TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Dimitrije Boarov, ekonomski analitičar
Mirko Đorđević, publicista
Ranko Končar, istoričar
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Radio cafe, Radio 021, Novi Sad,
Četvrtak, 19. novembar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli, ovo je četvrta u nizu tribina pod zajedničkim imeno “Čekajući statut ili Ima li Vojvodina vremena”, koju organizujemo u ovim traumatičnim vremenima iščekivanja da li republička vlast ima uopšte imalo sluha za položaj Vojvodine i da li će usvojiti jedan tako benigan akt kao što vojvođanski statut. Gospodine Boarov, kakvo je vaše mišljenje, zašto se priča o statutu toliko dugo prolongira?

Dimitrije Boarov: Želim prvo da naglasim da ja o statutu i zakkonu o nadležnostima Vojvodine i celoj ovoj aferi, mogu ovde da govorim samo kao autsajder. Ni u čemu nisam učestvovao, nemam neke specijalne informacije i ne znam kako se to sve iza zavese odvijalo. Možda nije potrebno da ovo govorim, ali želim to da istaknem…
Kako tumačim to što je ovo otezanje od 13 meseci naprasno prestalo. Mislim da one snage koje su procenjivale da je evropski put Srbije bio samo jedan predizborni slogan i da Srbija neće skoro još ni pokušati da ozbiljno zakuca na evropska vrata, da su te snage odlagale usvajanje, bilo kakvog, znači ne samo lošeg ili dobrog, bilo kakvog Statuta Vojvodine. Međutim, stvari su se počele menjati prosto u geopolitičkom smislu. Mislim da je ta elita, koja je šarena i iza tog reda došaptava našim državnim funkcionerima koju politiku da povedu, da se ta elita počela razočaravati u neke druge varijante i druge planove i scenarije, pre svega oslonjene na Moskvu. U međuvremenu se otvorila i Evropska unija, koja je bila u izvesnoj krizi proteklih godinu dana do ponovljenog, sada uspešnpg irskog referenduma. Oni koji zagovaraju varijantu da se Evropska unija što pre otvori i prema zapadnom Balkanu, unutar Evropske unije očigledno su sada u velikoj prevazi i u samom Briselu. Oni su ponudili nekoliko varijanti da Srbija ubrza taj svoj korak ka Evropskoj uniji. Sa druge strane, došlo je bukvalno i do podgurkivanja sa istoka da se to učini i da to nije suprotno interesima Rusije…
Naravno, moram sve ovo da simplifikujem. U tom kontekstu je neko shvatio da je na našem putu jedna od prvih stvari potreba da se nešto pokrene od evropske politike u ozbiljnom smislu reči, i to je po mom mišljenju otvorilo put i za usvajanje statuta, onog Statuta Vojvodine koji je usvojen pre 13 meseci ali se ispostavilo da se ne može ipak progutati sve ono što piše. Onda je došlo do te famozne pravno-tehničke korekcije, usklađivanje sa Zakonom o nadležnostima…
Pošto se ispostavilo da niko u samom vrhu Srbie ne smatra da doista treba da dođe do preraspodele društvene i materijalne moći, onda se ispostavilo da neke odredbe statuta nisu u skladu sa teorijom da treba doneti vojvođanski statut a da se ništa suštinski ne promeni. Zbog toga je došlo do korekcija. Na primer, sada u Koštunicinom, Tadićevom i Nikolićevom Ustavu piše da autonomne pokrajine mogu imati imovinu, a ona je podeljena na onu imovinu koju koriste pokrajinski organi i državnu imovinu. Pa je državna imovina ostavljena da se reguliše Zakonom o imovini Republike Srbije, a ovde u Statutu je rečeno, pa dobro, kad organi već koriste Banovinu, nek to bude imovina pokrajine Vojvodine. I tako redom, neću sada da ulazim u neke detalje. U tom smislu je taj statut, koji je naravno prožet nabrajanjem nadležnosti koje Vojvodina može da ima po Ustavu. U samom Ustavu Srbije stoji taj famozni član, koji deluje veoma moderno, da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinske autonomije i lokalnu samoupravu. Ne kaže se, izvršna vlast je ograničena, ne kaže se sudska vlast je ograničena, ne kaže se zakonodavna vlast je ograničena, nego se kaže državna vlast. To znači da pokrajine mogu imati, mogu participirati u sva tri oblika vlasti, međutim, u nabrajanju nadležnosti pokrajina, tj. nadležnosti institucija pokrajinskih autonomija, tu je, suprotno tom načelu, sve suženo i ne možeš da participiraš zapravo u vlasti. Možeš od te vlasti da dobiješ neku nadležnost kao poverenu nadležnost. U tom smislu je jedno ustavno načelo derogirano. Da ne dužim dalje…
U tom kontekstu je napravljeno rešenje koje u pravnom i ekonomskom smislu ne donosi neke kardinalane ili bitne promene. Sve je sapeto s jedne strane Ustavom, s druge strane Zakonom o nadležnostima. Njime su te poverene nadležnosti prilično restriktivno utvrđene. One se mogu relativno lako povući. Najčvršće su one utrvđene zakonom, ali zakon se naravno može promeniti u republičkom parlamentu. Ipak, te nadležnosti koje su utvrđene i poverene zakonom, daju izvesnu sigurnost pokrajinskim nadležnostima. Međutim, centralna vlast i dalje ima veoma snažne kontrolne mehanizma, tako da se zapravo može govoriti o jednom fenomenu, o autonomiji bez prava odlučivanja. Ti si autonoman, a autonomno bi trebalo da po definiciji znači da ti se odredi onaj prostor u kome ti suvereno odlučuješ. Međutim, ti praktično suvereno ne odlučuješ ni o čemu.
Kako je dokazala Marijana Pajvančić, odlučuješ suvereno o simbolima, o zastavi i grbu Vojvodine. To možeš sasvim suvereno, ne moraš da tražiš saglasnost republičkog parlamenta ni republičke vlade, niti si ograničen zakonom. Samo podležeš kriterijumu ustavnosti. Ono što bi po Ustavu bilo zabranjeno, ne bi smeo da staviš na svoju zastavu. Ili, imaš isključivo neometano pravo iznošenja mišljenja. To što Čanak uporno u intervjuima govori da mi imamo autonomno pravo na mišljenje. Znači, ti možeš da daješ mišljenje ovoga puta, što znači da pre, po Miloševićevom Ustavu i Statutu, nisi imao ni na to pravo. Tačnije, ja mislim da smo i po onom imali pravo na mišljenje, ali je to pravo bilo prazno; od 120 inicijativa iz Vojvođanske skupštine ni jedna nikada nije stigla na dnevni red. Mislim da je možda jedna raspravljana u nekom kontekstu. 119 nije stiglo na dnevni red i mogao si ih baciti u Dunav, a ne poslati na adresu republičkog parlamenta.
Taj sistem poverene nadležnosti zadržao je jedan vrlo snažan mehanizam centralne kontrole svih odluka vojvođanskih autonomnih organa. Međutim, uprkos svemu tome, ja nisam sklon da potcenjujem čak ni ovo što pretpostavljam da će se dogoditi, mada još nisam siguran. U Srbiji ne možeš nikada biti siguran ni kad se usvoji zakon da si dobio ono što si dobio.
Simptomatičan je slučaj sada sa tim sredstvima od sedam posto od ove godine u Srbiji. Prvo je bila ideja da se Vojvodini ne da sedam posto. Onda je izvršna vlast, koju predvodi premijer Cvetković, koji je pregmatičan čovek, predložila da ne možemo kršiti zakon i da ćemo dati to Vojvodini, ali nominalno. Nećemo im realno dati. Znači, Vojvodina ima sedam posto, ali ih nije dobila. A pošto je centralna stranka vlasti i u Beogradu i ovde, onda se o tome ćuti. Ti sad teoretski imaš posed na Mesecu, ali ne možeš na Mesecu zasaditi ni pšenicu ni rotkvicu. Ali dobio si, imaš, a ne možeš da koristiš. U tom smislu se autonomija zapravo može simulirati. U takvoj raspodeli moći, gde je ista stranka na vlasti i u Novom Sadu i u Beogradu, ona se može simulirati. Ovde hoću ipak da naglasim, da ne potcenjujem značaj usvajanja ni tog novog Statuta, sa svim tim manama. Ne potcenjujem ni značaj tog Zakona o nadležnostima, ma koliko nisam zadovoljan njime, ni prinicipom ni konkretnim rešenjima.
Zašto? Zato što je zapravo ova galama, ova velika gužva oko tog pitanja, političke naravi i usvajanje vojvođanskog Statuta na izvestan način opredelilo i opredelivaće politiku Demokratske stranke, za jedan niz godina unapred, jer će joj desničarska opozicija to stalno nabijati na nos. Zato je očigledno bila i teška odluka Demokratske stranke da to ipak stavi na dnevni red i progura kroz skupštinu. A naročito je bila teška odluka SPS-a, jer i ona je stalno procenjivala koliko će izgubiti u samoj Srbiji time što će podržati bilo kakav statut.
U tom smislu, i time ću završiti, ako bude usvojen, makar ovakav kakav jeste, Statut predstavlja izvesnu političku prelomnicu. Srbija se praktički, bez obzira na 5. oktobar, stalno centralizovala. Imamo dugo razdoblje uporne centralizacije da bi Srbija postala onoliko centralizovana koliko je bila pod kraljem Milanom ili proširena Srbija pod regentom Aleksandrom. Taj proces, koji je u komunističko vreme bio praktično obrnut, doživljen je kod srpske konzervativne ideje kao napad na srpsko nacionalno biće i na vodeću poziciju Srbije u toj federaciji. Taj duboko ukorenjen model države, koji kaže da je jedino ona država koja je centralizovana – prihvatljiva, duboko je u srpskoj svesti. Samo takva država je moguća, jer, jelda, Kosovo se otcepilo. Pa, nije se Kosovo otcepilo u vreme SFRJ, nego se otcepilo kada je Srbija postala centralizovana! Tad se otcepilo. A ne onda kada je bilo gotovo federalna jedinica. Ali, neću u to da ulazim…
Prema tome, može doći da prelomnice i one stranke koje budu podržale Statut mislim da će postepeno evropeizirati svoju politiku, jer će jednostavno biti prinuđene na to. Kada kreneš jednim putem, a, obećavajući taj put, i pobedio si na izborima – tesno, ali nekako si pobedio – moraš njime i nastaviti. Nadam se da će one stranke koje podrže vojvođanski Statut, makar i ovakav kakv jeste, ipak ići, možda nedovoljno brzo, tim evropskim putem. Jer, zapravo drugog puta ni nema.

Dinko Gruhonjić: Mito, moram da vas nešto pitam kada ste već načeli tu temu i kada ste govorili o Demokratskoj stranci i tom teretu koji će sad ona imati i o nečemu što će odrediti njenu politiku. Postoje tekođe i teorije da je moguć i rascep u Demokratskoj stranci i da postoji, u stvari, jedan ogroman prazan politički prostor u samoj Vojvodini, za artikulaciju nezadovoljstva, koje se, po nekim analitičarima, sada već primeti i golim okom?

Dimitrije Boarov: Ne osećam se pravim čovekom za to pitanje. Apsolutno ne poznajem Demokratsku stranku iznutra. Mislim, nisam član niti jedne stranke, pa ni Demokratske. Ne znam da li su priče o tom rascepu tačne. Pretpostavljam da unutar stranke postoje vrlo različite političke opcije i da su te opcije instrumentalizovane u stalnoj borbi. U svakoj stranci se odvija tiha borba za primat. To je logično. Sem u Čankovoj! To je što se tiče dela pitanja oko Demokratske stranke. To jednostavno ne znam.
A što se tiče tog prostora, iskreno da vam kažem, ni to ne mogu tačno da procenim. Ne verujem da u današnjoj Vojvodini autonomaška opcija ima dovoljno pristalica. Nisam u to siguran. Dobro, ne bih prihvatio da mi se dokazuje nekim izbornim rezultatima, što radikali obično rade. Kao, na svakim izborima se glasa za Vojvodinu i Vojvodina uvek loše prođe. To je njihova teza. Misleći pri tom da Čankova stranka osvoji mali broj glasova i dobija veoma mali broj podrške. Ali mi imamo tu Demokratsku stranku, koja je vrlo često organizator koalicija i koja spada u velike stranke. Unutar nje, ne znam koliko ima ljudi kojima je na srcu Vojvodina, a koliko ima onih koji su sticajem okolnosti deo te stranke. A u samom narodu, kada jedna ideja tri decenije doživljava stalne političke poraze i nikako da se ostvari, onda narod digne rukeod nje. Tako da – možda ćete se iznenaditi – nisam pristalica teorije da je u Vojvodini autonomistički pokret politički snažan i da ima dovoljno široku bazu. Mislim da nema, ali mislim da ima šanse da je dobije ukoliko Srbija zakorači prema Evropskoj uniji. Pretpostavljam i nadam se, i imam određene argumente koje nema svrhe ovde da iznosim, da je Vojvodina onaj deo Srbije kojoj najviše treba ulazak u Evropu i koja će se u Evropskoj uniji, nadam se, najbolje snaći, zajedno sa Beogradom.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Ranko, pre tribine smo pričali o tome da li je Novi Sad glavni administrativni centar ili glavni grad Vojvodine. Vi ste mi kao istoričar kazali da je i u Habzburškoj monarhiji u jednom momentu Novi Sad bio definisan kao glavni grad. U čemu je uopšte tu problem? To izgleda kao jedna obična politička igrarija. Ali je ovo ipak zanimljiv podatak da, uslovno rečeno, u matičnoj državi se ovom gradu u kojem se nalazimo, ne dozvoljava barem formalno takav status.

Ranko Končar: Dobro, to je jedan podatak i detalj koji unosi bar malo svetla na ova pitanja o tome da li je moguće da Novi Sad bude glavni grad Vojvodine i da bude glavni grad uopšte. Glavni grad države. Posle 1949. godine, nosioci srpskog nacionalnog pokreta napravili su Ustav Srpske Vojvodine i u njemu – žao mi je što nemam vremana da o tome duže pričam – precizirali niz stvar koje bi bile vrlo zanimljive za neko razmišljanje u sadašnjem istorijskom trenutku. i u tom kontekstu su precizirali da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodovine i to nije smetalo nikome u Austrijskoj monarhiji. Austrijska monarhija u odnosu na taj Ustav najviše je zamerala Srbima u Vojvodini što su izašli iz nekog planiranog teritorijalnog okvira, na koji su hteli da smeste svoju autonomiju. Naročito su im to zamerali Mađari, koji su bili taj veliki politički rival Srbima u Habzburškoj monarhiji oko toga koji će pokret odneti prevagu u rešenjima nekih nacionalnih pitanja. Taj teritorijalni aspekt je bio problem, ali nije nikad bio problem glavni grad, niti je, moram da kažem bio sporan Ustav, koji je nudio niz zanimljivih ustavnih rešenja. Vrlo je jasna jedna rečenica: da će autonomnoj Vojvodini pripasti sve one kompetencije koje carska kruna ne planira za sebe. Carska kruna je i u finansijskom i u nizu drugih pitanja bila daleko tolerantnija nego što smo mi danas u našoj državi.
Dakle, u tuđoj državi, gde ste nacionalna manjina, gde tek rešavate svoj nacionalni i politički status, vi zbog takvih stavova da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodine – niste bili separatista. Vi ste bili protagonista jednog mišljenja. Vi niste glavni grad Monarhije, glavni grad je Beč. Ali u rođenoj državi, gde Srbi predstavljaju skoro 70 posto stanovništva, vi ili da kažem mi svi doživljavamo to poniženje, da nam neko iz nekakvih svojih sitnih, malih nacionalističkih, moram reći često i neznalačkih pozicija, drži pridike šta je to nacionalni identitet, šta je separatista, šta je izdajnik itd.
Ova promena u statutu, koja je uneta sa ovih šest-sedam korekcija, pravno-tehničkih korektura, da je Vovjvodina integralni deo Srbije, moram reći da je najuvredljivija za ovih 70 posto srpskog stanovništva. Kako bi se osećao Srbin u Šumadiji ili Srbin u bilo kom drugom delu Srbije da mu vi Ustavom precizirate da je on integralni deo. Samo za njega precizirate! Dakle, to može čovek da razume kada je reč o Kosovu, gde je 90 posto albanskog stanovništva. Ali da za Vojvodinu i Srbe u Vojvodini, koji su u istorijskom smislu „spiritus movens“ izgradnje srpske države i nacionalnog identiteta, to je nedopustivo. Mi prihvatamo ustavnu klauzulu ili statutarnu klauzulu da smo ipak potencijalni separatisti, i to ti drži nekakav centar kao političku pridiku.
Inače, ne znam da li ste planirali još nešto da me pitate, ali reći ću nešto u vezi ovoga što je govorio kolega Boarov. Mislim da je glavni problem Vojvodine to što je ona politički prevarena. Sada se pokazuje, jasno, smisao ustavnih promena devedesetih godina i promena u poslednjem Ustavu, koji je tako teško, na jedvite jade, prošao. Vojvodina i njena autonomija tim ustavima podvedena je pod status decentralizacije Srbije. Srbija će podeliti zemlju na koliko god oblasti treba, pokazalo se kroz istoriju, ali je najbolećivija prema ideji decentralizacije. To je istorijska konstanta, nisam je ja izmislio. Ko iole poznaje sve ustave, koje je radila srpska politička elita, ne govorim o 19. veku, već o ustavima u okvirima jugoslovenske države, svi ti ustavi su delili zemlju na male oblasti (1921, pa 1931. septembarskim ustavom na banovine i veće oblasti). Ali ti entiteti, te oblasti, banovine, nikada nisu imali stvarnu vlast. To je uvek bila jedna politička farsa. To se sada isto, moram da kažem, dešava. Autonomija i ova statutarna rešenja i ove nadležnosti jedna su politička farsa, gde autonomija Vojvodine zavisi od milosti, a izvorno, ona je svoju automiju sama izborila.
Tu se sada nameće jednan zaključak, a to je da Vojvodina i u ovakvim uslovima može da izbori svoju autonomiju samo ako ima volje i snage i kadrova kojima je stalo do Vojvodine, a ne do političke pozicije. Taj trenutak, bar iz istorijske empirije, nastaje onda kada dolazi do cepanja političkih stranaka. Kada se, recimo, pocepaju demokrate u Vojvodini od svoje centrale. To se desilo 1931. ili 32. godine: pocepala se Demokratska stranka, pocepala se najtvrdokornija politička stranka – Radikalna stranka, tako da su istorijski najzaslužniji za afirmaciju koncepta autonomije Vojvodine u stvari vojvođanski radikali ili deo vojvođanskih radikala koji se otcepio. To danas deluje politički apsurdno, da radikali koji su sinonim za centralizam i za nacionalizam, budu nosioci i promotori autonomije. Pocepale su se i druge stranke, tako da je tada artikulisan pojam Vojvodine koga do tada u oficijelnom političkom životu nema. Tada kada je došlo do cepanja, legalizovan je pojam Vojvodine kao istorijski pojam. Dakle, ne više „ova oblast“, nego se u političkom životu govori o Vojvodini i mogućnostima njene autonomije.
Demokratska stranka, zajedno sa radikalima, pravi tu veliki korak prihvatajući autonomiju Vojvodine sa jednom napomenom koja je, moram priznati, veoma umesna. Lider Demokratske stranke kaže: biće autonomija, ali Novi Sad ne može biti Beograd, i Split takođe ne može biti Zagreb (pošto je tada artikulisana i ideja autonomije Dalmacije). Dakle, te grupacije političara imale su više senzibiliteta za jedan politički realitet iako su se najsnažnije borile protiv autonomizma. Prihvatali su istorijsku činjenicu da ta Vojvodina nije izmišljena od strane autonomaša.
Pravio sam jednu analizu, više za sebe zbog ove situacije. Između dva svetska rata najveći protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljotića, pa do, u Vojvodini, Laze Popovića i niza drugih književnika. – 1941. godine su završili u kolaboraciji! A oni koji se nisu busali u patriotske grudi, svi su se našli na drugoj strani. Vasa Stajić je najviše napadan kao separatista, iako je bio najčestitije stvorenje. On se našao na antifašističkoj strani. Ne treba verovati ovim gromopucateljnim patriotama, jer bi na prvoj krivini završili u nekoj kolaboraciji.

Dinko Gruhonjić: Pa, kao što su uostalom i završili. Ako već vučemo te istorijske paralele, mislim da će mnogi u Vojvodini biti iznenađeni ko će ovde sve da se trudi da artikuliše ideju autonomije. Pričali smo nešto pre ovoga o dođošima i o autohtonim Vojvođanima…
Mirko, vi ste jednom priliko izjavili da će biti velika i kobna greška politike Beograda ukoliko ne izađe u susret ili ne ispoštuje stečeno pravo Vojvodine na autonomiju. Šta ste pod tim mislili? Zašto bi to moglo biti kobno?

Mirko Đorđević: Ostajem baš kod te reči – kobno. Iako je ona na prvi pogled prejaka. Pa ću u tom smislu reći nekoliko reči. Malopre ste rekli: u ovom kratkom scenariju, da je priča krenula nakon 13 meseci. To kako je krenulo i to što je krenulo, predlog Statuta i Zakona, ja bih takođe vezao za evropski kontekst. Nema potreba da sada ponavljam ono što je kolega Boarov govorio, da nije ova ideja u Evropi pomaknuta negde na nekoj tabli, možda ni ovo posle 13 meseci ne bi krenulo baš tako brzo i još bi stajalo u nekoj fijoci.
Autonomija koja i sada postoji i koja se predlogom nudi još uvek je jedna vrsta darovane autonomije. Neko je daje, neki vladar, nekim reskriptom centrala moći daruje nekome nešto. A kada neko nekome nešto daruje, darodavac određuje meru – daje i povlači. Tu je problem! Jedina šansa prave vojvođanske ideje je da se drži stečenih prava. To nije samo istorijska kategorija. Ona je i u opšteljudskim odnosima. Ali ta se stečena prava veoma čudno mere. Merenja se presecaju, izbacuju se iz koloseka… Sada deluje paradoksalno – da sada ne gnjavim sa istorijom – ali najdalje su u tome otišli komunisti 1974. godine. Stvorili su jedan oblik autonomije koji je imao svoju strukturu. Šta je s njim bilo, to nije teško objasniti, ali je on stvorio jedan oblik i stanje koji govori o stečenim pravima. U ovim igrama, oko ovog sada Statuta i Zakona, sve teže prepoznajem, možda grešim, da li su tvorci ovih dokumenata svesni tih stečenih prava i da li ih imaju uvek na stolu. A šta se u međuvremenu događa, što zbunjuje sve, čak i nas koji mislimo da znamo više o tim stečenim pravima. Izmisli se neka pločica ili etiketa na kojoj piše “separatizam”. Šta je to separatizam? Mislim da na ovo pitanje ne treba da vam odgovorim. Ali, kada god se krene u neki ozbiljan razgovor, ubaci se ta pločica, pri čemu i onaj koji to izgovara zna da je to falš-pločica i da nema nikakvoga separatizma, nego se u stvari radi o nečemu drugom.
Korak po korak, vojvođanska autonomija je spas za Srbiju i zaista bi bilo kobno – ja ostajem pri ovim jakim rečima – kada ne bi bilo nekih argumenata za to. Na kraju krajeva, ne treba biti istoričar visokog akademskog ranga kao kolega Končar. Dovoljno je biti istoričar amater i znati nešto, pa uočiti činjenicu da je Vojvodina vekovima bila nešto drugo i da je imala to što je imala. Ovde za sada vidim samo jednu igru, pa se u tu igru povremeno ubaci “bombica” separatizma i krenu prazni razgovori, vidim igru i nekih političkih struktura u Vojvodini koji pristaju na to “darujte nam nešto”. Darovaćemo vam, ali nećemo vam ipak sve dati, pa ćemo još jednom uzeti olovku i početi da crtamo i precrtavamo.
Najveći problem je što ideja postoji, oblici autonomije postoje, stečena prava postoje, ali kontekst više nije isti. Danas je vojvođanska autonomija kao ideja i kao praksa suočena sa onim delom Srbije, a nije više suočena sa strukturama jedne monarhije kakva je bila Austrougarska monarhija. Elementarna znanja istorije pokazuju da je onda to lakše išlo. Sad ide teže. Teško je odgovoriti zašto sada ovo ide teže. Pogledajte vojvođansku ideju 1918. godine. Samo od oktobra do decembra. I na kraju krajeva, da nije bilo te antifašističke borbe na širem evropskom prostoru, pa i u Vojvodini, teško da bi se snage na šahovskoj tabli mogle ovako razvrstati.
Međutim, ako ste me razumeli, ja nisam neki strog kritičar i ovog oblika predloženog Statuta. Vidim ga kao jedan korak. Ali taj korak neće biti odlučujući ako za njim ne bude usledio i drugi. Evropski kontekst, sa kojim sam započeo ova svoja mudrovanja, sada je vrlo povoljan za vojvođansku ideju. To mnogi ne primećuju, pa čak i neke strukture u Vojvodini nisu ga dovoljno svesne.
Zašto je povoljan? Odrednice onog medijevalnog suvereniteta, koje promovišu nacionalističke elite u Beogradu, odavno su već mrtve u Evropi. Evropa se uopšte ne gradi na principu tog medijevalnog suvereniteta već na principu regija, na jednom strogom načelu pravnog ustrojstva. I tu postoje velike šanse za sve regije, pa i za jednu ovakvu autonomiju. Međutim, da bi autonomija kao ideja nešto značila, njeni sadržaji moraju biti izmereni sa realitetom ambijenta u kojem treba da se realizuje. Ako jedna regija kakva je Vojvodina, nema kompetenciju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, a ona ih je u nekom obliku imala kao stečena prava, onda će se, i toga se ja bojim, još dugo nastaviti ova “ping-pong” igra između vojvođanskih političkih struktura i Beograda.
I samo još nekoliko reči o ovoj zanimljivoj temi koja se odvojila. Trenutno celu stvar nosi Demokratska stranka. Ali ja se pitam, i tu nema još uvek nekog jasnog odgovora, da li je ta struktura Demokratske stranke kakva postoji u Vojvodini jedinstvena, kompaktna ili je i ona isto heterogena. U kakvom je odnosu sa strukturama moći te iste Demokratske stranke koja svakodnevno u Beogradu pravi kompromise da bi opstala, i spremna je na koncepte koji začuđuju. Svakodnevno oni izmišljaju tri stuba spoljne politike, pa četiri, pa pet… ne znam više do koliko su tih stubova dogurali…
No, nadamo se da će stvari krenuti u evropskom smeru i prema evropskom orijentiru. Bez evropskog orijentira nema ni Srbije ni Vojvodine. I to je to. Bez tog evropskog pravca – i to više nije fraza – nema napred. A ovo je taj evropski deo Vojvodine koji ima istorijski i kulturni legitimitet evropskog dela. I sve ono što je Srbija imala u 17. i 18. veku, u doba prosvećenosti, imala je ovde u Vojvodini. Sve do vojvođanske patrijaršije. Vojvodina je imala patrijarha do 1918. godine, koji je bio na šestom mestu u diptihu patrijaraha, dok je beogradska mitropolija bila na nekom 17 mestu. No, to su sve formalnosti. Ali što je rekao kolega Dimitrije, ide se ponekad do tih formalnosti koji ćemo grb i koju ćemo zastavu, a pravi sadržaj će tek doći na red.

Dinko Gruhonjić: A šta bez Evrope i bez evropskog puta?

Mirko Đorđević: Ništa! Ništa nećemo tu uraditi. Ali ja čak vidim tu jedno rešenje koje bi moglo biti vrlo dobro. Ako ova vojvođanska ideja u punom smislu uspe, to će biti dobro za Srbiju. To će povući Srbiju. Jer nama je, molim vas lepo, napopako krenulo pre dvadesetak godina kada umesto da ovo vuče ono, ono je počelo da vuče ovo. Sve ostalo znate.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Mirko. Evo, mi smo se ispričali malo više od dužine jednog školskog časa. Da ne bude samo ex-katedra, ja vas pozivam da postavite pitanja koja se tiču teme ove tribine, ali naravno, ne samo toga. Možete da pitate šta god hoćete, ali da se mi slažemo sa tim pitanjem.

Mirko Đorđević: Dodaću nešto. Sadržaj je bitan. Gde ćete centralizovaniju državu od francuske države. Ali je ona demokratski ustrojena tako da se ovakva pitanja ni ne otvaraju. Možda se i otvaraju, ali nikada ovako dramatično.

Dinko Gruhonjić: Bila je interesantna izjava francuskog ambasadora koji je bio tu u Novom Sadu sa Pajtićem. Mi smo ga, znajući da je Francuska centralizovana država ili fiktivno decentralizovana, pitali šta on misli o vojvođanskom statutu. On je rekao da mu to nagornjavanje nije baš najjasnije, da je on video taj dokument i da bi to i sa francuskog aspekta bila potpuno prihvatljiva autonomija. Drugim rečima, tu nema bog zna šta.
Evo, Jožef Kasa je danas izjavio nešto što je isto veoma zanimljivo. Ne znam da li ste imali prilike to da čitate, ali on je rekao da Beograd zapravo gura Vojvodinu, on se tako izrazio – u secesiju. U separatizam. I to je možda vrhunac ove nacionalističke, ludačke, pljačkaške politike koja proizvodi sukobe već 20 godina da bi se održala na vlasti. Da li je moguć takav apsurd?

Mirko Đorđević: Koga sve do sada nismo isterali iz države?

Dimitrije Boarov: Pazite, to je jedan stereotip. Vi znate da su ideolozi, recimo, nacional-socijalističke partije u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, raširili teoriju i jednu od hiljadu definicija politike, da treba izmisliti ko je neprijatelj. Na tome se pravi politika. Protiv koga smo mi, a ne za šta smo mi. To je snažniji poriv i snažniji motiv svake političke organizacije od onog “za šta smo”. Protiv koga smo. To je taj, kako ga sociolozi nazivaju, belicistički koncept politike. Malo je poznato da se u politici koriste ti ratni termini. Zašto se Hitlerova knjiga zove „Moja borba“. Zato što je borba protiv neprijatelja. Tako da su, stranke srpske desnice bliske tom konceptu i one zapravo ne mogu da funkcionišu bez neprijatelja. Prvo su neprijatelji bili Slovenci, pa Hrvati, pa Muslimani, pa Albanci, pa Crnogorci, a sad po tom klišeu sada su na redu i Vojvođani da budu neprijatelji, da bi se ta energija mržnje, kako sam ja danas napisao u „Danasu“, revitalizovala. Oni na tome funkcionišu. Na tome funkcioniše, u ostalom, i svaki nacionalizam. To je osnova razlikovanja. Ali da bi se povukla razlika, mora se stvoriti i teorija ugroženosti nacije. Svi nacionalizmi, od francuskog pa nadalje izrasli su na tome da je nacija ugrožena. Da neko radi o glavi naciji. Zbog toga je separatizam izmišljen kao zgodna domina koja se nastavlja na Kosovo. Srpski nacionalizam nikada sebi ne postavlja pitanje zašto smo se posvađali sa Slovencima, zašto smo se posvađali sa Hrvatima, zašto sa Muslimanima – zašto? Odgovor bi uvek bio jedan: oni rade protiv srpske nacije. Srpska nacija je ugrožena tim drugim nacionalizmima. To je logično ishodište svake nacionalističke ideologije.
Evo, ovaj „mali“ Vučić, koji je tobože prešao u naprednjake, rekao je jednu tipičnu belicističku frazu. On kaže: to je antisrpski statut. On vraća u igru tu staru retoriku, jer mu treba da stvori neprijatelje na tom pitanju. A druga stvar je apsolutna glupost. On kaže: usvaja se Statut Vojvodine iako to od nas nisu tražili. Nije naređeno. To znači da bi on sutra prihvatio to da je naređeno. Ali kaže, pošto nije naređeno, zašto mi to onda radimo? Kada bi, kao rukavicu, izvrnuo suštinu njegove izjave, videlo bi se da zapravo on već, podsvesno ili nesvesno, izgrađuje stav prema zapadu i svoju novu poziciju. Šalje signale: mi smo nacionalisti, ali ćemo slušati. To je, otprilike, zadnja konsekvenca njegove izjave: zašto to Srbija radi kad nije naređeno. Krajnja konsekvenca je: mi ćemo to uraditi ako vi to od nas budete tražili. Računa se da bi na taj način oni bili legalizovani kao oni koji treba da preuzmu Srbiju. To je njegova logika.

Mirko Đorđević: U ovim raspravama svi pominju Srbiju, Vojvodinu, Evropu, a niko se ne osvrće na rusku ulogu u vezi sa autonomijom Vojvodine. Možda će vam se ovo sada učiniti kao neko retorsko pitanje, ali nije. Rusija ima desetak autonomija, a neke čak imaju i Ustav, glavne gradove, akademije nauka. I to kakve akademije nauka! Ali kakvu igru Rusija igra trenutno? Odgovorite sada vi meni na ovo pitanje. Itekako se u Moskvi o tome razmišlja!

Ranko Končar: Proučavao sam, u čitavom periodu 20. veka, sve autonomističke pokrete i nigde nisam našao, ni kod jednog autonomističkog pokreta, separatističku ideju. To mi daje nekakvo pravo da kažem da je pomisao na to apsurdna. Vojvodina je imala 33 posto Srba između dva svetska rata. Etničku prevagu imaju neslovenski narodi Nemci i Mađari. Neki su objašnjavali da je to razlog zašto se Srbi u Vojvodini drže slepo Beograda i centralizma. Međutim, kada je došlo do ove stranačke polarizacije, onda su Srbi iz Vojvodine rekli: vi nas dovodite u situaciju da mi moramo da tražimo drugačiji položaj za nas. U okviru jugoslovenske države može se govoriti o jednom sporu sa Beogradom. U jednom trenutku, vođa autonomističkog pokreta, najvećeg autonomističkog pokreta između dva svetska rata, na poziv da dođe u Vojvodinu i da preuzme važnu političku funkciju, jer je 1944. godine postala važna autonomna jedinica, on je odgovorio: ja se sada zalažem za republiku! Posle svih iskustava koje je Vojvodine imala, ona je želela da bude republika, ali unutar Jugoslavije. To je jedina takva ideja. Ali, inače, nikakvih separatističkih ideja nema i nije bilo.
Međutim, ova Kasina izjava ima jedan smisao koji provocira tzv. partiote i nacionaliste. To je otprilike misao istog značenja kao kad neko kaže da ste separatista. Pa se sada mi šokiramo! Sada je ona izazovna, i protagonisti takvih procena debelo raspravljaju o tome da li je to stvarno moguće. Jer, nemoguće je da se 70 posto Srba koji žive u Vojvodini i čine apsloutnu većinu, i to onih Srba koji imaju dosta izražen nacionalni naboj, imaju separatističke misli. Ima sada dosta sveta koji je posle ovih ratova došao i onog koji je kolonizovan 1945. godine. On nosi taj nacionalni naboj. Starosedeoci Srbi u Vojvodini, ko malo analizira njihov mentalitet, sad ću reći nešto što je više ovako za običan razgovor – imaju jedno aristokratsko svojstvo. Dakle, ne vole primitivizam, ne vole te igre i te političke prevare, itd. Dakle, njihovo srpstvo je gospodsko, ali je politički i intelektualno snažnije nego ono koje ima taj balkanski, epski karakter i prizvuk.
To su zaključci iz jedne analize tih tekstova. Samo je jedan političar, pripadnik levice, poznati Dragoljub Jovanović, u jednom svom tekstu rekao: ideal svekolikog srpstva je Srbin Vojvođanin. Radan, marljiv, pošten. To su njegove reči, i ko zna Dragoljuba Jovanovića, uglednog profesora, levičara, predsednika Zemljoradničke stranke, koji je ceo život proveo u ratu sa monarhijom i Karađorđevićima, ta njegova teza ima takav smisao. To srpstvo, ko zna predistoriju i istoriju, ne može da bude separatističko. Ali može da brani svoje dostojanstvo na teritoriji na kojoj živi, jer razume i politiku i Ustav bolje, kroz svoje istorijsko nasleđe i baštini jednu pravnu nauku koja je potekla iz jedne izuzetne pravne države kakva je bila Habzburška monarhija. Srpstvo u Vojvodini je podvrgnuto idejama prosvećenosti pre nego drugi krajevi. Ono je onaj svet koga je zapljusnula prosvećenost i taj svet i u nacionalnim i u državnim i u političkim pitanjima misli suptilnije, a po pravilu to je uvek demokratsko.

Mirko Đorđević: Pa, pogledajte samo! Ideja svetosavlja je rođena u Vojvodini. Ima izrazite vojvođanske karakteristike, a ovo svetosavlje koje se obnavlja sada u desnici beogradske političke scene jedna je vrsta relikta medijevalnog refleksa. A pojam svetosavlja se rodio tu, u Vojvodini. Himna “Uskliknimo s ljubavlju” nastala je tu. Ali to je već stvar kulturnog obrasca. A taj kulturni obrazac nije samo neka akademska tema. To je ozbiljna stvar.

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Teofil Pančić, novinski pisac
Tomislav Žigmanov, filozof
Dragoljub Todorović, advokat
Pavel Domonji, politolog

Kafe “Duga”, Kula,
Sreda, 4. novembar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli na tribinu „Čakjući statut“, treću po redu  koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. Bilo je dovoljno da samo dve tribine održimo i da izvršimo takav pritisak da su političari odmah krenuli u proces usvajanja statuta. Šalim se! Nego, Pavele, statut je pred nama, šta ćemo sada?

Pavel Domonji: Možda će neko biti zadovoljan tim statutom. Recimo, dobili smo manje nego što smo tražili, a nacionalisti su dali više nego što su bili spremni da daju. Ali, mene nešto drugo brine kada je o autonomiji Vojvodine reč, a to je odnos Beograda prema svemu izvan njega i ta beogradska ignorancija, koja se mogla videti kada je Boris Tadić dao intervju RTS-u pre nekoliko dana. On je tada govorio da moramo biti veoma pažljivi i obazrivi da ne bismo stvorili nekakvo asimetrično uređenje u Srbiji i da ne bi bio narušen integritet Srbije. To je jedan politički nonsens, jedna floskula, jer Srbija već sada jeste asimetrična. Nema druge regije koja je teritorijalno i politički institucionalizovana kao što je to Vojvodina. Druge regije postoje, ali su to geografske regije. Dakle, ne postoji ta vrsta institucionalizacije kao kada je reč o Vojvodini. Ne bih se iznenadio kada bi ti glasovi koji bi želeli da Vojvodina bude posebna država postali jači i brojniji. Toliko za odgovor na tvoje prvo pitanje.

Dinko Gruhonjić: Hvala Pavel. A to bih isto pitao i tebe, Tomislave. Statut je tu, pred vratima, šta dalje?

Tomislav Žigmanov: Statut je tu i čini mi se da bi trebalo i ovog puta spomenuti činjenice koje se u javnom iskustvu često zaboravljaju i previđaju, odnosno da je čitava muka oko „porođaja“ statuta posledica jedne dublje pravilnosti koja postoji od kada je DOS-ovska vlast u Srbiji. To je nespremnost da se počnu rešavati konkretni problemi i da se država Srbija preustroji, da završi tranziciju. I dalje vidimo da je politička elita spremna više aktivnosti da uloži na globalna pitanja, kao npr. da li pružiti podršku iranskom režimu kada je u pitanju kršenje ljudskih prava, da li ćemo imati sedam ili tri konzulata u Crnoj Gori, kao i da li ćemo i u kom obliku podržati Dodika i priznati EULEKS ili ne… A kada je u pitanju čitav niz problema koji se neposredno tiču svakog građanina – kao što je recimo, evaluacija i neka vrsta nazora privatizacije, kada je u pitanju, recimo, stanje komunalne infrastrukture, kada je u pitanju korupcija koja je očita, kada su u pitanju neki pred moderni načini rešavanja problema kao što je da je predsednik stranke nositelj mandata, na koncu, kada je u pitanju uobličavanje države Srbije kao jedne savremene, moderne države koja danas, na početku 21. stoleća, pretpostavlja decentralizaciju i pretpostavlja visoke autonomije, ne samo lokalnih jedinica vlasti, nego i širih regionalnih – sve liči na neku komediju. Ako taj momenat osvestimo, videćemo da je naša vlast posve impotentna i da se ona zapravo krije iza svih tih velikih naracija i brige za „velike stvari”. Tu se zapravo krije njena impotencija kada je u pitanju na koji način treba rešiti ono od čega se živi, odnosno kada treba, prvo, urediti vlastito dvorište.
U tom smislu, dodatno zabrinjava i to ako se vidi da statut Vojvodine nije usvojila i prihvatila neka politička grupacija koja bi bila u opoziciji spram beogradskih vlasti, nego je to bio integralni deo vladajuće oligarhije u Srbiji. U tom smislu imate osećaj kao da je statut Vojvodine neka vrsta incestualnog čina, pa onda čitav taj prostor natezanja sagledava se kao neka nelagoda gde niko neće priznati da i onaj drugi koji živi sa nama u zajednici ima određena prava koja ne počivaju samo na klimanju glavom i na odobravanju i veselju onoga što gazda u Beogradu uradi. Odnosno, da pretpostavlja drugačije relacije. Ako ništa drugo, onda da se osigura ovih famoznih, ustavnih sedam posto povrata novca ili pak da se mogu donositi određene odluke za koje se ne mora tražiti saglasnost onih koji su u Beogradu.
U tom smislu, mislim da se prihvatanje statuta od strane „beogradske skupštine“, tj. Skupštine Srbije – biti prvi korak u ozdravljenju političke klase u Srbiji i to će prvi put biti priznanje da postoji život izvan Beograda, bez obzira koliko to priznanje malo bilo, jer znate i sami da je potencija statuta preskromna kada su u pitanju autonomne ovlasti. To je više, ovako, trendovski. Moramo i mi dati nešto regijama, pa ćemo im dati malo zastavice, pa ne znamo baš da li da im damo glavni grad, i tako dalje… To su sve igrarije, više na planu simbolike. Ali, ipak će se prvi put dogoditi da se nešto može autonomno događati, da se autonomno mogu donositi odluke u odnosu na „beogradski krug dvojke“.
U tom smislu mislim da to može biti biti neka vrsta ohrabrenja. Naravno, realizacija svih vrsta potencija, koje su relativno skromne, ovisiće i od političke klase u Vojvodini, koja je isto pokazala jednu vrstu ambivalencije. U nekim prostorima pokazuju značajnije iskorake i zalažu se za demokratski dosledniju politiku, a na nekim područjima upravljanja postoje deficiti koje, osim impotencije u nekim svojim oblicima, podsećaju na ono što smo gledali devedestih godina. Toliko.

Dinko Gruhonjić: Dragoljube, prema vašem mišljenju, da li ova priča o vojvođanskom statutu, odugovlačenju da se on usvoji, zapravo još jednom neporecivo govori o tome da je centralistički duh u Beogradu itekako živ i dominantan, bez obzira da li govorimo o ovim konzervativno-nacionalističkim partijama ili ovima koje se predstavljaju kao proevropske, te da je samim tim nacionalizam iz osamdesetih i devedesetih godina itekako živ?

