na crnogorsko primorje stižu prvi turisti, većinom su to Rusi, Belorusi i Norvežani. Na plažama se pojavljuju prvi stranci, ali za sada su domaći u većini. O čemu bi drugom i raspravljali, nego o politici. Jedan stariji čovek glasno grdi Mila Đukanovića, a istovremeno punim ustima hvali haškog optuženika Radovana Karadžića. Kupači se ne upuštaju u raspravu sa njim, ali čovek je uporan, ne odustaje i agresivno ih provocira. Trener lokalnih vaterpolista ga energično opominje: prestani sa tim praznim pričama, plašiš nam turiste. Više njih glasno odobravaju trenerovu opomenu, ne treba maltretirati turiste. Opomena, međutim, deluje veoma kratko na govornika, bez reči zuri ispred sebe nekih pola sata, a onda počinje iznova sa svojim tiradama. Deklamuje ih kao psalme. Pomišljam da je i ta polusatna pauza nekakav uspeh. Srećom, Crna Gora ima turiste, što donosi, evo, ne samo ekonomsku, nego i političku korist. U Novom Sadu često srećem na ulici ovakve tipove, znam već njihovu prirodu, znam da se ne mogu zaustaviti, ali više nisam raspoložen ni da slušam ovo narodsko bistrenje politike, zato radije bežim u obližnju poslastičarnicu. Za jednim stolom sede neki Finci, tiho razgovaraju. Kad god vidim Fince, uvek mi bude pomalo toplo oko srca. Oni su naš rod! Iz iste smo, ugro-finske, porodice. Istina, prema nekim novomađarskim naučnim istraživanjima, nemamo nikakve veze sa njima. Pa sam tako i završio – pao sam iz šupljeg u prazno. I u Mađarskoj je već sve politika, pa tako i rodbina.

Grad na nizbrdici

Po povratku sa mora u poštanskom sandučetu nalazim primerak bečkog nedeljnika Di Prese am Zontag. Juta Zomerbauer je poslala svoju novosadsku reportažu u kojoj mene naziva hroničarem propadajućeg Novog Sada. Naravno, svi odmah pomišljaju na politiku, ali nije samo o tome reč. Istina je, naime, da Novi Sad nikako ne nalazi svoje mesto, svoj evropski identitet.

Tajkunski humanizam

Na svakom koraku kapitalističko, cmizdravo prenemaganje o humanizmu. Nikad, nigde za jednu ovakvu pokvarenu, raskalašnu, gnusnu elitu nisam čuo, kao što je ova post-tranziciona.

Sekunde života

Za jednu noć sam pročitao roman Zoja Mire Otašević. Ovo simpatično delo, i po tonu, i po načinu gledanja na svet, umnogome se razlikuje od današnjih dominantnih poetika romana. Luk koji iscrtava fabula, veoma je širok, obuhvata vreme od nacizma do Srebrenice. Mogli bismo reći da govori o našem zlokobnom veku. Nežnom spisateljskom rukom napisani roman karakterišu zamišljene fotografije, stvarni komentari, suptilan ton, krhki svetovi. Nekoliko zaustavljenih trenutaka stvarnih ili fiktivnih protagonista našeg vremena. U jednoj sceni se pojavljuje vojska generala Ratka Mladića koja s okolnih brda bombarduje Sarajevo. S vremena na vreme usledi prekid vatre u trajanju od petnaestak, dvadesetak sekundi, to je bilo vreme dovoljno da se dole u Sarajevu pretrči s jedne strane ulice na drugu. To su trenuci odluke o životu i smrti. Mira Otašević piše o evropskim, jugoslovenskim sekundama. O sekundama i o smrti. Možda je kucnuo čas da progovorimo i o ovom potonjem – imam utisak da smo previše brbljali o životu.

Kolektivni konformizam

Političku atmosferu u Srbiji ispunjava nervoza, ponekad napetost. U Beogradu priređuju demonstracije protiv vlade. Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka, Dveri i kosovski Srbi optužuju kabinet za veleizdaju. Tvrde, duboko uvereni, da je vlada sa briselskim sporazumom predala Kosovo. Neki episkopi Srpske pravoslavne crkve šokirali su javnost tonom i rečnikom kojim su se obratili demonstrantima. Miting u centru Beograda ipak nije bio masovan, na trg je izašlo svega nekoliko hiljada nezadovoljnih patriota. Stranke na vlasti su i dalje popularne, stiče se utisak da društvo nema toliko snage da javno demonstrira ni protiv vlade, ni za vladu. Bežeći od večernjih televizijskih dnevnika, izlazim u Zmaj Jovinu ulicu i divim se dobro raspoloženoj, bezbrižnoj mladeži. Nezaposlenost najviše pogađa mlade, njihove perspektive nisu ružičaste, ali mlade generacije se brane veselim, dobrim raspoloženjem. Ili je reč o nečemu drugom? Možda se ona siromašna, na nivo parija svedena većina i ne usuđuje da se umeša u masu razdraganih tatinih i maminih dečica? Sličnih protivrečnosti ima na svim stranama. Radništvo – nekad smo ga zvali radnička klasa – ne štrajkuje, nego rmbači za bedne plate (ili ih, kao tehnološke viškove, tajkuni izbacuju na ulicu). Prvog maja je u Beogradu demonstriralo svega nekoliko stotina ljudi. Prema kalendaru, praznik je ove godine pao na sredinu radne nedelje, na sredu, a stiglo je uz to i dugo priželjkivano, osunčano proleće. Štampa je ironično izveštavala o prvomajskom uranku, radnička klasa je danima roštiljala, tamanila ćevapčiće, pljeskavice i jagnjeće pečenje. I do mile volje ispirala grlo´ladnim pivom. Za to su u izvesnoj meri krivi i srpski, socijalno konformistički i estradnim zvezdama omamljeni mediji koji se mnogo više bave sitnim političkim čarkama posvećujući sveznajućim političarima onoliko prostora koliko zapadna bulevarska štampa posvećuje popularnim pevačima i glumcima. Srpski mediji se ne bave „klasnom situacijom”. Zašto bi se i bavili, uostalom, oni koji gladuju ionako ne kupuju novine. Ako to ipak čine, uzimaju jeftinu bulevarsku štampu iz koje će da se obaveste, osim o događajima na Farmi i u kući Velikog brata, donekle i o političkoj situaciji. Ova vrsta novina zna inače najbolje ko će biti sutra strpanu zatvor. Jer, ako ćemo pravo, i takozvana velika politika je poprimila bulevarske, iliti tabloidne karakteristike. Nema, dakle, nikakvog socijalnog otpora. Jedna patuljasta stranka može da okupi veći broj demonstranata protiv sporazuma o Kosovu, nego što su u stanju da okupe sindikati Prvog maja. Subverzivna atituda je u Srbiji izumrla. Ogromna većina građana je puna žalbi i pritužbi, ali samo nemoćno širi ruke, obmanjujući sebe da ionako ne može ništa da se učini. Taj konformizam je karakteristika i književnog života. Kad ponekad uzmem u ruke jedan novi roman, između redova mogu najčešće da pročitam poruku: „govorimo o nečem drugom”, samo ne o tome što nas tišti. Takav je danas duh vremena u Srbiji. Oni koji su izuzeci, potisnuti su na društvenu periferiju – oni su otrpljeni, ali drže ih daleko od institucija.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Demokratska stranka još uvek deluje kao raštimana stranka bez jasnog pravca i jasne poruke, iako je i dalje viđena da bude stožer opozicije na republičkom nivou. Naravno, teško je sada kada vam je najveći politički konkurent preuzeo politički plan i program i njime vas porazio na izborima, ali o tome se moralo misliti ranije. Verovatnija je opcija da problem uopšte nije bio u politici, već u ljudima, pogrešnim ljudima na pogrešnim pozicijama. Deluje neverovatno da se neko nije ozbiljnije pozabavio time u proteklim godinama i shvatio da se stranka kreće putem sunovrata. Građani su izgubili poverenje u ljude, ne u politiku, ali je i o tome trebalo misliti ranije. Kada su se već dosetili, cena je plaćena i počela su stranačka prepucavanja, izlasci iz stranke i sve ono što ide uz takva vremena, u kojima se jedna stranka nalazi na ivici provalije.

Nažalost, i Vlada Vojvodine još uvek češće deluje pasivno. Odbor za pitanja ustavno-pravnog položaja Vojvodine radio je svoj posao, ali i dalje je, makar moj utisak, da Vladi Vojvodine fali dobra i redovna komunikacija sa građanima Vojvodine. Ponekad se čini da se nedeljama ništa bitno ne događa u Vojvodini, građani su prepušteni nagađanjima na osnovu naslova iz štampanih medija, a svi znamo da se i te kako mnogo toga dešava i da su ovo, ako ne prelomni, a onda sigurno meseci koji prethode onim najvažnijima za Vojvodinu. Vojvođani moraju imati neprekidnu kopču sa svojom nabližom Vladom, jer u suprotnom, neće razumeti suštinu decentralističkog mehanizma i, paradoksalno, više će razumeti onu dalju Vladu, iz Beograda.

I za kraj – Novi Sad. Danas, kada sam prolazio pored „Informatike“ video sam jednu gospođu koja je pogledom u prazno stajala ispred zidova ovog preduzeća. Samo ona zna šta joj je bilo na umu, ali nije teško pogoditi da muči istu muku kao i većina dužnika. Dužnici ili ne, verovatno ste zanemeli pred najnovijom egzibicijom činioca lokalne vlasti, ali možda je upravo u tome i problem. Prečesto zanemimo u trenucima kada bismo trebali da budemo najglasniji.

(Autonomija)

Patrijaršija i episkopat, predugo omamljeni iluzijama o neupitnom moralnom (duhovnom) i nacionalnom autoritetu, tvrdoglavo su ignorisali brojne nehrišćanske ispade u svojim redovima. Od parohijskog, eparhijskog, pa evo i svecrkvenog značaja. Najpre je s kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ne samo izostalo distanciranje od nacionalističke histerije izmanipulisanih masa, nego je u njemu učestvovao velik broj članova običnog klera i episkopa. Umesto pastirske brige i opominjanja na sveljudske vrednosti hrišćanstva, umesto poziva na razum u vreme uzavrelih strasti, veliki broj pripadnika crkve ostrašćenih antikomunizmom i nacionalizmom učestovao je u širenju najpre nacionalističke, a potom i ratne histerije. I iluzija velikodržavnih projekata. Ako i nisu javno podržavali ratove, Patrijaršija i ratni episkopat nisu im se nedvosmisleno ni suprotstavljali. Stalnim prisustvom na ratištima i blagosiljanjem političkih i vojnih ratnih vođa, skoro redom suđenih za najteže ratne zločine, blagosiljanjem nesrećne sirotinje mobilisane pod oružje zarad sumanutih ratnih ciljeva, crkveni velikodostojnici i sveštenstvo nedvosmisleno su davali podršku ratu. „Crkva je uvek uz svoj stradalni narod“. Sic! Nije ih stvarno interesovala patnja naroda na svim zaraćenim stranama. Nisu ih interesovale masovne pogibelji i širenje mržnje među sluđenim narodom. Sve se demagoški, nehrišćanski, pravdalo da je „crkva uvek uz svoj narod“. Izvorno poslanje crkve, svih crkvi i verskih zajednica, nije da „uvek budu uz svoj narod“. Valjda im je zavetna obaveza da uvek, i uprkos svemu, budu uz hrišćanski, odnosno neki drugi verski nauk. Šta sa stanovišta istinske vere znači opredeljenje da se „uvek bude uz svoj narod“? Nije li nebrojeno puta ovaj ili onaj narod, izmanipulisan kakvom ideologijam, srljao u avanturizam i propast? Istorija je prepuna takvih primera. Nisu li verske zajednice, pa i SPC, u duhovnoj obavezi da pre i iznad svega uzdižu moralne vrline, bogoljublje i čovekoljublje, nasuprot avanturističkih političkih projekata? Opominje li ih Hristovo stradanje u Jerusalimu i pouka da se ostane privržen veri i poslanju, uprkos tome da su ga se po izdaji odrekli i učenici i izmanipulisana svetina koji su ga pre suđenja slavili?