Dragoljub Todorović: Da. Ja prosto ne verujem da će taj statut nešto doneti autonomiji Vojvodine. Prosto nisam siguran. Imajući u vidu političku situaciju i trend koji već decenijama traje u Srbiji, čisto sumnjam da je sada dobar tajming da se obavi neka vrsta ozbiljnije decentralizacije i autonomije Vojvodine.
Sada ću, u nekoliko rečenica da se osvrnem na taj srbo–unitarizam pod terminom Jugoslovenstva. Jedan od najvažnijih srpskih političara dvadesetog veka, Dobrica Ćosić, nakon Dejtona 1996. godine, na jednoj je književnoj večeri u Kraljevu rekao: „Mi još sa sobom nismo uspeli da razjasnimo šta se to dogodilo u 20. veku. Raspad Jugoslavije je započet šezdesetih godina, političkom likvidacijom Rankovića i početkom ideje o konfederaciji. Tada se i sam Tito odrekao jugoslovenstva. Nemačka je ovih godina samo legalizovala secesionizam i tako u miru dobila Drugi svetski rat“.
Ovo citiram jer je u pitanju dominantna teza u srpskoj politici i danas. To sve počinje na samom početku 60-tih godina, kada je još bio živ Slobodan Penezić Krcun. Aleksandar Ranković je tada bio politički faktor broj dva, a Dobrica Ćosić njegov glavni saradnik. Tada je Ćosić ušao u polemiku sa slovenačkim filozofom, prvoborcem i komesarom Dušanom Pirjevecom Ahacom, baš u pogledu republike. Ćosić je u jednom intervjuu, koji je dao zagrebačkom „Telegramu“, rekao da će „međurepublički sporovi i usaglašavanja međurepubličke saradnje trajati sve dotle dok postoje republike“. On se zapravo zalaže za ukidanje republika. On to govori 1961. godine, pazite. Dušan mu na to odgovara: izvinite, molim vas, kako ste rekli? Tu dolazi do izvesne polemike, koju je Ahac dobio.
Tih šezdesetih godina je i Tito zaista došao do nekih polaznih trendova decentralizacije, shvatio je da je ona neophodna. Došlo je do ustava iz 1963. godine, do Osmog kongresa SKJ, 1964. godine. Ćosić je često govorio da je Tito tada, na tom kongresu, rekao da je Hrvat, kada su se izjašnjavali nacionalno. Došlo je do privredne reforme 1965. i do političke likvidacije Rankovića 1966. godine. Time je počela ta decentralizacija Jugoslavije. Počelo je to „federiranje federacije“. Počeli su da se ostvaruju oni koncepti koji su usvojeni na Drugom zasedanju AVNOJ-a, o državnosti republika, a kasnije i na svim zasedanjima antifašističkih veća republika. Taj se trend nastavio nezavisno od politike. U periodu od 1969. do 1971. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije. Tada su na vlasti bili Nikezić i Latinka Perović u Beogradu, Savka Dapčević i Miko Tripalo u Zagrebu, Kavčič u Ljubljani, Crvenkovski u Skoplju, Šoškić u Crnoj Gori. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije, da bi 1972. pod pritiskom Rusa i Brežnjeva, došlo do smene tih kadrova.
Međutim, to nije uticalo na decentralizaciju! Tada je došlo do ustava iz 1974. koji je bio ozbiljna stvar i koji je državnost republika i konfederalni pristup zaista postavio kako treba. Kasnije see desilo to što se desilo, svi ratovi i sadašnja situacija…
Smatram da je sada u Srbiji situacija gora nego 1990. godine. Tada klerikalni faktori nisu imali takav značaj kao što imaju danas. Sada crkva ima mnogo veći značaj nego s početka devedesetih. Nacionalizam i neofašističke organizacije kao što su „Obraz“, „Nacionalni stroj“ i „1389“ tada nisu postojale, a sada ih ima na svakom koraku i sada su vrlo militantne, imaju svoju štampu, imaju svoju prezentaciju, oni su jači i od pojedinih stranaka.
Druga stvar, Boris Tadić ne vodi samostalnu politiku i ja lično mislim da je on pod uticajem, od Dobrice Ćosića preko Svetozara Stojanovića, do svoga oca, i tako dalje. Čuli smo i Koštunicu kakvu je izjavu dao povodom statuta, čuli smo šta kaže Velja Ilić. Imamo tu Srpsku naprednu stranku, imamo celokupno javno mnjenje Srbije i celokupnu štampu u kojoj je nacionalizam dominantan. Srbija je vojno poražena i više se ne može desiti ono što se desilo devedesetih, sada kada nema JNA, kada nema tenkova, kada nije u tom smislu jaka. Međutim, na političkom planu, ta atmosfera, to stanje, taj odnos snaga, taj položaj Tadića u celoj toj stvari, mene čine pesimistom i mislim da oni pokušavaju da to razvodne, da to nešto usvoje, da to nešto promene i ko zna hoće li uopšte da usvoje…
Smatram da je to jugoslovenstvo, čitaj srpstvo, koje je forsirano još od Rankovića, uticalo i na ratove i na ukidanje decentralizacije. Decentralizacija je u svim zemljama, u svim teorijama, u celoj praksi – nešto demokratsko, nešto slobodno, nešto što omogućava ljudima da žive dobro. To je u Srbiji ljudima oduzeto.
Još nešto. Evo kako je po mom mišljenju došlo do ratova. Dobrica Ćosić je govorio stalno kako Srbija ono što dobije u ratu izgubi u miru. Dobila je Prvi rat, pa je dobila Drugi rat, pa je onda u miru, posle jednog i drugog rata, sve izgubila. I tada se desio treći veliki događaj u svetu, u 20. veku, a to je propast komunizma. Tada su Dobrica Ćosić, i Ekmečić i Krestić i Medaković, i svi ti ideolozi, hteli da iskoriste taj momenat propasti komunizma da bi proširili Srbiju i da bi Jugoslaviju ustoličili u proširenu Srbiju. To su uradili pisanjem Memoranduma SANU i pronalaženjem Miloševića za izvršioca radova. Time su hteli da postave zapadne granice Srbije Karlobag–Virovitica. To se sada vidi u bolje nego ikada.
Milošević je ovde kriv samo zbog toga što je izgubio ratove. Ni zbog čega drugoga. A sada i četnici i partizani i rankovićevci… svi su ujedinjeni u tom srpskom nacionalizmu u kome nema prostora sem za ove pomenute grupe. To je produkt svih ovih nacionalističkih godina. Mada ja ne vidim razliku između Nikolićeve stranke i ovih pomenutih organizacija, ne vidim razliku između tih organizacija i medija i zbog toga sam veliki pesimista u pogledu ostvarivanja makar početeka autonomije, povratka autonomije Vojvodine.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Dragoljube. Dakle, Teofile, imaćemo na kraju taj statut, ukoliko nas ne spreči ovaj svinjski grip. S obzirom da nam mimistar zdravlja tako efikasno radi, čovek stekne utisak da je on glavni autor i paranoje koja se razvija u društvu oko statuta, pardon oko „svinjskog statuta“. Na onaj ptičiji grip smo već i zaboravili. Sta ti misliš, šta ćemo dobiti ovim statutom i da li je to zapravo jedna obična dimna bomba?

Teofil Pančić: Meni je i onako glavni dom smešten u takozvanom „svinjskom“ Sremu, pošto Zemun spada u to područje, pa mi svinjski grip ne može ništa.
Ali, ovo oko statuta meni je najzanimljivije da posmatram, ako hoćete tako da kažem, fenomenološki. Naime, nedovoljno se kod nas govori, nedovoljno se istražuje i analizira upravo taj nacionalistički jezik. Šta su zapravo te nacionalističke strelice na statut? Sa jedne strane, imate malo tvrđe vojvođanske autonomaše koji kažu da je statut neka vrsta kamilice, da on nije ona prava stvar, da je on neka vrsta placeba, nego nešto što zaista leči prave vojvođanske probleme. Sa druge strane, na takav statut, na tu „kamilicu“ reaguje se iz najvećih kalibara oružja – da je on separatistički, da stvara samostalnu državu ili, u najmanju ruku, državu u državi. I strašno je zanimljivo gledati, recimo, koji su argumenti izneti tome u prilog.
O tome je nemoguće govoriti ako ne uzmemo u obzir jednu stvar. Čak i ljudi koji su bili kritični prema Miloševiću i njegovom režimu, ali koji pripadaju takozvanoj nacionalnoj desnici, uzmite recimo primer Slobodana Antonića, pišu o tome kako je, eto, Miloševićeva epoha imala i neke dobre strane. I sad, kaže, šta je to bilo dobro kod Miloševića! Ja sam bio strašno radoznao da čujem, pošto ja živim jednoj strašnoj zabludi da kod Miloševića ništa nije bilo dobro i da u njegovoj epohi ništa nije valjalo. I dobro, da čujemo šta je to sto je pozitivna tekovina njegove epohe: on kaže, pa, eto, ukinuo je autonomiju Vojvodine. Pa, dobro, šta je tu DOBRO? Po čemu je to dobro? Otprilike, ispada da se dobro sastoji u tome da mi sad treba svi da se valjamo u istom blatu, da svi budemo zajdeno, da nam podjenako bude loše i ako nam je svima podjednako loše, ne samo u materijalnom smislu, nego i u svakom smislu, e onda smo mi jedinstvena država, onda smo mi jedinstvena nacija, i onda je sve super.
I mislim da se mora insistirati na tome da osim ovog ekonomskog aspekta, na kojem insistiraju vojvođanski autonomisti, što me ponekad i nervira, jer mislim da sve daju na famozni problem novaca, ne uspevajući da artikulišu Vojvodinu i kao jednu političku zajednicu i kao jednu multikulturnu zajednicu, a ne samo nekoga ko hoće svoje pare u svom šlajpiku, protiv čega, da se razumemo, nemam ništa protiv. Ali, ne možeš mobilisti ljude politički samo na priči o novcu. Jer ako je samo novac u pitanju, onda je to sasvim svejedno. To tišti podjednako i Novi Sad i Suboticu i Leskovac i Užice, i tako dalje. Pa ipak, što neko večeras već reče, nema ni u Leskovcu, ni u Užicu ni ne znam sve gde, volje za političkom artikulacijom jednog određenog prostora kao neke vrste autonomnog entiteta. To pokazuje da je ipak Vojvodina nešto više od problema novaca.
Gledam na to ovako: šta nudi, makar simbolički, makar potencijalno, ono što je autonomija Vojvodine, između ostalog iskazana i kroz ovaj statut. Nudi određene više standarde. I na tome se mora insistirati. U predlogu statuta se definiše Vojvodina kao određena evropska regija. I onda na to neko skoči i kaže: sram vas bilo, vi se odvajate, šta to vama znači? Pa super, evo ja imam predlog! Neka i Šumadija proglasi srednjevropskom regijom. I tako ćemo rešiti problem. Bićemo svi srednja Evropa.
Ili kaže u statutu: ćirilica i latinica su u Vojvodini ravnopravne. A onda neko kaže da u Srbiji piše da je ćirilica iznad latinice. Opet: vi se odvajate. Imam rešenje i za to. Pa, napišite i u Ustavu Srbije da su ćirilica i latinica ravnopravne i imaćemo jednake standarde. Dakle, radi se naprosto o tome da ono što jeste pozitivan, demokratski, emancipatorski u civilizacijskom i u političkom smislu, projekat autonomije Vojvodine u kojem je ovaj statut samo jedan delić, samo jedna fazica, jeste nuđenje i postizanje viših standarda.
Mi smo imali nešto slično krajem osamdesetih godina i sve do 1991. godine. Na primer, u Sloveniji. Šta je Slovenija zapravo radila u Jugoslaviji? Ona je nudila više standarde u vrlo konkretnim pitanjima političkim, kulturnim, po pitanjima ljudskih prava i sloboda, u čemu god hoćete… Rekli su uvek: hajde ovo da uradimo ovako. Ovi su rekli: ne može. Hajde ovo da uradimo onako. Iz Beograda opet došao odgovor: ne može. Hajde ovo da uradimo tako! Ne može ni to! Onda su Slovenci rekli: pa dobro, ako vi nećete, mi hoćemo. Mi odosmo, a vi slobodno, niko vam ne brani. Vi se valjajte u tome što ste izabrali i zdravo.
Mislim da Vojvodina ima pravo, odnosno da vojvođanske elite, političke, ekonomske, kulturne, akademske, medijske imaju pravo, pa hajde da patetično kažem i dužnost, da insistiraju na tome da je priča o autonomiji Vojvodine – ne samo piča o nekom narcisoidnom, samodovoljnom partikularizmu jednog parčeta zemlje, već da je to priča o višim standardima. I da se ta centralistička vlast mora gađati višim standardima. I da za svaki pojedinačni viši standard važi ponuda: mi to hoćemo, ali nudimo to i vama. Ne moramo mi to sami da rdimo. Izvolite i vi. Ali ako vi nećete, dragi moji, onda ćemo mi to da radimo za sebe. I na taj način se taj bauk separatizma, nekako niotkud palog na zemlju, zapravo najefikasnije dekonstruiše, da se u Vojvodini, upravo zato što ona jeste sredjenevropska regija, ima živeti po određenim civilizacijskim standardima. Niko ne brani nikome, ni u Beogradu, ni u Nišu, ni u Kragujevcu, ni bilo gde drugde da te iste standarde takođe implementira na svom tlu. Ali ako to neće, on gubi moralno pravo da bilo kome u Vojvodini zabranjuje da to čini. I mislim da je to onaj aspekt cele ove priče oko statuta na kom se nedovoljno insistira. Umesto toga stalno se daju te neke „bombice“: pa zašto to tako, pa zašto ne ovako, zašto ovo ovako. To je jedan politički anahroni mentalitet.
Imate, recimo, ovu priču oko glavnog grada Vojvodine. Neki naizgled ozbiljni ljudi kažu: pa ne mogu u jednoj zemlji da budu dva glavna grada. Ljudi, pa nisu dva glavna grada! Mislim, postoji jedan glavni grad Srbije, to je Beograd, i niko mu ne oduzima tu funkciju. Ali postoji i glavni grad Vojvodine, i to je Novi Sad. To je savršeno razumljivo, kao što je savršeno razumljivo da je, recimo, glavni grad Bavarske – Minhen. I u tome nema nikakvog problema i niko to u Nemačkoj ne vidi kao nekakav separatizam Bavarske. To su stvari koje ljudima nekako promiču ispod radara. Znači, mora se insistirati na tome i to je ono što je meni, moram priznati, najzanimljiviji aspekt te stvari.
Nema ni u tom statutu, ni u celoj toj priči oko statuta, nema tu ničega. Ja sam se čak potrudio, zamislite, mazohistički da pročitam taj statut. Zašto mazohistički? Ja mislim da normalan čovek, ako nije pravnik, stvarno ima druga posla u životu nego da čita zakone, statute i takve stvari. To nije baš neka literatura za čitanje. Ali toliko me ta priča izmorila, pa sam uzeo statut i krenuo da ga čitam, onako, tačku po tačku i tu nema apsolutno ničega! To je prosto skandalozno koliko je taj statut neskandalozan. To je prosto ekstremno koliko je on neekstreman. Prosto radikalno koliko je neradikalan. On je zaista jedna benigna kamilica koja nikoga normalnog ne može da isprovocira na bilo šta negativno. Ali već i to je dovoljno da statut bude jedna vrsta veoma zvučne provokacije za te okoštale strukture. E pa, tim okoštalim strukturama doza provokacije treba samo dodatno da se poveća.

Dinko Gruhonjić: Koliko je po tvom mišljenju, Teofile, uopšte moguće promovisati više standarde u zemlji koja je, da podsetim, dobila ustav 2006. godine koji je prema priznanju samih autora pisan čitavih nedelju dana a koji nije prošao čak ni osnovnu korekturu, a kamoli šta drugo. Koji su poslanici dobili pola sata pre samog usvajanja i koji je samim tim, kao najviši zakonodavni akt jedne zemlje, da budemo iskreni, ustoličio prostakluk.

Teofil Pančić: Dve stvari. Prvo, naravno, treba uvek insistirati, što neki ljudi i rade, da većina građana Vojvodine nije glasala za taj ustav. To je naprosto jedna notorna činjenica koju niko ne može da ospori. Drugo, na generalnom planu, ono što je zastrašujuće i zapanjujuće jeste da mi živimo zapravo u državi u kojoj već toliko vremena, godinu ili ne znam više koliko, Vojislav Koštunica nije premijer, njegova stranka nije na vlasti, ali mi de fakto živimo po pravilima igre koje nam je diktirao Koštunica. Dakle, ustav je u suštini delo Vojislava Koštunice.
Imamo ovu, takozvanu, deklaraciju o vojnoj samostalnosti, koja suštinski određuje spoljno-političku poziciju zemlje, koja je takođe delo Vojislava Koštunice i njegove stranke. Politika u vezi sa Kosovom: Vuk Jeremić se stalno hvali kako je on ministar kontinuiteta, jer je on isti posao radio i u Koštuničinoj vladi. Dakle, mi imamo spoljnu politiku koja je u suštini Koštuničina. Mi imamo na vlasti neke ljude na čelu sa Tadićem, a oni zapravo ne sprovode svoju politiku (ako je uopšte imaju), nego de fakto sprovode politiku Vojislava Koštunice – bez Koštunice! To je jedna potpuno apsurdna pozicija i ta pozicija naprosto mora da se menja. Mislim da čak i ti ljudi koji su na vlasti to ne shvataju. Ako ne shvataju, shvatiće na bolan način u dogledno vreme, da čak i njih sa njihove pozicije, na duži rok, potkopava to što vode jednu zapravo neverodostojnu politiku. Politiku protiv koje su oni na kraju krajeva agitovali.
Oni su rekli, nemojte da glasate za antievropsku, izloacionističku, glasajte za onu drugu politiku, mi smo ti koji donose tu politiku. I relativna većina glasača u Srbiji je poslušala to. A šta su dobili? U suštini, malo ulepšanu, malo retorički ublaženu i upristojenu, ali ipak suštinski politiku koja u tim nekim fundamentalnim stvarima sledi onu bivšu. Kao voz! Voz, naprosto, ne može da ide izvan pruge. Oni sada idu tom prugom, umesto da jednostavno promene kolosek. Naravno, ti si u pravu da je taj ustav jedna od bitnih kočnica i razume se da on mora u dogledno vreme bitno da se menja ili makar njegovi najskandalozniji delovi moraju de fakto biti stavljeni van snage.

Dinko Gruhonjić: Dragoljube, čini mi se da ste vi nešto hteli da kažete?

Dragoljub Todorović: Dopalo mi se ovo što je rekao gospodin Pančić, o Koštuničinoj politici u pogledu ustava i Kosova i vojne neutralnosti. Ali od 1990. godine, od kada su Mira Marković i Vučinić bespartijski promovisali višepartijski sistem, sve vlade od tih godina do danas, i Srbije i Republike Srpske i svi ti srpski faktori, sem pokojnog premijera Đinđića, imali su iste stavove i o Rusima, i o Zapadu, i o Kosovu, i o ustavu, i o NATO paktu. O svemu su svi imali isti stav. Kao advokat sam često odlazio u zatvor u Beogradu i znam da su, kada je Milošević uhapšen negde u martu mesecu 2001. godine, njegove pristalice došle tamo da protestuju. Mahali su Koštuničinim slikama, koji je tada bio predsednik Jugoslavije, za koga smo svi glasali i koji je došao na vlast, a 6 meseci nije smenio Radeta Markovića nego ga je držao da se ne bi otkrili ti stravični zločini koje je Milošević činio, taj državni terorizam. Samo sam hteo time da se nadovežem, jer Jeremić je sada retorički još ubeđeniji pristalica „Kosovo je Srbija“ nego što je bio dok je bio ministar kod Koštunice. Sada je on još agresivniji. To je isto jedan od razloga što ja sumnjam da će dobro ispasti ta stvar.

Pavel Domonji: Kada je Dragoljub pomenu Ćosića, setio sam se jedne Ćosićeve izjave koja glasi: izgubili smo Kosovo, ali smo zato dobili Vojvodinu. Dakle, Vojvodina kao plen, nadoknada za teritorijalni gubitak. Ali kada je Teofil pominjao Evropu i standarde, shvatio sam da nema ni jednoga političara iz političke elite koji će reći da je protiv Evrope. Ali kada kažete – Evropa, to je dosta apstraktno i mogu da napravim jedan link na standarde koje je pomenuo Teofil. Dakle, ako ste za Evropu, to znači da ste za neke standarde. Evo na primer, standarde u funkcionisanju vlade. Postoje u tim razvijenim, zapadnim zemljama, Britaniji, Nemačkoj, Kanadi… određeni standardi kojih vlast mora da se pridržava. Odgovornost, poštenje, lični primer, integritet, otvorenost, itd. Kako to izgleda u Srbiji? Ne znam da li ste primetili u novinama da je bila jedna vest o tome da je opština Paraćin otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što službenici iz opštine Paraćin moraju 20 puta da dolaze u neko ministarstvo da bi dobili neku dozvolu. I sada vi pričate o Evropi. Pa kakva Evropa? Tu nema ni E od Evrope.

Dinko Gruhonjić: Da vratimo opet temu na Vojvodinu. Moja je teza da Vojvodini ne treba statut nego ustav!

Pavel Domonji: Pa naravno. Davno je bilo kada sam ovo pomenuo: Vojvodina je jedina federalna jedinica u bivšoj Jugoslaviji koja je prošla gore nego svi ostali. Vojvodina je u bivšoj Jugoslaviji imala ustav. I svi često spominju stečena prava, pa zašto onda ne pominju i to da je Vojvodina nekada imala svoj ustav. Na jednoj konferenciju u Beogradu, ja sam rekao da Vojvodina treba da ima i svoj vrhovni sud, na šta su oni bili skandalizovani. Treba da ima zakonodavnu vlast, kao što je nekada imala. Poenta je u tome da Vojvodina, a to užasava beogradsku političku klasu, pa i predstavnike međunarodne zajednice, nije Srbija iako je njen deo. Čak i predstavnici međunarodne zajednice, kada dođu kod nas na razgovore u Novi Sad, nađu se u čudu kada ja izjavim tako nešto.
Naprosto, ja mislim da Vojvodina ne treba da ide niže od onaoga što je nekada imala. Primetili ste da autonomaši uopšte nisu homogena grupacija. Tu ima neke tri frakcije i jedna od tih frakcija se zalaže za uspostavljanje novih istorijskih dogovora između Beograda i Novog Sada, odnosno Srbije i Vojvodine o funkcionsanju državne zajednice. Međutim, to je jedan vrlo malobrojan krug ljudi, pored onih koji se zovu indepedentisti i zalažu se da Vojvodina bude samostalna država. I što Beograd bude više otezao situacija će biti sve radikalnija. O tome se sve više glasno govori i piše, a i ja sam to primetio kod mladih ljudi na seminarima koje mi organizujemo u Helsinškom odboru za ljudska prava. Mladi su sve radikalniji u tom pogledu i sve više shvataju da bi za Vojvodinu bilo bolje kada bi imala dobre susedske odnose da Srbijom.

Tomislav Žigmanov: Kada je u pitanju Vojvodina, bili smo svedoci da je ona izgubila svoju regionalnu političku elitu. Regionalne institucije su nestale, medijski prostor je centraliziran, Vojvodina nema ozbiljan politički program, Televizija Novi Sad tek u nekoliko poslednjih dana, možemo kazati, ulazi u proces koji se naziva pretpostavka za javni servis. Drugim rečima, imamo paradoksalnu situaciju da nemamo čitavu strukturu u datom društvenom ambijentu koja bi mogla sofisticirano odgovoriti na istorijski izazov. I top su rezultati borbe koju srbijanske, beogradske elite vode protiv Vojvodine, pogotovo u medijima. To pitanje je posledica jednog koncepta Vojvodine kao, ne samo par ekselans politički problem koji treba da izartikulira politička klasa, nego jedan kulturno-civilizacijski problem jedne savremene regije u Srbiji. To je jedan od razloga, kada je u pitanju Vojvodina, zbog čega njen status stagnira i zašto će se to sve odvijati dugo, bez čini se trajno pozitivnih rešenja…

Teofil Pančić: Naravno, sve je uvek pitanje raspodele vlasti, novca, moći i tako dalje. Dakle, elite ne nastaju obično iz nekih preterano altruističkih razloga, nego upravo zbog toga navedenog! Ja smatram da je slično tako kada su i u pitanju političke elite u Vojvodini, međutim, možda sam ipak u tom pogledu malo veći optimista. Čini mi se da stvari sagledavam dinamičnije i recimo da upoređujem stanje od pre 15 godina, pa pre 10 godina, pa 4-5 goina, pa do sad. Otprilike, pokušavam da projektujem i kako će se stvari razvijati dalje i meni se čini da ćemo se mi zapravo možda i dosta brzo iznenaditi kako neke stvari idu tokovima koje nismo možda mogli ni da predvidimo. Nemojte nikada zaboraviti da kada imate jednu političko-ekonomsklu elitu, pa neka to ovaj put bude vojvođanska elita, koja je stekla određene resurse i određene pozicije, ona nije rada da se toga liši.
A ako je ona u stanju većini građana da prikaže da je to nešto što je i za njih dobro i da ima neke vajde i za njih, iznenadili biste se kao se ljudi brzo prime na tu priču. Obično te stvari koje izgledaju strašno alternativno dođu iz srca establišmenta. Daću vam jedan primer. Crnu Goru nije samostalnu od Srbije i Miloševića učinio Slavko Perović, vođa liberala, nego Milo Đukanović, čovek iz samog srca establišmenta, čovek koga je Slobodan Milošević izmislio. On je to uradio. Ja sad neću da vam namigujem i govorim ko je taj i kako se kaže Milo Đukanović sa lalinskim akcentom, jer ćete se vi toga i sami dosetiti. Ali hoću da vam kažem to, da i ova zapetljancija oko statuta, koja nije samo međupartijska, već je i unutarpartijska, a znam i koje partije, pokazuje jedan potencijal da se stvari razvijaju u tom pravcu.
I to ne zato što su Pera, Mika ili Laza u Novom Sadu neki veliki idealistički prijatelji autonomije Vojvodine, nego zato što taj Pera, Mika ili Laza vide da je to dobro za njih. A pri tome, imamo dokaze da većina ljudi smatra da u tome ima nečega i za njih, pa onda taj Pera, Mika, Laza, recimo, počne sa svojom strankom na lokalnim izborima u Vojvodini da postiže rezultate o kakvima njegova rođena stranka u ostatku zemlje ne može ni da sanja. Pa nemojte mi reći da to nije jako zavodljivo. I za njega i za sve ostale. I nemojte mi reći da to nema jedan politički i psihološki i svaki drugi efekat.
Meni se čini da stvari u tom smislu idu u tom pravcu i da na milion primera za koje se možda niko ne bi setio da imaju neke veze – sve ima veze! Od Egzita do čega god hoćete, stvara se jedna vrsta jedne nove samosvesti. Mrzim tu frazu, jer je danas svaka baraba počela da je koristi, ali moram reći, stvara se nešto urbano (a eno i Rambo viče: „urbano, urbano!“) u onom pozitivnom smislu te reči, i kosmopolitski, i evropski i kako god hoćete. Rađa se jedan novi brend Vojvodine, ne kao nekog prostora koji se prema bilo kome zatvara, ni prema Beogradu, ni prema bilo kome drugom, nego koji se, naprosto, otvara na sve strane i koji kaže: ok, mi smo tu i hoćemo da živimo svoj život lepše i produktivnije. I mislim da će te stvari dosta brzo da se razvijaju u Vojvodini i mnogi će se iznenaditi da pravi nosioci autonomije Vojvodine neće biti ligaši, ni nezavisni novinari, ni nevladine organizacije, ni ne znam ko… nego će glavni pokretači istinske autonomije Vojvodine dolaziti iz samog srca establišmenta.

Dragoljub Todorović: Meni se dopalo ovo poređenje sa Crnom Gorom i sa unutarstranačkim suprotnostima. Ja delim to mišljenje i smatram da će se to desiti. Htedoh da spomenem neke standarde koje je Teofil spominjao, neke više standarde koje će Vojvodina da ponudi. Sadašnja direktorka Kulturnog centra Francuske u Beogradu, bivša žena Danila Kiša, Paskal Delpeš rekla je: Francuska je dosadna! Tamo žive samo Francuzi. Dakle, i tu svoju raznolikost Vojvodina ima kao viši standard u odnosu na Beograd.
Samo sa dve-tri rečenice bih opisao nešto. Ja jako dobro poznajem Sandžak. 20 godina sam tamo advokat ili preko Fonda za humanitarno pravo ili preko nekih njihovih organizacija. Odlično poznajem i crnogorski i ovaj srbijanski deo Sandžaka. Njihovi funkcioneri, njihovi političari i lideri su se udomili u vladu u Beogradu, ušli su u te strukture. Ja njih znam od ranije, kada im je bilo suđeno, ja sam ih branio. Tada su mi govorili da je problem u Sandžaku taj i taj, to i to, a sada mi kažu, kada ih sretnem na ulici: odlično je, sada ćemo dobiti pare, asfaltiraćemo ulice… Potpuno su se utopili, tamo nema ni jedan lider, ni jedan političar, ni jedan predsednik opštine, niko nema kritički stav prema Beogradu. Međutim, narod nije takav. Tamo mora da dođe 2.000 policajaca da obezbeđuje utakmicu. Nije rešen taj problem i to, za razliku od Vojvodine, tamo može da pukne na jedan potpuno drugačiji način.
A o ovome što kaže Teofil, ja mislim da ćemo se svi iznenaditi ko će pokrenuti taj proces dalje autonomije Vojvodine.

Tomislav Žigmanov: Vidim da je slika iz Beograda vojvođanskih prilika izuzetno dobra. To nas hrabri, ali bojim se da nije realna. Samo da uporedim. U Vojvodini ni jedan sudac ni jednog lokalnog suda se ne imenuje u Novom Sadu, a Crna Gora je imala kompletnu infrastrukturu, i policijsku i sudsku i drugu. Znači, samo bih hteo da iskažem neku vrstu opreza i sumnje, da situacije nisu uporedive. Ali se slažem za to kada kada bi naprednjaci, pa čak i radikali, ušli u Banovinu! To je jedna velika zgrada sa ogromnim hodnicima kojima se ne vidi kraj, a svuda sa strane hodnika su kancelarije. Tu se može dobro naplatiti vaše političko zalaganje i vaš politički angažman, vas svih aktivista i kada bi oni (naprednjaci i radikali) došli na vlast, pretpostavljam da bi se i oni zalagali za decentralizaciju. Ali pitanje koje daje relativno crnu prognozu o svemu ovome je to, da je deficit Vojvodine, kada je u pitanju iole ozbiljnija artikulacija, veoma veliki. Kada to kažem mislim i na medije, i na kulturnu elitu, i na institucije, i na mlade oko Egzita, koji su u poslednje vreme u funkciji nekih političkih stvari i gube snagu autentičnosti. Ne bih tako optimistički i lako, kao što se eventualno može činiti iz Beograda, govorio o budućnosti Vojvodine.

Teofil Pančić: Prvo, ja ne gledam iz Beograda, ja gledam iz Zemuna!

Tomislav Žigmanov: To je za nas isto!

Teofil Pančić: E pa, ne treba da bude isto. A drugo, naučio sam da ne gledam ni iz Zemuna, ni iz Novog Sada, ni iz Subotice, već da gledam iz sopstvene pameti, jer je to jedina vizura iz koje se uopšte može gledati na stvari. A ovo što ti kažeš, Tomislave, ja doživljavam kao tipičnu vojvođansku malodušnost. Sa njom se ne ide daleko.

Pavel Domonji: Pa dobro. Imamo pravo da budemo malodušni. Ali ja sam želeo da iznesem svoju primedbu, baš ovako kako je Toma rekao. Dakle, ipak je Đukanović tamo imao nekakvu infrastrukturu koju mi u Vojvodini nemamo. Mi čak tražimo da imamo odeljenje policije ovde, ali ne ide ni to. Ali ima jedna druga stvar. Kada je reč o parama, niko nije gadljiv na pare, pa ni radikali. Dakle, u ono vreme kada su radikali imali dobre uspehe u Vojvodini i kada je Maja Gojković bila gradonačelnica Novog Sada, Skupština Vojvodine je radila na tome da se poveća budžet. Radikali su bili među prvima koji su glasali za to da se poveća budžet, jer su očekivali sredstva za javna preduzeća u kojima su sedeli radikali. Prema tome, novac može malo da ublaži neke stvari. I bolje da imamo političare koji su u tom pogledu skloni korupciji, nego da imamo neke ideološke fundamentaliste. To bi tek onda bilo loše.

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Janja Beč Neumann, sociološkinja i istraživačica ratnih zločina
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Jovan Komšić, politolog
Nenad Čanak, predsednik LSV

Centar za kulturu, Pančevo,
Ponedeljak, 26. oktobar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli. Dobro došli na tribinu „Čakjući statut“, drugu po redu tribinu koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. U Pančevu nam je partner u organizaciji ovdašnji ugledni NGO – Građanska akcija Pančevo. Za početak ćemo priupitati Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam, da nam kaže kakvo je njegovo mišljenje o ovoj beskrajnoj i beskrajno tragikomičnoj priči o potvrđivanju Statuta Vojvodine u republičkom parlamentu.

Aleksandar Popov: Kada je reč o statutu, od jedne faze ogorčenosti, koju sam imao kada je ova priča krenula ovako kako ide, prešao sam u jednu humorističku fazu. Prvo što mi padne na pamet kada se spomene statut jeste aforizam jednog našeg poznatog aforističara koji kaže: zašto Vojvodini ne daju suštinsku autonomiju, pa da kosovski Albanci vide šta su izgubili. Mislim da ovaj aforizam jako dobro odslikava celu ovu priču, jer se suštinska autonomija nudi onome koji nju neće, a ne onome ko je hoće i gde bi ona bila jako delotvorna i primenjiva.
Ova cela šarada ili shizofrenija, koja se odvija oko statuta, govori uopšte o stanju društvenih procesa u Srbiji. Ovde, zapravo, centralizam, od onih monarhističkih vremena, kada je bio prirodno stanje stvari, nikada nije ni izlazio iz Srbije. Mi smo imali samo taj presedan da su se desile dve pokrajine u Srbiji zahvaljujući ustavu iz 1974. godine, kada je Jugoslavija ipak bila daleko složenija zemlja. Međutim, interesantno je da kompletne društvene i političke elite ovde, ako ih uopšte u ozbiljnoj meri imamo, umesto da stvaraju ambijent za jednu modernu, proevropsku Srbiju (a na tim obećanjima su i pobedili 11. maja, i to velikom većinom glasovima građana iz Vojvodine), umesto da ispune svoja predizborna obećanja da će Srbiju uvesti u Evropu kao jednu modernu zemlju, što podrazumeva redovan proces demokratizacije uz decentralizaciju – stvaraju jednu potpuno drugačiju, skoro suprotnu atmosferu.
Ne čudi to što narodnjačko-naprednjačko-radikalski blok čuva državno jedinstvo na ovaj lažni način. Ali, čudi kada se ovakve stvari dešavaju u onom bloku kome smo dali glasove 11. maja, za proevropsku opciju.
Jednom su me novinari pitali šta stoji iza toga da ista politička garnitura koja je u Vojvodini izglasala statut, sada taj isti statut osporava na republičkom nivou. Rekao sam tada da generalno, kada je reč o decentralizaciji, otpori dolaze sa obe strane iz veoma banalnih razloga. Banalni razlozi su to što, kao prvo, ovaj narodnjačko – naprednjački – radikalski blok, prodajući „škart robu“, robu sa „lažnom etiketom“, ubira jeftine poene kod građana kao zaštitnik državnog jedinstva, a, kao drugo, vladajućoj garnituri je još uvek stalo da ne deli vlast, da ga ne spušta na niže nivoe, zato što još uvek nije završena tranziciona pljačka i podela tranzicionog plena. To je jedan od razloga zašto nam se sve ovo dešava oko statuta. Tako sam pokušao da odgovorim na ovo pitanje.
Kao direktor Centra za regionalizam, obilazio sam Srbiju uzduž i popreko sa nekoliko koncepata decentralizacije i razgovarali smo sa građanima. Konstatovali smo da mi stvarno imamo nekoliko velikih problema koje se tiču javnog mnjenja. Jedan problem je nasleđeno shvatanje da je jaka država ako je jaka centralna vlast. To nam je ostalo iz tih centralističkih vremena. Ali imamo i noviji fenomen koji je medijskog karaktera, a to je da je u vreme Miloševića svaki zahtev za decentralizaciju bio izjednačavan sa separatizmom. Ostalo je to da odjekuje u ušima ljudu i, umesto da se sada to pokuša prevazići, mi imamo sasvim drugačije ponašanje naših čelnih ljudi, koje ne ide u prilog tome da se to zaista prevaziđe, odnosno da napokon počne proces decentralizacije Srbije.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Komšiću, vas često zovem kada mi je potrebna analiza dnevno-političke situacije u Vojvodini i Srbiji. Boris Tadić i, uopšte, Demokratska stranka dva puta su dobili predsedničke izbore, prevashodno zahvaljujući glasovima iz Vojvodine. Kako vi ocenjujete to da uprkos tome Vojvodina, od upravo tog bloka stranaka okupljenih oko Demokratske stranke, koji je po mom mišljenju osnovna kočnica u usvajanju statuta, ne dobija „zasluženu nagradu“?

Jovan Komšić: Da sam na mestu Borisa Tadića, ne bi mi bilo baš jednostavno voditi državu, jer i da su kapaciteti svih lidera na prostorima bivše Jugoslavije mnogo gromadniji nego što objektivno jesu, oni bi vrlo teško mogli efektivno odrade tako velike poslove na ozdravljenju društva, privrede i svih segmenata društvene zajednice u smeru ciljeva koje demokratska tranzicija i povratak u slobodno, demokratsko društvo podrazumeva. Svakako, ne bih mogao jednostavno da rešavam ni pitanje Vojvodine u kontekstu cele Srbije, ali bih ga lakše rešavao da sam samo u tom identitetskom, identifikacijskom okviru Vojvodine kao političke zajednice. Dakle, Boris Tadić i njegova stranka, kao najodgovornija stranka za harmonizaciju takvih različitosti koje su u Srbiji ogromne, 1:15, naprosto mora da vodi računa o demokratiji kao tiraniji broja i o paradoksima demokratije, gde u jednom tranzicionom momentu racionalna ideja može da bude gubitnik u takmičenju sa ostrašćenim idejama koje su prividno vrlo razumljive i vrlo jednostavne. Dakle, on ima zadatak da obezbedi mobilizaciju svih resursa države, od vapijućeg nezadovoljstva ljudi na jugu Srbije i nemogućnošću da zadovolje elementarne pretpostavke, do, recimo, vojvođanskog nezadovoljstva.
U Vojvodini je sada, kao što vidim u podacima „Ekonomista“ za ovu godinu, prosečna mesečna plata ispod nivoa plata koje su isplaćene ljudima koji su zaposleni u centralnoj Srbiji. To je takođe razlog za uzbunu sa stanovišta interesa gradjana Srbije koji žive u Vojvodini. Da ne dužim, Srbija kao zemlja velikih ideoloških, kulturoloških i političkih rascepa, ne uspeva da nosi ideju politike koja bi mogla da ide logikom moćne podrške racionalnoj, dobroj ideji kao što je ideja autonomije Vojvodine.
Da sada ne dužim sa objašnjavanjem teške uloge i pozicije predsednika države, treba međutim reći da je on ima obavezu prema građanima Vojvodine i prema izbornim političkim obećanjima o „Vojvodini kao evropskoj regiji“, kao dinamičkog faktora koji približava Srbiju evropskim standardima ekonomije, života, tolerancije i svega drugoga. Realno, veći politički kapaciteti se nalaze u Vojvodini kao evropskoj regiji. U Vojvodini, kao regiji države Srbije, ali regiji koja može vrlo brzo da uđe u interakciju sa bliskim okruženjem u regionu. Okruženi smo u Vojvodini, kakvim takvim, ali pravno, ekonomski i kuturološki delotvornim državama, po standardima Evropske Unije. Ako bih kao političar tražio nekakvu moćnu polugu ubrzanja tih reformskih energija Srbije, naravno da bih je nalazio u okvirima Vojvodine. A ako bih želeo da ojačam te energije, onda ih moram priznati u identitetskom obliku, jer Vojvodina jeste područje koje, da ga nema, valjalo bi ga izmisliti. Ona je multikulturna regija koja pokazuje sposobnost demokratskog upravljanja etno-kulturnim razlikama. Vojvodina je to pokazivala decenijama i pokazati ignoranciju i nerazumevanje ili zapostavljanje tih energija naprosto ne ide u prilog poziciji evropskog lidera.
Ima kritičara ove moje teze koji kažu da ja preuzimam ulogu savetnika predsednika. To mi uopšte nije namera, jer on za to ima plaćene savetnike i plaćene funkcionere. Mene ne zanimaju savetnici predsednika. Mislim da loše rade svoj posao ako mu savetuju da ovako beskonačno produžava ovu priču sa statutom Autonomne pokrajine Vojvodine. Ona je krajnje neproduktivna i po aktere vlasti, a da ne kažem koliko po građane Vojvodine. Naprosto, želim da kažem da sam jako zainteresovan za prosperitet Vojvodine, jer moja deca će živeti u njoj, a tek onda za prosperitet Srbije, čiji je Vojvodina sastavni deo. U tom kontekstu, rezervoari modernizacije Srbije su ovde. Oni moraju biti politički institucionalno priznati i ako Srbija hoće da bude država na evropskom putu, ona mora priznati Vojvodinu, ne samo ove zakonom dozvoljene fasade od autonomnih nadležnosti Vojvodine, gde Ustav Republike Srbije ne daje veće mogućnosti. To je autonomija koju svaka većina u skupštini Republike Srbije sutra može da promeni. To je promenljiva većina, kao što mogu biti promenljive ćudi javnog mnjenja.
Evropski standardi govore o Ustavom zaštićenoj autonomiji kao meri dobrog upravljanja ekonomijom, kulturom, infrastrukturom i obrazovanjem, ekonomijom znanja. U tom kontekstu, ako se ne dozovu pameti vladajuće strukture i vladajuća politička klasa, i ne pokažu makar dobar deo odgovornosti prema svojim obećanjima, meni se čini da neće sebi napraviti neku veliku štetu nego da će nas zadržati još koju godinu ili koju deceniju više u ovom stagnantnom stanju i to neće biti na korist ni Vojvodini, ali ni onima koji vladaju Srbijom.

Dinko Gruhonjić: Hvala! Janjo, ti dosta često putuješ, pa se vratiš ovamo. Mi isto putujemo, ali ne toliko često kao ti, i verovatno je ta tvoja distanca i kritički pogled, bez obzira koliko voliš Vojvodinu, jasniji. Šta te sačeka svaki put kad se vratiš? Kakvi su tvoji osnovni utisci kad je Vojvodina u pitanju?

Janja Beč Neumann: Ja jesam Vojvođanka i po svom biološkom poreklu i po svom, kako bih rekla, iskustvu i odrastanju. Išla sam u gimnaziju u Pančevu, rodila sam se u Zemunu. Išla sam u gimnaziju koja je osnovana 1864. godine. Stvarno smatram da narodi koji imaju tako stare škole jesu sretni narodi, nezavisno o svim dobrim i lošim situacijama koje se dešavaju. Ja sam Vojvođanka po svom odgoju, po uzrastanju. Išla sam u zabavište u Pančevu. Jesam išla na fakultet u Beograd, ali sam, kao većina Pančevaca, trčala kući nazad u Pančevo posle nastave, tako da Beograd nisam ni upoznala. Ja ga ne poznajemm. Imala sam sreću da počnem da studiram u vreme kada su počeli ustavni amandmani 1968. godine i da živim u vreme kada je Vojvodina imala najveći prosperitet u 20. veku. To je bilo od 1968. do 1988. godine, tih 20 godina. Po završetku svojih studija nisam sedela nezaposlena i beskorisna nego sam odmah počela da radim u Petrohemiji u Pančevu, koja je imala svetske standarde, i tehničke i tehnološke.
Otišla sam 1991. godine, u decembru, kada sam ostala bez posla kao najmlađi savetnik ministra u vladi Ante Markovića. Dan posle njegove ostavke, svi ljudi koje je on doveo dobili su otkaze na stolu. Znači da su već bili pripremljeni ti otkazi. To je bilo 200 ljudi, koji su radili doktorate u inostranstvu, ja sam ga radila u Kembridžu, i koji su govorili bar dva strana jezika. Ja sam inženjer po prvom obrazovanju, ali po drugom sam sociolog.
Zašto sve ovo govorim? Znači, sa početkom rata ja sam jedna od oko 200.000 Vojvođana, a to je oko 10 posto populacije, koji su otišli. Vi svi imate u porodici, među prijateljima, među susedima, komšijama, svi imate nekoga ko je otišao. Pogotovo u ovim mlađim generacijama, generacijama naše dece i naših već unuka, koji misle o tome da treba da odu. Meni je svaki put kada se ovde vraća prvi utisak – neverovatne razmere razaranja i pljačke Vojvodine! Ja ne pratim društvene tokove kao što to prate npr. profesori univerziteta i ne znam kolika je prosečna plata, ali to su neke slike.
Bertold Breht je govorio: gledajte slike i vidite iza slika! Ako ja prošle nedelje odem na televiziju u Novi Sad i vidim da novinar, odličan novinar, ima „olimpija“ mašinu, to za mene nije slučajnost. Mene taj stepen razaranja, stepen raubovanja i stepen pljačke Vojvodine zastrašuje. On u meni proizvodi tugu i gorčinu i, sa mog stanovišta, osećaj nemoći pošto ne vidim političke snage u Vojvodini koje su u stanju da to promene zbog toga što naše građanstvo ne glasa za partije koje imaju reformski potencijal.
Ja sam uvek bila “štreber” u gimnaziji. I to valjda ostane, tako da sam se nekoliko dana pripremala za ovu tribinu. Neki dan me nazvao čovek koji se zove Pavel Bapka. On je vlasnik privatne galerije slika u Kovačici. Zvao me je da mi kaže da se vratio iz Njujorka i da je imao veliku, uspešnu izložbu slovačkih slikara i da su mu gosti bili – naređao je nekih 30 imena koja ja nisam mogla sve da zapamtim – ali npr. to su bili Kondoliza Rajs, Sarkozi, Gadafi i ne znam sve ko. Meni je to vidljiva slika da Vojvodina može, po najvišim svetskim standardima, u ovom slušaju u umetnosti, a i u drugim oblastima, pre svega u ekonomiji, nauci i umetnosti, da da ogroman potencijal.
Sa druge strane – je sam otišla odavde, živim u Nemačkoj, nemački sam državljanin, i mogu dosta odgovrno, prateći tamo štampu, da kažem da se Vojvodina prepoznaje u Evropskoj Uniji kao potencijal koji može brzo da usvoji standare EU. Može zbog svoje kompleksnosti, koja su se uz sva narušavanja ipak sačuvala.
Vojvodina je za mene kao kašmir. Vojovdina je kao kašmir zato što je dobro otkana, najfinije. Nije ono grubo, ono što grebe, ona vuna prosta i gruba. Vojvodina, po kriterijumima dugog trajanja, da posmatramo recimo 100 godina, ima jedan vrlo važan civilizacijski parametar. On je doživeo nekoliko udaraca, za vreme svake nove agrarne reforme; one su bile 1920. 1946. 1948. i ove sada najnovije, koja je u stvari regresija. 1921. godine, na prvom cenzusu, kada je formirana Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, ta država je imala 50, 5 posto nepismenih. Taj broj može, a i ne mora da znači nešto. Vama sad ništa, jer vi ste različitih profesija i zanimanja i znanja, pa možete reći: pa dobro 50 posto. Ali ako vam kažem da je to najveći procenat nepismenosti u Evropi tada, pored Portugalije i Rumunije, onda to nešto znači. Zatim, na sledećem cenzusu, to se malo smanjuje, ali 1931. godine samo Slovenija ima ispod 10 posto nepismenih i Vojvodina je sledeća sa 23 posto nepismenih. Svuda u svetu se nivo pismenosti uzima kao civilizacijski parametar i on je sačuvan nezavisno na sve udare koje je Vojvodina doživela.
Možda delujem haotično, ali pre nego što završim, dodala bih još nekoliko rečenica. 1989. godine, kada je rat već bio duboko pripremljen i ozbiljno pripremljen, ispod linije siromašva živelo je u Sloveniji 2,9 posto stanovnika i u Vojvodini 8,0 posto. To su bile jedine dve federalne jedinice koje su imale ispod 10 posto stanovništva koje je živelo ispod linije bede ili siromaštva. Svi su ostali imali daleko više. Bosna i Hercegovina, u kojoj je bio rat, imala je 30 posto stanovništva, Kosovo 82 posto. Srbija – 21 posto! Ako je Vojvodina pred rat, po podacima Svetke banke, imala 3.000 dolara po glavi stanovnika, a Srbija 1.800, razmislite ko je finansirao rat. Da bismo se mi ovde skupili, neko mora da plati ovu vodu, neko mora da plati ovu struju, neko mora da plati put ovih ljudi koji su došli. Ako su ovi podaci tačni, a jesu, onda je zastrašujuće odlivanje sredstava, odnosno plaćanje rata, išlo iz Vojvodine.
Da ne bude da nisam ništa rekla o statutu, sada ću. Ja ne mogu jako dobro da pratim dešavanja oko statuta, ali sam u „Danasu“ pročitala takst pre nekih nedelju dana, gde se navodi 12 tačaka oko kojih statut nije usaglašen. Pošto ja to ipak gledam sa distance, a sa korenima odavde, ja sam odmah videla da su svih tih 12 tačaka u stvari pitanje – novca. Porez na ovo, porez na ono…Ako sada držim ovde neko predavanje i dobijem za to neke pare, taj porez ide u Beograd. Ne ide u Pančevo ili u Novi Sad. To je stvarno pitanje praćenja tokova novca. Sa nekim sam svojim prijateljima i sa svojom sestrom pričala o tome. To je praćenje tokova novca.
Na kraju, ja bih Vojvodinu na neki način uporedila sa Istrom i onda ću završiti. Bila sam nedavno u Istri i bio je tamo jedan novinar iz Holandije, koji je radio sa mnom intervju. Pitao me kako mi Vojvodjani stojimo sa tom autonomijom, kako ćemo mi to rešiti i kada ćemo, hoćemo li uopšte… Bilo je to malo novinarski površno, ali je bio super obavešten, čak bolje nego ja u dnevnim stvarima. Još nisam stigla ni da mu odgovorim, a on je rekao: ma, neće vas pustiti! Ko bi zlatnu koku pustio. Isto je rekao za Istru u odnosu na Zagreb. Što bi rekao Nenad Čanak: čiji su naši novci, tačku na pljački itd, te kratke rečenice koje potpuno sublimišu suštinu svih procesa koji su se ovde dešavali, a to je raubovanje i pljačka Vojvodine. Zašto? Čuvena rešenica od posle Drugog svetskog rata u vreme otkupa, kada su rekli seljacima u Vojvodini: uzimamo od vas jer vi imate. E, pa mi više nemamo!

Dinko Gruhonjić: Nenade, pretpostavljam da će biti ovakvih pitanja iz publike, ali ja ću zloupotrebiti ovo mesto moderatora, pa ću ga prvi postaviti. Unazad godinu li više dana od kako je formirana nova vlast, od kako su prošli izbori, nešto ste mi suviše ćutljivi. I vi i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Da li se slažete sa tim i ako se slažete, šta je uzrok veše ćutljivosti? I kako je uopšte biti u toj poziciji? Koliko sam vas ja shvatio, vi tvrdite da, ukoliko uskratite podršku ovoj vladi, mogu doći neki još gori? Nismo baš navikli na takav pristup!

Nenad Čanak: Da sam baš mnogo ćutljiv, nisam siguran, al dobro. To da vi ne možete da čujete šta ja govorim, to je verovatnije. Čim je ova vlada formirana, odmah sam rekao da smo jednostavno došli u situaciju da biramo. Podsećam vas da smo prethodno imali Vladu sa velikanima naše političke scene, kao što je Koštunica dr. Vojislav, Ilić mr. Velimir i ostali, koji su se vrlo uspešno odali pljački, otimačini i svemu što su radili. Da li glasati za vladu u kojoj je Ivica Dačić ili pustiti, neglasanjem za tu vladu, da se formira vlada u kojoj su Koštunica dr. Vojislav, Ilić mr Velimir, Nikolić Tomislav, Vučić Aleksandar i – Ivica Dačić! Kada je već takav izbor, mi smo glasali za ovu prvu.
Naravno, pokušao sam da objasnim, takav kakav sam, da ako sam već morao da pojedem, da izvinete, govno, onda me nemojte terati da hvalim kuvara. To baš nije moj izbor za večeru, ali to je bilo na stolu. Šta sad da radim… tako je bilo. To je oko vlade…
A oko statuta je situacija, naravno, daleko gluplja. Svi ste pretpostavljam bar jednom u životu gledali mađioničara kako mu nestane novčić iz ruke. A jeste li primetili zakonomernost mađioničarskog rada? Uvek više mašu rukom u kojoj nema novčića. Tako je isto i ovde. Od sve priče o državnosti, o secesiji, o ovom i onom, u stvari je stalno priča o parama. To se samo odvodi na neke druge nivoe razmišljanja. Šta je to nego država ako Vojvodina ima svoju policiju! Ja na to kažem, dobro… Imate li vi u Pančevu pauka? To je onaj mehanizam za uklanjanje pogrešno parkiranih vozila. Uz pauka uvek ide uniformisano lice da napiše kaznu, jel tako? Ko odlučuje gde će se smeti parkirati u Pančevu? Pa, gradska vlast. Dakle, gradska vlast u Pančevu svojom odlukom aktivira državni sistem represije. Autonomna pokrajina Vojvodina nijednom svojom odlikom ne može da aktivira državni sistem represije, tj. policiju. Nikada Vojvodina nije, u proteklih 21 godinu, aktivirala državni sistem represije. Ni jednom! Što jasno govori o tome da postoji razlog zašto se to ne radi.
Kada čujem ove patriote kada pričaju kako je Vojvodina Srbija, a oni to taku ubeđeno pričaju i prosto bi izginuli za tu ideju da je Vojvodina Srbija, ja kažem: važi. Hajde da se potpuno složim sa tim, jer nemam šta da se ne slažem. Ali ako je Vojvodina Srbija, a pitanje Vojvodine je, dakle, pitanje Srbije, onda pošto je prekršen Ustav na Vojvodini, pa godinu dana nije donet statut, iako je po zakonu o sprovođenju Ustava morao biti donet do 31. decembra 2008. godine, to je onda odnos Srbije prema samoj sebi. Dakle, Srbija ne poštuje svoj Ustav.
Autonomna pokrajina i Vojvodina se spominju na dva mesta u Ustavu. Jedno je da budžet Vojvodine ne može biti manji od 7 posto od budžeta Srbije, što su naravno naivni Vojvođani shvatiti da će se iz budžeta Srbije, kada se formira, sedam posto ubaciti u Vojvodinu. Ali ne. To je samo broj koliko para treba da bude, a ako ih mi sami zaradimo onda se ništa ne prebacuje iz Srbije. Ali se zato kontoliše skoro polovina novca, jer tri sedmine ide u kapitalne investicije, koje se opet odobravaju u Beogradu. Ostalo su mahom transferna sredstva, plate lekara, učitelja itd, koja stoje u budžetu Vojvodine samo jedan dan. Po zakonu ne smeju da stoje ni minutu duže. Sve to znači da, ako je to budžet, onda je svaka šalterska službenica – predsednik vlade!
Drugo mesto gde se spominje Vojvodina jeste pravo autonomne pokrajine da ima svoju zastavu i svoj grb. Zastava Autonomne pokrajine Vojvodine definisana je 2004. godine. Po Ustavu piše, citiram, AP ima pravo na svoje simbole. Upotreba simbola, zastave i grba, reguliše se pokrajinskom odlukom. Dakle, to piše u Ustavu. Pokrajinska odluka glasi: zastava autonomne pokrajine Vojvodine je u bojama srpske nacionalne zastave, dakle crveno, plavo, belo, sa nešto izmenjenom širinom polja i tri žute zvezde na sredini, koje simbilošu tri istorijske regije Srem, Banat i Bačku. Ona ističe na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine sa desne strane od zastave Republike Srbije u slučajevima kada se ističe zastava Republike Srbije.
Mi smo 23. oktobra, znači, pre tri dana imali u Novom Sadu Dan oslobođenja od fašizma 1944. godine. Sve bandere u Novom Sadu su iskićene zastavama Republike Srbije i grada Novog Sada. Ni na jednoj se ne nalazi zastava Autonomne pokrajine Vojvodine, iako je to ustavna kategorija! Onda, kada je to Aleksandar Jovanović, predsednik Skupštine grada Novog Sada, postavio kao pitanje, najedanput su graknuli i Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije da je zastava znak državnosti i da tu nema šta da se razgovara. A niko ne pita, ako je sve to tako kao što govore, zašto su pre manje od tri godine digli ruke za taj Ustav u kome to piše. Pa nisam ja glasao za taj ustav. Ja sam, sa drugim ljudima, bio ispred vrata Skupštine među demonstrantima protiv tog Ustava. Nisu građani Vojvodine to izglasali. U Vojvodini taj ustav nije prošao. Ali u ukupnosti Srbije, kao, jeste. Mada nije ni tu.
I onda smo došli u situaciju da, em nismo za to glasali, em oni ne poštuju ni ono što su sami doneli, em je Ivica Dačić ministar policije. A Ivica Dačić je, uzgred budi rečeno, kažu veoma talentovan ministar policije. Međutim, imam jedno malo pitanje! To je kao kada biste rekli za nekoga da je lopov, a drugi kaže: pa jeste, ali vrlo lepo kuva. Pa čekaj, čoveče! Ne pričamo o kuvanju, pričamo o lopovluku! Nije meni bitno da li je on talentovan ministar policije, nego da li je platio za ono što se događalo devedesetih. Ima jedna vojvođanska izreka: samo govno i šteta nemaju gazdu! A štete je bar bilo u proteklih 20 godina. Pa ko će to da plati? Pa ne može da se ide bez „reseta“. Ne može da bude: znate, ja više nisam lopov! Pa zašto nisi? Zato što danas nisam ništa ukrao. Pa čekaj, čoveče, razumem te, ali razumi i ti mene – plati ono što si pokrao do sada, pa onda pričamo dalje. Ne možeš ti sada reći: „Od danas nisam! Nemojmo se vraćati u prošlost, idemo u budućnost!“. Jeste, idemo u budućnost, ali mora da se raspravi sa prošlošću.
I upravo je u svemu tome i ova priča o statutu. Sve je to mahanje rukom u kojoj nema para. U tom statutu nema ni sudske, ni zakonodavne, ni izvršne vlasti, ni prava na vlasništvo, ni prava na izvorne prihode. Ničega od toga nema. Pa gde je onda spor oko statuta? Nema spora…
Znate li priču o caru, dva lopova i konju. To je fantastična priča. Uhvate dva lopova, izvedu ih pred cara i car kaže da se pogube! Kaze mu jedan od lopova, nemojte visočanstvo, evo ja ću vam za godinu dana naučiti konja da govori. Car se misli: i tako će lopovi biti u zatvoru, pa i ako se to ne desi, smaknuće ih za godinu dana. Pristane on: „Ako konja naučite da govori, poštedeću vas!“ Kada su se vratili u zatvor, pita ovaj drugi lopov: jel ti stvarno znaš da učiš konje da pričaju? Kaže ovaj, ne umem. Pa što si rekao to? Pa, kaže, dobili smo godinu dana, a za godinu dana možda umrem ja, možda umre car, a možda i konj progovori. Upravo na taj način funkcioniše politička scena u Srbiji. Dajte vi nama godinu dana, pa ćemo videti. Kroz tih godinu dana ćemo uzeti još godinu dana. Mi smo u Vojvodini navikli da razmišljamo dugoročno, jer dobar domaćin misli deset godina unapred, pa onda i mi mislimo deset godina unapred. A u stvari, sve je to na po godinu-dve, od mandata do mandata i dođeš dotle da prođe život u tim krpežima od po godinu-dve. Neko je preživeo ovih godinu dana kako statut nije usvojen. E sad… Ili je car umro ili je konj progovorio.

Dinko Gruhonjić: Ne znam koga ćemo u ovoj priči nazvati konjem… Da ga častimo… Mi smo, pre ove tribine u Pančevu, imali tribinu u Sremskoj Mitrovici. Posle Pančeva ići ćemo u Kulu, pa u Novi Sad. Ono što je meni upalo u oči kada smo imali tribinu u Mitrovici jeste to da je među prisutnim bilo jedno petnaestak predstavnika nevladinih organizacija tipa Obraza i Nacionalnog stroja, koji nas nisu tukli, nego su samo sedeli i postavljali „zanimljiva“ pitanja. No, bilo je i jedno tridesetak, kako se to nekada zvalo, autonomaša. Za ove iz „Obraza“ i „Nacionalnog stroja“ mi je jasno, od prilike, u kom smeru razmišljaju, ali mi je bila vrlo interesantna reakcija tih, sad ih već mogu nazvati bivših autonomaša. Oni su sad već vrlo nestrpljivi i vrlo ozlojeđeni, i autonomija im više nije dovoljna. Pre nego što publici damo priliku da postavlja pitanja, ja bih želeo da vam svima postavim jedno isto pitanje. Šta očekujete? Očigledno je da smo suočeni sa neverovatnim ponižavanjem, koje i ja lično i veliki broj mojih prijatelja sve teže podnosi. Ja sam Bosanac, a je naš prag tolerancije je malo niži nego kod vas Vojvodjana. Ali eto, ja sam već 20 godina Vojvođanin, a taj bosanski element je, nemojmo zaboraviti, vrlo prisutan u Vojvodini i nije baš tolerantan. I vrlo je zanimljivo što od ljudi koji su do juče bili radikali čujem da im je „dosta Beograda“. Beograda kao metafore. Te političke, intelektualne, književne i kojekakve kvazielite iz “kruga dvojke“, koja nas sve redom na manje ili više krvavi ili pljačkaški način zamajava već više od dvadeset godina. Da li je moguć i takav apsurd, što mene lično ne bi čudilo, da se Beograd na kraju posvađa na krv i nož sa Novim Sadom i da ova priča dobije jedan potpuno drugačiji tok nego što je do sad bio slučaj?

Aleksandar Popov: Ne mislim da je takav rasplet moguć zbog niza okolnosti unutar te garniture koja je usporila i sam statut. Jednostavno, mislim da će se naći neko kompromisno rešenje, gde će se izvršiti tehničke i jezičke korekcije statuta. Videćemo šta će to značiti. Ispašće da i Bojan Pajtić nije poklekao, a istovremeno, da je šef države ispao zaštitnik državnog jedinstva. Po njegovom mišljenju, ili po mišljenju njegovih loših savetnika o kojima je govorio moj kolega Komšić, Tadić se utemeljio u nasleđenom javnom mnjenju koje strahuje od vojvodjanskog separatizma. Jednom prilikom su me novinari pitali da li je moguće da se Vojvodina otcepi. Ja sam na to odgovorio da su u Vojvodini dve trećine ljudi – Srbi i, ako je to tačno da Vojvodina hoće da se otcepi, onda je Srbija u velikom problemu.
Slažem se sa gospodinom Čankom, da je zapravo cela ova priča oko statuta – bacanje prašine u oči da se ne bi slučajno neko drznuo da počne da traži drastičnije promene u Ustavu, pa da se onda zatraži i ono što je predsednik Tadić i njegov ekspertski tim u konceptu iz 2005. godine ponudio Vojvodini. A to je zakonodavna vlast, što jeste državni prerogativ. Iste godine smo imali i koncept vlade Srbije (čitaj: Koštunice) u kojem se pokrajinama nudi i zakonodavna delatnost. A sada se na reči iz statuta da Vojvodina može da ima predstavnišvo u Briselu, što može da ima svaka jača firma ili svaki grad, govori da je to obeležje državnosti.
Dakle, to je bacanje prašine u oči javnosti da se ne bi Vojvođani drznuli da traže daleko više, tj. ono što bi zapravo pripadalo pokrajini, a to je ovo što je već nuđeno u tom konceptu koji je jako brzo zaboravljen. I sada kad slušamo tog istog čoveka, čiji je ekspertski tim ponudio takva rešenja, kao da su u pitanju dve potpuno različite ličnosti. On priča o nekim brzim vozovima koji putuju 500 kilometara na sat i onda se razdaljina između Novog Sad i Beograda savlada za svega sedam minuta. I ne možemo na svakih sedam minuta, po jednoj od njegovih poslednjih izjava, da imamo drugačiji sistem. Koliko znam, kada se putuje od Novog Sada do Beograda sadašnjim našim vozovima, to traje sat i po do dva sata, ali ljudi to izbegavaju jer postoji mogućnost da se zaglave negde između Stare Pazove i Beograda i da malo više sačekaju, recimo tri-četiri sata.

Janja Beč Neumann: Neću da odgovorim direktno na Dinkovo pitanje, već indirektno. “Neka se zapita naša omladina šta to znači Srpska Vojvodina. Da li to znači da Banat, Bačka i Srem ostanu bez Nemaca, Mađara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna. Nevaljalci su oni koji Vojvodinu krste srpskom, a rade na tome da ona bude izgubljena. Velika naša dužnost jeste da Vojvodina postane neslovenima ugodniji i miliji dom nego što je pre rata bila nemađarima. Ne, gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života!” Ovo je pisao Vasa Stajić u Srpskom glasniku 1920. godine. Znači, „ne gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života“.
Polovinom 1919. godine list „Pančevac“ upozorava da se sa Vojvodinom ne postupa kako su to Vojvođani posle oslobođanja očekivali. Piše Dušan Popov, 1919. godine: “Čak i radikalska ’Zastava’ piše u to vreme tekst koji se zove ’Plači, Vojvodino’. Tekst pun gorčine i razočarenja u one iz Beograda, koji ne mare za Vojvodinom i ne poznaju je, a uspešno je pljačkaju”.
„Vojvodina Vojvođanima“ nije nova kovanica. To je somborska rezolucija i deklaracija iz jula 1932. goodine, koja sublimira bogato i gorko iskustvo političkog života i ekonomskog propadanja Vojvodine. „Upravljaju nama, a često protiv nas“, pisao je Žarko Jakšić, autonomista iz Bečkereka. „Vršljaju po Vojovodini na visokim poližajima ljudi koji je ne poznaju, koji je ne vole, koji je ne razumeju i koji je čak nikada nisu ni videli.“
Pošto je u to doba Komunistička partija imala značajno uporište u Vojvodini, ja ću još reći šta je pisao Trajko Stamenković, sekretar Pokrajinskog komiteta Vojvodine: „Postavljanje vojvođanskog pitanja nema nacionalno obeležje, već je to pitanje jedne ugnjetene pokrajine“. On odobrava političku maksimu „Vojvodina Vojvođanima“, jer njoj treba dati samoupravu i više je ne pljačkati. Mislim da se ovde radi o procesu dugog trajanja. Ovo su sve tekstovi 1919. i 1920. godine, pa do Somborske deklaracije 1932. godine. To je nešto što jako dugo traje, znači da jeste nešto jako duboko. U kom će pravcu ići dalje, ja to ne znam. Mislim da je autonomizam – meni se baš sviđa ta reč -svojinski, i zato je jači, zato je nestrpljiviji i možda, recimo, opasniji.
Ne znam da li Vojvodina treba da čeka i koliko treba da čeka. To moja pamet ne može da dosegne. Da li treba da čeka, kao što je Vasa Stajić pisao 1920. godine, da se Beograd evropeizuje ili da se pokuša neki drugi put. U svakom slučaju se radi o jednom zaostajanju i to vrlo ozbiljnom. To je jasno i o tome treba razgovarati i ne gurati to pod tepih. Za rat, u smislu nekog ekstremnog oblika konflikta, mislim da ima volje kod onih koji bi sve silom rešavali, ali nema para… i to je naša sreća u Vojvodini. Sreća za nas koji smo protiv takvih ekstremnih oblika nasilja.

Jovan Komšić: Ima jedan gospodin, predsednik beogradskog ogranka Pokreta, neću namerno da kažem kog, da ga ne bih priznavao, jer je u jednom vrlo negativnom kontekstu. Taj Pokret ne zaslužuje civilazacijsko priznanje, ali taj pokret je vrlo uticajan i u njegovom upravnom odboru sede akademici, književnici, duhovnici, pravosveštenstvo. Ovaj je pokret na svom sajtu i u novinama, analizirajući zahteve za autonomojom, ponudio recept. Kaže da Englezi to rade efikasno: identifikuju problem i likvidiraju. Hirurzi takođe, suočeni sa gangrenom, seku bolesno tkivo. To je tom Pokretu recept za borbu protiv autonomaštva i nekih ljudi koji sede i za ovim stolom.
Nisam pročitao u javnosti da je bilo ko od članova upravnog odbora tog pokreta javno reagovao protiv ovog varavrskog, anticivilizacijskog, huliganskog čina. Teza je sa kompletnim fotografijama i spiskom neprijatelja, koji se na kraju završava sa vrlo problematičnim dovođenjem u kontekst i predsednika države. Nije predsednik države pridodat tom spisku, ali je rečeno da i on nosi odgovornost i njemu se obraća da povede računa o tome kome daje podršku.
Zašto pominjem ovo kao model? Ovaj model je već viđen model proteklih vekova u tom grču prelaska plemenske, urođeničke zajednice ka jednoj modernoj pravnoj državi u kojoj su svi građani jednaki i rađaju se jednaki bez obzira na veru, pol, naciju, zavičaj, poreklo. Uzgred budi rečeno, moji studenti ne znaju kada je ta vrednosna, pravna, civilizacijska mera stvari proglašena u Evropi kao dominantnom merom našeg morala i našeg ponašanja. Ne uče ili slabo pamte tu lekciju o Francuskoj revoluciji 1789. godine.
Dakle, ako u sferi moralnosti i u sferi senzibilnosti političke kulture vidimo da nam nasilje i dalje jeste mera politike, da nam nasilnici jesu nametnuta mera identiteta, da li onda uzvratiti istom merom? Da li Vojvodina uzvraća istom merom? Ne, i ne treba. I zašto ne očekujem da će Vojvodina vraćati tom istom merom ovakvim matricama nasilja i pretpolitike? Upravo zato što je to pretpolitika. To nije rat kao produženje politike drugim sredstvima. Ne! To je antipolitika. Naprosto, Vojvodina je isplela to građansko, civilizacijsko klupko i o tome smo do sada pričali, i ona uzvraća na ove pretpolitičke, necivilizovane, varvarske ideje. To je u moralnom stepenu niže od onih kanibalskih, ljudožderskih plemena. Ti ljudi bar nemaju alternativu. A ovde postoji ista vrednosna matrica kojoj je ovo društvo, tragajući za alternativom, ne pokazuje dovoljno snage da se odupre.
Kako Vojvodina treba da se nosi sa ovim problemima? Kao i do sada. Srpski i ostali domaćini, a tu mi je priču pričao prijatelj, pa znam da je reč o srpskom domaćinu, njegovom pradedi: kad ide da plaća porez, obuče najbolje odelo i plaća porez ponosan što je uspeo da za svoju familiju i imanje zadrži deo novca i da državi plati njen deo. Bogu božije, caru carevo, a onda i nama šta ostane.
Demokratija u Vojvodini se, iako smo 50 godina živeli u jednom sistemu upravljanja koji nije dozvoljavao takmičenje političkih partija kao mere demokratskog političkog sistema, implementirala na najplemenitiji mogući način u onim velikim izazovima rata, progonstava i svemu drugom. Našla je snage da sačuva dobra sećanja, da sačuva tu pređu zajedništva bez obzira na veru, pol, naciju i sve ostalo. A Vojvođani su u izbornim kutijama kazali vlasti šta su imali da kažu. Tačku na pljačku, još 96. godine! Setite se. Nisu imali dovoljno kandidata na svim zbornim mestima na lokalnim izborima u Vojvodini da pokriju kompletnu infrastrukturu. Da bi dobili podršku, bilo je potrebno da prođe šest godina da se vidi da taj „švedski standard“, koji je „veliki vođa“, uz podršku velikog „oca nacije“, ponudio devedesete godine. Šest godina je prošlo.
Evropski kontekst je mnogo jači i snažniji od tog nasilnog poriva ovih koji bi da seku gangrenu i ovih koji bi da zabrane meni da mislim i da imam sopstveno uverenje i da živim. Moraćemo se civilizovati koliko god to nekima ne prijalo. Ali će morati da se ponašaju i da čine dobro i kad bi želeli da nekoga ubiju, jer za to nemaju interesa. Imaće više interesa da se ponašaju civilizovano. Taj evropski kontekst će i Srbiju modernizovati sa odgovarajućim standardima uz, naravno, našu asistenciju. E, tu nastupa Vojvodina, vojvođanski birači i vojvođanski glasovi principom demokratske opcije i onog racionalnog političkog plana koji će našoj deci dati šansu da konkurišu na tržištu od 500 miliona ljudi i da idu da se zaposle u Švedsku ili u Portugaliju.
Ne prognoziram, i nije mera sreće država koja je nastala na transakcijama zločina. Pogledajte ove jadne etničke Albance kako se dave u Tisi, a imaju svoju političko-državnu tvorevinu priznatu od strane 60 država sveta. Pa zašto beže iz političko-državne tvorevine osim ako im ona ne daje uslove da žive po meri elementarnih ljudskih principa i potreba. Dakle, ne treba Vojvodini takva vrsta države koja će biti rezultat nereda, gomile suzavca, bombi, pretnji, mržnje i netolerancije. Vojvodina će naći snage da u ovom evropskom kontekstu pokaže svoje umeće, i to više i od jednog Velsa u kome su Velšani obnovili svoju državnu tradiciju, i od jedne Škotske u kojoj etnička škotska energija puni odaje autonomije, i od jedne Katalonije, i od jedne Baskije, i mislim da u tom kontekstu mora biti na delu i aktivan odnos prema autonomiji… Kao što je Vasa Stajić rekao: ako nismo borbeniji i ako se ne vaspitamo za veću borbenost oko autonomije, onda nema autonomije i onda nismo za političku utakmicu. Naprosto, onda izgleda da su neki drugi bolje organizovani i bolje pripremljeni.

Nenad Čanak: Ja bih kazao samo jednu sitnicu koja mi leži na srcu, pa da iskoristim priliku. Ja bih strašno voleo da sam separatista. To mi je jedna, onako, od većih želja u životu. Da budem separatista. Znate li zašto? Da sam separatista, onda bi sve bilo jednostavno. Postoji kompletan recept: koliko jaja, koliko brašna… recept kako se to radi. Separatisti nikada ne pričaju o tome kako će u njihovoj nezavisnoj državi izgledati poreski sistem. Ali uvek pričaju o tome koga se treba osloboditi, da bi, otprilike, došlo carstvo nebesko i da bismo mi neverovatno dobro živeli.
Slovački nacionalisti imaju najbolji nacionalistički slogan koji sam ikada čuo: „Ista krv, ista sudbina“. Sad zamislite kako bih lako mogao da kažem: „Ista ravnica, ista subina“. Tog momenta imamo jedan zdrav fašistički pokret, koji apsolutno locira sve ispod Dunava i Save kao nešto na šta treba staviti rampu na Dunavu, da napravimo jedan zid i više da sa njima nikada nemamo ništa i da se okrenemo prirodnom okruženju Srednje Evrope. To bi bilo najlakše. Najlakše bi onda bilo i juriti „veštice“ u svojim redovima. Ko nije za nas, taj je sigurno protiv, naći saveznike za to, itd.
Najteže je uraditi ovo što pokušavamo da uradimo, a to je da Vojvodina modernizuje celu Srbiju modernijim načinom unutrašnjeg uređenja. I naravno, kome ide u prilog da se stvari ne promene? Pa onima koji od toga dobro i lepo žive. Kada slušam ljude kako pričaju o tome kako je Vojvodina ugnjetena, mogu reći da je sve to tačno i još mnogo gore. A promene ne dolaze kad ih neko uoči, kada smo svesni da bi se trebale desiti ili kad ih neko izmašta. Promene dolaze onda kada se iznude. Mi ćemo u Vojvodini sasvim sigurno imati sve jaču i jaču energiju za decentralizaciju. Ali nemojte zaboraviti, nije Vojvodina jedina. Vi imate sve jaču i jaču energiju za decentralizaciju i u Nišu i u Leskovcu. Ovo nisam slučajno rekao, bio sam tamo, video sam, pričao sa ljudima. I njima je beogradizacije dosta. Oni nama zavide. Ja ih pitam, kao mogu da zavide nekom ko nema ništa, a oni kažu da mi ne znamo šta to znači nemati ništa. Mi zbog autonomije makar od privatizacije dobijemo tih 5 posto, a oni ni to ne dobijaju. Oni su ustavno neravnopravni prema nama. Kada sam razmislio, shvatio sam da tu stvarno postoji nešto što mi nismo uočili.
Bilo bi sjajno i jednostavno biti separatista. Kada bismo u Vojvodini imali vojvođansku naciju koja bi imala barem svoj jezik ili svoju veru ili nešto tako. Mi nemamo ništa od toga. Nas okuplja zajednički interes stabilnog i solidnog života. I tu i jeste cela priča. Upravo ta konfrontacija Novi Sad-Beograd. Nemojte da zaboravite da ni mi svi ne živimo loše. U Beograd se sliva devet desetina novca ove zemlje, a od ovih preostalih deset posto, još uvek po neko u Vojvodini može da živi dobro. I taj „poneko“, kao plaćeni čuvar zatvora koji se zove Vojvodina, sedi ovde i njemu je dobro. Profesionalni centralista. Mi upravo sa tim stalno bijemo bitku. Kako da se objasnimo oko toga da se velike reči ne jedu, ne piju i u njima se ne stanije. Puno puta samo govorio devedesetih godina, kada su bile te razne nacionalističke histerije po televiziji o Srbima kao najboljima, da ću ja sutra prvi da počnem da mašem na sav glas svojim nacionalnim identitetom ako to znači da možeš da dodješ u samouslugu, uzmeš korpu, na kasi kažeš: „Ja sam Srbin“. Kasir kaže – bravo, ne treba ništa da platite, u redu je, izvolite… Da li je to bilo nekad? Naravno da nije, niti će ikada biti. To je samo način da se naivni uvlače u jedan širi projekat, a to je, što bi jedan moj drugar iz Hrvatske rekao još za vreme rata, domoljublje i rodoljublje. To su dve reči, na hrvatskom i na srpskom, a znače isto: „fukara ukrade pare!“
To je cela priča i upravo zbog toga sve ovo o čemu mi danas pričamo jeste priča o tome da Srbija ne može da se suoči sa svojom stvarnošću. Ima jedna stvar koju ja ponavljam stalno, a verovatno je niste nigde čuli zato što niko ne sme da je kaže naglas. Od kada je Kosovo u Srbiji? Od Balkanskih ratova, 1912. godine. Od kada je Vojvodina u Srbiji? Od 2006. godine! Zato što je pre toga bila u Jugoslaviji. I sada kada ti to kažeš, najedanput je to jako strašno, jer oni žele da stvore jedno lažno istorijsko pravo na Vojvodinu putem koga će se ostvarivati dalji centralistički diktat nad Vojvodinom.
Prodat je „Naftagas“, namerno kažem „Naftagas“ i znam zašto to govorim. Jer, ako su samo dva od 14 preduzeća NIS-a sa teritorije Srbije, i to „Jugopetrol Beograd“, koji je trgovinska firma i „Fabrika maziva Kruševac“, onda je to „Naftagas“ a ne NIS! Vojvođanski „Naftagas“. Vojvodina je imala tri stuba ekonomije. To su bile banke, Naftagas i vode. To su tri glavna stuba vojvođanske ekonomije. Od toga smo došli u poziciju da se „Naftagas“ proda, svoje banke ne smemo ni da imamo, a pre nekoliko dana je poslednje sedište banke otišlo iz Vojvodine u Beograd.
U Vojvodini su ostale „Vojvodinavode“, koje su posle višedecenijskog uništavanja, da budem precizan – 12 godina uništavanja, vraćene bez novca Vojvodina vodama da bi se mi sada time bavili. Pa je prvo što smo imali bila poplava koja je uništila niz sela.
Sve ovo govorim iz jednog jednostavnog razloga. Mene interesuje da li mi stvarno idemo ka Evropi ili je to neka šala. Ja ne mogu da razumem, sad posle ove posete gospodina Medvedeva, kakva je to Evropa i gde je ona kada mi u nju idemo preko Azije. Ja to ne mogu da razumem. Od kada se na zapad ide preko istoka, ako se ne bira najduži mogući put. Ali to niko neće da postavi kao pitanje. Jer sve vreme, sve ovo što mi govorimo su u stvari lažne dileme. Lažne priče.
Pitanje može da glasi: kakva je to zemlja i o čemu se ovde radi kada se izborni sistem toliko zaoštrava da u Srbiji devet godina nakon navodnih demokratskih promena imamo daleko grublji izborni sistem prema običnim građanima nego što smo imali devedesetih. Jer vi danas kao obiđan građanin, a ne član partije, ne možete da se uključite u politički život. Nego ćete prvo ući u partiju, prihvatiti njenu partijsku dominaciju kao terora većine i onda tek možda biti na listi da bi vam možda jednog dana bio dat mandat u nekoj skupštini, koji vam može biti uzet sutra ako ne budete glasali kao jedan. Kakva je to demokratija u kojoj sve manje i manje građana može da učestvuje u izbornom sistemu? A istovremeno dok se to događa, sve je veći i veći cenzus, tako da je danas sve teže ljudima koji drugačije misle da uđu u skupštinu Srbije nego što je to bilo za vreme Miloševića, protiv koga smo se borili zbog nedemokratičnosti.
Sad ja vas pitam, gde smo mi to pogrešili? Ovaj statut o kome govorimo večeras, daleko je manje nego što je trebalo da donese Omnibus zakon. A Omnibus zakon iz 2001. godine je trebao da donese samo to da se ono što su SPS-ovci protivzakonito i protivustavno oduzeli Vojvodini, vrati tj. uskladi sa Miloševićevim ustavom iz 1990. godine, koji je uzeo Vojvodini autonomiju. Dakle, nama je trebalo da bude pobeda posle 5. oktobra da omnibusom vratimo ono što je Milošević ponudio Vojvodini 90. godine. A onda je došla 2006. kada je i to smanjeno, pa je i ovaj statut, unutar mogućnosti, još smanjen. Trend je da se iz svakog poteza ide na manje i manje. Zašto mi uopšte treba da razgovaramo o statutu, kada je Vojvodina imala Ustav! Ustav! Onda meni počnu da govore kako ja hoću državu. Ne, neka se ne zove ustav, neka se zove statut, neka se zove kako hoćete, ali da se donosi i menja po ustavnoj proceduri. Što znači da onda imamo neku sigurnost.
Ovako, sve to čime se mi godinu dana nešto kao bavimo, može da bude izbrisano gumicom na jednom zasedanju skupstine Srbije sa prostom većinom. Znači 126 poslanika digne ruku i sva ova naša priča ne vredi ništa. A i tako u tom statutu ništa ni ne piše. Onda vi meni objasnite, o čemu mi u stvari ovde razgovaramo? Uspeli su da nas dovedu do toga da potrošimo dva sata vremena pričajući o „praznoj ruci“. To su uspeli da nam urade. I da mislimo da nešto postižemo, a ne postižemo ništa osim što ćemo se izjadati jedni drugima kako je stanje strašno, što ćemo jedni drugima reći, pa da, vidiš kako su naša polja zapuštena, vidiš kako mehanizacija stara, pogledaj kakve su bolnice, pogledaj kako penzioneri teško žive, dok je Vojvodina imala svoje fondove i kad bismo imali svoje fondove, to bi bilo drugačije… Nećemo imati svoje fondove. Znate li zašto? Zato što se za to mora izboriti, a da se izbori, mora se biti spreman da se plati cena. Cena koju spominjem isključuje samo jednu stvar, a to je krv. Tu cenu nisam spreman da platim.
U 20 godina bavljenja politikom uspeo sam da mi, pored svih demostracija i protesta koje sam vodio, niko nikad ne pogine. Nemam krv na rukama i moji potomci neće imati oca, dedu, pradedu, koji je bio poznati ubica. Ja sam zato srećan i ja to neću da dam. Sve ostalo može. Hajde da razgovaramo o tome.
Evropska iskustva? Koja evropska iskustva? Evropa nema jedno iskustvo. Nama može kao evropsko iskustvo da se ponudi iskustvo Francuske, koja je visoko centralizovana država. I to je neko evropsko iskustvo. I na to iskustvo se pozivaju ovi centralisti. Evropa sama po sebi ne rešava ništa. Na nama bi trebalo da se primeni nemački model, ali Nemačka je izgubila rat kao visokocentralizovana država i platila cenu svog nacionalnog socijalizma. Srbija se nikada nije suočila sa svojim nacionalnim socijalizmom, nego je dozvolila da se nekažnjeno, zbog nacionalnog pomirenja, ubice i zločinci pojave ponovo. Kao, Bože moj, da se pomirimo sa dželatima, pa da ne bude galame u državi. To je zločin prema žrtvama, i to već drugi. I zato je cela priča o statutu bacanje prašine u oči.
Cela priča o Vojvodini je to takođe, dokle god to nije rešenje koje se donosi i menja po proceduri predviđenoj za donošenje i promenu ustava, priča za malu decu. U statutu se predviđa razvojna banka, što je mnoge ljude razveselilo, kao, imaćemo razvojnu banku, pa ćemo onda u nju, pa ćemo ovo, pa ćemo ono… I onog trenutka kada se u njoj nakupi dovoljno para, jednim pokretom ruke će one opet da pređu u Beograd. Samo naivni mogu toliko puta da budu izvarani na iste šibice. A to je ono sto se nama događa.
I ko god je mislio da je Slobodan Milošević ključ problema, taj je užasno bio u krivu, počevši sa mnom. Jer nije on bio problem, on je bio samo lice problema. Pravi problem je to što će nas poštovati samo onoliko koliko budemo imali snage da artikulišemo svoj interes i da ga odbranimo. Ni najbolji domaćin na svetu ne može zaraditi onoliko koliko najprosečniji lopov može ukrasti. A mi nemamo posla sa prosečnim lopovima, nego sa ekspertima!

(www.autonomija.info)

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Aleksandar Marton, predsednik Skupštine grada Zrenjanina
Milenko Perović, filozof
Pavel Domonji, politolog

Pozorište “Dobrica Milutinović, Sremska Mitrovica,
Četvrtak, 15. oktobar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli na tribinu pod nazivom „Čekajući statut“, na kojoj ćemo govoriti o trenutnom političkom, društevnom i ekonomskom položaju Vojvodine u svetlu lakrdije koja se zove – potvrđivanje novog vojvođanskog statuta u Skupštini Srbije! Na početku, reč dajem Pavelu Domonjiju, koji, čini se, ima rešenje za vojvođansko pitanje!

Pavel Domonji: Mislim da su organizatori propustili da pozovu Čaka Norisa. On bi rešio problem sa statutom vrlo brzo. Pošto je vičan rešavanju problema, možda da ga pozovemo da malo ubrza stvari. Nedavno sam čuo da je Sanader podneo ostavku zato što ga je nazvao Čak Noris i rekao mu da bi bilo dobro da se povuče!
Ovih godinu dana koje su se juče navršile stvarno predstavljaju ponižavanje Vojvodine. Ali, moram samo da podsetim na jednu stvar! Kada je donet, Ustavni zakon je predvideo, to je valjda član 10, da Skupština AP Vojvodine nakon svog konstituisanja, treba da podnese predlog statuta Vojvodine na potvrdu republičkom parlamentu. Ali, ono čega u tom Ustavnom zakonu nema, to je rok u kome bi Skupština Srbije trebalo da potvrdi taj predlog statuta. Dakle, ona to može da razvlači k’o svinja masnu krpu ili ko pitu unedogled, dok nečiji politički interesi ne budu dovoljno snažni da se taj statut potvrdi u skupštini. Postoji jedna Krležina fraza koja glasi ovako: nered u mislima čoveka je posledica nereda u čoveku, a nered u čoveku je posledica nereda u društvu. Mi živimo u haotičnom društvu i kada pogledate samo šta je politička elita deklarisala kao ključne ili strateške interese Srbije, onda vas ni ne čudi takvo ponašanje. Naši strateški interesi su i Evropska Unija i Moskva, i Vašington i nesvrstani. Ako hoćete u Evropsku Uniju, šta tu onda traže nesvstani? Sa druge strane, ako kažete “I Evropska Unija i Kosovo”, onda vi šaljete poruku da su za vas ključna pitanja – pitanja teritorije i pitanje nacije, a ne pitanje decentralizacije, regionalizacije ili autonomije. Sa druge strane, tačnije, sa treće stane, ako hoćete Evropu i evropske vrednosti, onda ne morate biti u Evropskoj Uniji, jer te dve stvari nisu identične. Evropa ne može da se svede na Evropsku Uniju. Ali kada neko kaže da želi “Evropsku Uniju i Kosovo, i Brisel, i Moskvu, i Vašington, i nesvrstane”, onda taj neko doista ima problem. Ali, taj problem onda treba rešiti na psihijatrijskom kauču, jer vi onda očito imate problema sa samopercepcijom.
Srbija se ponaša kao neka devetnaestovekovna kolonijalna sila, kao da je neki globalni igrač koji utiče na neke globalne prilike, a u stvari to nije tako. Srbija naprosto samo trpi uticaj globalnih prilika, a nije neki subjekt koji na te prilike utiče. Tako da je to jedan od većih problema.
Ali, nije tu problem samo deklarisanih političkih ciljeva. Jeste da se srbijanska politička elita ponaša beskrupulozno, osiono i bahato. Ona takvim ponašanjem stvara probleme i autonomašima. Prvi problem je u tome što autonomaši nisu uspeli da nađu adekvatan odgovor na takvo ponašanje političke klase u Srbiji. U javnosti je spominjano nekoliko opcija. Bilo je reči o tužbi Ustavnom sudu, pa se onda govorilo o referendumu, pa je onda bio predlog da poslanici podnesu ostavke, ali ništa od toga nije učinjeno. Drugi problem je problem legitimiteta. Statut će pre ili kasnije biti usvojen. Samo je pitanje hoće li tekst tog statuta biti identičan tekstu statuta koji je poslat u republičku skupštinu. I biće veoma zanimljivo kada se o tom predlogu statuta bude glasalo u Skupštini. Da li će taj novi predlog statuta i taj inovirani statut dobiti istu onu podršku koju je imao i 14. oktobra 2008. godine?
Postavljeno je pitanje legitimiteta. Za političko zdravlje ovog društva bilo bi veoma dobro kada bi oni koji su govorili da ne pristaju ni na kakve izmene statuta sem na stilističke izmene i izmene u pogledu interpunkcije, pokazali da drže do političkog integriteta i morala. Ali, nisam ni malo naivan, znate! Ne treba politički integritet i moral tražiti samo od poslanika u vojvodjanskoj skupštini, nego pre svega od onih političkih faktora koji imaju daleko veću moć i čije odluke utiču na sudbinu ovoga društva. No, oni su ionako do sada pokazali da su neodgovorni, da ne drže ni do kakvih principa i pravila politički uređenog društva, tako da sa tim statutom mogu da odugovlače ne znam ni ja dokle…

Dinko Gruhonjić: A kakva je posledica tog odugovlačenja?

Pavel Domonji: Jedna od posledica jeste ta da je protiv statuta formiran jedan nacionalistički kartel, u kojem učestvuju i akademija i politika i intelektualci i crkva, i to je jedan jak politički front koji je uplašio Tadića. Tadić je posle reterirao, uplašio se te nacionalističke grmljavine, počeo da besedi o nekakvoj regionalizaciji Srbije. Krenulo se sa tom statističkom regionalizacijom, u kojoj postoje krajnje bizarni nazivi nekakvih regiona po stranama sveta i da te bog sačuva…
Ta politička klasa Srbije, preko svojih ideoloških glasnogovrnika stalno demonizuje autonomaše kao nekakve separatiste. Vojvodina je jedina federalna jedinica od svih federalnih jednica bivše Jugoslavije u kojoj nije bilo separatizma. Nikada nije bilo javno deklarisanih separatističkih namera. I sada, kada vi stalno optužujete autonomaše da su separatisti, to meni deluje kao neko samoispunjavajuće proročanstvo. Kao da očekujete da se neko javi i da sada kaže – ne, budućnost Vojvodine je izvan Srbije, kao što je to bilo u slučaju Kosova. Takav ignorantski stav može samo da radikalizuje autonomaše. I sami znate da autonomaši nisu homogena skupina i da tu ima najmanje tri struje. Ona najjača autonomaška struja su indipedentisti, koji smatraju da Vojvodina treba da bude nezavisna država. Druga struja su oni koji se zalažu za novi dogovor između Vojvodine i Srbije i treći su oni koji pristaju na postojeća rešenja. Ignorisanje može samo da radikalizuje stvari u Vojvodini. Možda ne bilo loše kada bi vojvođanska politička elita odlučila da uđe u koštac sa srbijanskom političkom klasom. Naprosto, da stvari ogoli do krajnje mere da svakome bude jasno o čemu se tu radi!