Kad se posrnulo u etnofiletizam i nacionalističko politikantstvo, kad se nekritički stalo uz rat i ratne bestijalnosti pod izgovorom da se staje „uz svoj stradalni narod“, kad je zaboravljeno hrišćansko zaveštanje da su svi ljudi braća i sestre u Hristu, desilo se šta se desilo. Iza javnog zagovaranja brige za „stradalni narod“, iza pravdanja „ratova koji su nam nametnuti“, iza hodočašća ratištima i blagosiljanja svega što je nosilo srpsko znamenje, čak i ratnih zločinca, počelo je urušavanje i duhovna kompromitacija SPC. Njezino pastirsko poslanje i duhovna krepkost počeli su gubiti verodostojnost, uprkos javno isticanom velikom ugledu, što su isticali, širili i šire prekonoć umnoženi novovernici po medijima i javnim institucijama. SPC su ozbiljno počeli nagrizati slavoljublje i srebroljublje, raskalašnost i bahatost, sujete i prikrivani unutrašnji raskoli. Slabilo je bogoljublje i čovekoljublje. Slabilo je eshatološko učenje, a bujalo primitivno politikantstvo. U katehizisu, u veronauci, umesto istinske teologije, umesto egzegeze svetih spisa i izučavanja eklezijanskog iskustvu, uzdizani su verska neukost i misticizam. Religijsko iskustvo usmeravano je na obrede i idolopoklonstvo. To je bilans ratnog episkopata SPC, koji se evo na naše oči raspada pod teretom gomilanih prikrivanih sagrešenja.

Treba li nabrajati mitropolite i vladike koji su se, smemo li reći, ogrešili i o božije i o zemaljske zakone? Od puškomitraljesca sa slavonskih ratišta i sadašnjeg neprikosnovenog gazde Mileševe Filareta, preduzimača Artemija, ljubitelja bogoslova i mladih đakona Pahomija i Kačavende, do slavoljubivog mitropolita Amfilohija koji bi ako ne da nadiđe slavu Njegoša, ono bar da se sa njim izjednači. Lakše bi bilo imenovati one koji se nisu obrukali i posrnuli u grehu. O nižem sveštenstvu, monasima, đakonima, članovima crkvenih odbora i običnim vernicima, naročito prekonoć postalim vernicima, ne treba ni govoriti.

Posle gorkog iskustva sa ratnim episkopatom SPC stasalog u usponu i egzalataciji nacionalizma, umesno je govoriti o obnovi episkopatima nekompromitovanim članovima. Ima li SPC za to snage? I još važnije pitanje, ima li u SPC sveštenstva koje je spoznalo prave uzroke problema koji opterećuju crkvu? Ima li među mlađim sveštenstvom onih koji znaju čitati znake u vremenu? Dobro bi bilo da ih ima i za SPC i za njezine vernike.

(Autonomija)

Na poziv bliskih prijatelja putujem sa Anikom u Crnu Goru. Radujem se što sam se ponovo našao u prilici da vidim gradiće u bokokotorskom zalivu – Kotor, Perast, Tivat, Igalo, Herceg Novi… Planiramo da napravimo izlet i u Dubrovnik. Pre polaska čitam čuvenu knjigu Ferenca Fejtea Sentimentalno putovanje (Ferenc Fejtő, na mađarskom: 1936; na francuskom: 2001; na hrvatskom 2003), Zagreb, Ljubljana, Rijeka, Split, Dubrovnik, Boka, Cattaro… Obilazio sam i ja, svojevremeno, ove gradove. Pa sam o nekima i pisao u svojoj knjizi Odricanje i opstajanje. I sad, prelistavajući ponovo te svoje eseje, prepoznajem u njima dramatičnu auru atmosfere osamdesetih godine. Tako sam ih doživljavao. Što je i razumljivo, jer sam se tada i nesvesno oprostio od tih gradova, oprostio se od Jugoslavije. Ja nisam mogao da pišem o „sentimentalnim putovanjima”. Ali, kako razmišljam danas? Šta osećam sada? Poslednjih godina se u gradovima ex-Jugoslavije sve manje osećam kao „ovdašnji”, poznati stranac, već kao stvarni stranac. Konačno je počelo razdoblje sentimentalnih putovanja. Možda ću doći do zaključka kojeg je formulisao Ferenc Fejte: „Ne gledam kroz prozor – pisao je – ionako mi niko ne maše sa perona , adio mare, pevušio bih u sebi, ako bih se setio melodije, rado bih ostao ovde doživotno – još nije kasno – mogao bih još da skočim sa voza – jednom ću morati i život ovako da napustim, jer neću imati kud, napustiću ga, dakako, preko volje, nerado, ali ipak poslušno i tužno, kao što napuštam ovaj pejzaž. Pripaljujem jednu cigaretu.” Toliko. Zar zaista samo toliko? Ali šta ako mi na peronu počne da maše avetna senka moje mladosti?