Dinko Gruhonjić: Profesore Peroviću, mi smo sad zajedno došli u Sremsku Mitrovicu i ovih 60 kilometara vozili smo jedno 70 minuta zato što smo išli preko Iriškog venca, pa smo išli kroz Irig, pa je tu gomila kamiona, loših puteva… Tunel kroz Frušku goru će biti probijen, kažu, kada Velja Ilić ponovo postane kapitalni ministar. Šalu na stranu, pričali smo i o vozovima. 1926 godine, na relaciji Subotica – Beograd voz je išao brže nego što ide danas. Dakle, Vojvodina je potpuno devastirana. I ako je za vreme ratova to izgledalo kao raubovanje njene infrastructure i bogatstva za potrebe ratovanja, sada to već deluje kao njeno namerno ponižavanje. Šta vi mislite o tome?

Milenko Perović: Jednim delom jeste namerno ponižavanje, koje prističe iz bahatosti i oholosti, koja je svakako rezultat dubokih frustracija koje je nacionalistička elita u Beogradu u međuvremenu pokupila u krvavoj disoluciji Jugoslavije. Tu nema nikakvog spora. I sada se, prosto rečeno, mora na nekome iskaliti. Medjutim, to je samo jedna dimenzija odnosa srbijanske političke elite prema Vojvodini. Celovitije gledano, taj odnos je mnogo komplikovaniji i mnogo iracionalniji, po mom sudu. Sa jedne strane, ta elita se ponaša prema Vojvodini kao prema privremeno zaposednutoj teritoriji. Kada vi znate da ste neku teritoriju privremeno zaposeli, onda vam je interes da što efikasnije i brže možete, raščerečite njene resurse, jer znate da ćete se pre ili kasnije morati povući sa te teritorije.
Sa druge strane, imamo jedan rezon koji je potpuno suprotan ovome – ponašanje prema Vojvodini kao prema trajno zauzetoj teritoriji. Tu teritoriju se onda pokušava svim sredstvima, i političkim i ekonomskim i kulturnim i verskim, dovesti u situaciju da joj se toliko saviju rogovi i da se svi oni elementi egzistencije ljudi u Vojvodini, koji čine Vojvodinu u istorijskom i u duhovnom smislu, do te mere devastiraju da se kompromituju, da se upropaste i da se na taj način Vojvodina kao osvojena teritorija iznivelira i, kao jedna unesrećena teritorija, priključi sveopštoj nesreći ostalih delova Srbije, kojima se na nesretan način upravlja. I to je jedna permanentna paradoksija koja se može videti u ponašanju političkih elita u Srbiji.
Ako pogledamo stvari od 2000. godine do danas, vezano za sadašnje ponašanje srbijanske političke elite prema problemu statuta Vojvodine, onda bez teškoća možemo da izvedemo jedan zaključak. Ja sam o tome govorio i 2000. godine i govorio sam svih ovih godina. Beogradska politička elita apsolutno nema nikakvu nameru da Vojvodini vrati bilo koju ingerenciju koju je Vojvodina imala u onom zlatnom periodu prave autonomije, koji je trajao ukupno 15 godina. Faktički, od 1974. godine do 1989. godine.
Malo stariji među nama itekeko pamte da je Vojvodina u svakom pogledu procvetala za tih 15 godina. U ekonomskom, u kulturnom, u političkom, u urbanom smislu. Uzmite samo koliko je mostova napravljeno! Vojvodina je bila, zbog svojih moćnih, velikih reka, svojevrsno ostrvo u sred Panonije, jer je istinski poduhvat bilo preći iz Vojvodine u Hrvatsku, preći iz Bačke u Banat, iz Bačke u Srem, itd. Prisetimo se samo koliko je mostova u tom periodu napravljeno i koliko je svaki od tih mostova koštao! Da ne govorim o drugim reperima.
Nisam ekonomista i ne mogu vam izlagati ekonomske analize i podatke, ali mogu živim primerima pokazati kakav je prosperitet dobila Vojvodina u tih 15 godina. To ne znači da na jugoslovenskom nivou ona nije bila tada eksploatisana mehanizmom čuvenih kursnih razlika. Ali i tako eksploatisana, Vojvodina je imala prosperitet. Dakle, po mom sudu, bilo je to najprosperitetnije doba u istoriji postojanja Vojvodine.
Nastupila je 2000. godina, kad se očekivalo da je u Srbiji tobože pobedio antinacionalistički politički korpus. Očeklivalo se da jedno od fundamentalnih pitanja, koje nužno mora biti postavljeno, bude pitanje Vojvodine. Naravno, ne u smislu izvršavanja restitucije na odnose iz 1988. i 1989. godine. U međuvremenu je ukinut jednopartijski sistem i desile su se silne transformacije u društvu. Zato, puka restitucija na pređašnje stanje nije bila moguća. Ali, ništa nije sprečavalo da se tri osnovne vlasti koje su činile, zapravo, autonomiju Vojvodine njoj i vrate. To se nije desilo takozvanim Omnibusom 1.
Razgovarao sam jednom sa jednim od učesnika sa vojvođanske strane u tim tvrdim i teškim pregovorima sa predstavnicima Đinđićeve vlade i političke elite, o tome kako su izgledali ti pregovori oko Omnibusa 1. Čovek sa kojim sam razgovarao učestvovao je u pregovorima u sektoru koji je trebalo da uredi pitanje odnosa u nauci. Budžetsko izdvajanje za nauku predstavlja gotovo simbolični deo budžeta. Međutim, taj simbolični deo, kada se eksplicira u novcu, ispadne poprilična gomila novca, kojim se finansira celi niz naučnih institucija u državi Srbiji i finansira naučni rad na univerzitetima. I on mi je rekao da je tadašnji ministar u Đinđićevoj vladi, Domazet, rekao: o svemu možemo da se dogovaramo, sve ingerencije u nauci možemo da prepustimo Vojvodini, osim love. Naravno, od tih ingerencija nije bilo ništa.
Omnibus je, to se i tada moglo vrlo jasno videti, bio samo jedna kozmetička intervencija, kojom se proizvela mala pokrajinska nomenklatura, bolje rečeno, proširila se ona nomenklatura u pokrajinskom političkom establišmentu koja je postojala i u Miloševićevo vreme. Doduše, dobila je nešto malo para da reparira svoje nomenklaturne potrebe i, naravno, kada se iz Vojvodine zagalamilo na takvo ponašanje, onda je stiglo obećanje da je to ipak samo Omnibus 1, da sledi Omnibus 2.
Svi vrlo dobro znamo da Omnibusa 2 nije bilo, niti će ga ikada biti. Zašto? Zato što možete nešto što je besmisleno da imenujete sa jedan, dva, pet, deset, to će i dalje bivati besmisleno. Jer se ni jedan suštinski element autonomije Vojvodine ne realizuje tim silnim Omnibusima. Priča se ponavlja sa statutom. Da ne zvuči otužno, to meni liči na onu igru koja se zove pipirevka. Dakle, jedna hohštaplerska, politikantska igrarija, koja u svojoj suštini ima samo jednu stvar: da se izvrda bilo kakav ozbiljni pokušaj da se Vojvodini vrate autonomističke ingerencije. Možda će se u toj velikoj pipirevci, jednog lepog dana i desiti da kroz parlament u Beogradu prodje nekakav statut Vojvodine. Ali će on, budite uvereni, biti potpuno ispražnjen od svakoga smisla. Iz njega će se ukloniti sve ono što predstavlja bilo kakav ozbiljni element autonomije. Da ne budem previše maliciozan, sklopiće se takav tekst statuta u kojemu će mnogi članovi protivrečiti drugim članovima i onda ćemo imati situaciju svesno smišljene pravne konfuzije, da se i ta froncla od statuta koja bude usvojena, ne može faktički primeniti zbog toga što su potrebne silne pravne egzegeze. Potrebna će biti silna pravna tumačenja, pa će posla imati Vrhovni i ne znam sve koji sudovi. Najsmešnije u čitavoj stvari je to što će Ustavni sud koji će rešavati te silne sporove biti usred Vojvodine! Da cinizam bude veći. Zapravo, da poniženje bude veće.

Pavel Domonji: Ali, ima tu još jedan problem. Kada se bude donosio bilo koji zakon u Skupštini, doći ćemo u situaciju da stalno menjamo statut jer ćemo morati da ga usklađujemo sa svim novim zakonima.

Milenko Perović: Naravno. To se sve uklapa u konotaciju pipirevke. Zašto je to moguće? Zašto je moguća ta perfidna, ogoljeno perfidna manipulacija sa Vojvodinom? Po mom sudu, moguća je zbog toga – neka se ne uvrede prisutni – što se u Vojvodini za sve ove godine nije iskristalisala respektabilna autonomistička politička snaga. To je osnovni problem. Sa vama se mogu zavitlavati samo ako dozvoljavate da se sa vama zavitlavaju i ako nemate snage da im se suprotstavite ili ako nemate karaktera da im se suprotsavite ili ako niste u stanju da pronađete i one druge sa kojima se jednako tako zavitlavaju. Pa se onda zajedno organizujete i napravite jednu respektabilnu političku grupaciju. Ne mora to biti partija, ali jedna grupacija ljudi koja neće biti potkupljiva, koja neće padati na te najjeftinije politikantske štosove, koja će biti spremna da na ovaj ili onaj način simulira različite oblike otpora u Vojvodini prema tome što dolazi iz Beograda.
Previše sam raširio priču, ali samo bih dodao još jednu stvar. Ovi koji danas vladaju u Beogradu, dakle Demokratska stranka, pre svega, i Boris Tadić, vladaju u Beogradu zahvaljujući glasovima koje su dobili u Vojvodini. Izborna statistika to elementarno pokazuje. Čak, kada malo konkretnije uđemo u tu izbornu statistiku, svi gubici koje je Tadić imao na predsedničkim izborima na različitim stranama Srbije, počev od Beograda, pa što južnije to tužnije, i gubici u Sremu, pokriveni su vrlo respektabilnim rezultatima u Banatu i u Bačkoj. Čak kad još malo konkretizujemo, ne ni u celom Banatu i Bačkoj, nego izuzimajući srednji Banat i srednju Bačku. Drugim rečima, gospoda koja danas vlada u Beogradu, vlada zahvaljujući glasovima južnog Banata, južne Bačke i severnog Banata i severne Bačke. To je, po mom sudu, korpus političkog delovanja autonomističkih partija. One trebaju Vojvodini da se obraćaju veoma jednostavno: izvolite, gospodo, glasali ste po principu – biramo manje zlo, pa je sve bolje od radikala i prepranih radikala ili kloniranih radikala ili radikala koji postaju prostom deobom. Dakle, sve je bolje. Dobra je i Demokratska stranka. Eto, videli smo kako je dobra!
I na ovom statutu ćemo videti do koje je mere Demokratska stranka doista sklona onom građanskom i demokratskom u samoj Vojvodini. Videli smo, a videćemo i ubuduće, kako se odužuje Vojvodini za to što je Vojvodina upravo nju ustoličila na vlasti u Beogradu. E, toliko za sada.

Dinko Gruhonjić: Hvala profesore. Poštovani Mirko, profesor je rekao da se elita u Beogradu odnosi prema Vojvodini kao prema privremeno zaposednutoj teritoriji. Srpska pravoslavna crkva po Vojvodini ne priznaje baš ovaj vojvođanski barok, koji je u svetu priznat kao umetničko blago, nego se zidaju neke crkve koje baš nisu arhitektonski bile uobičajene u Vojvodini. Da li će nam crkva pomoći da statu bude što pre usvojen?

Mirko Đorđević: Možda bi se trebalo uzdati i u to, ali pre nego što bukvalno odgovorim na ovo pitanje koje nije nevažno, ja bih malo šire pogledao stvar, da postavim ovde neke probleme, da bismo tačno videli gde smo…
Spomenuto je ovde, prvo od toga da krenem, da se navršilo godinu dana od kako stvar ne ide. Statut je tu, ali ne ulazi u proceduru. Nisam ja pesimista po prirodi, ali bojim se da će proći još podosta vremena, a neće to tako lako ići, jer ovde nešto zapinje na širem planu‚ istorijski gledano: Srbija – Vojvodina. Zato ću ja da stavim ovde nekoliko napomena, koje su, čini mi se važne, za neko razmišljanje. Nije se 5. oktobra bog zna šta dogodilo. Pala je diktatura, pao je Milošević, ali se mnogo htelo, malo započelo i nije se daleko odmaklo. Mi smo danas u jednoj situaciji, u celini gledano, da ozbiljno razmišljamo o tome da je 5. oktobra bilo, ali nigde u kalendaru nema 6. oktobra, 7 ili 8. Nema ga! Nije se ništa dogodilo. To je ono što mene brine. Zato bi trebalo malo šire da pogledamo stvari, pa ćemo na kraju da vidimo šta ćemo, jer i crkva je veliki faktor.
Nemam namere da vas gnjavim nekom istorijom. To ne bi bilo primereno. Ali, faktički, Vojvodina ima dva veka neke autonomije, u nekom obliku. Ona se menjala, dopunjavala, oktroisala, itd. Umanjivala se, imala crkvenu i školsku autonomiju u Austrougarskoj imperiji. Jedno vreme, i političku. Imala je po ustavu iz 1974. godine i političku autonomiju. I u statutu i u nacrtu statuta jedva da je pomenuto to, takozvano, stečeno pravo po istoriji. Postoji pojam stečenog prava. Vojvodina ima istorijske pretpostavke, ima svoju istoriju autonomije koja je oduvek bila ne samo od koristi Srbiji, nego motorna snaga za Srbiju. Ne vidim da se mnogo insistira u statutu na tim stečenim pravima, pa da se od nečega pođe, nego se vrši neko šminkanje. Problem je što se to ne vidi tako jasno.
Još nešto! Ta autonomija Vojvodine uopšte ne sme da se postavi tako da je to neki separatizam. Pustimo mišljenje ovih nekih elita. Separatizma nema. Nije ga ni bilo. Niti bi separatizam bio rešenje, niti za Vojvodinu, niti za Sbiju, niti separatizam tog tipa ima šanse u savremenoj Evropi. Nema šanse. Ovo je trenutak kada se ponovo postavlja ovo pitanje, sada, kada se navršava godinu dana, bitno i za Vojvodinu kao autonomiju, a bitno i za Srbiju. Ako ne bude nešto urađeno da se nađe jedno razumno rešenje da se statut prihvati, da se autonomija popuni relevantnim sadržajima, to će biti još jedna kobno propuštena šansa za Srbiju u celini. To malo ko vidi danas.
Pogledajmo iz koje god hoćete perspektive. U svetu, Vojvodina nije jedina regija. Nemačka ih ima toliko, Rusija ima toliko autonomija, republika. Vojvođanski model je u Evropi prepoznat po dvema karakteristikama. Samo po dvema, neću dalje da idem! Održao se stotinama godina. Održiv je, znači. Pokazao je da je održiv. Kada se ni na zapadu nisu snašli sa regijama, nego su išli politikom asimilacije manjina, etniciteta itd, Vojvodina se pokazala kao održiv model, koji nije narušen od starih privilegija u Vojvodini, do Sabora, do Karlovaca. Ni najnovija zbivanja od pre 10 i 15 godina nisu uspela da naruše tu ravnotežu u Vojvodini. No ako se ona naruši ovim otezanjem i ako se ravnoteža prebaci na kolosek sukoba i separatizma, biće to jedna velika propuštena šansa za Vojvodinu, a i druga propuštena šansa za Srbiju.
Pominju se elite. Ta reč elita, nacionalna elita, kada je reč o Srbiji u celini, vrlo je problematična. Pokazalo se u poslednjih 30 godina da je ta elita (nacionalna elita, akademija, spisatelji i sve to) uspela samo jedno. Toj eliti je samo jedno pošlo za rukom, što nikome drugom u Evropi nije, a to je da se mi već 30 godina vraćamo unazad. To je retrogradni jedan proces. Od Jugoslavije prve, druge itd, mi smo sada spali na malu državicu koja je nedefinisana, tačnije shizofrena u svakoj sferi. Pre nekoliko dana republička elita, na čelu sa šefom države, ustavnim poglavarom države, koja se zaklela na sekularni ustav, plače na grobu kralja Aleksandra. Imao je on i ovakve i onakve svoje strane u istoriji, nećemo se njime baviti. Ali ovde se ne zna da li smo nesvrstani, da li smo monarhija, da li smo republika… Šta je ovo?!
Te teze ja često pominjem, pa vas neću mnogo ni opterćivati sada. Ali ova šansa ako se propusti – a ići će vrlo teško, uopšte nisam neki veliki optimista – biće to velika greška. Treba suzbijati ovu priču o separatizmu. Apsolutno nema govora o sepratizmu. Kobno će biti ako se ovo bude ovako razvlačilo, pa ponovo svaku vojvođansku inicijativu iz Beograda osudimo kao separatizam. Biće loše i stvaraće se napetosti i sukobi. Tu je problem. Međutim, autonomija Vojvodine popunjena novim sadržajima na temelju iskustva i stečenih prava (to je moja teza), može biti šansa da Srbija u celini krene. To se pokazalo unazad pet godina, deset, 15 godina, u više navrata, a tu lekciju izgleda još nismo naučili. Neće tu crkva biti neki odlučujući faktor. Ali ona se svojom politikom uklapa u taj milje i stoji na toj klackalici.
Kada je reč o crkvi, u pitanju je jedan ozbiljan problem. Postoji li vojvođanski identitet? Postoji. Koje su njegove karakteristike? Te i te, znamo ih svi, da sad ne držim predavanje… Između ostalog, to je evropizirana regija gde etniciteti imaju šansu i žive u zajedništvu i gde postoji kulturna elita već 200 godina unazad. Imala je Vojvodina autonomiju u Austrougarskoj. I šta smo dobili od te autonomije? I Vuka, i Dositeja, i Maticu Srpsku, i školstvo, i Patrijaršiju u Sremskim Karlovcima. U toj autonomiji i Srbija u celini je imala šansu. Zato ja na tome ovoliko insistiram! A deo tog identiteta je i taj da Vojvodina ima i svoje pravoslavlje koje se razlikuje po nečemu, u kulturološkom smislu, od srpskog, ruskog ili bugarskog pravoslavlja. Da li se razumemo?
U prvom redu, Vojvodina ima srpski pravoslavni barok, koji je odrednica akademskog tipa. Sada kada se pokušava, a pokušava se, da se vojvođanski pravoslavni barok kao svetska kulturna vrednost devastira, i bukvalno uništi, i da se u Vojvodini grade crkve u raško-vizantijskom stilu, samo čini ovo o čemo ja često govorim, a to je da se vraćamo unazad. To bi bilo isto kao kada bismo mi u sred Šumadije sagradili neku pravoslavnu crkvu baroknog tipa. Dakle, vidite, i na kulturnom planu zapažaju se ove dileme. Stoga je ovo šansa.
Međutim, ja imam još jednu napomenu. Neke su kolege to već pominjale. Veliko je pitanje ima li Vojvodina političkog kapaciteta da ovaj problem izvede u svoju korist i u korist Srbije. To je ono što mene muči i ja se bojim da iza ovog odlaganja statuta i budućih odlaganja, stoje vidljivi, prećutni dogovori nomenklatura. A u svim tim pogađanjima i sitnim politikantskim igrama, mogu izgubiti i Srbija i Vojvodina. Pa evo, to se vidi, i time ću završiti, po tome što ako svakodnevno pratite ovo oko statuta i zakona, vi vidite da tu već godinu dana nema nove vesti. Godinu dana mi pratimo neke vesti koje govore samo o tome da će to biti pred skupštinom. Hoće biti, neće biti. Treba nešto tu da se menja, kažu ovi, pa menjaćemo, kažu oni, pa se sve svodi na neku kozmetiku. Treba se vratiti na izvorna načela autonomije Vojvodine, u istorijskom, kulturnom i političkom smislu.

Dinko Gruhonjić: Hvala, poštovani Mirko. Evo, Martone, ja mislim da su ti prethodni govornici već postavili pitanje, kada je politika u pitanju. Ti si jedini večeras među nama koji je u politici direktno. Po tvom mišljenju, šta je sa autonomaškim ili autonomističkim snagama u Vojvodini? Da li deliš mišljenje da su one praktično dovedene u neku vrstu nemoguće situacije. Da li vas, po receptu “ukoliko padnemo mi, doći će gori od nas“, zapravo ucenjuju ili ste se prosto pomirili sa sudbinom?

Aleksandar Marton: Pa, ja lično i moji saborci – ne mislim samo na članove partije, nego na ljude koji se zalažu za ideju autonomne Vojvodine u demokratskoj Srbiji – ne treba da posustajemo. Ne treba, bez obzira koliko ja, koji sam optimista po prirodi, kada slušam o statutu i uopšte o situaciji u Srbiji, postajem poprilično debeo pesimista. Čak pomalo dolazim i u poziciju straha i pitam se zaista za budućnost ove države. Da budemo iskreni, mi svi pričamo sada o statutu kao o nekom tekstu za koji se u medijima i među delom vojvođanske elite, govori kao o nečemu što će doneti dobro Vojvodini, boljitak i dobrobit. Mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, a i verovatno svi ovde prisutni, smatramo da je statut, takav kakav jeste, samo određeni korak napred za Vojvodinu, ali da on proističe iz jednog katastrofalnog Ustava Republike Srbije. Gospodin Perović je maločas i govorio o tim procentima i kako je taj Ustav uopšte i donet. Da budemo iskreni, već samo donošenje Ustava bilo je nesretno, sa tih 51 posto, zvanično. Iz nekih nezvaničnih izvora, saznao sam da je to bilo oko 45 – 46 posto izašlih na birališta. U Vojvodini zvanično 41 posto, a realno možda i 34 – 35 posto izašlih. Jer, gotovo je nemoguće da na biračkom mestu u gradu u kojem ja živim, a koje je strogo kontrolisano, pogotovo u poslednjem satu kada su viđena samo dva čoveka na biračkom mestu, na kraju statistika bude 8, 6 posto za sat vremena. Taj referendum je jedva uspeo. I ta osnova ovog nesretnog statuta, koji već godinu dana čeka na usvajanje, veoma je loša. Zato otvoreno treba postaviti pitanje političkim elitama: šta raditi sa Ustavom Republike Srbije, koji je, pod jedan, veoma loš, donet u kabinetu premijera Koštunice u saradnji sa liderima dve najjače partije u Sbiji – DS i SRS i uz niz kompromisa koje su političari iz DS-a morali da prihvate da bi uopšte tekst Ustava mogao da prođe. Da ne kažem da je Ustav i antievropski i da je Venecijanska komisija jasno rekla šta misli o njemu i šta sve u Ustavu ne valja. Sami sebi treba da postavimo pitanje da li iz takvog ustava, koji je kritikovan i kritikujemo ga i dalje (a teško je promenjiv), možemo dobiti nešto dobro. Odgovor je ne.
Mislim da je problem političkih autonomaških elita u Vojvodini, pa i LSV-a, u tome što definitivno ne pronalazimo pravi put borbe za autonomnu Vojvodinu. Meni ponekad zaista zasmeta to što „ligaše“ vezuju samo za te naše šlajpike i te naše novčanike, što jednostavno nije tačno. Mi treba da kažemo da je Vojvodina stara autonomija, da čak i po ovom nesretnom Ustavu treba da bude ustavna kategorija i da se autonomija kroz Vojvodinu provlači, na ovaj ili na onaj način, poslednjih 200 godina. Realno, mi jesmo autonomna teritorija, čak ni Slobodan Milošević, uz sve loše što je uradio, nije smogao snage da uzme gumicu i da tu Vojvodinu izbriše sa kugle zemaljske. Ali, nekako smo tihi i nekako ne uspevamo da istaknemo tu potrebu i ipak različitosti nas u Vojvodini i ostatka države Srbije, a ta različitost postoji. O njoj smo govorili i slušali danas.
Ima dosta tih pojavnih oblika razlika između onog što je preko Save i Dunava i onog što je ispod. I to nije vređanje stanovnika Beograda ili centralne Srbije. To su jednostavno činjenice. E sad, drugi je problem to što je 1991. godine Vojvodina u dobroj meri promenjena. Proces devojvođanizacije Vojvodine bio je izrazito na delu devedesetih, ali je i danas još na snazi. O tome odlično govori profesor Vlada Ilić, kada govori o tome da su na žalost Pančevo i Vršac i neki delovi Srema, sve manje vojvođanski i da se u svadbama sve manje može čuti tamburica, a sve više instrumenti koji nisu vojvođanski. A to jeste Vojvodina, bez obzira što kada govorimo o nekim teritorijama, ne treba folklor da bude na prvom mestu. Jednostavno se vršio, i dalje se vrši taj proces srbijanizacije Vojvodine, koji jeste legitiman i to nije nešto novo, čak ni u Evropi. To se radilo i to se radi. Pokušavali su po Španiji i Italijani u južnom Tirolu, ali nekako su slabije uspevali. Verovatno zbog jačeg i pozitivnijeg delovanja političkih elita koje su se borile za širu autonomiju određenih oblasti.
U Vojvodini je problem što smo nedovoljno glasni, a tu svrstavam i sebe kao potpredsednika jedine vojvođanske stranke – Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ne okupljamo kritičnu masu, pri čemu ne mislim na stotine hiljada, nego na nekoliko stotina kvalitetnih ljudi koji mogu kvalitetno da prenose ideju autonomne Vojvodine građanima. Kada govorimo o vojvodjanskom opredeljenju i o idejama za koje se mi otvoreno zalažemo, a to je šira autonomija, tj. izvšna, zakonodavna i sudska vlast, ta ideja jeste utemeljena u Vojvodini i istraživanja javnog mnjenja govore da većina stanovnika podržava viši stepen autonomije. Mislim da gospodin Domonji zna bolje podatke, ako se ne varam, čak je 5 posto onih koji su za nezavisnu Vojvodinu. Ni Milo Djukanović, odnosno Slavko Perović devedesetih nije imao mnogo više, pa se desetak godina kasnije stiglo do nekih 50-60 posto. A sada je to i na 70 posto onih koji podržavaju nezavisnu Crnu Goru. Naravno, to ne znači da sam ja za nezavisnu Vojvodinu, ali je činjenica da jedan deo birača zastupa tu ideju. Još jednom ću da naglasim da ja ovu ideju ne podržavam, ali je činjenica da ima i takvih opredeljenika.
Postoje i birači Srpske radikalne stranke, po nekim istraživanjima ih je bilo čak jedna trećina, koji u potpunosti podržavaju viši stepen autonomije Vojvodine, a deset posto njih čak i autonomiju iz 1974. godine. Definitivno, u Vojvodini postoji polje od čak možda i dve trećine (do čak možda i tri četvrtine) birača koji nisu zadovoljni autonomijom, ali iz više razloga i, u dobroj meri, krivicom vojvođanskih političkih elita, ti birači se ne opredeljuju za opciju autonomne Vojvodine.
I bez obzira šta mislili o Vojvodini, šta mislili o centralizaciji u državi Srbiji i o tome šta radi vlast u Beogradu, kada dođe izborni dan, oni zaokruže na biračkom listiću neku od državotvornih, centralističkih partija. To je pogrešno, i tim ljudima treba objasniti potrebu borbe za autonomnu Vojvodinu. Mislim da je ta potreba, jednostavno, činjenica koja će njima obezbediti bolji život u državi Srbiji. Ovo nema veze sa separatizmom. Kada je Vojvodina jaka, biće i država Srbija jaka i to političke elite u Beogradu na žalost ne shvataju. Oni su i dalje u čvrsto vezanoj koaliciji, koja okuplja i partije na levici i na desnici, i obrazuju taj jak centralistički milje, koji ne dozvoljava ni da se pomene da pameti ima i na nekim drugim mestima, a ne samo u Beogradu.
Ovu priču često čujem i u Nišu, i u Leskovcu, i u Sandžaku, u krajevima Srbije koji nisu Vojvodina i koji takodje osećaju tu zlu kob centralizma Beograda. Ali dobro povezana politička i intelektualna elita često su katastrofalne i čine sve da ovu državu predstave nečim što realno nije. Imali smo priliku da naš predsednik Tadić, koji je glasovima iz Vojvodine postao predsednik, kaže da je plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu rezultat harmonije koja vlada u društvu. Samo ne znam da li živimo u istoj državi i u kojoj oblasti mi imamo bilo kakvu harmoniju.

Dinko Gruhonjić: Hoću da te pitam, Aleksandre, rekao si da ste tihi, ali si nam ostao dužan odgovor na pitanje – zašto ste tihi?

Aleksandar Marton: Čim smo malo glasniji, odmah nam zalepe etiketu da smo separatisti. Krenu napadi raznih vrsta. Mislim da se mi, konkretno iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, ne bojimo da ćemo takvim angažmanom ispasti iz vlasti, jer nešto puno vlasti i nemamo. Sem u nekim lokalnim sredinama.
Što se Vojvodine tiče, na forumima stranke, na najvišim partijskim organima se dobrano razmišljalo još u junu mesecu, kada su se formirali organi pokrajinske i republičke vlasti, da li da se uopšte ulazi u vladu. Tada smo videli rezultate glasanja gde je lista Za evropsku Vojvodinu ubedljivo pobedila vojvođanskim glasovima i ima ubedljivu većinu. Mi smo došli u poziciju da praktično nismo ni potrebni za formiranje pokrajinske vlasti, ali je procenjeno da je bolje da Liga socijaldemokrata Vojvodine učestvuje u vlasti, da je dobro što je predstavnik Saveza vojvođanskih Mađara na čelu Skupštine Vojvodine, a ne neko iz centralističkih beogradskih partija. I dalje mislim da nije greška što učestvujemo u pokrajinskoj vlasti, ali na svim sednicama i forumima partije raspravljamo o toj temi, da li ima svrhe ostajati u toj vlasti. Što se tiče republičke vlasti, mi u njoj delimično učestvujemo i podržavamo tu Vladu.
Ipak, ja se bojim da mi kao političari koji zastupamo autonomiju Vojvodine, bez obzira što ovo zvuči možda malo demagoški, nemamo dovoljnu podršku od građana. Nekako su baš građani – mislim na vojvođanskog seljaka, paora, koji je uništavan devedesetih godina i koji je sedeo kući i ćutao – glasali za Socijalističku partiju i Srpsku radikalnu stranku, pored sve one nepravde koja mu je činjena, uništavano selo i slično. Postoji tu možda mali problem i u našem mentalitetu. Mi sad dolazimo u poziciju da recimo u Banatu, iz kojeg ja dolazim, autonomija ima veću podršku od ljudi koji su druga generacija doseljenika nego od tzv. domicilnog stanovništva. Poslednji izbori pokazuju da je autonomistička opcija, u selima oko Zrenjanina, Lukićevu, Banatskom Despotovcu, koja su 100 posto kolonistička sela iz istočne ili zapadne Bosne, dobila dvocifreni postotak glasova. To se ranije nije dešavalo.
Definitivno dolazi do određenih promena u glavama, ali mora i politička elita u Vojvodini, a mislim da je veoma važna i ona elita koja sedi u Beogradu, da smogne snage da spreči otpore koji dolaze iz SANU, iz Srpske pravoslavne crkve, i da već jednom kažu da ljudi u Srbiji i Vojvodini imaju pravo da odlučuju o svom životu.

Pavel Domonji: Znate li kada će Vojvodina dobiti autonomiju? Onoga trenutka kada autonomaši prestanu da koriste besmislicu – autonomisti. To je jedna besmislica koja ne znači apsolutno ništa. To je jedna vrsta retoričkog ustupka nacionalistima, koji su urlali protiv autonomaša, jer ih je to podsećalo da je Srbija pocepana na tri dela, pa sad hajde da izvršimo neki lingvistički lifting i da zamenimo termin autonomaš, jedan časni termin, sa jednom besmislicom – autonomisti. A pre nekoliko godina je vršeno jedno istraživanje, koje je govorilo o tome da je negde oko 70 procenata građana Vojvodine za autonomiju. Ako vi imate 70 posto građana iza sebe, a nemate autonomiju, onda uzmite štrangu pa se popnite na tavan…
Ali, problem je u tih 70 procenata. Tih 70 procenata se nije izjašnjavalo za jedan homogeni koncept autonomije nego su ljudi mislili na različite koncepte. Neko je mislio na Ustav iz ’74. godine, neko je mislio na Miloševićevo rešenje, neko je mislio na Omnibus, neko na savim nešto peto i to sve kada se sabere, dobijete taj mehanički broj od 70 posto, a to zapravo nije to. I bilo je reči o multikulturalizmu u Vojvodini. Vojvodina se demografski i multikulturalno tanji. Povećao se broj Srba, a smanjio broj manjina, Jugosloveni su naprosto zbrisani. Bili su treća, a sada su peta zajednica u Vojvodini. Ali interesantna je stvar sa Mađarima! Mađara danas ima 293 000 u Vojvodini, a kada gledate podatke od 1961. godine naovamo, broj Mađara se smanjio za 51 posto u odnosu na sadašnji broj. To je katastrofalno. Dakle, naprosto se taj element u Vojvodini tanji, a manjine su prirodni element koji je zainteresovan za autonomiju, jer im pruža mogućnost da zadovolje neke svoje vitalne interese.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Tribina
POSTIZBORNA VOJVODINA ILI PRIČA O EVROPI

Učestvovali:
Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta
Mirko Đorđević, publicista
Aleksandar Bošković, antropolog
Milenko Perović, profesor Beogradskog univerziteta

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Otvoreni univerzitet, Subotica
Četvrtak, 29. maj 2008, sa početkom u 19.30 časova

Dinko Gruhonjić: Dragi Subotičani, okupili smo se ovako, u dosta prisnoj atmosferi, pa mislim da će i ovaj razgovor biti takav, možda i zanimljiviji nego da je neka velika sala i puno ljudi. Dakle, još jedna tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine, posvećena Vojvodini u svetlu postizbornih tumačenja stvarnosti. Dakle, bavićemo se i tom španskom serijom koja se odvija pred našim očima, a koja se zvanično zove pregovori oko formiranja nove vlade Srbije, Vojvodine, Subotice, Novog Sada, kako god okrenete a to, prevedeno na prost jezik, možemo reći – trgovina na veliko mandatima, mestima, upravnim odborima i tako dalje što se, je li, pučanstvu predstavlja kao izbor između puta Srbije ka Evropskoj Uniji i povratka u izolaciju.
Naši večerašnji gosti su gospođa Srbijanka Turajlić, gospodin Aleksandar Bošković, gospodin Mirko Đorđević i gospodin Milenko Perović, ja sam Dinko Gruhonjić, predesednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ja više ne bih dužio nego bih prepustio reč gospođi Turajlić koja, čini mi se, nosi dosta zanimljive impresije iz jedne zanimljive evropske države, iz Irske, koja je od najsiromašnije evropske države, eto, danas došla u poziciju da izgleda puno drugačije, pa bih vas molio da nas osvežite vašim impresijama. Dakle, da li je to moguće?