Fijat i krst

Jezdimo autobusom srpskim autoputevima. Pre kružnog toka na ulasku u Kragujevac iznenada ugledam ogroman krst. A Isus, razapet na tom monumentalnom krstu, nije ovde povodom neke prigode, raspeće nije postavljeno na ulasku u grad zbog predstojećeg pravoslavnog uskrsa. Uzalud razbijam glavu, nikako da odgonetnem ovu enigmu. Uskoro sledi drugi kružni tok, iz njegovog središta štrči u nebo džinovski znak firme Fijat. Možda, razmišljam, Fijatov znak simbolizuje kontinuitet, a krst je novi simbol srpskog postkomunizma.

Nova vremena, nove vile

Rusi uveliko grade na jadranskoj obali. Dolaze iz velike zemlje, otud možda i ovi grandiozni projekti. Jedan ruski magnat, nedavno smenjeni gradonačelnik Moskve, neposredno pored Herceg Novog potkopao je čitavo jedno brdo da bi napravio prostora za jedan ogroman kompleks luksuznih vila. I zbog puta koji vodi prema tim vilama, trebalo je preseći planinu. Vile aktuelnih beogradskih tajkuna su nešto skromnije, liče na nekakve hacijende, ograđene su visokim kamenim zidovima, sa bezbroj skrivenih osmatračkih kamera. Pored ovih, vile nekadašnjih socijalističkih funkcionera su veoma skromne, deluju krajnje siromašno. Prema mišljenju meštana, samo na osnovu tih građevinskih aktivnosti moguće je načiniti vernu sliku jednog vremena.

Strpljivo more

U svojoj maločas pomenutoj knjizi eseja Odricanje i opstajanje pisao sam o splitskoj rivi gde sam, suočen sa morem, spoznao svoje istočno-srednjoevropsko biće. Dogodilo se sve to sredinom osamdesetih, u vreme kad ideja Istočno-srednje Evrope još nije bila u „modi”. Do danas je, međutim, ta ideja postala demode. Nikad nisam poricao i taj vid svoje pripadnosti. Samo, pre trideset godina, ova spoznaja je mnogo obećavala, dok je ona danas teško breme. Istočno-srednja Evropa se oslobodila totalitarizma, ali ne zna šta da radi sa slobodom. Rađa se neki novi autoritarizam, u duši sve većeg broja ljudi budi se nostalgija za diktaturom, mase traže novog vođu. A more sve to strpljivo podnosi. More je za mene značilo slobodu, ono mi to znači i danas, ali me u novije vreme upozorava da budem strpljiv.

Nema ko da se izvini poniženim građanima Srbije

Čitam izjave srpskih političara. Odlučni su, kažu, da se okonča kosovski konflikt, i navode argumente zbog kojih bi pre dvadeset ili samo pre nekoliko godina bili ekskomunicirani, poniženi, popljuvani. Prisećam se devedestih godina. Najuren sa posla, lunjao sam gradom kao obeležen čovek. Telefon mi nije zvonio (na tu okolnost me je Đerđ Konrad blagovremeno upozorio), nekadašnji drugovi, poznanici su se udaljili. Boje se, pokušavao sam da ih opravdam. Da li su za to imali razloga, ne bih mogao da kažem, jer bilo je među njima i onih koji su se našli u ministarskim foteljama, odnosno, pripadali su nomenklaturi tog razdoblja. Sve više sam uveren da su skoro svi predstavnici današnje političke elite baš u Miloševićevo vreme utemeljili svoje današnje, vrlo profitabilne političke karijere. Nije nikakva tajna ni to da se najveći broj današnjih tajkuna baš u to potkožio. Posle dvadeset godina, pitanje Kosova je za sve njih samo teret za vratom, svi žele da ga se oslobode. Ali šta će biti sa onima kojima su te godine došle glave, čiji su životi tada upropašćeni? Šta sa proćerdanim generacijama? U vreme velikih izvinjenja, njima se niko ne izvinjava.

Cena avanture

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji upozorila je lidere vladajuće koalicije da imaju na oku svoje ekstremiste. Naročito se to odnosi na Vojvodinu, zabeležio sam pre nekoliko nedelja, kad su na znamenitim novosadskim demonstracijama novosadski lideri naprednjaka i socijalista zajedno defilovali sa ekstremistima. Proevropske članice vladajuće koalicije nastoje da u tesnoj saradnji sa antievropskom Demokratskom strankom Srbije smene proevropske vojvođanske čelnike. Ne spadam među one koji idealizuju ove čelnike, to sam više puta javno rekao, verujem i tvrdim da ideal autonomije zahteva mnogo viši stepen demokratije u odnosu na ovaj današnji. Da ne odem suviše daleko, podrazumevao bi, recimo, energičnije ukidanje partokratije, a u tom pogledu, bogami, ne razlikujemo se mnogo od beogradske elite. Ne idealizujem ni Vojvodinu, jer je ona – nažalost – postala promenada ekstremista. Odavde jurišaju na Beograd, isto kao i u Miloševićevo vreme. Sve mi je to vrlo jasno, i baš zbog toga se i usuđujem da ustvrdim, da novosadska avantura i te kako ima svoju cenu, jedino se ne zna kad će stići računi.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Odmetnuti od beogradskog „Starešinstva“ (?!), ex-dverjani Novog Sada preimenovali su se, ni manje ni više, nego u „Treću Srbiju“, šta god to značilo. Misterija je kakvo im je pravno svojstvo. Jesu li nevladina organizacija, neformalna grupa građana ili politička organizacija? Bilo kako bilo, partneri su u gradskoj vlasti sa napadnim pretenzijama da baš oni mere „kvalitet srpstva“. I da Novi Sad (u najtešnjoj saradnji sa DSS) podvode pod svoje viđenje patriotizma. Ako je misterija kakav im je pravni status, bar je vidljivo da imaju puno para. Skupi reklamni panoi prepuni su njihovih političkih poruka. Misterija je odakle im pare za kampanje, koje bi bile komične da nisu budalaste i skupe. Ili misterije oko para ustvari i nema. U podeli političkog plena pripala im je zlatna koka, javno preduzeće za objedinjenu naplatu komunalija „Informatika“. Živa lova. Na šalterima „Informatike“ veliki broj Novosađana odmah po dobijanju računa revnosno izmiruje obaveze. Veliki novci namenjeni finasiranju komunalnih usluga slivaju se u preduzeće kojim upravljaju ex-dverjani. Vidimo kako. Gradska vlast koja zavisi od ex-dverjana izgleda ne sme da zucne čak i ako bi to htela. Njezin opstanak zavisi od ex-dverjana. A i vrana vrani oči ne vadi.