Srbijanka Turajlić: Daću sve od sebe. Hvala veliko.
Moram da priznam da sam, bey obzira na temu ovog skupa, uvek opsednuta istom temom, da li je ona predizborna, postizborna i tako dalje, ja sam uvek opsednuta nekakvim svojim utiskom da mi jako mnogo pričamo o nekakvim opštim temama – društvo, demokratija, upravni odbori, koalicije i, iskreno da vam kažem, kako god vi to razumeli, manje mi je važno kako će izgledati vlada u Srbiji, mnogo mi je više važno kako će biti strukturirana ministarstva i kakvu će politiku ta vlada hteti da vodi. Rekla bih da u ovih zadnjih osam godina, ne mogu baš reći da sam glasala za te vlade, ali sasvim svejedno smo imali vladu u kojoj niko nije bio zaprepašćen na način na koji je bio zaprepašćen mogućnošću da dobijemo vladu radikala, DSS-a i SPS-a, ali sa gledišta onoga gde ova zemlja treba da se pomeri ja bih rekla da su te vlade, koje su bile jako demokratske, zapravo uradile jako malo, tako da mi se prosto čini da je… meni je bar tema uvek mnogo pre šta treba raditi nego kako će se to personalno rešiti.
Čini mi se da je ta tema utoliko važnija u Vojvodini, koja ima šansu da autonomno rešava neke stvari, a koje zapravo ne rešava, iz meni nepoznatih razloga. Primera radi, ima tome tri godine sigurno, kada je Sekretarijat za kulturu i obrazovanje Vojvodine, oformio neku radnu grupu koja je trebalo da razvije strategiju obrazovanja u Vojvodini. Bila mi je čast da su čak i mene sa druge strane Save i Dunava doveli u tu radnu grupu, ostali su bili iz Vojvodine. Radili smo strašno mnogo nekih godinu dana, predali neke preliminarne izveštaje posle čega je trebalo da počne rasprava i nikada niko više nijednu reč o tome nije rekao. Ja, naravno, znam da je teško napraviti strategiju razvoja visokog obrazovanja u Vojvodini van Srbije, ali ako je Srbija već napravila da Vojvodina ima a Srbija nema, onda se on možda u nekim posebnim uslovima može preneti u Srbiju.
Drugim rečima, moj utisak je da ovde ima jako mnogo prostora da se nešto uradi, a čini mi se, ako Srbija dobije, a po svoj prilici hoće, vladu koja neće biti po ukusu nas koji smo ovde okupljeni (ako postoji uopšte vlada koja bi bila po našem ukusu, ali neću to pitanje otvarati), onda je još važnije šta će se u Vojvodini desiti u međuvremenu, jer bi to mogao da bude neki „bajpas“ za vremenski zaostatak koji će Srbija u tom slučaju nužno napraviti.
Dakle, šta ja hoću da kažem? Hoću da kažem da, ako mi hoćemo da opstanemo u 21. veku, mi moramo zaista napraviti strategiju ili uobličiti sopstvenu strategiju primerenu evropskoj strategiji za stvaranje društva znanja. Nema nikakve šanse da kao društvo u Evropi preživimo na nekakav pristojan način ukoliko ne krenemo na tu stranu. Zašto? Zato što svi naši drugi potencijali, od giganta „Zastave“, koji ćemo obnoviti i tako dalje, apsolutno ne mogu da doprinesu ekonomskom oporavku a ne, ne daj bože, ekonomskom razvoju Srbije.
Dakle, šta je društvo znanja? Društvo znanja je jedna beskrajno jednostavna stvar ako je tako pogledate, to je naravno društvo u kome je znanje sirovina na isti način na koji su, šta ja znam, čitav niz nekih drugih materijala, ruda, bili sirovine u indistrijskom društvu. Kad kažem da je znanje sirovina, pod time mislim zapravo da se negde pokazuje, razne ekonomske analize, da sposobnost društva da proizvodi znanje, da selektuje znanje, da primenjuje znanje zapravo je – ono što obezbeđuje danas, posebno u Evropi: stabilan rast, stabilan razvoj, više radnih mesta, bolje zapošljavanje i održavanje konkurentnosti u svetu. Evropa je zaključila da bi to mogla da ostvari samo ako se osloni na takozvani trougao znanja – u jednom temenu je nauka i istraživanje kao proizvođač znanja, u drugom temenu je obrazovanje kao instrument kojim se to znanje prenosi i uvećava, i u trećem temenu je inovacija kao mogućnost da se to znanje primeni, eksploatiše i ekonomski naplati.
Zašto se, posebno u Evropi, čini da je društvo znanja – izlaz? Zato što je to društvo u kome je sirovina neiscrpna, i to je zapravo jedina vrsta sirovine koja se ne troši nego se, što se više koristi, više razvija i više je ima. Evropa nema više drugih resursa, dakle ona sasvim sigurno teško može da nekim prirodnim bogatstvima konkuriše narastajućoj Kini, Rusiji i tako dalje. Dakle, njoj se učinilo da je to rešenje i otuda ona čuvena Lisabonska agenda i ideja da do 2010. Evropa postane najkompetitivnije, na znanju zasnovano društvo, sa socijalnom kohezijom i tako dalje.
Evropa je razumela da to ne može da postigne do 2010. iako su odmah počeli da razvijaju instrumenti kojima bi se ka tom cilju moglo krenuti. Ono što je zanimljivo, to je da je pre nepunih godinu dana u Lisabonu napravljen čak Institut za praćenje, razvoj i primenu Lisabonske agende jer se, negde, prepoznalo da se ka tome ne ide dovoljno brzo. I naravno, cela ta koncepcija je zapravo bazirana na nekakvoj strategiji razvoja istraživanja kroz stvaranje evropskog prostora istraživanja, strategiji razvoja obrazovanja, posebno visokog obrazovanja kroz bolonjski proces, strukovnog obrazovanja na kome se najviše insistira jer je neka procena da će do 2010. godine oko 61% novokreiranih radnih mesta zahtevati neko obrazovanje koje će biti više od srednjeg stručnog obrazovanja, a da će manje od 10% radnih mesta zahtevati obrazovanje sa nižom školskom spremom.
Cela ta koncepcija obrazovanja podrazumeva da imate kritičnu masu. Dakle, nije Evropa ujedninjena da bi se ljudi šetali bez vize od granice do granice kao što mi neprekidno pokušavamo da predstavimo kad pričamo o Evropi, ona je napravljena da bi se napravilo tržište i da bi se, naravno, mogla okupiti kritična masa znanja koja onda može to znanje da unovči na način da cela Evropa prosperira. Evropa u celini predstavlja 1,2% svetske teritorije. Evropa u celini, ako ceo svet podelite na 100 kockica, predstavlja manje od dve kockice. Za vašu informaciju, Srbija u celini čini 0,12 promila svetske teritorije, ako kuglu zemaljsku izdelite na 10 000 kockica, Srbija je 1, 2 kockica. Otuda je, mislim, prosto besmisleno uopšte i što se u ovoj zemlji priča o tome hoćemo li ili nećemo u Evropu i besmisleno je što se misli da se bilo šta može uraditi iz Srbije ili, ja ću čak biti slobodna da kažem – iz Vojvodine, ne bih rekla još manje, mislim da je srazmerno to potpuno isto – to je nedovoljno za bilo koji ozbiljan razvoj bilo čega.
To su, stvarno, neke načelne priče, ja bih mogla o tome jako dugo da vam pričam zato što mene to jako mnogo zanima pa sam počela i da pratim. Zanimljivo mi je, recimo, da na nivou vikipedije, dakle potpuno standardnog znanja, naći ćete ekonomiju znanja, društva znanja, i čitav niz pojmova i onda uvek se postavlja pitanje, kad ja o tome krenem da pričam, onda uvek ljudi pitaju da li je to moguće. I ja odnedavno, evo ima dve nedelje, imam zaista dokaz da je to i moguće.
Dakle, ja sam pre dve nedelje provela nedelju dana u Irskoj. Prvi i osnovni utisak, koji bih ja volela da mogu da jednog dana doživim ovde, jeste da od svakog taksiste, prodavačice, slučajnog prolaznika koji naravno po naglasku prepoznaju da vi niste odatle, i kad vas pitaju kad ste došli tu, pa vas pitaju da li ste prvi put tu i vi odgovorite, poput mene, da jeste, onda dobijete rečenicu – bože, kakva šteta što niste bili ovde pre deset godina, pa da vidite šta smo napravili. Dakle, ja nikada nisam videla ljude koji su u toj meri ponosni sami sobom, ne svojom vlašću već sami sobom i onim što su napravili.
Šta su oni napravili? Imala sam zadovoljstvo da razgovaram sa njihovim ministrom za integracije. Malo je čudno ministarstvo, napravljeno je naravno pošto oni imaju užasan priliv imigrantske radne snage, a zaključili su da Evropa ima nesreću sa imigrantima raznih vrsta. Malo su to istraživali i zaključili da je jedan od problema što je svaka sledeća generacija imigrantske dece sve slabije obrazovana od prethodne i kod treće se negde zatvori u geto i onda nastaje problem, pa su oni rešili da se napravi ministarstvo koje će se starati o obrazovanju imigranata, s tim da je ono naravno, nužno, umešano i u ostale obrazovne procese vezane za kreiranje društva znanja… S njim sam zaista vodila jedan dugačak razgovor i pitala ga – dobro, u redu ajde, vidim otprilike dokle ste stigli, ali kako ste počeli, kako ste vi kao društvo došli do konsenzusa da sad tu nešto mora da se uradi? – Odgovor je bio jednostavan, on kaže – stigli smo do dna. – Ja moram da priznam da sam mislila da dno ne postoji, iz iskustva naše zemlje, a on je rekao da dno postoji onog momenta kad zaista više u zemlji nema šta da se jede i kad ne vredi ni da demonstrirate protiv vlade jer ni ta vlada nema više šta da jede, dakle tu je onda kraj.
Onda su oni zaključili da imaju zapravo solidne katoličke škole i da je to vrlo verovatno jedino što je njihov potencijalni resurs. Prepolovili su dogovorom javnu potrošnju napola. Bili su u Evropskoj Uniji, to im je naravno prednost, dogovorili su se da imaju najniže takse u Evropskoj Uniji i sve što im je ostalo od one prepolovljene javne potrošnje uloženo je u obrazovanje da se to još podigne. I kaže on, iskoristili su dve stvari – jedno je što im je engleski native language, maternji jezik, a drugo što su zvali dijasporu u pomoć.
Prvo, ja pitam za taj maternji jezik, kako engleski maternji kad ima irski koji se uči u školama, on kaže – mi sebe tretiramo kao dvojezičnu naciju. – Valjda sam ja malo štucnula, znam ono… Engleska, Severna Irska i tako dalje, a on meni kaže – nemojte vi da živite ni u kakvoj zabludi, ništa mi ne volimo Engleze i uzećemo mi njima Severnu Irsku kad-tad, to je naše legitimno pravo, ali pošto već imamo tu sreću da je to jezik koji se govori u svetu, ne vidimo zašto bismo se mi odrekli jezika svojih neprijatelja koji nama može da koristi. – Oni zaista drže do te dvojezičnosti, potpuno ravnopravno razvijaju taj jezik.
Dobro, tu smo se oko jezika razumeli, pitam za dijasporu, kažem – dobro, to je vama verovatno radilo ministarstvo za dijasporu. – Pita on, šta vam je to. Kažem ja – oni, je li, koji se bave dijasporom u zemlji. – Kaže on meni – ali dijaspora nije u zemlji, dijaspora je u inostranstvu. Mi smo to uradili drugačije. Mi smo mala zemlja, nemamo nekih značajnih diplomatskih aktivnosti, a moramo da imamo diplomatska predstavništva, svi ih imaju. I oni tako troše pare, ne rade ništa pa smo mi njima rekli, kad su već tamo, a tamo nam je i dijaspora, da se pozabave njima i prikupe tu dijasporu. – Tako su se njima lokalna i konzularna predstavništva bavila dijasporom.
I, prve investicije, negde oko pola miliona Iraca uložilo je na neki način, i to su prve investicije koje su ušle, a onda su naravno za njima stigle i ostale. Sa američkim kapitalom i američkom industrijom došli su do saznanja da nisu dovoljno obrazovani. Dakle, oni su imali radnu snagu koja je radila ono što je moglo da se radi, ali radna snaga nije bila obučena standaradima koji se zahtevaju u Americi da bi, kada dođe do neke nevolje i neke nesreće, američke kompanije bile zaštićene pred sudom te je, naravno, to iziskivalo dodatno obrazovanje. Pri tome se manje-više iskristalisalo i šta od posla ima, a za šta treba da se obrazuje i napravili su agenciju za zapošljavanje.
Agencija za zapošljavanje funkcioniše po principu da ako ste tri meseca bez posla, dužni ste da se javite agenciji. Agencija s vama razgovara i nudi vam kurseve. Kursevi se kreću na dva nivoa, jedan je bio procena biznis-ideje. Kad imate ideju, prijavite se na kurs i oni sad vas uče kako se procenjuje tržište, kako se procenjuje konkurencija, kako se pravi biznis-plan i kako se uopšte procenjuje da li u taj posao ima smisla ući. Znači to je na jednoj skali. Na drugoj skali je bilo nešto što se zove „coin tree carpentry“, ja sam znala da je „carpentry“ drvodeljstvo, ali nisam znala da je „coin tree“ pravljenje rogljeva od drveta, dakle tu ih uče kako se prave krovovi i sve ostalo što ima rogljeve. U tom rasponu, ima i Iraca i stranaca. Osamdeset odsto svih programa finansirano je naravno novcem Evropske Unije, što ne treba zaboraviti i dok ste na kursu, imate primanja koja su nešto veća od socijalne pomoći, ali ako izađete s kursa nema više nikakvih primanja ni socijalne pomoći. Tako 12 nedelja, za to vreme ako nađete posao, nađete, ako ne nađete idete na drugi kurs, i tako dalje.
I sad da to „kursovanje“ ne bi bilo baš potpuno uprazno, napravili su, prvi u Evropi, nacionalni okvir kvalifikacije po ugledu na evropski okvir kvalifikacija, koji je napravljen ima tome godinu dana, gde je zapravo kompletan obrazovni sistem podeljen u sedam nivoa, gde su na svakom nivou definisane veštine i kompetencije koje morate steći da bi vam se priznao taj nivo obrazovanja, te svaki od tih kurseva koji postoje u okviru agencija za zapošljavanje je akreditovan i potpuno je jasno definisano koje se veštine i kompetencije njima stiču, i znanja naravno. To se kumulativno sabira, te vi možete od kursa do kursa u agenciji za zapošljavanje dobiti godinu-dve srednje škole, zavisi koliko je kusreva i na koji način ih rasporedite, tako da vi možete čak i odatle izaći kao neko ko ima diplomu, potpuno validnu diplomu srednje škole s kojom može i da studira. Prvi za mene šok – oni su uz pomoć agencija za zapošljavanje za osam godina nezaposlenost sveli sa 18% na 4%, jako su ponosni time.
I naravno, u agenciji, to je već sad onako, ako hoćete na nivou kurioziteta, oni kiosci sa „touchscreenom“, pa na jednom su kursevi, na drugom su poslovi, ono što vam zapadne za oko na ekranu, pritisnete print, izađe vam, ima i besplatan telefon kad vidite posao koji vas zanima da zadžabe zovete poslodavca. To je, onako, jedan potpuno fantastičan ali potpuno razrađen koncept. Oni vrlo sarađuju sa Institutom za razvoj investicija i priznajem da je za mene to bilo, onako, potpuno čudno, nisam imala ideju šta radi takav institut – oni su ti koji ispituju investicije, ispituju tržište, ispituju šta još može da dođe. Njihov direktor kaže da su oni primetili zadnjih… da im se poslovi sele u Poljsku, i posle Poljske prema Dalekom istoku i da oni moraju nešto da preduzmu.
A zašto? Zato što su podigli standard, veće su plate i po logici stvari posao ide tamo gde može da se nađe stručna snaga, radna snaga za niže pare. Oni ne mogu da snižavaju standard nego prosto moraju da smisle nešto drugo i onda su, analizirajući to što im se dešava, došli do zaključka da bi oni mogli da ostanu kompetitivni za privlačenje kapitala ako imaju radnu snagu koja raspolaže znanjem i veštinama potrebnim za vrhunsku tehnologiju. Tako su oni sada napravili komitet, upravo pre mesec dana koji čini ta agencija za zapošljavanje, svi univerziteti, još poneko iz vlade i tako dalje, čiji je zadatak da pokuša da ustanovi koji će poslovi i veštine biti potrebni 2020. godine da bi oni na vreme ušli sa obrazovanjem za to u svoje škole, da bi 2020. bili kompetentni ili kompetitivni za vrhunske tehnologije, sa idejom da oni budu ti kroz koje će prolaziti vrhunske tehnologije, prelaziti u standardizaciju i onda se naravno seliti tamo gde će se uvek seliti i gde će uvek biti jeftinije. Onda naravno, sad tu ide priča dalje, pomno prate Pizu, pošto je Piza ušla u evropske indikatore validnosti obrazovnog sistema, to je takođe nešto što bi Vojvodinu trebalo da zanima, naravno trebalo bi da zanima i Srbiju.
Sve se meri na Piza skali pismenosti, svi stupnjevi obrazovanja. Kakav vam je kvalitet diplome ceni se na Piza skali pismenosti, ne vašoj ličnoj nego u zemlji. Dakle, pomno prate Pizu, pomno prate šangajsku rang listu univerziteta. Imaju Trinity koledž među prvih 500, nisu zadovoljni, misle da je malo i vlada je napravila jedan poseban fond uz pomoć sredstava Evropske Unije sa idejom da nateraju tri univerziteta, ako ne i četiri, da se udruže oko nekog projekta koji možda vodi do nivoa Nobelove nagrade, koje bi bilo vrhunsko i koje bi onda moglo njima da pomogne da još neko dođe na šangajsku rang listu univerziteta.
I to je to, mogu o tome posle da vam pričam, pitajte šta hoćete, ali ono što je za mene bio kraj svega toga… ono što u stvari hoću da kažem – vi vidite prvo zemlju koja je u tome uspela, vidite zemlju koja je imala potpuno jasnu strategiju šta je to što ona hoće da uradi i gde je bio apsolutni dogovor (to je istina bilo i u Sloveniji) da kako god se menjala vlada, ta strategija obrazovanja stoji i to ministrastvo stoji da to sprovodi, dakle da je to nešto što se ne može zaustaviti i promeniti sa promenom vlade. A kao nekakva kruna svega, naravno da sam sa gospodinom minstrom morala da dođem do teme korupcije i pitam ga kako to. Kaže on na ličnom nivou korupcija je praktično nula i ja pitam kako. On kaže, prvo su primanja dovoljno velika i vi da biste nekog korumpirali, treba vam baš dosta novca, a drugo napravljen je takav sistem da praktično u čitavom nizu stvari koje bi vama bile potrebne niko nije u stanju da vam prodaje tu uslugu, dakle zakonska regulativa je takva da se ona ne može prodavati a kad se ne može prodavati nemate od koga ni da kupite. A na korporacionom nivou naravno korupcije ima, to je prosto bolest globalizacije, ali oni koriste sve mehanizme transparentnosti koje ima i Evropa i još nešto su i dodali, a po nekim istraživanjima su pri dnu liste, nisu pri vrhu i ne vide da mogu baš mnogo dalje od toga da dođu.
I ono što je, u stvari, kraj moje priče, oni su imali premijera, dosta dugo su imali premijera koga irski narod doživljava kao kreatora irskog čuda, koji se zvao Bertie Ahern. Pre jedno dve godine izbio je neki skandal, neko je ustanovio nekako da je neki novac preko njegovog računa, ličnog, prešao pre nekih desetak godina. On je počeo da tvrdi da je to tačno, da je to bilo za stranku i tu se nešto zakuvalo. Dok je trajala ta afera, dakle nerazlučeno šta jeste šta nije, raspisani su izbori i on je dobio, uprkos svemu tome, neverovatnu većinu glasova na izborima i napravio vladu. Dok sam ja bila tamo, tih dana, izašao je izveštaj komisije koja je to ispitivala, koji zapravo nije bio kompulsivan, dakle oni nemaju dokaza da je posredi bila korupcija ali ne mogu da tvrde ni da nije bila, ali u svakom slučaju, uprkos tome kako je izabran, on je izašao i zahvalio se narodu Irske što je glasao, zahvalio se naravno na mandatu i rekao da, prosto, Irska ne može da se razvija bez savremene moderne ekonomije sa premijerom koji je pod sumnjom za korupciju, da je njemu lično satisfakcija što je narod za njega glasao ali da on misli da je sad bolje da Irska dobije drugog premijera koji nije pod sumnjom za korupciju te je, dok sam ja bila tamo, izvršena smena premijera. E u stvari, kad budemo u ovoj zemlji stigli do te tačke, onda više nećemo držati tribine, ja bih rekla da je to nekakav zaključak do koga je trebalo da se dođe. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Hvala vama… ja sam još uvek u Irskoj. Dakle, da se vratimo u Srbiju i Vojvodinu.

Srbijanka Turajlić: Koliko ja razumem, mi ćemo u Norvešku sad.

Dinko Gruhonjić: Pa ja sam baš sa Aleksandrom pričao pre tribine, mislim da bi to bilo već previše, s obzirom da znamo šta je tek Norveška. Evo, Irska je bila dobra ilustracija nečega što bismo mi možda nekad mogli da postanemo, ali u ovom momentu to zaista izgleda svetlosnim godinama daleko, u momentu kad je Beograd praktično par koraka od toga da dobije gradonačelnika u vidu najzloglasnijeg ministra informisanja u modernoj Evropi, Aleksandra Vučića. Dakle, za jednog antropologa Srbija je definitivno, za razliku od Norveške, jedno vrelo inspiracije.

Aleksandar Bošković: U stvari, mada se ja bavim i Norveškom, Srbija je uvek zanimljiva i zabavna fenomenološki. Što se tiče Vučića, meni nije jasno zašto ga ljudi tako ne vole jer postoji jedna stara kineska izreka koja glasi da ako vas ujede pas, da je potpuno besmisleno da vi udarite psa, treba da idete i udarite gazdu tog psa. Znači Vučić je ovde nebitan, on je odraz jedne politike koja je u Srbiji zaživela pre dvadesetak godina, i to se izleglo iz jajeta nekako, ti radikali i čitava ta politika… ne samo radikali, mislim to je jedan od pokazatelja ovih izbora na nivou Republike Srbije i na nivou grada Beograda, i to je duboka podeljenost, s jedne strane.
Znači, šta god pričali Vukadinović i Antonić i njima slični, postoji duboka podeljenost unutar Srbije i meni lično je uvreda da Vučića neko stavlja u isti genus, kao što sam ja – mislim, za mene on ne pripada uopšte, ovaj, homosapiensima – ali to je moje lično privatno mišljenje. Ja se ne bavim politikom tako da mogu da kažem ovakve grozne stvari i vrlo uvredljive.
Znate, u svim evropskim državama postoje ekstremisti, postoje ludaci, postoje… ne znam Žan Mari Le Pen… Ili sad u Norveškoj – njihova Progresivna partija, koja će izgleda već na sledećim njihovim izborima ući čak u parlament. Međutim, ti čudni elementi ekstremni imaju tako, 5-10% glasova, i onda je to problem na jednom ličnom nivou ljudi koji za njih glasaju. Međutim, kad u Srbiji imate ekstremne opcije tipa ove Šešeljeve i Koštuničine stranke i kad za te opcije praktično glasa 50% stanovništva onda to već nije problem glasača, to je problem društva, problem potpunog odsustva kompasa.
Nije to problem beznađa u kojem se mnogi ljudi u Srbiji nalaze – to je problem nečega što je posejano, ponavljam pre dvadesetak godina, i čiji plodovi se sada pojavljuju – čiji plodovi se pojavljuju u pričama u medijima o nasilju. Mislim, toga će tek biti u društvu u kome su čitave generacije dece rasle poslednjih petnaestak godina bez ikakvih moralnih društvenih normi, gde se porodica raspala, gde se jedan društveni sistem raspao a drugi nikada nije zaživeo. To su nekave stvari koje su na jedan, u stvari, paradoksalan način za očekivati. U stvari, mene čudi što ovakvih incidenata kakve imamo po školama nema više (možda ih ima samo se ne prijavljuju), to je sve odraz jedne bolesti, duboke bolesti društva, i pravo da vam kažem ja ne vidim u nekoj perspektivi kako bi se to moglo rešiti…
Jedan način bi mogao da bude baš ta radikalsko-deesesovsko-socijalistička vlada u Beogradu, čiji bi rezultat – oni su naravno toliko glupi i nesposobni, da nemaju ljude za najelementarnije poslove, ali to je jedna od dobrih strana takve vlade, ako do nje dođe – mogao biti da za četiri godine, na sledećim izborima za beogradsku skupštinu prvo: nestala bi potpuno Koštuničina stranka, što mislim da je dobro, a drugo, mislim da bi radikali počeli da doživljavaju ovo što su su doživeli u Vojvodini, jer bi se pokazalo na delu da ipak nije sve isto i nisu svi baš isti (makar ja nemam puno iluzija ni o Demokratskaoj stranci i toj čudnoj koaliciji, Dinkiću i ekspertima, sačuvaj me bože).
Strašno je što moramo da se opredeljujemo za nužno zlo. Strašno je kad treba da se… to je jedan moj prijatelj uoči ovih izbora rekao – dokle treba da glasam za manje zlo? To zaista zvuči malo deprimirajuće, ali tako je kako je. I sad, govoriti o nekoj budućnosti, to je teško, pregovori se vode je li, mada moram priznati da su moji prijatelji iz Norveške odmah mi poslali poruke nakon izbora, pošto je interpretacija njihovih medija bila – pobeda proevropskih snaga u Srbiji. Makar ovde u Srbiji, koliko sam ja uspevao da primetim iz moje pomerene perspektive, pošto sam veći deo proteklih 18 godina proveo na drugim kontinentima, ovde se niko nikada nije potrudio da ljudima objasni šta je to Evropa, šta je to Evropska Unija, da to ne znači samo da će se putovati bez viza nego ima nešto više, neko treba i da radi, neko treba nešto da proizvodi, treba nekakvi zakoni da se poštuju i tako još nekakve stvari, ali opet za to ogroman deo odgovornosti snosi vlada od 2000. naovamo što, s jedne strane, nije ljudima to objasnila, a s druge strane, mediji naravno koji su u Srbiji zaista nešto… ne znam…
Sticajem okolnosti, ja govorim dosta jezika, čitam novine takođe na dosta jezika, i odgovorno tvrdim da ovo što postoji u Srbiji u medijskoj sferi ne postoji nigde i da nigde nemate takvu medijsku scenu gde se sloboda izražavanja shvata kao sloboda da vi možete vređati, pljuvati druge, da vi možete objavljivati, u krajnjoj liniji, fotografije maltretirane dece. Ovde u Srbiji to se smatra slobodom izražavanja i ako sad vi kažete nešto protiv toga, vi ste neprijatelj demokratije i slobodnog izražavanja, a razne novine koje to rade, one se, kao, bore za demokratiju.
Moram priznati (možda sam ja malo konzervativan), i to uvek ističem da je Nemačka za mene ideal, zbog toga što ako u Nemačkoj kažete da nije bilo holokausta, vi idete u zatvor! Mislim, neki red mora da se zna. Postoji sloboda govora i u Nemačkoj i sloboda izražavanja, ali neke granice postoje. U Srbiji, nažalost, dok se te granice ne uspostave, ovi… ne znam… radikali i DSS će sa SPS-om imati 50% glasačkog tela, a glavni promoteri političke normalnosti će biti likovi poput ovih „Politikinih“ komentatora – Vukadinovića, Antonića, što je… da, „nova srpska fašistička misao“.
Srećom, Vojvodina je za mene ohrabrenje, tako da možda postoji svetlo na kraju tunela. Mada, postoji naravno i ovaj Marfijev zakon da je svetlost na kraju tunela – voz koji se kreće u vašem pravcu.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Ispričao mi je prijatelj – šta misliš kad bi prosečan građanin Srbije upecao zlatnu ribicu i imao pravo na jednu jedinu želju, koja bi to želja bila? Kažem: nemam pojma. Kaže – amnezija. U stvari, s tom željom je očigledno govorio i naš predsednik Boris Tadić, kada je došao na ingenioznu zamisao o nacionalnom pomirenju političkih snaga iz devedesetih i političkih snaga iz dvehiljaditih godina, na šta su odmah promptno reagovali iz SPS-a i rekli da su, između ostalog, uslovi za njihovu koaliciju da se prekine sa, kako su rekli, progonom porodice Milošević-Marković i da se, između ostalog, oslobodi iz zatvora i zloglasni bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.
Profesore Peroviću, šta vi mislite o toj mogućnosti pomirenja?

Milenko Perović: Pa vidite, da nam se ne radi o životnim sudbinama vezanim za ove čudne likove koji nam direktno i indirektno odlučuju o životnoj sudbini, čovjek bi se ili slatko smijao tim nevjerovatnim političkim razlozima i političkim nebulozama ili bi imao permanentno stimulisan poriv za povraćanjem. I ta stvar i takve izjave u ovom trenutku pokazuju doista do koje je mjere država Srbija jedna duboko neuljuđena zemlja, zemlja u kojoj je već 20 godina u svim elementima života, osobito u političkoj sferi, ali bogami i u drugim sferama života, potpuno izvitoperena recepcija stvarnosti, ne samo kod političara, bez obzira na njihove ideološke ili partijske predznake (tu gotovo da nema suštinske razlike u izvitoperenosti, ima u stepenu izvitoperenosti, ali u samoj izvitoperenosti ne). Ova zemlja strada od apsolutne neobjektivnosti recepcije stvarnosti, mene ona ponekad podsjeća – da navedem jedan primjer mogućeg poremećaja neobjektivnosti života, neobjektivnosti procjenjivanja životnih situacija – to je kao da permanentno u kupaćim gaćama na minus 20 stepeni izlazite u šetnju od pet sati i onda se čudite što se vraćate sleđeni. A onda vjerovatno kad uspijete, ako uspijete, poslije pet sati mržnjenja na minus 20 da se vratite kući, onda ide ona priča, je li, i hemijski elementi su se urotili protiv mene, ja sam u redu, ja sam sojević koji već vijekovima u kupaćim gaćama boravi na prostorima Balkana, je li… da se gorko našalim nad nečim što nije za šalu. I svi mi znamo da to nije za šalu, i svi smo na vlastitoj grbači u milion varijanti i verzija doživjeli tu apsolutnu nenormalnost života, ali doista u svim životnim elementima.
Naravno, na svu tu nenormalnost poslije ovih čudesnih izbora. gdje jedna strana greškom, u startu – ja mislim da se radi o problemu IQ vođstva jedne stranke koja u veče izbornog dana proglašava pobedu i razgovara o tome kako će formirati vladu ne sabirajući procente izlaznosti, procenat opredijeljenja za ove ili one stranke, stvarajući i sebi i drugima iluziju da je ona apsolutni pobjednik na izborima i da nikakvih problema neće imati sa sastavljanjem takozvane proevropske vlade, a onda sledećeg dana kad im dođe, da izvinite, iz guze u glavu, onda počnu da pričaju o socijalnoj dimenziji proevropskog puta. Drugim riječima, od onih u koje silom prilika gajimo… prema kojima gajimo kakvu-takvu nadu, oni počinju da se ponašaju – i to je ovaj tip izjava – počinju da se ponašaju na šibicarski način, jednim odvratnim, nebuloznim udvaranjem Ivici Dačiću, penzionerima, krkobabićima i tako dalje. Normalan ljudski mozak i normalan ljudski karakter, prosto rečeno, to ne može progutati. I onda čovjek sa samim sobom mora da se zapita ako se nekim čudom i desi u ovoj odvratnoj, jajarskoj trgovačkoj kombinatorici da se i sastavi ta nekakva proevropska vlada, na šta će to ličiti.
Da skratim priču, kakva god vlada da se formira, mi ćemo se i dalje teturati kroz prostor i vrijeme. Ajde da budem malo benevolentan prema takozvanoj proevropskoj opciji – možda ćemo se s njom, s onom grupacijom koja forimira vladu teturati malo manje ili, bolje reći, padovi u tom takozvanom hodu neće biti do te mjere bolni, čak smrtonosno bolni, ali teturanje, vučenje po blatu u bliskoj budućnosti, prosto rečeno, neizbježno je. Moralo bi neko ontološko čudo da se desi da se posle 20 godina apsolutnog ludovanja u svim elementima života, odjednom probudimo i osvanemo u proljećnjom, lijepom, majskom sunčanom danu, u kojem su se, tako da kažem, iskošene, izlomljene vertikale života ovog društva odjednom nekim čudom ispravile. Ja mislim da ni bog, ako ga ima i ako bi imao namjere da se bavi državom Srbijom, ne bi to preko noći mogao da uradi. Ja imam običaj da se našalim – bog je u pretpostavci pametan bog pa mu ne bi palo na pamet da se takvim nečim uzaludnim bavi.
No, šala na stranu, osvrnuću se malo da opravdam naslov ovoga plakata i na neki način da se nadovežem na onu priču koja nam je ostala da visi u vazduhu iz one diskusije iz Sremske Mitrovice. I ovdje je to negdje u međuvremenu pominjano, vezano za Vojvodinu – Vojvodina kao velika nada, Vojvodina kao motor Srbije i tako dalje. Kad smo se vraćali iz Mitrovice, ja sam se šalio, gorko sam se šalio sa tom idejom o Vojvodini kao mogućem motoru Srbije. Da, Vojvodina bi mogla biti motor Srbije, ali po Ustavu Srbije i u Ustavu Srbije piše da u Vojvodinu od predviđenih 100% goriva koje treba sipati da bi se taj motor kretao, sipa se 7%! Do 7%! Tako piše! Hoću da kažem, ta diskusija u Mitrovici je bila između dva kruga pokrajinskih izbora i onda se naravno, u toj diskusiji, kao eho jednog beogradskog političkog štimunga, pokretala priča o tome kako je jako važno ko će pobijediti na pokrajinskim izborima u Vojvodini, ne samo u psihološkom i ne samo u propagandnom smislu, nego i u tom smislu da je i za pridobijanje SPS-a da uđe u vladu sa demokratama jako važno da ova demokratska grupacija u Vojvodini pobijedi. Ja sam i tada rekao i sad sam još uvjereniji da je to bilo važno samo u psihološkom smislu, u materijalnom, faktičkom, političkom smislu to nema nikakvog značaja.
Zašto nema nikakvog značaja? O čemu mi govorimo kad govorimo o pokrajini Vojvodini i o čemu govorimo kad govorimo o važnosti da se u Vojvodini, na pokrajinskom nivou, uspostavi jedna demokratska proevropska vlada? Sa beogradske tačke gledišta najčešće, i demokratskih krugova, taj diskurs je licemjeran. Licemjeran je zbog toga što se u datom trenutku – tako su se namjestile istorijske karte – na Vojvodinu gleda s obzirom na naše interese u Beogradu a ne s obzirom na interese Vojvođana u Vojvodini. A šta prodemokratske, proevropske snage doista misle o interesima Vojvodine, pokazale su te demokratske snage u procesu donošenja Ustava države Srbije.
I ta Demokratska stranka je prihvatila da učestvuje u onom apsurditetu koji se zove donošenje ustava, bez javne diskusije, sa glasanjem od dva dana (to je planetarni unikum), bez kontrole referendumskog glasanja za ustav i tako dalje, i sa Vojvodinom koja je u tom ustavu ponižena, po mom sudu, u pravno-političkom smislu, ponižena više nego što je bila ponižena za vrijeme Miloševića. I to Vojvodina – mi vrlo dobro znamo, mi koji smo živjeli u Vojvodini svih ovih godina kakva je sve strahovita poniženja Vojvodina doživljavala u vrijeme Miloševićevog režima, od „jogurt revolucije“ do 2000. godine – o tome bi se dala napraviti jedna fantastična serija romana koja bi obuhvatila najrazličitije dimenzije života.
Danas mi je palo na pamet – samo da ilustrujem jednim primjerom – prolazimo autoputem od Novog Sada do Subotice, tamo na potezu od Siriga, Srbobrana, Feketića i tako dalje – u poznom periodu Miloševićeve vladavine, u proljeće i čitavo ljeto, čitavi ogromni prostori, ogromni hektari zemlje s jedne i druge strane autoputa, predstavljali su zapravo ogromna jezera gdje se nije mogla zemlja zaorati ni u jesen ni u proljeće, nije se moglo ništa posijati. Dakle, Miloševićev režim je zapravo Vojvodinu krenuo da vrati u geografskom i ne znam kom smislu u predterezijansko doba, u vrijeme kad u Vojvodini još nije bio počeo veliki istorijski proces meliorijacije kojim je Vojvodina stvorena Vojvodinom u ovom geografskom, pedološkom smislu.
I šta imamo posle toga, da ne dužim previše priču? Imamo dolazak na vlast demokratskih snaga u Srbiji i imamo omnibus-zakon kojim su, navodno, Vojvodini vraćene neke ingerencije. Šta joj je vraćeno? Zapravo ništa! Dato joj je malo da joj se ne bi dalo ništa! I tu se, sa tim omnibus-zakonom, uspostavila ponovo jedna mala, navodno prodemokratska pokrajinska nomenklatura, koja niti ima ingerencije, niti ima moći, niti ima para za bilo kakav ozbiljni projekat u Vojvodini u bilo kojoj sferi društvenog života. Ta stvar se na brahijalni način ponavlja sa Ustavom iz 2006. godine, koji po mom sudu čak ide ispod nivoa omnibus-zakona. E, to se zove, gospodo, licemjerje! Ustavno i omnibusno uništite Vojvodinu, zapravo verifikujete Miloševićeve rezultate uništavanja Vojvodine i onda poslije toga licemjerno od Vojvodine očekujete da bude neki zamajac Srbije koji će odvući Srbiju u Evropu.
Neće! Neće jer Vojvodina to ne može. Nema nijednu polugu vlasti, nema nijednu polugu finansijskih sredstava, nema nijednu polugu kapitala da bi to mogla da učini. Neće upravo zbog toga što su u Vojvodini sad pobijedile demokratske snage, a te demokratske snage su supstitut nepostojećih autonomaških snaga. U Vojvodini se autonomaška politička energija nije artikulisala na pravi način nego smo imali autonomaške grupacije zapravo, koje su nas zavodile za Goleš planinu, onemogućavajući da se na pravi način artikuliše autonomistička politička energija koja bi od Vojvodine onda doista napravila motor Srbije, ali motor kome bi se moralo sipati 100% potrebnog goriva.
Zbog toga – dobro je, naravno, što nijesu pobijedili radikali etc. u Vojvodini – nije ništa obećavajuće što su pobijedile demokratske snage u Vojvodini. Sa Demokratskom strankom koja rukovodi Pokrajinom, mi i dalje nećemo imati pokrajinu.
Malo sam unio i polemičkih tonova, nadam se da nijesam previše pretjerao.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Đorđeviću, evo radikali su kandidovali našeg večitog premijera Koštunicu za novi mandat, znači tehničkog premijera…

Mirko Đorđević: Ova tribina je prilika da porazgovaramo otvorenije, uz vaše učešće, a ne da držimo nekakve besede koje će vas sigurno zamoriti.
Oseća se neka ovih dana – valjda imamo na to pravo, mi građani – postizborna tišina, pa hajte da je narušimo malo večeras. Zašto postizborna tišina? Zato što kombinatori na više tabli igraju danonoćno svoje igre i kombinacije u sastavljanju vlade i to će bogami potrajati, neće to brzo ići. Zbog toga se zaista u ovoj postizbornoj tišini, ako vam se sviđa i takva sintagma, oseća velika zabrinutost pa me zato ne čude u ovim dobrim izlaganjima pomalo i pesimistični tonovi.
Ja sam slučajno optimista po prirodi pa će moje izlaganje biti malo u nekim nijansama drugačije. Kolega je dobro rekao, ovo što imamo u Srbiji to zaista nigde u svetu nema. Čitam ja bugarske novine, ruske, francuske, italijanske, ne znam čije – doista ovog nema nigde…
Prvi paradoks koji imamo, pre nego što budemo prešli na ove vlade i Vojvodinu, mi smo videli ko su pobednici na izborima, ko je najviše dobio. Ko je izgubio čitavih 10%? Radikali. Prosta stvar se dogodila na tipičan naš srpski način – sastali su se u nekim ćoškovima svi gubitnici i dogovorili su se pa su primenili prostu matematičku radnju, vrlo prostu, pa se pokazalo da su ovi koji su pobedili na izborima gubitnici. I danas slušam jednog radikalskog prvaka, traži od Tadića da pošteno prizna poraz. Kako da prizna, za ime boga, poraz kad je pobedio…
Te kombinatorike neće se skoro završiti, neće se skoro završiti. Ali evo, prvi znak je tu. Formira se nekakva Koštuničina radikalska vlada u Beogradu. To je trećina Srbije, Beograd, molim vas! Tako da se sad svi pitaju, i nije samo kod nas zabuna nego i ostali komentatori, vidim, u svetu se pitaju šta li će to biti. Ako Tadićeve proevropske snage, da ih ne nabrajam sad, formiraju vladu biće očevidno jedno – ta vlada će imati snažnu podršku iz Evrope, ali će imati ogroman otpor iznutra, ogroman otpor, da skoro neće moći da funkcioniše jer će protiv njih biti sve ove gubitničke partije koje sada igraju igru – crkva, društvo, svi će biti protiv njih. Dakle, neće to nikako ići.
Uzmimo drugu varijantu za koju neki, evo, ovde tvrde da je izglednija, da Koštunica i Šešelj, Nikolić formiraju vladu – ta vlada neće imati nikakvu podršku iz Evrope, ali će imati ogromnu podršku iznutra. Srbija je tako raspolućena nesrećno i tako raspeta između tih krajnosti da nas ovi paradoksi čekaju.
Sad, tu ima jedno mnogo zanimljivije pitanje koje se evo upravo i ovde otvara i ovih dana visi u vazduhu – kombinatori će još menjati svoje pozicije na tablama, znate, još uvek nije izvesno da će baš, ko će s kim i kako… ali ako bude (evo ja ću se sad služiti hipotezama, lakše će nam biti da posle razgovaramo o tome), ako bi se desilo da se u Vojvodini (pokrajina je to kakva-takva, nema ona neke oblasti, sve to znamo, ali kakva-takva neka pokrajina postoji)… ako bi se desilo da se u Vojvodini, posle ove velike pobede, i institucionalizuju proevropske snage, to ne bi bio mali znak. Ne tvrdim ja da bi se bog zna šta preko noći promenilo, ali moglo bi se posle 20 godina od one „jogurt revolucije“ i Miloševićevog ludila dogoditi, nadajmo se da se to može dogoditi, da ovo može da počne da vuče ono, a ne, kako je bilo poslednjih 20 godina, da ono vuče ovo. Možda se mnogima od vas neće svideti ovaj moj preveliki optimizam, ali moguće je i to, bez obzira na to kakva je institucionalna situacija Vojvodine u okviru Srbije i tako dalje.
Ako bi – a ovi izbori u Vojvodini nude dobar znak za nadu – ako bi te snage doista ojačale, stvarno nešto značile, onda bi se moglo očekivati da dobijemo opet nešto tipično naše – da imamo jednu zemlju, Republiku Srbiju a na neki način čak dva politička sistema u njoj, da tako kažem, dva sistema vlasti, dva nivoa vlasti. Ta se raspolućenost neće brzo razrešiti, ali vreme ne čeka, vreme ne čeka. U tom pravcu će, po mom uverenju stvari ići. Ovo je dobro krenulo u Vojvodini, to je veoma dobro. Zašto je dobro? Zato što je prvi znak – onaj koji zna istoriju radikalske partije, otkad su pašićevci onog momka Svetozara Markovića istukli, i tako dalje – ovo nije mali udarac koji je pretrpela Radikalna stranka u svojoj istoriji, na predsedničkim izborima i ovim sad. To nije mali udarac!
Vidite, u igru se ovde ubacuju dva elementa. Jednim se svi bave, taj se zove neki Koštunica, kako beše. Nije to novo što on tu igru igra sa radikalima. Neobično je meni kad od učenih komentatora u beogradskim novinama čitam da je to sad nekakvo iznenađenje što su Koštunica i Šešelj zajedno. Od prvoga dana, od izjave do izjave, od knjige do knjige, oni su konceptualno bili apsolutno nerazdvojni, samo što su postojale određene maske koje su se privremeno nameštale. Međutim, i tu imamo nešto što potkrepljuje moju optimističku tezu – gledano na tabeli rezultata koje pojedine partije dobijaju, taj Koštunica je prosto zanemarljiv, ništa nije dobio. On samo ovom radikalskom kombinatorikom nešto pokušava i nadajmo se da uspeti uopšte neće.
Ali imamo jedan drugi, još čudniji slučaj koji izaziva pažnju. Mala, beznačajna skoro tokom poslednjih osam godina, Socijalistička partija Srbije – to je ona Miloševićeva partija, koja je bila ratna, huškačka, vodila ratove i tako dalje, koja je davno raskrstila sa svakom tradicijom socijalizma i socijaldemokratije – sada odjedanput postaje nekakav te jezičak na vagi, te svi se njoj udvaraju. Kombinatorika je dala njoj tu ulogu. Nije Socijalistička partija stvorila sebi ovu situaciju sad ovako povoljne udavače za koju se svi otimaju, nije je stavorila sama nekom svojom zaslugom nego time što je doktor Koštunica otvoreno prišao Šešelju, da li se razumemo! Otvoreno je prišao, otkrio je karte – mi smo Miloševićevi ljudi (što se znalo otpočetka, nije to ništa novo).
Dakle, u Srbiji sve deluje beznadežno, mračne senke se pojavljuju i to je tačno, ali da ne dužim, ne bi trebalo možda gubiti ni tu poslednju nadu da su mogući obrti, a ja ih vidim samo u jednom – neka je ovo ovako, neka prave oni te kombinacije, ko zna ko će s kim i ko neće s kim ujutru a kamoli za nedelju dana, ali ako neki procesi započnu, ovo u Vojvodini što se dogodilo, to nije mala stvar – procesi su procesi, znate. Tu ima puno nade da se probudi.
To sa Evropom više nije pitanje, neko retorsko pitanje – Vojvodina je formalno, po kulturološkom obrascu, punih 300 godina u Evropi. Nevolja je u tome što centralizam ovde uvek stoji kao teza u džepu svih totalitaraca i oni neće dopuštati to, ali ovde je sad šansa još jedna. Ako bi oni, i da time završim i ja ove moje kombinacije, ako bi oni napravili na republičkom, na državnom nivou Šešelj, Koštunica, radikali tu vladu, legitimno je pravo ne malog broja građana (pogledajte koji je broj građana glasao za Tadića, za proevropsku orijentaciju, pogledajte cifru), legitimno je pravo tih građana da kažu da mi ne pristajemo na vašu kombinatoriku. U vašoj kombinatorici, kao u šahu, nema kraja mogućnostima kombinacija, ali mi ne pristajemo na to! Mi smo pravi pobednici a vi sta vašim prevarantskim radnjama sad doveli do ove situacije! Građani bi trebalo da se pobune, otvoreno to tvrdim!
Kad kažem da se pobune, ja ne zamišljam to, kao, polomićemo izloge, palićemo Beograd. Daleko od toga, Koštunica i Toma Nikolić pale Beograd i niko ih za to nije pozvao u sud, a one dve devojke koje su uzele patike, osudiše na deset meseci. Koštunicu ne osudiše ni na deset minuta zatvora a harangirao je otvoreno, krivično-pravno treba da bude procesuiran. Za onaj govor njegov u našim zatvorima zaprećena je kazna od tri do osam godina, ko na javnom mestu harangira i podstiče masu i tako dalje…
Jednog mladića su bacili u vatru, njegovog se imena, tog nesretnika, više niko i ne seća. Dakle, građani bi imali pravo da se pitaju, u mirnom protestu – pa vaša kombinatorika sutra može da učini šta god hoćete, mogu demokratske snage u Srbiji da dobiju i 70%, vi ćete nekom kombinatorikom i potkupljivanjem opet napraviti … Zato je ovo važan momenat. Eto, to ja mislim o ovoj stvari i tu bih stao, i mislim da i treba stati, jer ta igra traje bez granica.

Učestvovali:
Laslo Vegel, književnik
Vladimir Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva
Želimir Žilnik, reditelj

Tribinu moderirala Žužana Serenčeš, dopisnica Radija „Slobodna Evropa“

Pozorišni klub “Zeleno zvono”, Zrenjanin
Utorak, 27. maj 2008, sa početkom u 18.30 časova

Žužana Serenčeš: Dobro veče i hvala vam što ste došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Želimo da pričamo o postizbornoj Vojvodini i postizbornoj Srbiji, u svetlu vojvođanskog identiteta. Zahvaljujem vam se na ovolikom prisustvu, tim više što sam čula da su upravo u toku različiti događaji u Zrenjaninu. Dakle, sudim da je ipak trenutak kada ova tema privlači pažnju.
Za početak, izvinjavamo se zbog malog kašnjenja, ali imajući u vidu da je ovo tribina Nezavisnog društva novinara, shvatite da su, eto, novinari imali malu prednost u uzimanju izjava. Laslo Vegel je bio prilično začuđen kada je zatekao veliki plakat sa svojim i likom ostalih učesnika večerašnjeg razgovora, izgleda da je ovo, rekla bih, čak i izuzetak da su intelektualci, književnici, misleći ljudi na velikim plakatima. Biće ovo, dakle, prilika da upravo takve ljude čujemo večeras.
Znamo kako je glasala Srbija, znamo kako je glasala Vojvodina. Odgovore želimo, i pomoć da razumemo kuda to ide Srbija i kuda to ide Vojvodina, odnosno da nam pomognu u traženju tog odgovora naši večerašnji gosti. Najpre književnik Laslo Vegel, reditelj Želimir Žilnik, vaš sugrađanin Vladimir Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva, i moram vam reći da je i pored više puta potvrđenih informacija i dobijenih potvrda da će večerašnji gost u ovom razgovoru biti i Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, ispostavilo se da je, što bi rekli, ovo dan kad se situacija svakim minutom sve više intenzivira i po poslednjoj informaciji zbog stranačnih obaveza ipak nećemo imati priliku večeras da ga čujemo. Dakle, ostaje ono zbog čega sam plakat i pomenula, da upravo čujemo o današnjem trenutku Srbije i Vojvodine ljude koje manje ili uopšte ne čujemo, za razliku od zaglušujuće buke i ponekad, čini se, prave kakofonije u kojoj slušamo političare o ovoj temi.
Moram još ispričati da je u jednom krajnje privatnom razgovoru, i to uoči prvog kruga izbora u Srbiji, Laslo Vegel to proročki pogodio i prorekao otprilike rezultate koji su nam pokazali i prvi krug izbora i drugi krug izbora. Mnogo se govorilo o tome da je reč o referendumskom glasanju, što pretpostavlja dobijanje odgovora na jedno ključno pitanje, a to je kuda ide ova zemlja. Nisam sigurna, svi vi to znate, da ni u ovom trenutku znamo odgovor na to pitanje. Dakle, čini se da se i dalje nastavlja ova situacija permanentne konfuzije, šizofrenije i, rekla bih, gotovo kolektivne frustracije. Treba da razmislimo i o tome, znajući rezultate izbora i glasanja u Vojvodini u nedelju, šta se to dešava gledajući u odnosu na rezultate glasanja u Srbiji. Predstoje li, u slučaju da na kalemegdanskoj terasi sutra u podne zaista bude potpisan neki sporazum o takozvanoj patriotskoj vlasti, treba li očekivati i udaljavanje, makar u psihološkom smislu, i kakav to uticaj može imati ova snažna vojvođanska poruka od nedelje. U celoj ovoj situaciji koletivne frustracije, rekla bih, svedoci smo i sasvim grotesknih činjenica da nam Dragan Marković Palma postaje takoreći sinonim evropske Srbije i barem pet puta dnevno su nam udarne vesti šta je Ivica Dačić odlučio ili sa kim je razgovarao. Ni dalje nije jasno ide li to Srbija a sa njom i Vojvodina napred ili unazad i, prosto, postavlja se pitanje i apsurdnosti. Može li se istovremeno hodati i napred i unazad i ići na dva puta. Prosto, o toj vrsti kolektivne frustracije i, rekla bih, unutrašnjeg društvenog konflikta volela bih da čujemo najpre Lasla Vegela, kako on doživljava svu apsurdnost ovog trenutka.

Laslo Vegel: Zaista je situacija dosta apsurdna, pre svega što se tiče odnosa političke elite i društva. Sada se vidi da se politička elita i društvo počinju razdvajati – politička elita ide svojim putem a društvo, ovako nemoćno, posmatra sve to posle izbora. E sad, tu moramo i neke nijanse napraviti, što se tiče Vojvodine. Ja zaista nijednog trenutka nisam sumnjao da će u Vojvodini doći do preokreta. U čemu je reč? Svi sanjaju o 6. oktobru, ja mislim da se sad u nedelju u Vojvodini desio 6. oktobar, i to ne na onaj način kako je počelo u Beogradu, nego na jedan evropski, civilizovani, normalni način. To znači da je u Vojvodini sad situacija, može se reći, stabilna što se tiče društva. Dobili su glasove one partije koje imaju jedan rezon, koje imaju jedan evropski rezon i to jasno, tu nema dvosmislenosti, nema s kim kakva koalicija. Međutim, problem Vojvodine je u tome što u nju može da se uvozi beogradski haos jer ipak Demokratska stranka je dobila njaviše izbora, najviše glasova i u Vojvodini.
Ja ne gledam iz te neke partijske prizme, to su tako odlučili glasači i ajde da kažemo da je to u redu. Problem je, međutim, u tome da u drugim delovima Srbije nije tako. I sad će doći iza kulisa neki dogovori, pregovori, dosta sumnjivi, dosta nejasni. Posle 2000. godine smo govorili o „preletačima“, je li, išli su oni posle oktobarskih događaja u neke druge partije iz SPS-a i tako dalje, to ja razmem. Neki ljudi su osetili da su prevareni ili su videli šta je, ali to je individualna odluka. Međutim, sada smo stigli do jedne kolektivne odluke – da jedna partija može postati „preletač“ za 24 časa. To je samo mogućnost, ne znam da li će se desiti, ali ta mogućnost se može dogoditi.
Međutim, sama činjenica da je Demokratska stranka rekla da je Socijalistička partija Srbije poželjna, ona je time rehabilitovala SPS. Tu sad ne treba SPS ni da uđe u vladu, ona je rehabilitovana i stvar je gotova. Šta se desilo? U stvari se desilo ono što se dešavalo za vreme donošenja Ustava, jer onda je postojalo jedinstvo između tih partija, postojalo je na nivou republičkog parlamenta. U stvari, sada sa tom rehabilitacijom počinje stvarati jedno novo haotično jedinstvo u kome će građani verovatno izgubiti tačnu orijentaciju, više neće ni znati za koga su glasali, i tako dalje.
Druga stvar koja mene zabrinjava, a to je jedno veliko, takoreći filozofsko pitanje – i tu će svako imati svoju argumentaciju – a to je da li se može u koaliciju ići sa onom partijom koja je u predizbornoj kampanji govorila nešto suprotno. Oni koji su za to, oni kažu da se u tome krije jedna doza velike racionalnosti, da je to sredstvo da se približimo Evropi, bez toga nećemo moći, i tu zaista čovek nema velikih argumenata protiv toga. Ali, time se afirmiše jedan princip – da cilj opravdava sredstvo. To znači da postoji jedan cilj koji opravdava svako sredstvo. Da li to može jedan moralan temelj ovog društva, o tome se sad vodi jedna rasprava – da to ne može – i kakve tragedije to može da proizvodi, to možemo pročitati u Geteovom „Faustu“, kad Faust sklopi savez sa đavolom. Mi sad imamo takvu situaciju da svako misli da je Faust i sposoban je i ima i želju da sklopi dogovor sa svakim đavolom – ponekad se i ne zna više ko je đavo, a ko je Faust. Ja bih samo za početak ovoliko i dao bih dalje reč.

Žužana Serenčeš: Željko, već duže vremena serviraju nam se različita istraživanja javnog mnjenja i onda, sa manjim ili većim oscilacijama, ipak žele da posvedoče da je da li 2/3 da li 3/4 građana ove zemlje željna Evropske Unije i puta Srbije ka Evropskoj Uniji. S druge strane smo dobili rezultate glasanja, pre svega imam u vidu u Srbiji, kako smo dobili – neki su skloni da protumače kao trijumf, mada ja lično, a vidimo po problemu sastavljanja vlade, imam ozbiljnih rezervi oko te formulacije. Ono što je zanimljivo jeste da zapravo nikada nismo saznali koje se to vrednosti u ove 2/3 ili 3/4 opredeljenih zaista podrazumevaju kao evropske vrednosti. Sa jedne strane vidimo dakle to, a sa druge strane, ponovno nam oživljavaju citate Ćosićeve i njegove teze po kojima su samo veliki narodi predodređeni da imaju velike ljude, velike ljudske individue, a da su mali narodi zato osuđeni na to da im samo nacija bude velika i da su, prosto, u nekoj vrsti obaveze da sve ono što je individualno upotrebe u ono što se zove kao cilj nacija ili država. Upravo je Laslo , dakle, kad govrimo o toj vrsti unutrašnjeg dubinskog konflikta, imao sjajnu dijagnozu kako se, s jedne strane, ta zagledanost i priželjkivanje građanskih sloboda, a sa druge strane, sve to pod imperativom čvrste nacionalne homogenizacije – da je to, zapravo, neka vrsta civilazicjske bigamije. Dakle, kako ti razumeš ovu današnju civilizacijsku bigamiju u Srbiji?

Želimir Žilnik: Razume se, ovo što se danas dešava i to što je Laslo dobro opisao kao jednu vrstu konfuzije, to bi bilo daleko teže razumeti da mi iza sebe nemamo to ogromno dugogodišnje iskustvo, ja bih rekao, jednog bankrotstva političkog sistema. A to bankarstvo je, što je bilo vrlo interesantno, stalno proveravalo referendumima i bezbrojnim izborima da li je narod progledao ili je ostao zaslepljen. I, zanimljivo je reći da u poslednjih tih petnaestak-dvadeset godina, ogroman broj izbora se završavao tako da smo mi sa zaprepašćenjem konstatovali da su ljudi potpuno zaslepljeni jednom maglom zastrašivanja, propagande i pretnjom siromaštvom i glađu. E sad, vidite… nijedna od tih političkih patija, opcija ili faktora nema bog zna kako optimistički izrađen plan i program ekonomskog razvoja, dakle to je ostalo, ali je interesantno, pogotovo po ovim izbornim rezultatima u Vojvodini, interesantno je da je taj mehanizam sejanja straha jednostavno izlapeo. Jer pazite, političke konfrontacije i hvatanje za gušu tokom ove izborne propagande nisu koristili ništa manje zapaljivu i agresivnu retoriku nego što je korišćena retorika u poslednjih dvadesetak godina. Obrnuto od toga, zbog kosovskog problema ta retorika je ponovo vratila na dnevni red deobe na patriote i izdajnike, razume se deobe na one koji su spremni ako treba da idu i u rat sa celim svetom i da sebe vide tokom sledećih decenija van evropske zajednice i tako dalje. Međutim, ta propaganda straha očigledno, po izbornim rezultatima, u Vojvodini nije imala dejstva.
E sad, kad pomislimo otkud se to desilo, da li je narod jednostavno prozreo te političke laži i fantazmagorije, da li se narod umorio, ili je čini mi se posle ovoliko godina racionalno razmislio o nekim dubinskim pitanjima identiteta, jednostavno postavili sebi pitanje – ko smo mi i gde ćemo mi, na koju stranu. E sad pazite, kad se to pitanje postavi u Vojvodini, bez obzira da li ste vi ovde pripadnik etničkih grupa koje su ovde desetinama ili stotinama godina ili ste vi pripadnik ovih novodošlih desetina i stotina hiljada ljudi, koji su kao izbeglice došli posle ovih ratova, jednostavno u Vojvodini teško možete da kažete da pripadate nekom „azijskom korpusu“, i po nekim civilizacijskim tekovinama, kulturi, u krajnjoj liniji, geografskom položaju, po činjenici da ovde svakodnevno na ulicama ćete sresti Rumuna, Srbina, Mađara, Slovaka i tako dalje i da niko od njih neće vaditi jedan na drugog nož, sem ako ne poludi… Tako da mislim da jednostavno taj dubinski odgovor gde smo i ko smo doveo je do toga da ljudi na izbornim listama zaokruže ove opcije koje imaju, ja bih rekao, relativno normalan, pristojan odgovor na to pitanje.
Kako smo prolazili kroz sve ove konflikte, kako je država prolazila kroz sve ove konflikte i kako je ideologija postkomunističkih političara krenula da na neki način selektivno insistira na modifikaciji određenih tradicija i potiskivanju drugih tradicija, posebno na modifikaciji retrogradnih tradicija, tu se desilo još jedno – sa stavljanjem u prvi plan kosovskog mita i svetosavlja, mi smo sebe doveli u situaciju, Srbija je sebe dovela u situaciju da jednostavno se identitetaski doživljava kao satelit ili konfrontirana strana sa kim? – sa istorijskom imperijom, sa Turskom. I ja mislim, kad pogledamo dole, južno od Beograda, vi s jedne strane vidite i jednu još za stepen veću ekonomsku upropašćenost i privrede, i s druge strane vi vidite ljude u toj identitetskoj krizi.
Interesantno je da jedna snažna struja ovdašnjih političkih partija, da je ona prosto smislila i ceo sistem, ceo taj ideološki sistem koji će nastaviti da širi maglu. Ili kad slušate Koštunicu – šta su njegovi programi za budućnost? To je – vratimo se, tako, crkvi… omladina nezaposlena bez mogućnosti da putuje, nek ode u manastri, a kad padne noć nek upali sveću. Razumete? To je taj njegov program kako mi da živimo sledećih pedesetak-šezdeset godina dok se Evropska Unija ne raspadne.
I sad, što je najstrašnije, pazite, za ljude bez perspektive, za ljude bez mogućnosti zapošljavanja, za te osiromašene porodice, taj odlazak u manastir ima i jednu vrlo racionalnu opciju. Zašto? U manastiru ćemo postiti. Mislim… to što ćemo se okrenuti svetosavlju i što ćemo se okrenuti postu, to će nas prosto odvesti u situaciju da se mnogo ne žalimo, tako da mislim da nije narod u Srbiji ništa mnogo luđi, blesaviji nego je jednostavno izložen, rekao bih, većem pristisku da odustane od nekog svog evropskog identiteta i da se vrati u konfrontaciju sa istorijom. To je interesantno. Zašto? Što u isto vreme mi se desilo poslednjih godina da sam pozivan u Tursku da držim predavanja na otvorenim univerzitetima; ja se pitam otkud u Tursku pa kaže – zato što tamo, pored starih državnih univerziteta, gastarbajteri su otvorili ekskluzivno u Istambulu osam novih univerziteta, i svih tih osam novih univerziteta su napravljeni potpuno po evropskim uzorima. I sama ta Turska, sad Istambul, to vam je jedan neverovatno, kako da kažem, uzavreli moderni grad, tako da daj bar da koristimo ono što je ta moderna energija, da kažem, tog Balkana u nekim transformacijama, a to je ono najgore što srpske političke partije, srpski političari, na neki način, ne nude kao opciju.
Po čemu bi bila naša zemlja najkarakterističnija za ovih petnaestak godina? Po jednoj neverovatnoj devastaciji perspektive za mlade ljude i broja radnih mesta, broja opcija u nekoj, da kažemo, mogućnosti kontakta sa svetom, tako da razume se, kažem, posle ovih izbora ima nekih nagoveštaja da se situacija u pogledu, pre svega, tog vojvođanskog korpusa kreće ka normali, a s druge strane, ovi postizborni pregovori koji su u toku, oni u pravom smislu reči na neki način idu ka devalvaciji volje birača izraženoj na izborima. Ako pokušate da predstavite tu sliku koju sad nama političari kreiraju, oni srpsku skupštinu zapravo doživljavaju kao neku veliku robnu kuću koja je pozvala kupce da se sjure i kupe robu koja je pojeftinila; kupci su se sjurili, očekujući da ono što je najkvalitetnije i što je izabrano, što je uzeto, da će to biti osnaženo i da će to prevladati, a ona roba koja je odbačena i koja nije, kako da kažem, smatrana za privlačnu, da će se ta roba na neki način potisnuti i njeni proizvođači će na kraju bankrotirati.
Međutim, ovde je obrnuto. Sad, kad je ta robna kuća zatvorena, kad su ti jeftini proizvodi pokupovani, ovi dobavljači su se skupili i sad dele plen sa jednom jedinom idejom – ajde svi da ostanemo na tržištu. Ja mislim da su to te radnje koje zapravo, da kažemo, hod ka jednom normalnom osećanju jednog učešća običnog čoveka u demokratskim procesima, u dobroj meri obeshrabruju i ono što mene najviše brine to je ta, rekao bih, kontinuirana, može se reći, kontinuirana opasnost od moralnog debakla naše političke elite koja u svakom momentu kad iz tog debakla može da se izvadi, odabere goru opciju.

Žužana Serenčeš: Vladimire, evo Željko nam je dao dobar šlagvort – dakle, posle svega ovoga o čemu smo dosad pričali, prosto mora da se nametne pitanje je li posredi ovde politička kriza ili je reč o nekim malo dubljim problemima koje bismo mogli nazvati identitetskom duhovnom, kulturnom krizom, na kraju krajeva. Dakle, ima li uopšte Srbija sliku same sebe u 21. veku, kako ona izgleda a kako izgleda ta slika 21. veka u Vojvodini?

Vladimir Ilić: Uvažena gospodo i uvaženi sugrađani, sve što je maločas u pitanju nabrojano, i još dosta toga pride veoma je inspirativno.za razgovor. Zahvaljujem se na prilici u kojoj sam i još više ljudima koji su omogućili tu priliku da javno govorim s ljudima s kojima ovde govorim, ljudima iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine i pokreta Novi optimizam. Zahvaljujem tako što ću pokušati da svoja zapažanja vežem za teme koje su pokrenuli bilo Žužana svojim pitanjima, bilo Vegel i Žilnik nekim temama. U vezi sa onim o čemu je govorio gospodin Vegel, osvrnuću se ne pitanje vojvođanskog 6. oktobra i na pitanje odnosa Fausta i Mefista u našoj aktuelnoj politici. U vezi sa onim o čemu je govorio gospodin Žilnik, osvrnuću se, pre svega, na pitanje identiteta i na politiku identiteta.
Prvo Faust i Mefisto – Faust bez Mefista je otprilike ništa, on je refleksija. Faust bez Mefista je jedna velika kultura, jedna stvaralačka kultura, ali on nije delatan u prkatičnom smislu. Gete savršeno jasno u svojim refleksijama kaže da onaj ko dela ne može da ima savesti – da bi Faust postao delatan on mora da sklopi taj od Boga prokleti pakt sa đavolom. U protivnom, on neće biti praktično delatan, neće biti ni političar, ni etičar, ni čovek iz Auerbahovog podruma, ni čovek sa carskog dvora, ni vojskovođa, biće ili režiser, ili književnik, ili sociolog, biće intelektualac, kulturnjak. Znači, ko se poduhvati politike, taj nužno ulazi u pakt sa đavolom, i kao što bi rekao jedan od čitalaca Getea, koga su uostalom i poredili sa Geteom, politika nije tramvaj u koji po svojoj volji ulazite i iz koga svojom voljom izlazite. Politika vas vodi negde gde ćete biti prisiljeni da činite izbore koje inače ne biste učinili. Peti oktobar je bio takav izbor i sad je 6. oktobar takav izbor. Tri meseca posle 5. oktobra, tri dana po formiranju Đinđićeve vlade, rekao sam na jednoj konferenciji koju je organizovao pentagonski Institut za mir da su Amerikanci doveli Karadžićeve i Miloševićeve saradnike svojim parama na vlast, što je otprilike istina, i da je to značajan deo suštine 5. oktobra, značajan deo.
Šesti oktobar je, što se Vojvodine tiče, bio zaista u sad u nedelju, a Srbiju još nije zahvatio. Mi imamo Pajtića umesto Đinđića. Uz sav respekt prema pokojnom predsedniku Vlade, koji je poginuo pri vršenju službene dužnosti, bolje je imati kao sadašnjost Pajtića nego Đinđića. Pajtić nije neposredno sarađivao sa Radovanom Karadžićem i nije duže od Miloševića podržavao Karadžića, kao što je činio Zoran Đinđić, a opet nije Pajtić ukupan vojvođanski identitet. A i taj 6. oktobar koji se, sad ću se složiti s gospodinom Vegelom, zbio u Vojvodini sada, prekjuče, nije se desio u Srbiji. U Srbiji to je proces, i to je spiralan proces, sa kretanjima napred i sa kretanjima nazad. Jasan je pravac te spirale, ali broj obrtaja oko te ose, oko te koordinate, i širinu tih obrtaja još ne možemo unapred da odredimo. I tu je sada pitanje identiteta i pitanje identitetske politike. Naravno, svi govrimo o mnoštvu identiteta, o mnogostrukim identitetima, o procesualnosti identiteta, o tome da identiteti nikada nisu ovekovečeni. Samim tim što sam Vladimir, ja nisam ni Laslo ni Žužana ni Želimir, time što sam muškarac, ja izvesno nisam žena, time što sam Jugosloven, nisam ne-Jugosloven, ali svaki identitet podrazumeva neko ograđivanje, neko ograničavanje, neko razgraničavanje i ukoliko se unese makar minimalna primesa pristrasnosti u bilo koji identitet – rasni, verski, nacionalni, klasni, politički, neki šesti – postoji vrlo veliki rizik od neproduktivnih sukoba i od pada u iracionalno. Postoji rizik od rušenja te ravnoteže između Fausta i Mefista, u korist delatnog Mefistovog principa a protiv razumskog, saznajnog, kulturnog Faustovog principa. Identiteti su nužni i istovremeno su opasni, jako rizični. Zato ako, recimo, mi odredimo etnonacionalizam kao jednu umerenu, blagorodnu pristrasnost prema vlastitoj naciji, bez činjenja nepravde ostalim nacijama, to je manje-više zvanična ideologija Demokratske stranke Srbije i veći deo ideologije Demokratske stranke, već smo na ivici onoga što su radili ljudi pre 15 i 17 godina.
Na sreću, okolnosti su drugačije pa ta bitka koja se vodi neće uroditi istim nesrećnim otrovnim plodom, ali identiteti su vrlo opasna stvar, tu su, ne mogu se izbeći, neminovni su i treba da pazimo kako se prema njima odnosimo. Uostalom, ovde su troje ljudi pored mene i neki ljudi ispred mene, s kojima sam sarađivao i radio (i mnogo zadovoljstva u tome nalazio) na stvaranju institucionalnih i drugih mogućnosti za razvijanje pluralizma identiteta, ne samo pluralizma različitih identiteta već pluralizma identiteta u istoj zajednici, u istom mestu, i sa kojima sam sarađivao i radio na podsticanju procesulanosti identiteta, mogućnosti preobražaja. Politika identiteta može da pomiri Fausta i Mefista, može da omogući relativno bezbolan 6. oktobar za celu Srbiju samo i jedino u tom slučaju ukoliko uspemo da joj damo dovoljnu brzinu. Potrebna je ta procesulanost, procesualnost sa dovoljno brzine i spremnost na metamorfozu, spremnost na preobražaj.
Sad ću završiti, dodavši samo još jedan odsečak ovoj temi. Kako naša Vojvodina može u svemu tome da se ponaša? Može autonomno, može u onoj meri da bude autonomna i da bude korisna i po Srbiju i po sebe i po sve druge, u onoj meri u kojoj je inkluzivna, ali naša inkluzivnost ne treba da se svede na jačanje veza sa nama bliskim centrima kulturnog stvaralaštva i političke moći kao što su Beograd, ili Budimpešta, ili Zagreb, ili Bratislava, ili Bukurešt. Vojvodina je onoliko velika ne koliko može da stvori, jer ona ima dva miliona stanovnika i kreativni potencijal koji je manji od kreativnog potencijala Beograda, ona je velika onoliko koliko može da recipira iz svetske kulturne baštine, naravno, primenjujući kriterijume selekcije, a nešto je o selekcijskim i tradicijskim sadržajima govorio gospodin Žilnik. U onoj meri u koj se Vojvodina otvori prema nekom Berlinu, prema nekom Njujorku, u toj meri će ona moći da bude od koristi i po sebe i po one koji u njoj žive i po Beograd i Srbiju, Budimpeštu, po celo svoje okruženje. To nije preveliki zadatak. I manje prostorno-geografske celine, sa slabijim kulturnim potencijalom, sa znatno manjim ekonomskim potencijalom, to su u određenim kulturno-istorijskim odsečcima evrospkog društva činile. Uostalom, kada otvorim neki od najprestižnijih nemačkih časopisa pa nađem novelu Vegela Lasla, ja vidim da je Vojvodina sposobna da izađe napolje. Pružamo joj priliku da unutra, u sebe, apsorbuje sve ono najdostojnije što je stvorila svetska kultura pa ćemo nekako delatnog Mefista držati pod kontrolom i omogućiti racionalnom Faustu da nas kroz naše glave i naše delanje vodi tamo gde zaista i stvarno želimo.

Žužana Serenčeš: Volela bih Lasla da pitam i upravo zahvaljujem što smo malo počeli i o Vojvodini… mislim da je to posebno zanimljivo da porazmislimo o tome može li i na koji način ovaj vojvođanski 6. oktobar da utiče na zbivanja u Srbiji. Moliću Lasla da prokomentariše, ali prosto ne mogu da odolim ipak da ga podsetim na jedno opštije pitanje, a to je da je Socijalistička partija praktično, de facto, rehabilitovana. Naravno, mi sada vidimo da je, i pored toga što je jasno da ona nije jedna reformisana stranka, vidimo dakle da ona može i na drugu stranu. Pri tom, čujemo predsednika države koji u nuđenju te zajedničke vlade pominje da bi to bila vlada nacionalnog pomirenja. Dakle, Laslo kako ti doživljavaš tu tezu o toj vrsti nacionalnog pomirenja?

Laslo Vegel: Znate, ta sintagma – nacionalno pomirenje – to je više parlamentarni izraz. Ali, očito da je to u Srbiji aktuleno, a to je aktuelno upravo zbog toga o čemu je i Žilnik govorio, da kod nas ima jedan jaz što se tiče osnovnih pojmova. To je prvo to ko je izdajnik, ko je patriota, znate to bi trebalo jedno društvo elegantno da reši. Patriota je svaki čovek koji plaća porez, poštuje ustav države i tako dalje – to je taj ustavni patriotizam. Unutar toga može biti neko u većoj intenzivnosti, manjoj intentivnosti da bude savesni uplaćenik poreza i baš čistunac što se tiče zakona a upravo ja mislim da kod nas često se eksponentiše ta sintagma patriotizam upravo zato što se to ne poštuje, i najviše ne poštuju oni koji govore o tome.
Znate, ja sad gledam jednu televiziju u Novom Sadu koja govori o čistoj nacionlanoj kulturi, vrednosti, protiv sveta i to u informativnim emisijama. A posle tih informativnih emisija dolazi najvulgarnija pornografija, nešto najvulgarnije što se može videti i normalno da vlasnik te televizije stalno govori o velikoj, čistoj nekoj nacionalnoj esenciji i tako dalje. I da ne govorimo dalje. Da li političari… znate, to je sad jedno pitanje – u predizbornim kampanjama to se vidi, neke iskre, da u stvari niko baš ne poštuje tako zakon, i upravo oni govore običnim ljudima… znate ko je za mene naveći patriota? Onaj ko nema ništa! Onaj siromašni čovek, to je patriota! Ostali – to je veliko pitanje. Znate, ovaj dobio po nekoj političkoj liniji ogroman stan, drugi je dobio sumnjive neke bankarske račune, ništa se ne raščićava i normalno, kada te etičke i moralne osnove nisu čiste, onda se govori mnogo o patriotizmu, o ljubavi prema naciji i tako dalje. Inače normalan čovek, ja mislim da treba da poštuje zakone, ako ne poštuje, treba ga kazniti, svakako da jedan – da se vratim na identitet jedan Srbin poštuje svoj jezik, svoju kulturu (to znači, kupuje knjige, vredne knjige i tako dalje) i to je njegova ljubav prema naciji i, ako baš želi jako da voli naciju, postaje jako kritičan.
Svi veliki evropski pesnici i književnici – zašto su bili privrženi svojoj naciji? Zato što su bili veoma kritični prema naciji, prema slabostima, prema istoriji svoje nacije, prema gresima svoje nacije. Ako vi hoćete to da pročitate, naročito srednjoevropske pisce, koji su bili značajni književnici, oni su bili nemilosrdni kritičari svoje nacije, a ne apologeti. Apologeta je onaj koji već ima neku lošu ili sumnjivu savest, i onda on igra jednu ulogu, i kod nas ta uloga je prosto neverovatna, neverovatna ali velika je, i to znači da postoji jaz između stvarnosti i retorike.
Mi imamo inflaciju patriotizma. Ja nisam ni protiv jednog, ali trebalo bi taj intenzitet na jednu normalnu meru sniziti, pretpostaviti da je to…svak je patritota ja mislim ovde koji sedi, on je patriota i od toga treba polaziti a ne iz neke fantome i neke druge priče. To znači da kod nas to moralno erodiranje je tako duboko da mi više ne verujemo jedni drugima. Ja ću samo još jedno da ispričam – razgovaram sa izdavačem, izdaće mi knjigu, kaže. I dogovorimo se, popijemo kafu i tako dalje, i ja onda odem kući i čekam da stigne ugovor. Prođe sedam dana, ne znam već koliko prođe, nema ugovora, a ja čekam ugovor sa pečatom, jer imam tu naviku ovde da reč ne vredi ništa. I posle jednog vremena stiže ugovor, nema pečata samo njegov potpis i tačno tako kako smo se dogovrili bili, ništa ni za milimitar, nijedan zarez, ništa nije bilo promenjeno. To znači da data reč nešto znači, to je obaveza za mene. I to bezbroj puta sam video, to je jedna potpuna kultura.
Mi govorimo na primer… gradimo neverovatno crkve, a to u svetu – a to su evropske norme – to grade vernici, plaćaju i grade, a u Holandiji prodaju se crkve zato što se više ne isplati i onda gledaju da crkva ostane jedan značajan kulturni centar i pod tim uslovom prodaju crkve, da zgrade ostanu, da ne budu, ne znam, kafane ili nešto slično nego izložbeni prostori i tako dalje. I to je to evropsko. I ja bih samo još tu dodao da nije to problem da li mi potpisujemo ugovor, šta su ti uslovi, bitno je kako smo se mi menjali, kakvo je ovo društvo. I tu se vraćam na ovu temu oko Vojvodine. Vojvodina sad ima veoma ograničene mogućnosti i moram da kažem da taj 6. oktobar jeste povezan sa (nerazumljivo) i da Vojvodina nije prihvatila ustav.
To su dve stvari koje korespondiraju. Izborni rezultati u Vojvodini su dobri, ali u Vojvodini ustav nije bio prihvaćen. To je jedna velika lekcija Demokratskoj stranci i Demokratska stranka treba da odluči da li će slediti vojvođansku politiku kao evropsku politiku ili će voditi tu polovičnu, nedorečenu, punu ambivalentnosti, enigmatičnosti, jednu beogradsku verziju politike.
To je to. Tu, mora se vratiti – makar kakva evropska opcija dolazi – mora se vratiti na ustav. Vojvodina je rekla, oko izglasavanja ustava, kuda vodi evropski put, bila je odlučna u tome i na ovim izborima. Te dve stvari su povezane – odbijanje ustava i glasanje za evropsku politiku.

Žužana Serenčeš: Željko, evo upravo o tome da čekamo odluku, samo da podsetim na dve današnje vesti. Jedna, koju smo mogli da pročitamo, to je da je predsednik Evropske komisije najavio danas da bi naš sused, Hrvatska, mogla sa Evropskom Unijom decidirano datumski da završi pregovore već tokom iduće godine. Sa druge strane, imamo ovu poruku vojvođanskog 6. oktobra i pitanje je u kojoj meri i kako ona može da utiče na Srbiju, je li to po tvom shvatanju stvari više neka vrsta psihološke poruke i signala ili ona može biti od snažnijeg uticaja?

Želimir Žilnik: Razume se, ja mogu samo da vam ispričam par stvari koje ja znam praktično, pošto u nekoj sad politici, na nivou patrija ili geopolitičkih pregovora ja zaista ne smatram da mogu da učestvujem, ali sticajem okolnosti, pošto govrimo o Evropi i Evropskoj Uniji, u tome je, s jedne strane, kako da kažem, u dobroj meri jedna nada u koju mi sad svi sigurni nismo koliko je realna, ali prosto simbolički nas vezuje sa nekom idejom normalnosti i nekom idejom koju, na primer, u okolnim zemljama možemo da vidimo da funkcioniše. E sad sticajem okolnosti, prošle godine pred proširenje Evropske Unije, ja sam bio pozvan u jednu komisiju u Amsterdamu koja se bavila, praktično, nekim konsultacijama na temu usaglašavanja kulturnih politika u Evropi. To je dato da se radi u Holandiji zato što zemlje velikih kultura kao što je Nemačka, Francuska, Engleska ili Italija, one su uopšte protiv pojma evropske kulture, jer kao, to nam ne treba.
Može da postoji evropski saobraćaj, evropska ekonomija, eventualno evropska kontrola aviona, ali kulturna politika treba da bude individualna. Međutim, i u domenu kulturne politike, kada se formirala Evropska Unija kao ekonomska zajednica, bilo je potrebno da se usaglašavaju razni standaradi, recimo od izdavaštva do ne znam ni ja, standarada kad je reč o prevođenju ili kada je reč o procentima plaćanja iz državnog budžeta za kulturne institucije i tako dalje. Dakle, sedeći na tim konsultacijama, šta sam ja čuo – prvo, čuo sam da se Evropa konstituiše kao jedna koordinirana ekonomska celina i jenda celina, pre svega, ljudskih resursa.
Zašto? Zato što Evropa na drugi način ne može da izađe na kraj sa ovim novim izazovima globaliziranih ekonomija, razumete – znači sa tim ogromnim tržištima i proizvođačima kao što je Kina, Indija, Amerika, Južna Amerika. I tada sam, slušajući te razgovore video da tu nema, kako da vam kažem, mnogo tih argumenata sentimentalne prirode nego ima jako mnogo argumenata tipično racionalnih. Na tu temu sam slušao da ljudi iz ovih ogromnih zemalja govore kako su, kada je reč o identitetima, kako su zapravo ti identiteti o kojima mi danas govrimo kao večnim identitetima francuskog kulturnog korpusa, britanskog kulturnog korpusa, italijanskog – kako je to, u stvari, tvorevina poslednjih decenija ili par stotina godina, razumete, kad su ti identiteti bili mnogo raspršeniji, tako da taj problem koji mi danas imamo u sebi, a to je izvesna kulturološka razlika između recimo Zrenjanina i Kraljeva, nije to nešto neobično u Evropi.
Još mnogo veće su bile razlike između južne i severne Italije pa ih je, na neki način, racionalizam, pre svega ekonomskog života i obrazovanja, usaglasio. Dakle, s tim u vezi, ja bih samo hteo da podsetim da je i u najboljim godinama stare Jugoslavije, koja je u svakom slučaju u tom periodu od 50 godina socijalizma imala s vremena na vreme vrlo uspešne dekade u smislu enormnog razvoja i obrazovnog sistema, i socijalne zaštite, i medicinskog sistema, i privrednog razvoja i industrijalizacije – i u tim najboljim godinama praktično se dešavalo da ste vi imali u raznim centrima ili republikama energije koje su bile kreativnije, otvorenije i spremnije za dijalog i koje su vukle napred, i to nije obavezno bila Ljubljana ili Zagreb, kako mi iz današnje perspektive frustracija bi mogli da kažemo – to je bila, recimo, negde početkom šezdesetih godina (Laslo i ja se sećamo tog perioda) Vojvodina.
Vojvodina je u tom periodu šezdesetih godina, za nekoliko godina zaista bila region koji je praktično, na neki način, ajd da kažemo današnjim tim rečnikom, bio neka lokomotiva razvoja Srbije u svakom pogledu pa čak i u kulturnom pogledu. Dobro smo ovde čuli da su naši potencijali, kreativni, sad drastično slabiji nego u Beogradu, ali kada se setimo nekih godina u šezdesetim, Novi Sad je praktično bio kulturni centar države, što danas zvuči neverovatno. U tim godinama stvarano je Sterijino pozorje, vreme kada je postojala Tribina mladih – to je bio kulturni centar države. Vegel i ja smo slučajno odamh posle gimnazije bili pozvani na Tribinu mladih, ja da budem glavni urednik a on da bude urednik mađarske redakcija tako da smo intenzivno sarađivali nekoliko godina, a zajedno smo išli u gimnaziju. Mi smo bili zaprepašteni, nećete verovati – odemo u Beograd, odemo u Zagreb, nama se kače najpoznatiji intelektualci, književnici, filozofi, slikari sa grebanjem ko će prvi da bude pozvan na novosadsku Trubinu mladih. A najveći problem smo imali kada nam opština da automobil da odemo da pozovemo ljude na tribinu, kao što ste vi pozvali nas – u Beogradu oko „Moskve“ tuča ko će ući u taj atomobil, razumete, od književnika, od slikara i tako dalje, najpoznatija imena! Novi Sad je bio, prosto, u tom momentu jedno mesto gde je ta stvar pulsirala. E sad, šta hoću da kažem?
Ovo što se sada dešava, to je jedan vrlo interesantan potencijal. Kako će sad da ta naša politička elita na taj potencijal da reaguje, to je veliko pitanje. Mi smo i rekli zašto je to veliko pitanje. Zbog toga što, prosto, u nekom moralnom smislu, vi imate mnogo igrača na političkoj sceni koji su jednostavno, mislim, bez kredibiliteta u pravom smislu reči, koji se prosto klone ispitivanja tog kredibiliteta.
Nas dvojica smo bili ujedno i tako vrlo bliski književniku Aleksandru Tišmi i ja se sećam, posel 2000. godine, kad je došlo do 5. oktobra, prvi moj razgovor sa Aleksandrom Tišmom i on kaže – Slušaj, sad sam star, sad će me ovi novi demokratski političari verovatno razvaličiti da idem, da govorim, da sedim na prijemima, a već me mrzi. – jer on se, neobično za njega, bio angažovao da pobedi antimiloševićevska opcija. On je čitavih 30 godina ranijeg života bio, recimo, manje eksponiran u konfliktima i kritikama, na primer od mene, pa čak i od Vegela. Mi smo prosto imali nekih konflikata, zabrana, ne znam, partijskih prvo kazni pa izbacivanja, pa ne znam, ovoga i onoga, a Tišma je imao utisak, s obzirom da se sećao Drugog svetskog rata, sećao se fašizma i tako dalje, on je imao uisak, kaže – Slušaj, ovo ipak ide ka miru, ovde ipak stvari idu nabolje. – Međutim, protiv Miloševićevog režima se angažovao kao protiv, kako da kažem, jednog ludila koje vuče taj narod kome i on pripada, čiji je jedan od najvećih pisaca, vuče u propast, u jedno eliminisanje iz normalnog sveta. On se protiv toga, kao što znate, direktno angažovao i 6-7. oktobra negde na kafi, on kaže – Želimire, da sam mlađi još bi bilo vremena. – Posle četiri-pet meseci, mi se opet sretnemo i on kaže – Šta se to desilo? Niko me nije pozvao ni na kafu. Je li vas neko pozvao na kafu? – Kažem – Nije. – Vegele, je li tebe neko pozvao na kafu? – To su ti političari moralno apsolutno… koji su u debaklu, razumete, i to je jedna, moram priznati, jedna ozbiljna briga, koja se nadvila nad ovim što mi govorimo, nad tom referendumskom odlukom da se krene ka jednom normalnom životu. Možemo videti šta se desilo – ono što imamo u iskustvu, to sam rekao i na početku, poslednjih 15 20 godina, da su nažalost autodestruktivne sile uvek nadvladavale. Da li će se ovog puta to desiti, vrlo brzo ćemo videti.

Laslo Vegel: … izvinjavam se, što se tiče Vojvodine, autonomija kao politički sistem to je jedan stvar, ali prava autonomija, taj kulturni, moralni entitet jednog društva – ako to postoji, onda može mnogo pre da se izbori za autonomiju. I to je važno. I za vreme autonomaša, miloševićevskih političara, pa i posle 2000. godine, Vojvodinom su ja mislim – vladali beogradski snobovi. Svađali si se sa Beogradom, a nisu umeli da vrednuju one vrednosti koje se stvaraju u Vojvodini. U stvari, oni su stalno gledali Beograd, a nisu gledali šta se ovde stvara. Zato se desilo ovo sa Tišmom i posle 2000. godine. I da još nešto dodam.
U Berlinu postoji ta jedna kafana, još uvek se priča, u kojoj se Gerhard Šreder u najgorim godinama sastajao sa Ginterom Grasom, jer njemu – ne Ginteru Grasu – Šrederu je to bilo važno, da se sastane sa jednim snažnim, nezavisnim intelektualcem, književnikom, i da čuje neku reč i da nešto nauči. Znate, i vojvođanski političari, meni je žao što nismo u celokupnom sastavu, da javno pitam zašto nisu kao Gerhard Šreder i da li su se oni sastali ikada sa Aleksandrom Tišmom (kao što vidimo ne) ili se samo sastaju sa nekim mućkarošima, telohraniteljima i tako dalje. Znate, sa takvom jednom nekulturom, sa takvom jednom praznom pričom o Vojvodini, kad nema tog kulturnog identiteta u sebi, mi ćemo biti osuđeni da stalno psujemo Beograd, Beograd će nas, i to će biti kao neki čardaš mađarski – dva koraka levo, dva koraka desno, i ludilo jedno.
Ja se sećam kad se otvarala vojvođanska Akademija, rekao sam – Ma kakva seoska vojvođanska akademija (Žilnik to zna), treba da stvaramo regionalnu akademiju, Vojvodina da bude centar jedne regonalne evropske akademije. – Ne, mi smo hteli nešto kao SANU samo sa drugim predznakom. To je već gotovo, to je više ovako, passe u Evropi. Nisu verovali u te ljude, u njihove potencijale. Tu ne govorim samo o književnicima, govorim o stručnjacima, govorim o pedagozima, govorim o njarazličitijim formama duhovnog života. Svejedno sad koja je vlast, da li demokratska ili Liga ili… ako to ne ume, da stvori odnosno održi svoj kulturni identitet, onda Vojvodina neće postojati… onda ćemo možda imati više fotelja u Beogradu. A znate, te fotelje mene ne interesuju, ne interesuju ni većinu vas. Ako se samo bude mislilo na njih, onda ćemo jednog dana reći – nećemo glasati ni za Vojvodinu ni protiv Vojvodine jer to će biti jedna prazna priča.

Tribina
VOJVODINA ILI PRIČA O IZBORIMA

Učestvovali:
Teofil Pančić, novinski pisac
Mirko Đorđević, publicista
Milenko Perović, filozof
Alpar Lošonc, sociolog

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Pozorište “Dobrica Milutinović”, Sremska Mitrovica
Četvrtak, 22. maj 2008, sa početkom u 19.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče. Današnja tribina se bavi ovih dana i više nego aktuelnom temom – rezultatima izbora i postizbornim kombinatorikima. Na prvom mestu nam je Vojvodina, ona je, sada je već vidljivo, jasno glasala i rekla svoje. Što se tiče Republike, tamo ama baš ništa nije jasno ili je, pak, sve jasno, samo kriju od nas. U iščekivanju drugog kruga pokrajinskih izbora, pozivam profesora Milenka perovića, da nam kaže svoje utiske odakle dolazimo i kuda idemo. Izvolite, gospodine Peroviću!

Milenko Perović: Na ovo pitanje nije jednostavno odgovoriti, pogotovo u situaciji u kojoj živimo, sa ovom nervnom neizvjesnošću velikih trgovina oko formiranja nove vlade, i oko formiranja pokrajinske vlade, i oko formiranja lokalnih opštinskih vlada u velikom broju opština u Srbiji.
Negdje prije, čini mi se, jedno dva mjeseca, imali smo jednu sličnu tribinu u Kuli, pred izbore, i tamo sam izrekao jednu prognozu, neku vrstu anticipacije, i prosto sam bio nesrećan što se ta anticipacija u priličnoj mjeri ostvarila, jer na jedno pitanje kako procjenjujem rezultate predstojećih izbora, rekao sam da ne očekujem ništa epohalno bitno drugačije u političkoj konstelaciji Srbije, pa onda i u formiranju vlade, iz prostog razloga što se za godinu dana, koliko nas je dijelilo od prethodnih parlamentarnih izbora, nijedan od onih bitnih faktora koji konstituira političku scenu i koji oblikuje aktere i moguće kombinacije aktera koji će preuzeti vlast – nije promijenio! Nijesu se promijenili za ovih godinu dana oni dubinski tajkunski slojevi koji iz pozadine diriguju ekonomijom, a dobrim dijelom i političkom konstelacijom društva, nijesu se promijenile odgovarajuće službe, koje takođe iz pozadine diriguju određenim procesima, i to ne za ovih godinu dana nego se nijesu mijenjale faktički pedesetak godina. A onda se i sami politički reprezenti određenih političkih ideja na političkoj sceni Srbije nijesu mijenjali. I zbog toga smo, po mom sudu, i dobili neki rezultat koji je u punoj mjeri mogao biti očekivan.
Naravno, samo veče izbora i cijeli niz dana koji protiču poslije izbora, stvorili su nam jedan privid, jednu iluziju da su demokratske ili proevropske snage pobijedile na ovim izborima. Međutim, jasno je valjda već svakome, kad se provede elementarna matematička operacija, da se vidi da to zapravo, u suštinskom smislu, nije tako. Jeste Demokratska stranka napravila veliki iskorak i sa svojom koalicijom faktički pobijedila na izborima, ali ne dovoljno da ta proevropska opcija u državi Srbiji konačno jednom strateški zagospodari, ne samo u smislu da formira novu vladu ili da bude stožer oko kojeg će se okupiti nova vlada nego ni u tehničkom smislu, faktički, ne može da formira vladu. I onda smo došli u najnevjerovatniju istorijsku situaciju da od jedne partije ili jedne ineteresne grupacije koja je nekad vladala državom Srbijom i do temelja je upropastila, zavisi u kom pravcu će ići država Srbija.
Zašto se to tako desilo? To u istorijskom smislu nije neobična situacija, jer iz ove perspektive se pokazuje, i svih ovih osam godina se pokazivalo na ovaj ili onaj način, da takozvani veliki petooktobarski prevrat 2000. godine zapravo, u suštinskom smilu riječi, nije bio prevrat jer se zapravo desila poslije 5. oktobra neka vrsta simbioze ranijih vladajućih grupacija sa novim grupacijama. Skoro sam čitao negdje, ja mislim u „Danasu“ je objavljen jedan razgovor pokojnog Đinđića sa Žižekom, razgovor iz ’99. godine u vrijeme dok je Milošević još relativno bio u punoj snazi, i razgovarali su… ja mislim za „Süddeutsche Zeitung“ da je pravljen taj razgovor, i Đinđić je na kraju tog razgovora iznio jednu nevjerovatnu anticipaciju koja se, po mom sudu, u potpunosti potvrdila u svih ovih osam godina – da pad, nominalni pad Miloševića ili pad režima lične vlasti Miloševića može da dovede do toga da se u Srbiji ništa u suštinskom smislu ne promijeni, a to će reći da se može desiti da se jedan dio protagonista Miloševićevog režima makne sa istorijske scene, a da se nastavi suštinski hod Miloševićeve političke orijentacije, i to u nekoj vrsti nevjerovatne simbioze aktera Miloševićevog režima i onih aktera koji su tada, ’99. godine, činili opoziciju.
I to se faktički svih ovih godina desilo, i to se i dan-danas dešava. Dakle, 5. oktobar nije učinio ono što je nužno u državi Srbiji morao da učini da bi se kvalifikovalo kao doista ozbiljni isorijski prevrat. Sa istorijske scene u državi Srbiji nisu pročišćene one političke grupacije i one dubinske organizacije koje su stajale iza tih grupacije koje su Srbiju 2000. dovele u katastrofalni istorijski položaj, vjerovatno u najtežu istorijsku situaciju u kojoj se Srbija nalazila u svojoj istoriji. I kad se ne provede tako radikalni prevrat, onda nije istorijski neobično da takozvane stare snage, protiv kojih je i bio izvršen prevrat, na ovaj ili na onaj način prežive, sačekaju svoje vrijeme i ponovo se, na ovaj ili onaj način, pojave kao bitni akteri na političkoj sceni. To se faktički i desilo i mi danas poslije ovih izbora imamo upravo tu situaciju da se ponovo nastavljaju pokušaji da se trasira put političkog razvitka ove zemlje na taj način što će se napraviti jedan nevjerovatni gemišt starih miloševićevskih političkih snaga i novih demokratskih snaga koje su sve manje i manje demokratske, a u mnogim elementima sve više i više nedemokratske. To će reći sve više i više sklone jednoj prljavoj, utilitarnoj političkoj kalkulaciji u kojoj se gube vodeće političke ideje u državi Srbiji. Dakle, Srbija osam godina lebdi. I poslije ovih izbora, ona još uvijek lebdi, i još uvijek se nalazi u lebdećem stanju.
Naravno, ja ne mogu biti prorok da predviđam ko će i kako i na koji način izvršiti pritisak na onu grupaciju oko SPS-a, oko Dačića, ko će prije ugrabiti tu nevjestu sa kojom može da formira vlast. Po svoj prilici, biće to takozvana patriotska grupacija, a onda je jasno u kom pravcu ide Srbija. Čak i, po mom sudu, ukoliko Demokratska stranka i uspije na neki način da privoli tu grupaciju oko SPS-a da formira vladu, i to će biti krajnje problematična vlada, to će ponovo biti neka vrsta feudalne vlade, vlade u kojoj se ministarstva dijele kao feudi, vlade koja, po mom sudu, ne bi mogla da vodi jednu ozbiljnu i konzistentnu jednistvenu politiku, tako da, prosto rečeno, moja predviđanja nijesu osobito optimistička, bez obzira koji će biti konačni ishod ovih pregovora oko vlade.
Što se tiče – da ne dužim previše i da ne oduzimam vrijeme – što se tiče pokrajinskih izbora, po mom sudu oni nijesu od epohalno velikog značaja ni za Srbiju, pa čak ni za Vojvodinu. Zašto? Prosto rečeno zbog toga što pokrajinska nomenkaltura vlasti ni po Ustavu države Srbije ni po baštini čuvenog omnibus-zakona nema ozbiljne poluge vlasti – ni političke, ni finansijske, ni ekonomske, ni kulturne, ni bilo koje da bi na bilo koji način ozbiljnije uticala na organizaciju života u Vojvodini u cjelini ili u bilo kojoj regiji Vojvodine. Na neki način, treća mogućnost formiranja demokratske vlade ili vlade od demokratskih snaga u Vojvodini, u psihološkom smislu jeste značajno, u faktičkom smislu nema nekoga epohalnog značaja, da ponovim još jednom, iz ovog razloga što, prosto rečeno, pokrajinska nomenklatura nema ozbiljne političke ingerencije, tako da i nije od presudnog značaja ko će upravljati Pokrajinom, iz prostog razloga – ja sam to u jednom tekstu i napisao – što se dramatično otvorilo pitanje od omnibusa naovamo da li uopšte postoji Vojvodina osim kao geografski pojam. Da li Vojvodina postoji doista kao jedno političko društvo u okviru srpskog političkog društva? Jer, Vojvodina je moguća samo kao jedna organizovana politička zajednica sa određenim ingerencijama vlasti, a Vojvodina u suštinskom smilu te ingerencija vlasti nema. Mi smo skloni, naravno, da živimo u iluzijama, pa da živimo u iluziji da postoji autonomija Vojvodine. Ona, po mom sudu, u suštinskom smislu ne postoji. I prema tome, ko će zaposjesti ono što u suštinskom smislu ne postoji, nije od nekog osobitog materijalnog značaja. Može da bude od psihološkog značaja, materijalnog značaja svakako nema.
Drugim riječima, da rezimiram, predstoji nam vrijeme velikih neizvijesnosti, i bez obzira kako se raspletu ove konkretne trgovačko-matematičke kalkulacije i računice oko formiranja vlade, ova zemlja će posrtati i posrtati. Prosto rečeno, moramo da budemo spremni na ko zna koliko godina posrtanja. Eto, toliko za sad.