Na šta se svodi „politika“ nacionalističkog mutanta ex-dverjana. Na ljotićevsku ideologiju i na lovu. Dakako, na lovu građana. Uostalom, svi nacionalisti parazitiraju na isti način. Gorljivo tobože brane nacionalne interese, dok ruke drže duboko zavučene u džepove lakovernih građana.

Ex-dverjanski menadžeri „Informatike“ zimus su naprečac pokušali podvaliti građanima uvođenjem na mesečne račune novog osiguravajućeg društva. Bahato, bez ikakvih obaveštenja, a kamoli konsultovanja građana o onom što plaćaju. Verovatno se radilo o kakvom privatno-grupnom dilu po jajarskoj logici: ako prođe – prođe. Ako baš kod svih građana i ne prođe, neki građani će ipak nasesti na podvalu. Tako je i bilo. Pojeo vuk magarca. Bezobrazluk i šamar građanima prošli su bez ikakvih posledica i po takozvane menadžere „Informatike“, i po gradsku vlast. Da se zimus u „Informatici“ i gradskoj vlasti snosila odgovornost za bezobrazluk prema građanima, ne bi se samo koji mesec kasnije arčile pare na izdavanje diskova izvikanog umetnika. Kao i zimus, kada se brljavež sa novim osiguravajućim društvom na računu građana pravdala brigom za građane, tako se i sada građanima bezobrazno trabunja da je štampanje muzičkog diska tobože u funkciji kandidature Novog Sada za kulturnu prestonicu Evrope. Zar nas ex-dverjani i gradska vlast, koja o skandalu sa traćenjem para građana ćuti kao zalivena, zaista smatraju idiotima?

Da smo kojom srećom uređeno društvo, da postoje iole ozbiljne institucije, elementarna stvar koju bi trebalo napraviti jeste ispitivanje po kom osnovu se troše sredstva građana strogo namenjena plaćanju komunalnih usluga. I to ne samo u „Informatici“. Uopšte nije bitno o kojem iznosu se radi. Javna gradska preduzeća grcaju u dugovima, a pare se arče kao u pijanoj kafani. Da smo uređeno društvo kao što nismo, brzo bismo saznali koliko je koštala kampanja za budalastu ideju o Novom Sadu kao glavnom gradu Srbije. „Treća Srbija“ se sprda sa nama kad kaže da su troškovi „neznatni“, da su kampanju izneli „volonteri“ a pomagali „dobri ljudi“.

Dok se arče pare građana u „Informatici“, dotle ex-dverjanski kulturtreger na čelu Kulturnog centra Novog Sada piše o „antisrpskom fašizmu“. Doktorant o guslama u suštini objašnjava da je građanska kritika nacionalističke ideologije i kulture – „antisrpski fašizam“. Sprda li se i on sa nama kao i njegovi mentori koji su ga postavili na čelo značajne kulturne institucije?

(Autonomija)

Kada su Nemci uz asistenciju Nedićevih žandarma vešali one nesrećne Srbe na Terazijama, bašta kod “Moskve” bila je puna. Služila su se srneća leđa i to na praški način – uz toplu čokoladu – kafa naravno. Građani su bili baš veseli, odnosno ravnodušni prema onim nesrećnim seljacima za koje su Nemci tvrdili da su antifašisti, uhvaćeni nedaleko od grada, i koji su se navodno s oružjem u rukama suprotstavili nemačkoj oružanoj sili. Oružje niko video nije, ali su oni tako obešeni tu visili čitavog dana. Narod na neki način voli takve spektakle. Tako je bilo i u srednjem veku kada su inkvizitori spaljivali jeretike i “veštice”. Opomenuo je sam papa iz Rima, i to lično Tomu Torkvemadu da tako ne čini, ali vrhovni Inkvizitor je odgovarao svetom ocu da bi on to obustavio, ali “narodu je to zabava i jedva čeka taj dan da se uzveseli”. Surovo, ali tako je bilo.

Ne bismo se mi bavili ovim mučnim temama, ali se time pozabavio vladika zahumsko-hercegovački preosvećeni Grigorije – i sve je razljutio.

Neće vladika ovo što su ovi iz državnog vrha potpisali u Briselu i to gnevno osuđuje jer je to „izdaja”, to su Brankovići, a neki Miloš Obilić to nikada ne bi učinio. Hvali preosvećeni Borisa Tadića Nejakog koga je zdušno podržavao. Kaže vladika: “Verujem da je Tadić to potpisao, visio bi na Terazijama”. Baš mu je svaka “ka vladičina”, da se izrazimo na crnogorskom jeziku. No, vladika je razljutio i famozni državni vrh, pa i samog vojvodu dičnog Tomu, koji se usudio da kaže nešto kao izvinjenje za Srebrenicu. Dosta je toga, grmi vladika, pa jednom smo se izvinili i nećemo valjda to nedeljno da činimo. Ono što smo se “tamo klali sa komšijama”, naglašava vladika, to je običaj naš na Balkanu i ne treba to dramatizovati, a to što u BiH fali mnogo naroda, to ćemo lako.