Mirko Đorđević: Možda ja ne bih trebalo da govorim uopšte, a ne dugo, jer previše govorim. Kad sam sam sebi dosadio, kako li sam tek drugima dosadio, da bog sačuva. Nego, evo ipak, ako mi dajete reč, i dok mi ne oduzmete, da kažem nekoliko reči.
Jeste, ja bih se uglavnom složio sa ovom ocenom što je kolega izneo, ali kako je bilo bilo je – rezultati ovih izbora jesu i nisu iznenađenje. Da se ja ne bih na tome zadržavao, možda u ovom momentu noćas, ili možda sutra, sklapa se trojni pakt. Da, da, ne bojte se, trojni pakt, to je nama u krvi! Trojni pakt protiv demokratije, da, da, da, sve se nama ponavlja… između Koštunice, Šešelja i Miloševića, odnosno, vidite koji su danas njihovi reprezenti pa ćemo videti kako stvari idu. U svakom slučaju, ta senka takvog jednog pakta lebdi nad Srbijom i to poodavno, poodavno dabome, tako da izbori rešavaju nešto, nešto ne rešavaju, ali ovde se ipak dogodilo, u okviru ovih izbora, jedno iznenađenje, prijatno – da su radikali „načeti“, izgubili 10%, nije to baš tako malo. Oni su uvek išli na onu njihovu uzlaznu putanju, a sad je nekakva prilika da se doista progovori otvoreno i jasno.
Jedan od vođa trojnog pakta, idol, kako hoćete, doktor Koštunica – ja se ne bih bavio njegovim spisima ovde i njegovim idejama – spisi su mu malobrojni, ideja, hvala bogu, nema uopšte pa ćemo njega preskočiti. Ali, drugi član tog pakta, doktor Šešelj, napisao je, držite me za reč, ravno 100 knjiga, 100 knjiga je čovek napisao. U istoriji srpske književnosti, publicistike, tako plodnog pisca nismo imali. Neću ja da se pohvalim da sam svih tih 100 knjiga pročitao, ali bogami dobar deo tih knjiga sam pročitao, šta ćete, takav mi je zanat, pa neko mora da radi i prljave poslove. Ne mogu svi biti gopoda.
Šta sve u tim knjigama nećete naći! Neću vas dugo gnjaviti, nema tu nijedne ideje naučne, to je bezvredno potpuno. On konstruiše nekakvu Veliku Srbiju, on razmišlja o Vuku Karadžiću, Starčeviću, pravi on neke granice, sve je to doista za neko ozbiljnije izučavanje potpuno bezvredno i nije nikakvo čudo što o njemu nema do danas nikakve rasprave ni knjige koju je seo da napiše neki publicista, kako god hoćete. Poslednja njegova ideja, već popularnija, čuli ste ovih dana juče-danas, na radiju i televiziji, a on je jednu knjigu posvetio tome – da je onaj momak, Zvezdan Jovanović, koji je ubio ustavnog predsednika srpske Vlade, Gavrilo Princip, ni manje ni više. Pa sad da vam ja ne držim časove iz istorije, ako nam je taj momak koji je ubio predsednika Vlade na podao i zaista kukavički način Gavrilo Princip, onda teško nama. Još nismo raščistili sa onim Gavrilom Principom iz 1914. godine, mada su istoričari i tu načisto da nam ni to nije donelo neku sreću, i to nas je uvalilo u veliku nesreću, dabome, čije se posledice osećaju i danas. I tu je, vidite, problem. I na kraju vidite, sve je u rukama te trojke.
Nisam neki prognozer, a i ne volim to da budem, jer kad god sam prorokovao bio sam u pravu, i bio sam loš prorok, zao prorok – sve se obistinilo. Moguće da oni preuzmu vlast u nekim tim kombinacijama, ali u tom slučaju – da sad nastavim ovu ideju kolege Perovića – šta nam drugo preostaje? Ne da čekamo neki povoljan vetar u istoriji nego predstoji nam nekakvo buđenje građanske i ljudske svesti, i nekakv otpor, razume se nenasilni, toj vladi koja nas neće samo udaljiti od Evrope (a mi smo inače stara evropska zemlja, šta je tu problem!?) nego nas zadržati, ukočiti da stojimo u mestu, znate. To je ono čega se ja bojim. Stoga u ovom momentu valja zaista budno pratiti šta se radi, jer pogledajte, ako su radikali, da ne dužim, i zabeležili pored pada, koji nije mali, i neki uspeh, pomenuti dr Koštunica ima nekoliko procenata, ali on će biti njihov predsednik vlade… pazite te igre kuda idu.
Ne bih ja davio tim igrama, sve je moguće u tim igrama. To su političko-mafijaške igre bez ganica i tu nema kraja, ali ne treba zaboraviti da i ova Srbija koja je njima rekla „ne“, okupljena oko Tadića (kakav je-takav je, on nam je državni poglavar i ustavni šef države) i ona nije zabeležila mali uspeh, i ta struja ne bi trebalo da se preda. O tome će, kako će se rasplitati to noćas ili sutra, evo ovde govoriti oni koji su u novinarskom smislu upućeniji. Nemamo mi sada vladu. To su stanje oni namerno stvorili. Imamo tehničku vladu u kojoj je Koštunica vrhovni tehničar. Da nevolja bude veća, sve se to namešta tako – ako već treba da kažem koju reč o crkvi – imamo i tehnički sinod koji upravlja crkvom.
Da, da, da, upravo tako – nije ovo nikakva ironija. Vi znate sabor kako se odvijao –ajd dobro, bolje da ne znate, nije to ni bitno toliko, taj patrijarh ne može više da vrši svoju dužnost, ali on ostaje patrijarh. Ostaje patrijarh! Ne mogu oni njega nikako da obore, preko Ustava se ne može preći. Ali, završio se sabor nečim čime se sabor u istoriji naše crkve, punih osam i po vekova, nikad nije tako završio. Sinod je preuzeo svu vlast patrijarha, dužnosti i obaveze, ali nije objavljen sastav Sinoda (Sinod je vlada crkve, sabor je skupština). Nije objavljen prvi put sastav Sinoda, ko čini Sinod.Reći ćete – pa verovatno je onaj stari. Ne! Dvojici je istekao mandat upravo sa ovim saborom, nismo obavešteni o tome da su oni zamenjeni na normalan način, tako da imamo neku vrstu sinoda koji upravlja crkvom u ime patrijarha.
Neću vas dugo gnjaviti o crkvenim problemima, ali da vidite kako se… crkva je deo društva, tog našeg društva, nas samih. Ko odlazi u crkvu, odlazi, ko ne odlazi, njegovo je to pravo, ali nama kojima je do crkve stalo, ovo ne uliva nikakvu dobru nadu i bukvalno je, dabome, neredovno stanje i u državi i u crkvi, i to je ono što čeka na rasplet, a jedno je uzrokovano drugim, odnosno te se dve institucije odavno ponašaju i funkcionišu po principu spojenih sudova. To vam je jedan primer, prost. Videćemo, oni će morati da objave ko čini vladu. Njih je četvorica i peti predsedava. Predsedava patrijarh, on je bolestan pa će predsedavati najstariji i tako dalje, to je u redu, ali nismo dobili taj spisak. Saopštenje sadrži oštru osudu medija, navodno loše su izveštavali sa sabora. To nisam uspeo najbolje da razumem, u medijima, novinama, čega sve nije bilo, ali ne znam ni kakvo je to izveštavanje kad se sabor održava iza zatvorenih vrata koja čuvaju specijalne snage bezbednosti. Prema tome, kakvo je to izveštavanje i ko se tu ogrešio? Nego imate nešto drugo, ima jedna rečenica koja glasi – sabor je zapanjen time šta su novinari radili. Zapanjen – upotrebljen je taj izraz. A ja bih samo dodao, da ne dužim – a javnost, i crkvena javnost, i laička javnost zapanjena je i ne može da dođe sebi od onih izjava koje je jedan član sabora, vladika kosovski, Artemije, davao i četiri puta ih ponovio, koje glase – „Boris Tadić, ministar rata Šutanovac i Jeremić su izdajnici“ (zvršen citat). Ako za nekog tvrdite da je izdajnik bez ikakvih dokaza, to je moralo da izazove zapanjenost javnosti. Time se oni nisu bavili, kao što vidite. U tom smislu, ova situacija je zaista, zaista teška.
Jedino što bih imao da dodam, ovo što je kolega Perović rekao, i da time ovaj prvi deo završim, ovo oko Vojvodine. Naravno da stvari stoje ovako kako je on to prikazao, ne treba gubiti iz vida da je Vojvodina kao neki model, lingvistički, politički, preživeo silne mene, i danas važi u svetu kao uspeo model. Vrlo zanimljivo. Šta se nije menjalo! Koje se države nisu razgrađivale, a na evropskim univerzitetima brane se doktorske disertacije (ja sam dosad pročitao sedam komada ravno) koje dokazuju da je vojvođanski model kulture, više nacija, multikulturalnosti, više jezika, ravnopravnosti, preživeo, i u tom smislu Vojvodinu navode kao primer nečega što bi trebalo da slede. U Francuskoj manjina nema, svi su Francuzi, nema manjina. Ima ih koliko hoćete, ali takav je njihov zakon. Dakle, Vojvodine ima. Ako je nema, nema je krivicom, u političkom smislu, vojvođanskih političara koji se nisu snašli, ali Vojvodine kao modela koji ima dugu svoju istoriju – ima. Ipak je ovo nekih dva i po veka najmanje bio deo Evrope, Vojvodina je bila deo Evrope, i da je bilo sreće kako je nije bilo, trebalo je ovo da vuče ono a ne ono da vuče Vojvodinu. I zato ovi vojvođanski izbori sada nisu baš za potcenjivanje. Treba i tu savesnije pristupiti. Pa evo bude li nekog još nešto zanimalo, ja ću reći, možda sam i ovo odužio više. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Alpare, kad smo već počeli priču o Vojvodini, mislim da je Mirko dao šlagvort i za našu priču koju smo pričali dok smo putovali ka Mitrovici, da bi upravo najviše koristi od ulaska Srbije u Evropsku Uniju imala Vojvodina, koja bi se na taj način nekako, ajde da to patetično kažem, vratila kući, odnosno, vratila tamo gde je nekad bila i što je neko njeno prirodno okruženje. Po vašem mišljenju, kakve su šanse za Vojvodinu da se vrati tamo, nakon ovih pesimističkih ocena o formiranju vlade u Beogradu?

Alpar Lošonc: Pa shodno tome da su moji prethodnici tako znlački tematizovali sadašnji politički trenutak, nek mi se dozvoli da govorim o ovoj problematici u nešto široj perspektivi. Samo da kažem nekoliko reči šta je po meni ulog, već odavno, ovih izbora u Srbiji, naročito posle, kako je maločas rečeno, političkog prevrata 2000. godine. Po meni, taj ulog se može veoma jednostavno opisati – to je ulog naime da Srbija postane normalna mala zemlja. Kad kažem mala zemlja, taj atribut zapravo nije pežorativnog karaktera, nego naprosto izražava jedan entitet sa određenim, da kažem, resursima ili mogao bih da kažem da je ulog da Srbija ostane normalna poluperiferijska zemlja. To kažem i zbog toga, i naglašavam, zbog te nemilosrdne činjenice da dobar deo političkih elita u Srbiji čini mi se da nikako ne može da prihvati ovu vrstu putanje koja, naravno, predstavlja izvesnu vrstu regresije, naročito u odnosu na neke projekcije koje su postojale ranije.
Ja se pridružujem tome da se vremenske ravni sad, pa i u kontekstu ovih izbora, mešaju i s vremena na vreme je veoma teško razlikovati devdesete godine i ovaj period posle 2000. godine. Naravno, ne pada mi na pamet da stavljam znak jednakosti između toga, ali ima previše kontinuiteta između te epohe koja je barem hronološki iza nas i ove dekade u kojoj sada živimo. Meni se uvek čini da postoji jedna konstanta u srpskom političkom prostoru i čini mi se da upravo ta, ako tako hoćete, epska konstanta karakteriše i ove izborne procese pa i ovaj period koji dolazi. Rekao bih da se radi o tome da se u Srbiji vlada na taj način da se vlast deli a ne ograničava se. Veoma bitno je, ako to uzimamo u obzir, da možemo baciti svetlo na različite moduse upravljanja, na različite moduse realizacije vlasti. Čini se da u ovom pogledu, ovom krucijalnom pogledu deljenja vlasti, a ne ograničavanja vlasti, možemo okarakterisati, odnosno možemo prepoznati taj maločas pomenuti kontinuitet između ranijeg perioda i sadašnjeg perioda. Ovaj (kako je maločas rečeno, to samo citiram) politički prevrat započet posle 2000. godine, tada su čini mi se bile u igri nekoliko paradigmi. Prva paradigma je bila etnocentrička paradigma. Šta to znači? Ta etnocentrička paradigma je nastala kao neka vrsta reakcije u odnosu na komunističku organizaciju stvarnosti. Reći ću i dve-tri usputne rečenice o komunističkoj organizaciji stvarnosti. Etnocentička paradigma, kažem toliko karakteristična za poslednju dekadu prošlog milenijuma, polazi od hijerarhijskog obrasca između različitih etniciteta. Određeni etnicitet, a po svoj prilici to je većina koja ima naturalnu, prirodnu većinu u odnosu na državu, znači određeni etnicitet jednostavno ima određena istorijska prava, a drugi etniciteti, upravo po logici naturalnih razlika, jednostavno moraju da slede tu vrstu logike vlasti. Etnocentrizam, u poslednjem redu, zapravo stvara određenu segregaciju različitosti, pa i određenu segregaciju između većine i manjine. To je sasvim sigurno, po meni, jedna dosta bitna osobenost politike, etnopolitike Srbije u devedesetim godinama. I, još bih naznačio kao bitnu osobinu ove paradigme da, znači, etnocentrizam ne želi čak ni ono što se ponekad naziva meka asimiliacija različitosti nego uopšte se ne zanima za različitosti, pošto smatra da joj je najbitnije da upravlja preko etnocentrizma.
Druga paradigma koja je bila najslabija, čini mi se, posle 2000. godine zapravo je ostatak prošlosti. Nazvao bih to komunističkim integracionalizmom. Komunizam, ma šta to sad značilo, dozvolite da sad to ne konkretizujem – čini mi se da svi mi intuitivno znamo na šta mislimo – znači, komunizam je želeo da integriše celokupno društvo, ali nijednu nadnacionalnu ideološku celinu, i taj komunistički integracionalizam je priznavao različitosti ali samo u toj meri u kojoj se različitosti mogu upregnuti u tu nadnacionalnu idelošku celinu. I za komunistički integracionalizam je bilo i te kako karakteristično ono što sam maločas nazvao mekom asimilicijom različitosti. Međutim, posle 2000. godine, mnogo puta primitivni antikomunizam, koji je dominirao diskurzivnim prostorom u Srbiji, čini se potirao je mnoge značajne tragove komunističkog integracionalizma.
I ostala je treća paradigma koja je, čini se, po mnogo čemu vladajuća kod intelektualnih elita – liberalni nacionalizam, liberalni nacionalizam koji je zapravo spoj dve, da kažem političke tradicije. On u svojoj osnovnoj orijentaciji isto tako ne želi da integriše društvo nego želi da integriše naciju, što znači da priznaje određene različitosti, ali samo u smislu kontrole, samo u smislu mogućnosti kontrole svega toga, i u smislu toga da ipak jedna nacija upravlja javnim prostorom, odnosno nacionalna kultura date nacije je određujuća za javni prostor. I uzimajući u obzir da je liberalni nacionalizam pogodna ideologija za veliki deo elita u Srbiji, mislim i na čak ekonomsku elitu – to je ono što je maločas kolega Milenko pomenuo – tajkuni i te kako mogu imati interesa u vladanju, upravljanju ovim procesima. Onda nije, po meni, slučajno da taj liberalni nacionalizam po mnogo čemu dominira ideološkim diskursima u Srbiji.
I da se priližim pomalo ovim izborima, ne bih želeo da ne odgovorim na pitanje, da ostanem dužan na Dinkovo pitanje. Ja mislim da nema mesta… ne mesta za euforiju, za euforično raspoloženje, jer ovi osnovni obrasci će se teško pomerati. Ovi osnovni obrasci koje sam maločas istakao kao izraz hibridne stvarnosti u Srbiji, predstavljaju zapravo dubinsku strukturu, i bez obzira sad na političku alhemiju, bez obzira na političku aritmetiku koja je stvarno neizvesna, još uvek imamo te neke osnovne obrasce, i zapravo ne ostaje nam nešto četvrto što bi nas pomerilo u odnosu na ove obrasce. Ako analiziramo rezultate ovih izbora, stvarno dobijamo ovu elementarnu konsekvencu da je Srbija raspolućena, da postoje različiti blokovi, i štaviše, moglo bi se reći da čak i podrška u odnosu na evropske integracije je veoma amorfnog karaktera, neuobličenog karaktera. U Srbiji se nikad nije vodila neka široka demokratska diskusija o tome šta to znači ulazak u evropske integracione strukture. Dok je, recimo, jedna strana to odbacivala bez daljnjeg, druga strana je to opravdavala, ali kažem, uvek bez onih neophodnih razjašnjenja. To znači da nikad nije još dovoljno artikulisano šta to znači. Kažem, ulazak u evropske integracione strukture, veoma često Evropu ili, bolje reći, Evropsku Uniju kao institucionalni izraz Evrope, razumevamo zapravo kao izraz, kao projekciju naših želja. Evropska Unija kao jedna institucionalna infrastruktura može biti to kao neka eventualna šansa, ali ona je u prvom redu jedan okvir gde se prate određena pravila, što znači da postoje određena prava, ali postoje i određene dužnosti. Neki moji prijatelji, koji su mnogo ciničniji od mene, kažu da u nekim situacijama, kada treba nešto veliko napraviti, možda je i bolje da ne znate u kakav rizik ulazite. Pošto se ja opsesivno vezujem tako za neke demokratske stvari, ne mislim da je to dobro, jer ne znajući u kakav rizik ulazite, u kakav prostor rizika, kakav prostor interesnih realizacija ulazite, onda zapravo kasnije dobijete razočaranje. I u svakom slučaju, bilo bi dobro, recimo, da učimo iz svega toga što možemo, a mi možemo učiti na osnovu primera drugih zemalja. To što je u Srbiji takozvana tranzicija već nekoliko puta odložena, i to što je evropsko ujedinjenje stalno odlagano zbog političke nestabilnosti, to nam, kažem, daje tu ipak izvanrednu šansu da vidimo šta se dešavalo u drugim zemljama, odnosno da učimo, da realizujemo neke pouke.
Stoji ono što je Dinko rekao da Vojvodina ima u svemu tome ima neke šanse. Primeri drugih zemlja, recimo primeri okolnih zemalja, Rumunije, Mađarske pa i ostalih zemalja, pokazuju da ulazak u evropske integracione strukture automatski ne izjednačava regionalne različitosti, ali oni regioni koji imaju, kažem, institucionalne kapacitete i druge kapacitete, oni regioni koji imaju odgovarajuću infrastrukturu, pokazuju zavidan stepen razvijenosti i pokazuju zavidan stepen razvijanja inače postojećih mogućnosti. Onda stvarno stoji da se Vojvodina može videti kao dobitnik, kao mogući dobitnik ulaska Srbije u Evtopu i to po jednom optimističkom scenariju, ali naglašavam, to je jedan zaista optimistički scenario sa tako nekim utopijskim elementima. Vojvodina bi mogla da postane, znači, motor Srbije i oni rezultati, pozitivni, i pogledu političke kulture, i u pogledu ekonomije bi se mogli rasprostirati i na ostale delove Srbije. Kažem, to je zaista jedan pozitivni scenario. Ima, kažem, nekog grotesknog elementa u svemu tome, što zavisimo od Miloševićeve partije, kao u nekoj lošoj psihoanalitički naštimanoj drami, psihoanalitičkoj sceni, gde se neki potisnuti simptomi kasnije vraćaju, tako nam se vraća zaista i Miloševićev duh iz mrtvila. I još grotesknije je, recimo, da čovek sa parohijalnim, provincijalnim nimbusom, kao što je Palma, postaje neka vrsta spasioca u pogledu evropske budućnosti Srbije. Prosto, moramo razmišljati o tome kako to da ta naša strategijom određena budućnost zavisi od nekoga ko je, između ostalog, i te kako doprineo određenim ekscesima nasilja u devedestim godinama. Hvala vam.

Dinko Gruhonjić: Hvala vama. Teofile, jedna od tvojih omiljenih priča, kada je Vojvodina u pitanju, jesu vojvođanski vozovi u vreme autonomaša i tako dalje, koji su nekako bivali čistiji i nepušačkiji, i stizali na vreme…

Milenko Perović: Ne, tada se protiv pušača nije ovako militantno nastupalo…

Dinko Gruhonjić: Danas smo, kad smo išli po Alpara u Temerin… i sad krećemo ovamo prema Sremskoj Mitrovici – u Temerinu ima jedan kružni prelaz – i sad ja onako, otvorio četvore oči u slučaju da nailazi neki šinobus ili barem lokomotiva, kaže Alpar – slobodno pređi, tu nikad niko ne prolazi, tu vozova više nema. Eto, jedan mali šlagvort za Vojvodinu, a s druge strane predsednik Tadić je, ako se ne varam, juče-prejuče izjavio da je sada izvanredna istorijska prilika da dođe do nove sabornosti međ Srbima, do pomirenja političkih snaga devedesetih i političkih snaga dvehiljaditih…

Teofil Pančić: OK ajde, sad si mi dao više šlagvorata nego što sam očekivao pa da ih ne ispustim ili ne zaboravim, ajde dakle, prvo njih da se rešimo. Dakle, što se vojvođanskih vozova tiče, zaista je bilo tako u jednom periodu, recimo sredinom osamdesetih godina, dobro se sećam tih detalja. Recimo, putuješ od Novog Sada do Beograda elektromotornim vozom i pušenje je najstrože moguće zabranjeno, i kondukter dođe pa te opomene ako pušiš (ja sam tada bio pušač, odavno to na sreću nisam), i on te opomene da ne sme da se puši. Ako ti nećeš da ga poslušaš, dođe narodna milicija koja je prisutna u vozu i onda ureduje. I šta se dešava? Tako mi idemo i idemo, i dođemo do Nove Pazove. Kao što znate Nova Pazova je, kako se to u današnjem rečniku kaže, administrativna granica, je li, uže Srbije i Vojvodine. U Novoj Pazovi vojvođanska milicija izlazi iz voza i onog trenutka kad izađu, samo vidiš kako pola voza zapali cigaretu. Ura, živela sloboda! E ja kažem da je iz tog shvatanja slobode izrasla antibirokratska revolucija, tako naš čovek shvata slobodu – mogu da radim šta hoću i da me baš briga, i da nikome ne polažem račune, a pogotovo ne tamo nekakvim kilavcima i bednicima kojima smeta, zamislite, duvanski dim i tome slično – tako da, u tom smislu sam govorio o vozovima, a kada smo već kod vozova, evo ja sam danas došao u Mitrovicu vozom. Ja sam pomalo nostalgičan za putovanjima železnicom, zato što u zemlji Srbiji, naravno, svako putovanje železnicom je jedna potpuno… kako da vam kažem, jedna idiotska delatnost u startu, ali pošto sam ja znao da je ovo međunarodni voz koji ide u Zagreb i dalje u Sloveniju, Italiju i tako dalje, onda sam se odvažio i nisam se pokajao, ali dakle, mi moramo da idemo međunarodnim vozom u Srbiji da bismo uopšte, je li, mogli iole pristojno da se vozimo tim prometalom.
E sad, nije ta priča o vozu bez neke, ja mislim da ćemo se još vraćati na te detalje iz svakodnevice, ali ovo što si me pitao, ja mislim da tu treba reći nekoliko stvari, znači, i kada su u pitanju izbori u Srbiji i kada je u pitanju Vojvodina. Kad bude Vojvodina došla na dnevni red, ne dajte mi da zaboravim da moram da se osvrnem i na ovu dijalektiku većine i manjine o kojoj je takođe govoreno večeras. Prvo, što se tiče ovih izbora u Srbiji, to nacionalno pomirenje koje je Tadić, je li, spominjao i oko kojega će se verovatno još mnogo diskutovati ovih dana, sa razlogom, jer je to veoma izazovna tema, s kojom se može manipulisati na bezbroj mogućih načina, ja mislim da je to – da se razumemo – samo jedna floskula koja služi tome da se nekako sklepa ta vlada. Dakle, ajde sad da izmislimo neki pompezan pojam iza kojeg će svi moći da stanu. Znači, tako ćemo mi moći da objasnimo našima zašto idemo sa SPS-om, a i vrh SPS-a će svojima da objasni da je eto, u ime, je l’ te, uzvišene ideje kao što to nacionalno pomirenje (naravno, kažem to je samo jedna floskula koja nema nikakvo pravo značenje niti može nečemu pametnom da posluži, osim eventualno tom nekom formiranju te vlade te neke vrste, ako to uopšte bude). Ne može da posluži iz više razloga, od kojih je najrelevantniji za našu priču to što naprosto, prvo, to ne znači ništa.
To je jedna pompezna floskula, korištena u mnogim postkomunističkim zemljama, u mnogim zemljama u tranziciji – neki su mislili na pomirenje još iz Drugog svetskog rata, neki su mislili na pomirenje komunista i antikomunista i tako dalje. Ne znam koje bi to tačno bilo nacionalno pomirenje u našem slučaju. Ako govorimo o tome da bi sad trebalo da se pomire snage koje su devedesetih godina vodile zemlju i one koje su vodile nakon 2000. godine, znate to nije nikakav problem da dođe do toga u jednom krugu političke vrhuške – naprosto, sklopi se jedna koalicija i onda se oni pomire pa lepo rade. Mislim, to je njihova stvar i takve stvari u politici smo gledali i gledaćemo, i nije to ništa strašno. Međutim, nacionalno pomirenje u onom vidu do kojeg bi, da se razumemo, SPS voleo da dođe niti je moguće niti je poželjno.
Šta to znači? Ne možemo da zaboravimo devedesete, ne možemo da zaboravimo da znamo ko je kriv, ko je odgovoran za devedesete. Ne možemo sada da počnemo da gledamo na devedesete kao na neku elementarnu nepogodu, kao na neku prirodnu silu za koju niko konkretno – ni čovek, ni pojedinac, ni partija, ni organizacija, ni niko – nije kriv, nije odgovoran, nije do toga doveo, nije to održavao i tako dalje, nego da to, eto, gledamo kao na neku metafizičku nesreću koja je zadesila srpski narod, što bi otprilike bilo, negde, u skladu sa tom ideologijom nacionalnog pomirenja. Mi to ne možemo, osim ako nećemo da postanemo… jednostavno, da budemo autolobotomizovani. To je naprosto nemoguće, nemoguće je da građansko društvo na to pristane, nemoguće je da na to pristanu istoričari, nemoguće je da na to pristanu mediji, nemoguće je da na to pristane bilo ko ko sačinjava ovo društvo. Dakle, od toga, u tom nekom smislu, koji bi naravno voleli SPS-ovci – pa rehabilitacija Miloševića, pa prekidanje takozvanog progona njegove porodice, pa ovo, pa ono – mislim, to je naprosto jedna koještarija, to je… kako da vam kažem, takve stvari se ne mogu dogoditi, na svu sreću niti bi, na kraju krajeva, valjda iko od nas tako nešto dozvolio.
Znači, ne bih precenjivao značaj toga, to je naprosto jedna floskula koja nema neko realno utemeljenje niti ga može imati, a ako ona nečemu eventualno posluži, nečemu pametnom, ajde, zaboravićemo je brzo, je li. E sad, što se tiče samih tih izbora, ja ne bih mnogo govorio sada da ne oduzimamo vreme, jer je o tome već dosta govoreno. Šta ovi izbori u Srbiji znače – kolege koji su govorili pre mene su to jako lepo rekli i sada da ne idem njihovim tragom, znači, to je otprilike to, i to je ono stanje koje smo mi sad zatekli i o njemu ćemo verovatno večeras još govoriti.

Dinko Gruhonjić: Ja mislim da bi sada bio red da pružimo priliku i vama da postavite pitanja ili da prokomentarišete nešto pa evo, samo izvolite.

Glas iz publike: Dobro veče svima. Ovako, prvo, jako mi je čudno, pogotovo od gospodina Pančića što niko od vas ovde cenjenih glava i stvarno umnih ljudi nije stvar nazvao pravim imenom. Ja ću izneti svoju anticipaciju trenutka posleizbornog u Srbiji, onako kako ja doživljavam stvari trenutno, a to je da su neke, nazovimo ih proevropske snage u ovom trenutku jedini i vrlo verovatno nedovoljno jak bedem od klizanja Srbije u fašizam (to što vi nazivate nacionalizmom i eufemističkim nazivima). Reći ću jednu paralelu koju svi vi jako dobro znate, a to je paralela između Srbije danas i vajmarske Nemačke tridesetih godina. Čak nešto ni ne znam da su i onda ti umni socijaldemokratski Nemci bili svesni toga šta je Hitler tada predstavljao, a ponajmanje od svega što on na tadašnje izbore nije ni izašao sa svojim finalnim rešenjem. Jedino je možda razlika u tome što trenutno mi u Srbiji nemamo toliki problem sa Jevrejima, ali zato imamo dovoljno nas „izdajnika“. Ja čisto sumnjam da su i socijaldemokrate i velika većina Nemaca tridesetih godina verovali da će Dahau i Aušvic vrlo brzo proraditi. To što ste vi, Teofile, rekli – sumnjam da će biti koncentracionih logora – ja, naprotiv, ne sumnjam. Imali smo ih pre deset godina u vrlo bliskom okruženju. Znači, nemojmo se zavaravati da je ovo pitanje hoće li Srbija otići u Evropu nego je pitanje hoće li Srbija ostati u fašizmu. To je, po meni, krucijalno pitanje ovih izbora.

Dinko Gruhonjić: Možda bih ja mogao da dodam nešto na ovo pa da onda nastavimo. To je ono što mene isto zabrinjava, iskreno govoreći jer, recimo ‘89. godine, kad je pao Berlinski zid kod nas se ovde desio, je li, potpuno suprotan proces, kod nas je Sloba uzjahao tih dana na Gazimestanu. Onda smo svi mislili, kao, pa eto neće pošto je pao Berlinski zid, Evropa se ujedinjuje, eto on je samo prolazna pojava, nešto kao grad recimo, ili slično. Međutim da, on je uzjahao i napravljeni su nepojamni zločini u isto vreme kada se Evropa ujedinjavala svih tih deset godina naše zločinačke prošlosti. Dakle, pitanje je, čini mi se, potpuno na mestu – da li se opet zavaravamo nekim našim iluzijama gde je nemoguće…

Milenko Perović: Slušajte, da se malo našalim, da relaksiram ovu situaciju. U ovoj zemlji se ništa do kraja ljudski ne može uraditi pa se nije mogao ni fašizam ljudski do kraja uraditi. Srećom! I to je ta naša ontološka nesreća u ovih 20 godina i jedina naša sreća što ni u fašizmu nijesmo bili kao što su bili Njemci svojevremeno. Pa zbog toga nam Srbija nije kao što je bila Njemačka ‘45. godine, nije sravnjena i patosirana tepih-bombama. Samo zbog toga, ovdje se, po mom sudu u suštinskom smislu, ne radi čak ni o toj fašističkoj soluciji ni o ultradesničarskoj soluciji nego se radi o ontološkim lopovima. Ja sam ih kulturno svojevremeno nazvao kleptonacionalistima, sa naglaskom na ono klepto, jer je čitava nacionalistička priča, ako se ostavi po strani kad ta priča zahvati široke narodne mase koje počnu da vjeruju u tu priču, ali oni koji tu priču produciraju i koji organizuju, kontrolišu i vode, oni su, prije svega, zainteresovani da iz temelja pljačkaju ovo društvo, i pljačkaju svkog od nas, i to oni efikasno rade. pogledajte radikale devedesetih godina, vrhušku radikalsku, ultranacionalističku, ultrafašističku – oni su danas enormno bogati ljudi. I suština je u tome. I imaju namjeru i dalje da budu bogati. A može se biti i dalje bogatim i u jednoj progresiji još bogatijim, ako se drži vlast u društvu.

Teofil Pančić: Ako mogu da dodam samo još jednu stvar, moram malo – prosto, čovek se valjda nakupi nekog iskustva i šta ja znam. Bog zna koliko stotina i stotina tribina sam širom ove zemlje gledao, i često se dešava da se pojavi jedan čovek koji onako sluša, u ovom slučaju recimo, petoricu ljudi, koji čini mi se nisu baš tako poznati po nekom ustručavanju od nazivanja stvari pravim imenom, i onda čeka da ovih pet završe, da kaže – slušam vas, sve vas petoricu, ama majku mu, jedan od vas da kaže, da nazove stvari pravim imenom! – I onda valjda ode kući posle ispunjeniji, nekako – skresao im je! A ovih petorica onako gledaju – pa, jebi ga, džaba ja pišem 20 godina o fašizmu u ovoj zemlji, džaba ja govorim 20 godina o fašizmu u ovoj zemlji, ustade čovek i načisto me sreza, kaže nisam nazvao stvar pravim imenom.
Nemojte da… mislim naprosto nemojte da se bavimo takvim stvarima, dajte da razgovaramo ozbiljno. Znači, ne postoji nikakav problem da se nazove fašizmom ono što jeste fašizam. I da sam želeo da upotrebim tu reč u tom kontekstu u kojem vi hoćete, ja bih to upotrebio. Međutim ako nisam, onda za to valjda imam neki jači razlog od toga što volim odjednom, naprasno sam počeo da volim da se koristim eufemizmima. Dakle naprosto, sve što smo imali, imali smo – imali smo i te logore – ti logori su nešto o čemu sam tada pisao i nemojte zato sada da o tome govrimo. I ti logori nisu bili logori za političke neistomišljenike nego dobro znamo, i vi u Sremu jako dobro znate za koga i za koju kategoriju stanovništva i ratnih zarobljenika su bili namenjeni, i postojalo je par tih medija koji su o tome uopšte nešto smeli u to vreme da zucnu tako da ko je hteo da zna tada, i tada je to mogao da zna, i tu nema šta da se govori.
Ja ne mogu sad da kažem da neka buduća vlast sprema neke nove logore, jer ja za to nemam apsolutno nikakvih indicija. I to nema nikakve veze s Hitlerom i da li je neko ‘33. godine znao za to da će doći Dahau. Pa nije morao da zna da će doći Dahau, ali je Hitler imao veoma jasan antisemitski program koji je počeo da ispunjava prvog dana na vlasti. Čitajte, u Novom Sadu je objavljena knjiga „Istorija jednog Nemca“ Sebastijana Hafnera – ‘33. godine je taj čovek… odmah je ostao bez posla i šta ja znam, a nije čak ni bio Jevrej! On je iskazao određene sumnje prema nacizmu i odmah je bio domaći izdajnik, odmah je ostao bez posla i tako dalje.
Dakle, nije to nikakva misterija, niste vi morali da znate da će baš nastati Dahau, ali je bilo jasno, i svako ko je glasao za Hitlera, morao je znati već te ‘33. godine da glasa za rasistu, da glasa za nekog ko javno zagovara da ljude neke druge nacije i vere treba jednostavno prognati, izbaciti ih, za početak, s posla, onemogućiti im normalan život, da su oni, tako neka, krasta na telu nemačkog naroda i tako dalje. Dakle, nije tu bilo nikakvih mistifikacija. Međutim znate, politički protivnici će vam uvek jako dobro eksploatirati ako vi reči upotrebljavate neodgovorno. Ako vi tri puta viknete „fašista“, za bilo koga ko vam se ne dopada, četvrti put kad kažete „fašista“ za pravog fašistu, svi će biti ravnodušni – ooo, ovaj ionako stalno govori o nekim fašistima. Dakle, apelujem na to da razgovaramo ozbiljno. Hvala.

Tribina
KAKO SMO GLASALI – ŠTA NAS OČEKUJE

Učestvovali:
Ranko Končar, istoričar
Jovan Komšić, politički analitičar
Pavel Domonji, publicista
Boško Krunić, visoki funkcioner bivše SFRJ

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Radio Cafe Radija 021, Novi Sad
Ponedeljak, 19. maj 2008, sa početkom u 19.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče svima, dobro došli kod naših dobrih i stalnih domaćina u Radio Café, na još jednu tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Tema je aktuelna da aktuelnija ne može biti – dakle, kako smo glasali i šta da očekujemo nakon izbora koji smo napravili, a za koji očigledno još uvek nije jasno kakav je to izbor bio.
Meni je malo teže da govorim danas zato što sam došao sinoć iz nekih malo lepših krajeva, ali dobro, adaptirao sam se dosta brzo pošto, je li, nema vremena za gubljenje, jer smo opet na nekoj istorijskoj raskrsnici. Na svim dosadašnjim istorijskim raskrsnicama smo obavezno, barem u proteklih dvadesetak godina, davali pogrešan žmigavac, skretali na pogrešnu stranu što smo, naravno, debelo platili. I sad, očigledno, nismo sigurni koji žmigavac da izbacimo, na koju stranu da krenemo, što se ne bi moglo reći za naše neposredno okruženje i što se ne bi moglo reći za kontinent na kojem živimo.
Da ja ne bih dužio, prepustićemo reč ljudima koji će nam više reći i možda malo razbistriti ovu još uvek mutnu sliku. Možda nećemo čuti neke gotove recepte ali, kako se to obično kaže, bitno je da komuniciramo pa možda i dobijemo neki odgovor večeras. Ja bih prvo predstavio naše večerešnje goste. To su gospoda Boško Krunić, Ranko Končar, Jovan Komšić i Pavel Domonji.
Neću ih dalje posebno predstavljati, pošto pretpostavljam da svi vrlo dobro znate ko su, čime se bave ili čime su se bavili, te bih zamolio odmah na početku gospodina Jovana Komšića, kao čoveka koji je politikolog – nećemo reći politički analitičar, jer se ovde danas bogami svako predstavlja za političkog analitičara, dakle Jovan Komšić, čovek koji može da priča o tome i sa naučnog i sa kakvog god hoćete drugog aspekta – dakle Jovo, prema vašem mišljenju, evo prošlo je bogami već čitavih osam dana, radikali su s jedne strane doživeli, prema mom sudu, moglo bi se reći debakl, neočekivani, na izborima, sudeći po svim predizbornim prognozama (otprilike, CESID je bio najbliži prognozi, ali i CESID im je dao 500.000 glasova više), koalicija Za evropsku Srbiju je odnela ubedljivu pobedu, ali eto, to nije dovoljan garant da će Srbija zaista i krenuti evropskim putem. S druge strane je Vojvodina, iako glasanje u Vojvodini još nije do kraja završeno, dakle imamo i drugi krug izbora, po većinskom sistemu, ali sudeći po statistici ko je sve ušao u drugi krug, očigledno da će Skupština Vojvodine opet biti formirana od proevropskih stranaka. Dakle, kako vi procenjujete dalji razvoj situacije, da li se to Vojvodina nepovratno udaljava od Srbije i da li će Srbija i Beograd smoći snage da ipak ne potonu u potpuni mrak?

Jovan Komšić: Teoretičari tranzicije bi ove izbore mogli posmatrati kroz propitivanje tri opšta mesta, vezano za transformaciju socijalističkog u sistem tržišne ekonomije i političkog pluralizma, i mogli bi postaviti pitanje da li je tranzicija ireverzibilan proces u Srbiji. Mogli bi postaviti pitanje da li je Srbija i dalje teško društvo za demokratiju i da li Srbija može uhvatiti korak sa Evropom. Nisu ovi izbori definitivno ponudili kategorički pozitivne odgovore na ovo, moguć je povratni proces. Mi se nalazimo, kao što svi dobro znate, u situaciji u kojoj je moguće napraviti korak napred, a istovremeno vrlo verovatni su i dva koraka nazad. Srbija je i dalje teško društvo za demokratiju, izbori nisu gusto rešeto ukrupnili i pojednostavili partijsku scenu Srbije. U parlamentu Srbije je i dalje oko dvadesetak stranaka, od čega deset stranaka koje pokrivaju manje-više prostor čitave države, sa nizom političkih reprezenata koji nisu grupacije, i u tom kontekstu je to vrlo komplikovan i vrlo složen sistem, ne samo stvaranja koalicija za vršenje vlasti već i neizvestan garant da će vladavina, odnosno da će vlada dugo trajati, a i ukoliko se formira vlada, ona će biti pod pritiskom neophodnosti stožera te vlade da radi niz ustupaka svojim partnerima u vladi. I to neće biti vlada koja bi mogla da efikasno vlada i da rezolutno provodi politiku jedne koalicije ili stožerne stranke.
Da li je Srbija – i doći ću do ovog pitanja o Vojvodini – da li je Srbija bliže Evropi? Pa, ja bih kazao, možda je paradoksalno, ali ja bih kazao da srećom postoji uvek šanse za evropsku Srbiju u skorije vreme. Sve je upućivalo proteklih meseci na to da će te šanse biti znatno manje nego što su danas. One i danas nisu velike, ali te mogućnosti postoje.
Vojvodina je još bliže potvrdi dosadašnjih ocena da je ona modernizacijski, proevropski i demokratski motor Srbije, sa svim problemima koje društveno tkivo Vojvodine ima, sa svim rascepima koje su i ovi izbori reprodukovali, ali se pokazalo da su Vojvođani optirali jednu multikulturalnu, evropsku, demokratsku, tržišnu, političku opciju i da u ključnim gradovima Vojvodine, uključujući – ja mislim da je vrlo bitno kazati – uključujući Novi Sad, u kome su radikali vladali četiri godine. Građani Novog Sada su kritički zrelo procenili u kojoj meri su se radikali kojima su dali podršku pre četiri godine (oni koji su im dali podršku, naravno)… sada su im manje dali, verovatno nisu zadovoljni kako su oni dokazivali razliku. Ova maksima „Dokazaćemo razliku“ nije, u stvari, bila maksima radikala, to je bila maksima jednog DSS-ovskog kandidata za poslanika, koji je ubrzo nakon pravljenja koalicije sa radikalima – to je ona, formalno, ona grupa iz DSS-a, koja se otcepila od partijske centrale, ali faktički je dobila dozvolu da eksperimentalno provodi buduću koaliciju DSS-a sa radikalima – gospodin Mikavica je dokazivao razliku u predizbornoj kampanji, a onda je ubrzo nakon dolaska u gradski parlament i šanse da podeli materijalni plen, taj materijalni plen podelio sa kumovima, suprugom, prijateljima. I verovatno su građani koji su se suočili sa tim modelom vladanja, uključujući i model vladanja kompletnih garnitura vlasti u Novom Sadu, procenili da Novi Sad treba da se vrati onom svom boljem evropskom licu.
I ostali gradovi Vojvodine, osim nekoliko izuzetaka, ponudili šansu da se sklope u skupštinama, gradskim i opštinskim skupštinama, da se sklope vladajuće proevropske koalicije. Naravno, u drugom krugu izbora za pokrajinski parlament očekuje nas manje-više neizvestan ishod, najavljena je koalicija DSS-a i radikala, ne znam u kojoj meri to može ugroziti proevropske kandidate – mislim da ne može mnogo. Ono što je značajno za Vojvodinu – to je da je treći mandat, što je inače u tranziciji vrlo redak slučaj, da treći mandat daje šansu da se obnovi vladajuća koalicija. Dakle, to je demokratska proevropska koalicija od 2000. godine u Vojvodini, dva mandata je vladala, sad ima velike šanse da bude vladajuća, što je takođe jedna od osobenosti ovih izbora i mislim da će to biti za malo pažljivije, suptilnije analitičare jedna vrlo značajna tema za produbljenije analize.
Da li će to značiti da se Vojvodina, kako ste pitali, odvaja od Srbije? Ona ne može da se odvoji od Srbije, ona može bolje da korača prema Evropi ako se ne odvaja od Srbije već ako nađe načina da nosi Srbiju na svojim plećima u meri u kojoj je to moguće. Ja mislim da ima šanse za Vojvodinu kao evropsku regiju. Da završim, u sticaju najlošijih postizbornih okolnosti, ukoliko se formira vladajuća koalicija iz redova DSS-a, radikala i SPS-a, na nivou republike, onda Vojvodina sa svojom strukturom vlasti, sa svojim prirodnim potrebama i interesima građana i političkom garniturom može biti uzdanica svim evropskim snagama u Srbiji koje će naići na vrlo veliko iskušenje, a to iskušenje može biti i jedna vrlo velika, duboka kriza sa vrlo ozbiljnim socijalnim konfliktima i sa namerom vladajućih snaga iz reda ove tri partije da drže vlast u svojim rukama, bez obzira na politiku koja je svom stranom u Evropi, bez obzira na oskudne resurse sa kojima će se suočiti.