Razgnevio je preosvećeni o tom govoreći i samog Gospodara Vučića. Jeste naš vojvoda Toma grešnik jer je štrajkovao glađu, ali veći je greh “pedofilija”, kaže Gospodar Vučić u svom gnevnom govoru posvećenom Grigoriju. Ljuti su i u Predsedništvu Republike, gde stoluje vojvoda četnički dični Toma N. Nije ova politika mogla i bez ljubavnih reminiscencija – tu su teolozi stručnjaci na glasu – i preosvećeni Grigorije je branio vladiku vranjskog Pahomija, koji je među drugima imao ljubavnih jada, a u Bosni se peva godinama:

Nema jada od kad Akšam pada –
od sevdaha goreg jada nema.

Mi nećemo gnjaviti onim našim traktatom o ljubavi koji godinama pišemo sa jakim antropološkim i teološkim dokazima – dosadili smo svima, pa i Bogu sa tim. Jeste Pahomije grešio ono s dečacima, kaže Grigorije, ali nije u tome problem. Pedofilija je grozno nešto, ali Crkva sada traži od Pahomija “da se smiri i da se pokaje i nikom ne naudi ako hoće da bude hrišćanin”, a nema toga što Crkva ne prašta. Slovio je preosvećeni Grigorije i o Kačavendi, ali samo o tome da on ostaje u Crkvi, jer druge majke nema sem Crkve, i da se majka u takvim slučajevima ponaša kao prava majka. Kačavendi je “Crkva utočište, a da se majka, kada ima nekih problema – recimo sa dečicom – toga teško odriče”. To je već ozbiljan teološki problem koji su sveti Oci i učitelji Crkve davno definisali – ako ne sagrešiš, nećeš se pokajati, a ako se ne pokaješ, nećeš se spasiti. Čitajte tako malo i sv. Tomu, mislimo na Akvinskog i druge. Teologija je komplikovana nauka i samo ateisti misle da je koješta. A preosvećeni Vasilije Kačavenda je služio i Crkvi i Otadžbini, bio je doušnik Udbe pod imemom Pablo. Za Vuka Draškovića je preosvećeni i za sve nas svojevremeno rekao da je “izdajnik koga treba ubiti”. To je preosvećeni Kačavenda napisao 1994. godine, kada je Bosna bila zemlja streljanih Muslimana i drugih – bilo je i Srba koji su zaslužili metak, ali o tome pitajte protojereja stavrofora Golijana iz Sremske Mitrovice, koji i danas svedoči o svemu, umoran i već oslepeo. A u podacima koji su publikovani, u kojima piše ko je sve sarađivao sa Udbom ima Kačavende, ali nisu u doušništvu prednjačili ipak pravoslavci, nego hodže i imami u Titovoj BiH. Istine radi i to treba pogledati. To je publikovano u dva debela toma sa imenima i podacima, sa imenima i nadimcima – Udba je bila ozbiljna institucija.

A naš traktat o ljubavi – uzetoj ozbiljno – napreduje, i izdavač hoće da prvi deo bude objavljen uz “Marijino jevanđelje” koje smo preveli zajedno sa tumačenjima najvećeg savremenog teologa koji je po veroispovesti pravoslavac. Naravno, mi ljubav ne shvatamo ovako kako je shvata vladika Grigorije i mnogi u SPC. Ljubav ne zna za razlike, a najmanje za razlike u političkim stavovima.

No, dosta o tome, jer u jevanđelju piše lepo: “Dosta je danu svakom zla svojega”.

(Autonomija)

Bilbijski Bog kaže: „Moraš biti hladan ili vruć. A ako si mlak, Bog ćete ispljunuti iz usta svojih“. Značenje ove božanske misli se odnosi na tipično verujuće-religioznu kategorizaciju ljudi: ili jesi ili nisi; ili si sa nama ili protiv nas; vernik ili nevernik. No, šta sa ovim „mlakima“ koji nisu ni hladni ni vrući? Gde se oni mogu postaviti u ovoj „dolini suza“, gde se božije stado razumeva poprilično crno-belo, to jeste hladno-vruće? Još je čudniji položaj ovih mlakih, jer oni čine većinu na svetu, tako da nekom tipično racionalno-mlakom logikom možemo doći do zaključka da je Bog veliki deo čovečanstva „ispljunuo iz usta svojih“. Ono jeste da se mlaki dive delima vrućih i hladnih, koji ginu za Boga, državu, cara ili pak za neka svoja lična ubeđenja, ali teško da bi i oni, osim ako ih ne nateraju, ginuli za „nešto“ uzvišeno i daleko – za ono što prevazilazi njihove obične, dosadne, svakodnevne živote. A i kada bi ceo svet bio herojski, ili bar njegov veći deo, zar bi i bilo potrebe odvajati ljude na hladno-vruće i mlake? Kada bi svi bili kao Spartanci, onda bi kukavice i slabići bili tek usputna greška ili kolateralna šteta božanskog nauma, ali svi dobro znamo da nije tako…

Ovaj naš svet je „švejkovski“, prepun mlakih, da ne kažemo normalnih ljudi koji samo žele da svoj život prožive bez opasnosti od rata, gladi, siromaštva, bolesti, bede itd. i koji za taj svoj „ideal“ normalnosti i prosečnog života mogu da učine svašta. Pravi primer(ak) „mlakonjskog“ života je besmrtni vojnik Švejk, koji nošen olujom svetskog rata pokušava da preživi i spase se fronta i neposredne borbe. Švejk je sramota za K&K carevinu, on je bedni crv koji ne razume velike planove cara i ne voli dovoljno svoju domovinu. On je simulant, idiot, nepatriota i sl. jer ne želi da pogine negde u Galiciji ili Srbiji, boreći se na strani carstva koje ionako umire… No, bez obzira na lukavu defetističku taktiku koju primenjuje Švejk, ipak K&K ume da doskoči i ovakvim slučajevima koji nisu bili usamljeni, a ni sporadični, naprotiv. Umela je „stara“ Austro-Ugarska da se izbori sa simulantima i defetistima i to po pravilima, „u duhu zakona“ takoreći. Regruti koji bi tvrdili da su bolesni i nesposobni za rat sprovođeni su na lekarska ispitivanja koja su podrazumevala „metode“ zbog kojih bi regruti vrlo brzo odustali od svojih simulacija i poslušno krenuli na front. Zapanjujuće je šta su sve ljudi radili – prema Švejkovom svedočenju – kako bi se izvukli sa fronta: sami sebi odsecali prste ili pak cele udove, gutali sve i svašta kako bi se „privremeno“ razboleli, glumili ludilo, nabavljali lažna lekarska uverenja da boluju od neizlečivih bolesti itd. A zašto? Pa prema njihovoj „mlakonjskoj“ logici bolje je bilo i postati bogalj i rizikovati zdravlje nego poginuti na frontu negde na nepoznatoj zemlji, boreći se za cara kojeg ne vole i ne cene i za državu-carstvo koja ih je porobila.

Međutim, Švejkov defetizam nije – barem to nije u prvom planu – ostrašćen mržnjom prema K&K okupatorima, ne, njegovi razlozi su sasvim prozaični, prizemni, banalni, ali u isto vreme ljudski, razumni, svedeni na preživljavanje u „istorijskim“ vremenima. Švejk je samo jedan od miliona običnih ljudi koji su postali topovsko meso za interese velikih sila i gurani su u ratove sa kojima oni nisu imali ama baš nikakve veze.

Prvi svetski rat je, prvi u istoriji svekolikog ratovanja, otkrio jedan do tad „nepoznat“ svet defetista, zabušanata, dezertera – običnih, malih ljudi koji su odbijali da se bore. Defetizam je od tada postao „legalan“ način borbe protiv ratovanja i pravo svakog čoveka na koje može da se pozove ukoliko smatra da je rat svinjarija i da ubijanje ljudi ne može rešiti ničije probleme osim ako oni nisu vezani za osvajanje, istrebljenje, pljačkanje i tome slično. Defetizam je pravo na ne-ratovanje, pravo na racionalno ponašanje koje podrazumeva da je sve bolje od uzimanja oružja u ruke, ma koji razlozi da su u pitanju. Sećam se da je „pradavne“ 1999. godine, u doba NATO bombardovanja, kada je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja (šta bi sa nama bilo da je bio ministar odbrane kao što je to danas) i kada je defetizam proglasio kao najgorom boljkom i nenormalnom pojavom u zdravom srbo-herojskom nacionalnom biću. Aca je samoinicijativno cenzurisao sve medije i nalagao im da se bore protiv kukavičkog defetizma jer to škodi narodnom jedinstvu. Nije se Aci sviđala ta dekadentna pojava i borio se protiv defetizma u „našim redovima“. Rezultati Acine borbe su bili zapanjujući, jer je drakonskim kaznama i vanrednim merama uspeo u da spreči svaki kritički istup u medijima – osobito u pisanim. Nekim je pisanim medijima Aca i „došao glave“ (listovi „Naša borba”, „Dnevni telegraf”, „Evropljanin”), ali tada je to od njega tražila patriotska dužnost prema otadžbini… Mnogo godina kasnije Aca se izvinjavao pojedinim redakcijama zbog svega što je učinio, šta da se radi, takvo vreme bilo – adefetističko.

Čitajući „Doživljaje dobrog vojnika Švejka” ne možete a da ne pomislite na sve te nesrećne ljude koje su odveli na front kako bi tamo ostavili svoje kosti, a koji nisu ostali upamćeni ni po čemu bitnom osim da su bili u toj i toj regimenti ili odredu, broj taj i taj. Ništa herojsko nije ostalo za njima sem da su poginuli na frontu pogođeni metkom, razneseni granatom ili pak probodeni bajonetom, a mnogi su umrli od različitih bolesti ili od posledica ranjavanja. Nakon Prvog svetskog rata razvila se svest o besmislenosti ratovanja o kojoj svedoči „izgubljena“ generacija između dva rata; pisci kao što su Remark, Hemingvej, Hašek pisali su o strahotama rata i opisivali sudbine običnih, „malih“ ljudi koji su se borili da prežive.

Slava i hvala svim „švejkovima“ koji su ukazali na to da je rat velika svinjarija. Slava i hvala mlakim junacima!

(Autonomija)

Oba datuma se radno praznuju za razliku od šest neradnih među kojima i oni što su nelegalni u sekularnoj državi – verski praznici, a nolens volens moraju ih slaviti svi.

Srbija je slatkovodna hidra (lat. hydra vulgaris) jer je Jadransko more otplovilo od Srbije 2006. Hidra je grabljivica, koja se, kad treba, razmnožava ili bespolno ili polno.

Medijska nekrofilija

Srbija se 12. maja neće u Jasenovcu priključiti komemoraciji u znak sećanja na proboj zatočenika iz ovog konc-logora koja je 22. aprila odložena zbog savskih poplava. Na komemorativnom skupu će govoriti predsednici države, Sabora, vlade i zatočenici. Hrvatska komemoracija je pod spomenikom „Kameni cvet“ Bogdana Bogdanovića za koji je dobio Oktobarsku nagradu Beograda 1966. Početkom 1990-ih je ovaj beogradski vajar grafitima da je ustaša, pretnjama linčem na stepeništu zgrade u kojoj je stanovao, otimanjem ateljea i alternativne arhitektonske škole u pomoravskom Malom Popoviću oteran u Beč. U Beču ga je austrijska vlada nagradila za životni doprinos nauci i umetnosti koje nemaju nacionalnost ni državljanstvo. Bivši gradonačelnik Beograda sahranjen je 2010. na Jevrejskom groblju, preko puta Novog groblja, spomenika kulture pod državnom zaštitom i jurisdikcijom čiji je deo projektovao 1959. godine.

U Spomen području Jasenovac evidentirano je 82.085 ubijenih na deset lokaliteta. Među njima je 45.923 Srba, 16.045 Roma, 12.765 Jevreja, 4.197 Hrvata, 1.113 bosanskih Muslimana. Ostali, kao svi antifašisti, obično nemaju nacionalnost.

Antun Miletić iz Vojnoistorijskog instituta u Beogradu sačinio je listu od 77.200 žrtava Jasenovca. Na listi je 41.936 Srba. Miletić je bio član Odbora SANU za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog i drugih naroda Jugoslavije u XX veku koji je Srbija samoinicijativno ukinula 1994. godine.

Muzej Holokausta (Holocaust) u Vašingtonu (Washington) saopštava da je ustaški režim u Jasenovcu ubio između 77.000 i 99.000 ljudi. Državni mediji i danas nude auditorijumu Srbije kako je „prema procenama koje je na osnovu prvih ekshumacija izvršila državna Komisija FNRJ, u jasenovačkim logorima nestalo 500.000 Srba, 80.000 Roma, 32.000 Jevreja i nekoliko desetina hiljada antifašista različitih nacionalnosti“. FNRJ ne postoji od 1963.

Veština etike i komunikacije

Državna RTS „evropske Srbije“ i državna agencija Tanjug, čija je krilatica „Tačno“, emitovali su 22. aprila da je obeležen „Dan sećanja na žrtve holokausta i genocida koji su počinile hrvatske ustaše i nemački nacisti nad Srbima, Romima i Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata“.

Na drugom kraju Beograda tog dana je ministar odbrane itd. Aleksandar Vučić rekao da je „Srbija pametna i mudra“.

Na „Staro sajmište“ su došli predstavnici Izraela i Nemačke, a vrh Srbije je predstavljala jedna od 17 vlasnica resora – ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović. Izabraše je socijalisti za tako važan zadatak jer je i profesorka njihove „etike, veštine i komunikacije“.

Inače, Dan logora Sajmište je 9. maja, još od 1986.

Auditorijum Srbije se uvereva i da se logor „Staro sajmište“ nalazio na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske (NDH). NDH je teritoriju „Jevrejskog logora Zemun“ (Semlin Judenlager) ustupila Nemcima i dozvolila formiranje logora. Logorom je upravljao nemački SS. Poseban, 7. odsek Specijalne srpske policije, zadužen za Jevreje i Rome, činili su oružani odredi Nedićeve „Vlade narodnog spasa” i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića, koji je postao SS korpus (Serbischer SS-Freiwilligen Korps). Bili su neizostavni u racijama i hapšenjima, pa i Srba.

Od 17.800 Jevreja, koliko je živelo u Srbiji i Banatu, ubijeno je 83,1 odsto. Oko 6.320, ili 42,5 odsto je izgubilo život u „Jevrejskom logoru Zemun“ ili ubrzo nakon odvođenja iz njega. U logoru je za manje od dva meseca nestala gotovo polovina Jevreja sa teritorije Srbije, a Srbija postala prva teritorija pod nacističkom okupacijom koja je proglašena za „očišćenu od Jevreja“. U junu 1942. raportiralo se u Berlin: „Serbien ist Judenfrei“. Po istoričaru Kristoferu Brauningu (Christopher Browning), ubijanje srpskih Jevreja na Sajmištu je početak zatiranja evropskih Jevreja.

Izvan sveta mrtvih i živih

Beč, u koji su nemački vojnici umarširali marta 1938, tri godine pre nego u Srbiju, sačuvao je svoje Jevreje do oktobra 1942, a Berlin do maja 1943. U fašističkoj Italiji preživelo je 80 odsto Jevreja. Godine 2002. u Srbiji je živelo 1.185 Jevreja, šest stotina manje nego na prethodnom popisu. Sada ih statističari više i ne broje zasebno, toliko ih je malo.

Izuzev u Srbiji, Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta je 27. januara, kada je Crvena armija oslobodila Aušvic-Birkenau (Auschwitz), najozloglašeniji nacistički logor smrti u Evropi. Lane je 1,43 miliona građanki i građana sveta došlo da bi odćutalo u memorijalu Aušvica. Najprobraniji Srbi tamo ne zalaze.

Srbija od 1992. godine obeležava dan svojih žrtava genocida tokom četiri godine. U Hrvatskoj je Srbija izvodila pokazne vežbe genocida od proleća 1991. do leta 1995, u Bosni od proleća 1992. do zime 1995, a na Kosovu od proleća 1996. do leta 1999. Duže od deset godina.

Jezička nezgrapnost može pomešati ubijene i ubice, aktiv i pasiv „srpske žrtve“. Tu uskače filosof jezika Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein): „Kao i u svemu metafizičkom, sklad između misli i stvarnosti je u gramatici“.

(Autonomija)