Dinko Gruhonjić: Profesore Končar, recimo, vi kao čovek koji promišlja istorijski, da li je u skorijoj i novijoj istoriji izbora, glasanja građana Vojvodine i Srbije, da li je ovo neka konstanta ili biste vi primetili da se desilo suštinski nešto novo, dakle, kada su u pitanju Srbija i njena pokrajina?

Ranko Končar: Pa, ja moram da kažem da smo u prilikama koje izazivaju reziganciju, ali na određeni način i optimizam. Mislim da su rezultati izbora jedna velika moralna pobeda evropske ideje, mogu da kažem i politička pobeda, ali se može desiti u granicama i demokratske procedure i ustavne procedure da vlast formiraju drugi, i to oni drugi za koje je nesporno da pripadaju prošlosti. Podseća me, iz tog istorijskog konteksta, rezultat ovih izbora na jedno vreme predratne Jugoslavije, iz vremena 1935. godine – opozicija je odnela moralnu pobedu, tako je to definisano. Opozicija je bila u velikoj političkoj ekstazi zbog te pobede, a ti izbori su odlučivali hoće li Jugoslavija i dalje ići u smeru diktature ili će se demokratizovati…
I pored svega toga, vlast je konstituisao Milan Stojadinović, Jugoslavija je ušla u nekakve procese koji su sa manje ili više prava identifikovani kao svojevrsna diktatura ili, pak, period fašizacije Jugoslavije, njegove uloge kao vođe i tako dalje. Moram da kažem da se iz neke takve istorijske perspektive plašim da Srbija danas ne doživi isto. Ja nisam optimista, i kad je reč o potencijalnim saveznicima da se formira ova proevropska vlada, mi svi znamo kom tipu politike pripadaju ti saveznici; sada im se priključio Koštunica koji je, bar formalno, učestvovao u jednom procesu demokratizacije Jugoslavije, odnosno Srbije i tako dalje, a znamo kako se to završilo. U tom smislu moram da kažem da je Srbija u periodu borbe protiv koncepta koji želi da se nametne kao opšti koncept i u državi i u društvu, a koji znači vraćanje prošlosti. Dakle, mi smo sad u situaciji da se plašimo te prošlosti, prošlosti pre svega devedesetih godina, koje su simbioza i fašistoidnog, nacističkog i šovinističkog i kakvog god hoćete. U tom smislu, moram da kažem da potpuno razumem one političke grupacije koje žele po svaku cenu da spreče povratak tog sistema, i to je nešto što može politički da raduje, a ostaje jedna, moram da kažem, intelektualna i istorijska skepsa da će se u tome uspeti. Može se desiti i nešto slično kao ’33. godine, da dođe jedna politička opcija, potpuno demokratski, potpuno legalna, a da joj ne možete zameriti ništa na toj proceduri.
Kad je reč o Vojvodini, mislimda ona već treći put doživljava blistav politički trenutak, počev od referenduma za Ustav, koji je nesumnjivo izrazio tu evropsku ideju, onda izbor predsednika, i sada. Dakle, kad se pogleda Vojvodina posle ratova, ona nije od početka davala nekakve veće nade da će uspeti da napravi takav zaokret, ali ja moram da kažem da taj zaokret kom prisustvujemo – raduje. I da bi bilo vrlo dobro da se analizira šta ta evropska ideja za Vojvodinu politički znači, da li ona znači samo vezivanje za Evropu, da li znači dalje razvijanje evropskih vrednosti u njoj, ili ono što ja moram da kažem iz tog svog profesionalnog ugla, znači i jedan stepen njene autonomije koji bi vukao Srbiju, ali koji bi prvo mogao pre svega da znači i za nju samu jedan viši stepen i demokratije i autonomije.
U tom smislu procenjujem da nastupi preko kojih je Vojvodina simbolizovala svoj politički stav znače i evropsku ideju i dalje razvijanje evropskih vrednosti, ali znači i jedno okretanje ka većem stepenu autonomije. Ukoliko pobedi ova druga politička grupacija, mislim da Vojvodina ne sme u ime te evropske perspektive da bude previše ravnodušna, ona mora da vrši stalno pritisak i u ime evropske ideje, ali i u ime svog statusa u toj državi, dakle da vrši pritisak na demokratizaciju zemlje. Iako neće imati potporu, ako pobedi ovaj drugi blok, u državnoj vlasti, ja mislim da je jedna od istorijskih uloga Vojvodine, ako se to desi, da savlada to osećanje da je Srbija danas jedina ili retka zemlja u Evropi koja tako, s pozicije države, izražava skepsu prema Evropi i prema evropskim vrednostima. Ako pobede ove tri antievropske partije, nezavisno od svojih formalnih proklamacija, one ostaju ono što istorijski jesu, one su nešto što je izazivalo odbojnost svih drugih naroda s kojima su narodi Srbije na ovim prostorima živeli; ja ću reći – svi su otišli iz te države, svi su od Srbije dabili etiketu da su bili izdajnici. Nikad taj stepen samoodgovornosti unutar političke misli, unutar političke ideje u Srbiji nije došao do tog nivoa da kažemo – e, pa i mi smo istorijski odgovorni za sve ono što nam se dešavalo. Evo, toliko!

Dinko Gruhonjić: Hvala vam lepo. Ja ću dati reč još gospodinu Kruniću i gospodinu Domonjiju, a vi se pripremite za pitanja, voleli bismo da čujemo šta vi misliti o tome šta nas eventualno očekuje u vrlo skoroj budućnosti.
Gospodine Kruniću, ’89. godine je pao Berlinski zid u Evropi i Evropa je krenula putem ujedinjenja. Kod nas u Srbiji se, eto, desio suprotan proces, Berlinski zid očigledno ovde još u nekim glavama i te kako postoji, možda čak i u mnogim glavama. Dakle, povlačim ovu paralelu zato što se nalazimo u nekoj možda i sličnoj situaciji, dakle sad možemo da biramo između puta ka Evropskoj Uniji, koji su odabrale praktično sve zemlje u Evropi, i između puta u ne znam šta, u ništavilo. I onda nam se činilo, kada je pao Berlinski zid, nekima od nas barem, da je Slobodan Milošević tek jedna sitna figura koja se eto kao incident provukao, koji samo što nije pao, koji neće uspeti u svom luđačkom pohodu, a on je u tome uspeo. I sada, kad pričamo sa ljudima, kažu – pa ne može Srbija ostati crna rupa u Evropi, eto sad će i Makedonija i Albanija, verovatno i Bosna i Hercegovina, o Hrvatskoj da ne pričamo, sigurno nekom inercijom postati članice Evropske Unije, ne može Srbija biti crna rupa – šta vi mislite o tome?

Boško Krunić: Kad sta spomenuli ’89. godinu i pad Berlinskog zida, valja podsetiti da je u to vreme već, na primer, Mađarska uveliko otvorila granice za izbeglice iz Nemačke i krenula ka otvaranju svojih kapija prema Evropi. Zatim i druge zemlje. U to vreme, u Srbiji je nekoliko meseci posle Gazimestana krenulo dizanje nacije na noge ka nekim maglovitim i zlokobnim programima, Srbija je postala svesna sebe, Srbija se digla na noge. Naravno, akciji odgovara reakcija, na to su išle druge nacije koje su postale takođe svesne sebe, i našli smo se u jednom dnu kao jugoslovesnke zemlje. Treba reći da je u to vreme, Ante Marković imao jedan sjajan program i vrlo prihvatljiv, koji će već za godinu dana biti stvarno prihvaćen, to nisu bajke, stvarno prihvaćen od Evropske zajednice tadašnje. I čak realnim ponudama, baš kao što se sada čine Srbiji, verovatno da bismo tada na krilima zaleta koji smo imali u svom unutrašnjem, da kažem, demokratskom preobražaju, bili prva zemlja tog prostora iza tzv. gvozdene zavese koja bi se našla u EZ. Sad, šta je tu je, ne vredi, od kukanja nema ništa, sve to ostaje za temeljnu, ne samo sociološku i istorijsku već i interdisciplinarnu analizu…
Pribojavam se, odmah da kažem, da ove napomene, ovo da li je Srbija zrela za demokratske preobražaje, da li ja za to sposobna ili nije još uvek – treba ozbiljno uzeti! Ne spadam u optimiste. Ranko Končar je ovde podsetio na tridesete godine, moralnu pobedu opozicije, onu Vojvodinu koja se tada kao deo Srbije i Jugoslavije našla pred vratima jednog demokratskijeg iskoraka u Kraljevini Jugoslaviji. Ali, za razliku od tridesetih godina, sad se suočavamo sa nešto dramatičnijim, crnjim pokretom, restauracijom jedne do zla boga rigidne, narodnjačke Srbijice, one koja se da prepoznati u drugoj polovini 19. veka i koja se, dabome, održavala, kroz celo vreme bitisanja Kraljevine Srbije, i kasnije karađorđevićevske Kraljevine Srbije i Jugoslavije. I ovo je eksplozivno sada u jednom dosta homogenom bloku, homogenom bloku dakle, radikalske stranke i DSS. Dabome i SPS, sa njim ili bez njega, nije tako bitno, bitno je nešto drugo: obično se sa nekim optimizmom ili, rekao bih, preteranim optimizmom zbrajaju cifre pa eto, DSS ima tek, koliko ono beše, valjda 11% ili ne znam koliko glasova, i to je zanemarljivo – nije uopšte zanemarljivo! Ono što se zove duh koji podiže taj pokret ili ta politička snaga koja, kažem, regeneriše tu konzervativnu, tu narodnjačku, tu do zla boga tužnu Srbiju, kojoj se ta vrata Evrope moraju videti kao nešto što je sve dalje i dalje – s tog stanovišta, kažem, ne odišem ne ja nego nijedna ozbiljnija analiza ne može da se pokrije optimizmom, naročito ovako kako je krenulo, kao što je optimista bio ovaj tužni naš predsednik države posle prvih rezultata izbora. Mislim da takvom optimizmu nema mesta.
U svakom slučaju, pobede u Vojvodini, izborne pobede proevropskog bloka, i sad već ponovljene pobede u većinskom sistemu, jesu ohrabrujuće, ali uvek bih pošao prvo od toga sa čime se suočavamo i šta valja raditi. Bojim se da one stranke, pokreti koji izlaze na političku scenu i izbore, nedovoljno uviđaju potrebu dugoročnog promišljanja i strategije, a naročito odnosa prema biračima, prema različitosti biračkog tela u Vojvodini. Ja naročito na to upozoravam. No evo, da skratim priču.

Dinko Gruhonjić: Pitao sam Pavela kako je bilo na lokalnim izborima u Staroj Pazovi, on kaže – “nerešeno”. Izgleda da nije samo u Staroj Pazovi tako. Tebe sam jednom, Pavele, uspeo da isprovociram da izjaviš – a zbog čega su „te razapeli na krst“ – dok su tekli oni genijalni pregovori o statusu Kosova i tako dalje, pa je naša vlada izašla sa idejom da Kosovo dobije status Hongkonga – da „Kosovo treba da bude nezavisno, a da Vojvodina treba dobije statu Hongkonga“.

Pavel Domonji: Pa pošto je taj status specijalni status, dakle „više od autonomije a manje od nezavisnosti“, onda neka Vojvodina sada dobije više od autonomije a manje od nezavisnosti.. Naziv tribine je „Kako smo glasali – šta nas očekuje“. Ja moram da kažem da sam glasao kao uzoriti građanin, dakle pristupio sam izborima krajnje savesno i odgovorno, dakle glasao sam, i ne samo što sam glasao nego sam kao neko ko participira u civilnom društvu učestvovao u ovim kampanjama i mobilizacijama podrške za evropsku opciju. Mogu reći da sam, u tom pogledu, i zadovoljan i nezadovoljan.
Zašto sam zadovoljan? Pa, zadovoljan sam zato što je ova politička formacija za evropsku Srbiju, pojedinačno gledano, osvojila najveći broj mandata – mislim da je to pozitivna činjenica. Ona govori da u Srbiji raste politička potražnja za Evropom, to obećava da će Evropa biti prisutnija ovde. Očekivao sam više ali, nažalost, želje su jedno a stvarnost je nešto drugo.
Moram reći da sam tu pomalo i razočaran zato što ova proevropska opcija nije uspela politički da u potpunosti kapitalizuje jasnu evropsku orijentaciju građana – podsetiću samo, mada to Jova bolje zna od mene – prošle godine su vršena neka istraživanja. Recimo, Galup Evropa je obelodanila istraživanje da su, po njihovim rezultatima, 2/3 građana Srbije za Evropsku Uniju, onda je istraživanje vršio i Strategic Marketing, i tu je više od 2/3 građana Srbije bilo za Evropsku Uniju, čak i pod uslovom da Evropska Unija prizna nezavisnost Kosova. Ali, ta orijentacija nije uspela da se kapitalizuje većim brojem poslaničkih mandata. Zašto je to tako, verovatno ćemo dobiti odgovor. Dakle, od vremena kada su bili obelodanjenji rezultati istraživanja naovamo, neke krupne stvari su se dogodile – Kosovo je proglaslo nezavisnost, tu nenezavisnost je priznao veći broj zemalja, održani su izbori, vođena je negativna kampanja, i to je sve uticalo, dakle, na ove rezultate. Smanjilo je, dakle, broj ljudi koji bi glasali za ovu proevropsku opciju, mada su se, s druge strane, događale i neke činjenice koje su bile u prilog – potpisivanje Sporazuma sa EU ili ovog memoranduma sa Fijatom.
Dakle, jedan od rezultata ovih izbora jeste da je Srbija podeljena na dva gotovo identična dela, i jedan i i drugi blok mogu formirati vladu. Socijalisti su sada u najinteresantnijoj poziciji. Kada bi mislili dugoročno i racionalno, pretpostavljam da bi oni mogli oberučke prihvatiti ovu ponudu Demokratske stranke zato što ih taj poziv rasterećuje tegobnog nasleđa koji oni onda vrlo elegantno prepuštaju Koštunici, odnosno DSS-u i radikalima. Ali, moram ovde reći jednu stvar – činjenica da se socijalisti nalaze u poziciji u kojoj se nalaze, to je dakle zlatna i sjajna njihova prilika, govori o mizeriji srbijanskog političkog društva. Znate, socijalisti nisu došli u tu poziciju zahvaljujući tome što su preispitali svoju politiku, što su izvršili kritički obračun ili se razračunali sa politikom koju su vodili, da bi onda postali evropska uzdanica ili partner ovom proevropskom bloku, nego su oni do te pozicije došli zahvaljujući slabosti, oportunizmu, neprincipijelnosti, nedoslednosti i hipokriziji takozvanog demokratskog bloka. Ja mislim da se danas mediji veoma mnogo „spinuju“ stvarnost u Srbiji i da se govori o tome da je proevropski blok zabeležio izborni trijumf – to, jednostavno, nije tačno! To su želje, broj mandata je nešto sasvim drugo. Čini mi se da je to počelo negde sat vremena pred ponoć 11. maja i da se ta ideološka floskula reprodukuje i dan-danas, da naprosto mediji danas služe kao jedna vrsta agenata političke klase, a ne kao neka instanca racionalne javnosti. Tu se onda uključuju intelektualci i novinari, dakle i mediji vrše jednu racionalizaciju situacije u kojoj se nalazimo, mislim da je to veoma loše.
Mene raduje što je Vojvodina potvrdila, dakle, svoju privrženost demokratiji i evropskoj opciji, mislim da bi Beograd morao politički to više da uvažava, respektuje, da se oslanja na Vojvodinu, jer samo zahvaljujući Vojvodini i Beograd može dati ono najbolje od sebe. Kako će se stvari odvijati ovde, sve zavisi od toga ko će formirati vladu. Ako vladu formiraju ove proevropske snage, možda će biti neke stanovite relaksacije, ukoliko je formira ovaj nacionalno-patriotski blok, sigurno ćemo imati konfrontacije i to po obe linije, dakle i na liniji Vojvodina-Beograd, republika, dakle Novi Sad-Beograd, a i konfrontacije unutar Vojvodine.
Dakle, a sada dolazim u onu mračnu, pesimističku fazu, dakle glasao sam kao uzoriti građanin, a šta očekujem? U ovom trenutku ne očekujem ništa, očekujem da se tajkuni i dalje bogate, da se politička elita i dalje bavi sama sobom, da mediji traže platežnije gazde, da se intelektualci prostituišu, a da se svi mi ostali ponašamo kao onaj Bosanac iz vica, koji je bio popularan za vreme Milke Planinc.

Dinko Gruhonjić: Koji vic?

Pavel Domonji: Ne mogu to da ispričam…

Dinko Gruhonjić: Dobro, što se nas tiče, ja mislim da smo rekli dovoljno ovde za uvod. Ako sam dobro čuo, ispravite me, da je gospodin Dragan Marković, poznatiji kao Palma, danas izjavio da on neće u koaliciju sa DSS-om, dakle eto nam još jedne evropske uzdanice. (Iz publika objašnjavaju da je to rekao ako uslov bude da glasa protiv Sporazuma.) Aha, neće glasati protiv Sporazuma, ako ponište Sporazum on napušta koaliciju, aha. To je već nešto drugo. U toj narodnjačkoj koaliciji je i Sulejman Ugljanin je li, što je, ovako, dosta prirodna koalicija, Ugljanin i radikali. Samo nikako da saznamo gde se nalazi Miroslav Mišković. Na obe strane? Žao mi je što ovde nemamo večeras nikoga od ekonomista, jer ovo što je Pavel rekao da će tajkuni nastaviti da se bogate, meni se čini da je, zapravo, čitav trik u tome. Drugo, možda je to malo ovako, previše svođenje stvari, ali ukoliko uzmete u obzir da su kod nas cene u neprestanom rastu i da se nalazimo, praktično, u nečem što smo još kao mali učili u školi da se zove prvobitna akumulacija kapitala, monopol i tako dalje, očigledno se nalazimo još u tom istorijskom momentu, i očigledno da toj gospodi (nadam se da grešim) ne odgovara Evropska Unija. Ali evo, izvolite vi, mikrofon je vaš.

Đorđe Subotić: Pa mi smo ovde govorili o glasanju u Vojvodini, ja mislim da to glasanje jeste bilo za neku proevropsku Srbiju, ali nisam siguran i da je to glasanje i za Vojvodinu… Ukoliko se formira ta crna varijanta, vlast sa narodnjačkom strukturom, ja očekujem da ćemo mi sada imati nešto drugo – nećemo uopšte imati ni Evropu na dnevnom redu ni boljitak života građana, ali ćemo imati verovatno povratak aneksije Crne Gore, Kosova i Republike Srpske u maticu Srbiju, da će to biti glavna tema, a drugo, bojim se da će se trasirati i put ka ukidanju autonomije Vojvodine. Podsetio bih da je u novom Ustavu koji građani Vojvodine nisu prihvatili, predviđena dvotrećinska većina da se ukinu autonomne pokrajine sadašnje, i formiraju nove. Na sreću ova crna koalicija nema 167-168 poslanika, koliko im je potrebno za tu odluku, ali čini mi se, tako je bar bilo u izbornoj kampanji, pogotovo kod narodnjaka, da je Vojvodina na dnevnom redu, odnosno njeno uništavanje. S druge strane, mi govorimo da su u Vojvodini pobedile proevropske snage, ali sada imamo sledeću situaciju – da od 60 sigurnih poslanika, imamo samo pet poslanika koji su bili protiv ovog Ustava, najviše ih može biti u drugom krugu osam, a u Skupštini Srbije imamo 14 plus tri, dakle 17 poslanika iz političkih grupacija koje su bile protiv ovog Ustava, a podsećam da je taj Ustav Vojvodinu sveo na budžetski trošak i da se on može ukinuti. Moje pitanje je kako cenjeni uvodničari ovog skupa ocenjuju tu situaciju da su građani Vojvodine bili protiv ovog Ustava, a da to što je bilo na tom referendumu nije valorizovano u ovoj izbornoj kampanji, odnosno u mandatima. Hvala lepo.

Dinko Gruhonjić: Ima li dobrovoljca za odgovor?

Ranko Končar: Ja moram da kažem da se slažem sa ocenom koju ste dali, i kod mene izaziva nedoumicu, to sam već i rekao u uvodnom delu, da proevropska Srbija apsolvira i jednu drugačiju autonomiju Vojvodine. Ja sam se dugo bavio identitetom političkih stranaka na prostorima Vojvodine, šta koja od tih stranaka unosi u svoj savremeni identitet iz prošlosti i tako dalje. Faktički postoji jedan problem da na vlast u samoj Pokrajini neće uticati ozbiljnije politička grupacija koja je dosledno i konsekventno za promene ustavnog statusa Vojvodine, kako bi ona došla do jedne snažnije političke, zakonodavne pozicije i tako dalje. Ja ne bih hteo da dajem nikakvu ocenu, reč je samo o jednom utisku – nisam previše zadovoljan tim naglašenim zadovoljstvom Demokratske stranke ekonomskim položajem Vojvodine (moram da kažem da se on i sad na neki način manifestuje) i ja naprosto mislim da i u poziciji ili ulozi Demokratske stranke mora nešto da se promeni. Ako se ostvari savez sa SPS-om sasvim je izvesno da ustavni status Vojvodine ostaje status quo. Ja sam zato i rekao, ali dosta blago, ali sada mislim da Vojvodina mora da ima ekspanzivniju politiku u tom smislu, imaće političku poziciju, s pozicija vlasti može da utiče na centar države, dakle da se tuče sa centralizmom koji će ostati zakovan, onakav kakav je bio, a to jeste sve jedna proevropska politika, mogu da kažem. Dakle, bežanjem od te političke ili ustavne stvarnosti u Srbiji, Vojvodina će odgovoriti onim glasačima koji su glasali i za evropsku Srbiju, a ja, pogotovo posle ustavnog referenduma, mislim da su glasali i za jedan drugačiji ustav. U tom smislu, budući da se dugo time bavim, sada ću to ponoviti, a stotinu puta sam rekao, nikada snažniji autonomni položaj Vojvodine nije bio – separatistički. Ja bih molio svakog ko se čak i laički time bavi, a pogotovo one koji se dokumentarno bave tim aspektom prošlosti Vojvodine, da navedu jedan praktičan, konkretan primer kada je ta politika ili ta tendencija Vojvodine mogla da se podvede po separatizam, secesionizam i tako dalje. Ako ništa drugo, bar sadašnja etnička struktura Vojvodine, ako to nije bila između dva svetska rata, sa nemačkom manjinom i tako dalje, govori da Vojvodine ne može nigde i ništa drugo da bude do deo Srbije… Skeptičan sam prema svim strankama koje imaju centrale u Beogradu, one nikad nisu imale sluha ili senzibilitet za to demokratsko što dolazi iz Vojvodine. U tom smislu, mislim da je ovo prilika za jedan stvarno ekspanzivniji nastup u granicama, naravno, legalnog ustavnog sistema. Plašim se ravnodušnosti, plašim se malih poboljšanja u ekonomskom smislu a da onda to izazove jedno opštije zadovoljstvo u kome, moram da kažem, živimo poslednjih godina.

Jovan Komšić: Ja želim da se pridružim ovom glasnom razmišljanju o Vojvodini u ovom momentu, političkom momentu Srbije. Mi još ne znamo pol deteta, rano je da razmišljamo kakve će boje oči imati. Ovo su bili strateški izbori, strateško glasanje za jedan bolji pravac, evropski pravac, i potpuno razumem građane Vojvodine koji su glasali za Demokratsku stranku; razmišljajući o bitnoj elementarnoj podršci takvom kretanju. Vojvodina je kakva-takva normalizacija političkog stanja. Tek kad budemo izvesno znali da više ne možemo ići nazad, onda ćemo postavljati kvalitetnija pitanja koja znače autonomiju Vojvodine, širi zamah, duži dah i širi vidokrug, kako to kaže Vasa Stajić.
Ima jedna specifičnost ovih izbora koja je promakla medijima – uzorito je, uzvišeno afirmisala demokratiju i reformističke energije stranke Reformista Vojvodine, osnovane devedesete godine. Znate u kojoj koaliciji je nastavak ili poslednji ostatak bio te stranke na ovim izborima? Tu se postavlja pitanje političkog liderstva u Vojvodini. Gde je danas Veselinov? Gde je danas Mile Isakov? Gde je danas Nenad Čanak?
Nenad Čanak je opstao, sa jednom više od cenzusa obezbeđenom šansom za participaciju, i to je značajno za priču o autonomiji Vojvodine, zbog toga što ćemo imati u pokrajinskoj Skupštini jaču autonomističku kontrolu Demokratske stranke i njene sposobnosti da se drži sopstvene političke reči, a kao što znamo, ona ume da meandrira, u zavisnosti od odnosa snaga, i to je za Vojvodinu relevantno, to ključno pitanje – pitanje poliitčkog liderstva i sposobnosti Vojvodine da iznedri uticajnu političku energiju, političku snagu. Postoje nesaglasnosti između raspoloženja građana i glasanja na izborima i za ono što se zove kvalitet života, što se zove red, što se zove zakonitost, vladavina prava, što se zove životna šansa, što se zove obrazovanje, kultura… Pa, izvinite molim vas, ko nam je kriv? Ima neki problem i u nama Vojvođanima. Pa ne možemo mi na ovom političkom nebu Srbije da tražimo ono što nam pripada po nekoj nebeskoj pravdi. Tu se u ovim surovim mehanizmima političke borbe obezbeđuje i moćna podrška. Ta ideja naprosto traži moćnu podršku, da sada dalje ne širim tu priču. U ovom momentu je bitno za autonomiju Vojvodine to što se programska priča o autonomiji Vojvodine udenula u republički parlament i u pokrajinski parlament. Za mene je vrlo značajno što je Mađarska koalicija dobila taj stepen glasova koji je dobila, što je Demokratska stranka ipak sebe obavezala na autonomiju, potencijalom, svojom snagom će morati da se drži koliko-toliko…
Danas su politčke stranke gospodari parlamenta. Građani kontrolišu političke stranke. Postavimo pitanje, možda, u ovom smislu – jedan teoretičar je rekao da stranke postoje zbog toga da unesu red u haos velikog broja birača. E sad, u kojoj meri naše političke stranke unose red u haos velikog broja birača, u kojoj meri birači unose red u haos velikog broja stranaka! Ja mislim da je u pitanju i jedna i druga strana problema. To će zavisiti i od građanske Vojvodine u kojoj meri će davati podršku političkim partijama koje imaju odgovarajuću pozitivnu orijentaciju prema autonomiji Vojvodine. Za mene je pozitivno to što je Demokratska stranka Srbije jedva dobila šansu da se prepozna u pokrajinskom parlamentu. Za mene je veliko pitanje – to traži dalju analizu – šta je sa Liberalno-demokratskom partijom? Moguće da su racionalni građani, birači Vojvodine kaznili olakotno ponašanje centrale Liberalno-demokratske partije prema zahtevima za organizacionom autonomijom pokrajinske organizacije i za jednu vrstu liderskog ponašanja, u kome je iz Vojvodine postavljen potpredsednik, a istovremeno se ne respektuju statutarne i organizacione procedure koje su podrazumevale da Vojvodina ima tu težinu, i Liberalno-demokratska partija je ostala na nivou podrške lokalnom lideru u Novom Bečeju, što je dobro, ali je u drugim sredinama ispod cenzusa. Znači, imaju Vojvođani sposobnosti da procene, na mnogo većem ispitu i iskušenju su njeni lideri. Ako budu ponovo razbijali ove magnetofone kad daju intervjue novinarima, plašim da će jedinu šansu onda imati još jedno ambasadorsko mesto, a onda posle toga idemo u muzej, Muzej Vojvodine da slavimo rođendan.

Pavel Domonji: Pa nemam šta da dodam onome što je Jova rekao. Pazite, postoji jedna izreka da principi postoje zato da se krše, često politički lideri, dakle, svoje neke privatne ili uže grupne interese pretpostavljaju nekim opštim interesima, to nije ništa novo, nikakva specifičnost. Naš problem je što se mi nalazimo u tako očajnoj situaciji u kakvoj se nalazimo i šteta što politički lideri nemaju više odlučnosti.
Pazite, ovaj proevropski blok koji je sada pobedio, oni imaju jedan veliki problem da se rezolutnije postave prema nekim stvarima, na primer prema Kosovu. Vi sada nemate u parlamentu obezbeđenu podršku za rezolutniji stav recimo Borisa Tadića u vezi sa Kosovom. Taj rezolutniji stav bi podrazumevao da se priznaju činjenice, odnosno da je Kosovo postalo nezavisno. I sada, kada pogledate kakve su oni izjave davali tokom predizborne kampanje, pa to se graniči sa političkim idiotizmom. Podsetiću samo na izjavu jednog lidera da mi moramo ući u Evropsku Uniju zato da Kosovo nikada ne bi ušlo u Evropsku Uniju – ako to nije politički idiotizam, ja ne znam šta bi se moglo podvesti pod to.

Ranko Končar: Ako mogu samo dve-tri opaske. Ja se potpunosti slažem sa onim o čemu je govorio kolega Komšić, ima nešto što ipak svi ispuštamo – ako su izbori imali strateški karakter, a jesu, onda manje političke grupacije, regionalne političke grupacije naprosto nestaju u tim strategijskim opredeljenjima. Ja sam sam glasao za tu opciju, glasao sam za tu opciju, a u nekim drugim prilikama kad bi trebalo da izrazim svoj pravi glas, verovatno bih glasao drugačije. Dakle, to strateško je uticalo da prihvatim jedno takvo opredeljenje. E u tom smislu vidite, kada je reč o Vojvodini, nemojmo marginalizovati činjenicu da je Vojvodina na ustavnom referendumu izrazila masovno protivljenje ovakvom konceptu ustava. Građani Vojvodine imaju drugačiju koncepciju autonomije. U toj koncepciji nije participirala Demokratska stranka, dakle to se ne može zaobići. Drugi put je glasala opet strategijski iz strateških razloga za predsednika, i to smo glasali svi da bismo sprečili ovu drugu opciju, i tako dalje.
I sad imate izbore za koje svi kažemo da su od strateškog značaja, dakle opredeljivanje je išlo u tom smislu. U tom smislu ja moram da kažem da vidim i neuspeh opcije Liberalno-demokratske partije. Verovatno na nekim izborima mirnijim, kad se bude glasalo za političke opcije stranaka, nepodvedene pod ovo strategijsko ili strateško, rezultati izbora će biti drugačiji, tako da sam ja za jedno pažljivije ocenjivanje. Dakle, iako se u potpunosti slažem, prerano je, mi još ne znamo kud će Srbija krenuti, može sve da se obrne, da li će preovladati taktički ili strategijski razlozi ili će biti ono što Srbija stvarno jeste, to je još hipotetičko pitanje – ali mislim da ćemo biti u prilici da dajemo onda potpunije analize. Tek kad se sve završi, mi ćemo imati jasniju sliku…

Učestvovali:
Janja Beč Neumann, genocidolog
Laslo Vegel, književnik
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Skupština AP Vojvodine, Klub poslanika, Bulevar Mihaila Ppina 16, Novi Sad
Ponedeljak, 21. april 2008, sa početkom u 12.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dragi prijatelji, dobar dan. Hvala vam što ste došli na promociju knjige «Darkness at Noon» Janje Beč Neumann, naše Vojvođanke, rođene u Zemunu, s porodičnom kućom u Pančevu, vezane za Srem, ali vezane i za Novi Sad – ja bih rekao vezane za čitav svet, pre svega.
Želim da se zahvalim, pre svega, predsedniku Skupštine Vojvodine, Bojanu Kostrešu, koji je pokrovitelj ove promocije. On i gospodin Čanak su morali u poslednjem momentu, nažalost, da otkažu svoje učešće na promociji, zbog komemoracije i sahrane Jelice Rajačić-Čapaković, ali hoću da se zahvalim gospodinu Kostrešu zbog toga što je ovo prva promocija Janjine knjige u Vojvodini, u Srbiji celoj. Reč je o promociji koja se, eto, održava u jednoj državnoj instituciji u Srbiji, što govori više stvari, po mom mišljenju. Janja Beč Neumann je – to mi svi ovde znamo – u svetu priznati genocidolog odnosno antiratni aktivista, sa imenom i prezimenom i zavidnom biografijom. Njeno delo, međutim, i njen rad u poslednjih petnaestak godina najviše su ignorisani upravo u zemlji iz koje dolazi, dakle upravo u Srbiji, što po mom mišljenju nije nimalo slučajno. To je taj mentalitet prećutkivanja, mentalitet ignorisanja, pravljenja da se ništa ne vidi. Po definiciji „ako ne vidimo, onda to i ne postoji“. Srećom, Janja Beč Neumann i njene knjige i te kako postoje.
Knjiga koja je meni posebno draga, a koja nije predmet ove promocije, jeste knjiga «Pucanje duše» – ne znam da li ste imali prilike da je čitate. Od tog momenta kada sam video ovu knjigu, zapravo sam, na neki način, žudeo da upoznam Janju Beč Neumann, i tu privilegiju sam dobio sad već, čini mi se, pre pet godina. Knjiga «Pucanje duše» nastala je tako što je Janja mesecima živela u izbegličkim kampovima u Sloveniji, gde je razgovarala sa ženama iz Bosne i Hercegovine kojima su fašisti pobili sve muško u familiji od kolevke pa do dede.
Janja Beč Neumann je izuzetno cenjena u Bosni i Hercegovini, izuzetno je cenjena i u Izraelu, i u Nemačkoj, u Južnoj Americi, kao što rekoh, u čitavom svetu. Nadam se da ćemo uspeti barem malo današnjom promocijom da upoznamo i domaću javnost sa ženom koja je bila 2005. godine kandidatkinja za Nobelovu nagradu za mir, što u svakom slučaju nije mala stvar.
Danas će na promociji govoriti književnik Laslo Vegel i sama autorka, pa bih sada ja završio sa svojom uvodnom pričom i prepustio gospodinu Vegelu reč. Izvolite.

Laslo Vegel: Biću kratak. Moja uloga je ovde veoma skromna. Došao sam na ovaj skup da bih izrazio veliko poštovanje prema Janji Beč. I velika mi je čast da među nama pozdravljam nju, jer ona nije samo aktivistkinja mira, i nije samo mislilac humanosti, i jedno i drugo može biti zadatak za ceo život, ali ona je preuzela veći teret. Ona je zagovornik duše i savesti. Teška vremena ponekad rađaju velike karaktere. Ona je dete tih teških vremena, sa čvrstim karakterom i sa jasnim principima, nepotkupljiva, nonkonformista. Ali, posmatrajući njen rad, uviđam da joj to nije dovoljno. Surova vremena rađaju i neku čudnu nežnost. Ona je nežna nonkonformistkinja. Prosto je čudo da je ostvarila ono što je ostvarila. Kada sevaju gromovi zla, uvek se pojavi Janja Beč koja u rukama drži jednu sveću. I za mene ostaće zauvek tajna kako može biti svetlost sveće jača nego blesak gormova. I ova knjiga koju je donela liči na jednu sveću. Nismo mi koji smo tu prisutni ti koju tu svetlost obezebeđuju nego je to njena nežna ruka koja drži knjigu kao sveću. Hvala vam lepo i da čujemo nju.

Dinko Gruhonjić: Hvala, gospodine Vegel. Knjiga «Darkness at Noon» zapravo je nastala zahvaljujući postdiplomskom seminaru, postdiplomskom kursu koji se zove «Ratni zločini, genocid i sećanje», koji je Janja držala na Univerzitetu u Sarajevu i koji je jedini kurs te vrste u ovom regionu. To je opet vrlo simptomatično, dakle, svi pričaju o suočavanju sa prošlosti, ali na univerzitetima takvog predmeta prosto nema. Meni najdraži deo kursa svakako je onih sedam dana u Dubrovniku, kada se družimo i sa studentima i kada, s jedne strane, imamo taj kontrast prelepog Dubrovnika i tih teških i preteških predavanja o genocidu u Bosni i Hercegovini, o genocidu u Ruandi, o genocidu u Otomanskoj imperiji, o autogenocidu u Kambodži, itd. Da ne bih opet dužio, Janjo molim te, izvoli.

Janja Beč Neumann: Pa dobro je što je Dinko sad govorio posle Lasla pošto, da sam trebala ja odmah posle Lasla da govorim, počela bih da plačem, i onda to ne bi bilo baš dobro. Laslo, hvala ti puno. Velika je privilegija imati za prijatelja Lasla Vegela, Dinka Gruhonjića, i sve vas koji ste ovde. Hvala vam svima što ste došli. Ovo nije neko dobro vreme, u podne, ali naslov knjige «Pomračenje u podne», isto tako je možda i trebalo da bude baš u podne, na nekoj simboličkoj ravni.
Ako počnem da govorim, obično govorim 45 minuta i, molim vas, ne dajte mi da govorim toliko. Samo kratko ću da kažem nekoliko stvari koje mislim da su abeceda teme koja je pred nama. Naravno, hoću da se zahvalim predsedniku Skupštine Vojvodine, iako nije sada sa nama, što mi je dao priliku da se vratim u Vojvodinu iz koje sam otišla januara ‘92. godine. Ovo jeste neki povratak kući, kako god to patetično zvučalo. Hvala gospodinu Čanku, koji isto nije sa nama, isto kažem da je i privilegija i teškoća biti njegov drug, drugar, saputnik na putu kojim idemo, svako na svoj način.
Pokušaću sada da razjasnim neke osnovne kategorije, da vas podsetim. Dinko je već rekao: kurs „Ratni zločini, genocid i sećanje“ na Sarajevskom univerzitetu je jedini ovakav kurs na bilo koje univerzitetu u regionu, mada univerziteta u regionu bivše Jugoslavije (ja sve to zovem region) ima preko 100. To se ne predaje po univerzitetima kod nas. Predaje se po svetu, ali se ovde ne predaje. To je već nešto što je, mislim, važno samo po sebi. Jer, u pitanju je jedan postgenocidni region – ovo nije samo postratni region, ovo je postgenocidni region prema kriterijumima, važećim kriterijumima međunarodnog krivičnog prava, a ne moje volje ili nečije volje, ili nečijeg mita, ili nečijeg sna. Postgenocidni regioni su najdublje traumatizirani regioni. Neprolazak kroz traumu, pojedinačnu ili kolektivnu, apsolutno je izvanredna, idealna osnova da se tako nešto ponovi.
Prva definicija je: genocide crime state – genocid je zločin države i njenih institucija i struktura – otkad u modernim vremenima govorimo o tome, od jermenskog genocida pa do danas, do Sudana, Darfura i tako dalje.
Kada govorimo o abecedi, šta razlikuje ratni zločin od genocida. Dva kriterijuma, koja se uzimaju i u međunarodnom krivičnom pravu i u sociologiji: prvi je da li je živa ideologija u postgenocidnom društvu koja ga je omogućila, da li je živa i posle toga. I drugo je da li se društva distanciraju posle od toga. Distanciranje može biti ne samo pravno, preko međunarodnog suda, ono se vrši na različite načine – medijski, u umetnosti, u nauci, u obrazovanju, u politici i tako dalje. Ja vam samo postavljam pitanja i, molim vas, mislite o ta dva kriterijuma. U svetu se svuda isto predaje – poricanje genocida je, u stvari, poslednja faza genocida, i to je izuzetno važno.
Spomenula sam prolazak kroz traumu. Ovaj region, koristim izraz region, bio je periferija velikih carstava – otomanskog, austrougarskog, komunističkog, fašističkog… Periferijski regioni imaju ono što se u psihologiji zove «backyard psychology», odnosno «psihologija zadnjeg dvorišta», koju karakteriše uglavnom vrlo nizak nivo samopoštovanja. Potiskivanje trauma, taj nivo samopoštovanja još više snižava. Ovaj region, barem vekovima, nije prošao kroz svoje traume, već živi u kulturi ćutanja, u kulturi mitova i mitomanije, u kulturi laganja, u kulturi «pa sve se podrazumeva» – ništa se ne podrazumeva!
Moj kurs ima podnaslov „Listen, talk, reflect, trust“ – „Govori, slušaj, promisli i veruj ponovo“. To deluje, ovako, kao za neko zabavište, ali nije. Mi nismo iz kulture koja ume da govori i da iskaže. Mi nismo iz kulture koja ume da sluša. Ja sam naučila, ako hoćemo da nas iko razume, prvo mi moramo da naučimo da jasno govorimo, bez laži, i drugo, da naučimo da slušamo druge.
Reflect – promisliti šta se desilo. Kako se prolazi kroz traumu? Od tih metoda koje ja koristim i koje su svetski priznate, to je metoda profesora Dan Bar-Ona iz Izraela, sa kojim ja dugo radim, prvi nivo je da vidimo šta se desilo, kada se desilo, kome se desilo, koji su brojevi, ko su počinioci, ko su žrtve. To je prvi neki nivo.
Drugi nivo je – vi za sve možete naći primer, ali kad primer stavite u kontekst, kada ga stavite u kontekst, to je onda potpuno neka druga… kontekst istorijski, psihološki, sociološki, pravni i tako dalje.
Treći nivo je žestoka emotivna reakcija, ko uspe da prođe prva dva. Posle toga ide ta žestoka reakcija sa druge strane – uvek su najmanje dve strane – i neki peti, idealni nivo, bio bi prolazak kroz traumu i zaceljivanje te traume. Moj deo posla spada u ovaj, recimo…
Univerzitet u Sarajevu je nama samo dao kuću za međunardni postdiplomski studij „Ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi“, koji je u stvari bio kurs univerziteta u Bolonji. On nije bio finansiran iz regiona, to je isto vrlo bitno. On je bio finansiran od Evropske komisije i italijanske vlade, koji shvataju značaj prevencije. Već sada je na sceni, po svim kriterijumima, generacija koja se rodila malo pre rata ili u toku ratova. Ja to zovem „children of war“, deca rata. Tako malo znamo o njima. Oni su odrasli u ekstremnom, ne nasilju, oni su odrasli u ekstremnoj surovosti. U ekstremnoj surovosti! Ja ne znam šta je njima u glavama, ali znam šta je bilo u glavama ovih 200 studenata koji su pet godina prošli kroz moj kurs. I ja znam koliko je za njih bilo bolno da prođu kroz to. A koliko je meni bilo teško da predajem nekome za koga na kraju godine saznam da mu je 18 članova uže porodice stradalo. Ili da predajem nekome ko dođe i koji celu godinu negira.
Nastava je na engleskom, svetski su predavači, sve je super, celu godinu – na kraju kursa, u Dubrovniku (kurs je iz tri dela, Dinko je to spomenuo), kada neko ustane i javno pred svima, kao Tanja Mrđa iz Banjaluke, ustane i kaže (svaki student ima priliku da na kraju govori deset minuta) – Ja ću reći samo jednu rečenicu. Ja sam bila od onih koji su poricali. – To je nešto što je izuzetno teško, ali to ima svoje rezultate zato što ja duboko verujem da od našeg ličnog, privatnog, porodičnog pa do društvenog nivoa mnogo je bolje da prođemo kroz traumu nego da je prećutkujemo, guramo pod tepih, lažemo i tako dalje. To jeste teži put, ali on jeste bolji put.
Ja sam u to uverena, kao i sve moje kolege iz sveta. Ja sam član tog udruženja, asocijacije istraživača genocida i profesora i imamo, u stvari, vrlo slično iskustvo.
To jeste teško, ali to daje rezultate. Sedam odličnih magistarskih radova! Najbolji studenti su pisali magistarski rad na ovu temu. Dva doktorska rada, i još nekoliko je u izradi. Svi u svetu, svi na elitnim univerzitetima. Znači da postoji potencijal.
Zašto je ovo, recimo, i vojvođanski projekat? Možda ću vam sad delovati malo haotično, kako ja sad to nešto – jedno pa drugo. Kad sam počela ovo da radim, ja sam bila potpuno sama – sama i nisam imala pare. Dinko govori o ovoj nominaciji za Nobelovu nagradu, nemojte da mislite da sad to nešto jako, kako bih rekla… jeste, izuzetno je važno, ali to je 2005. godina kada je hiljadu žena bilo nominovano za Nobelovu nagradu. Ja sam bila jedna od tih žena. Bilo je, ne znam koliko desetina hiljada predloga, hiljadu je odabrano.
Kada ja sad gledam tu knjigu, ta imena, kod svakog imena, u 95% slučajeva, stoji neka institucija. Kod mene nema ništa, nema institucije, i to jeste jako teško. Moja institucija je Laslo Vegel, moja institucija je Richard Goldstone, moja institucija je Luis Moreno-Ocampo, moja institucija je Nataša Govedarica, moja studentkinja, moja institucija je Dinko Gruhonjić. Mi smo to počeli sami.
Prvi kurs – ja sam imala pet predavača, moj budžet je bio nula, ja sam rekla – radim. Od pet predavača, troje je bilo iz Vojvodine. Možda je to meni, ovako, to se meni baš snilo pa ja sad ovako pričam. Nije! To je tako bilo. Ova knjiga je zapis, zapis o tome kako sam radila, šta smo radili, ko je bio, koliko ljudi i tako dalje. Troje je bilo iz Vojvodine – Laslo Vegel, Dušan Mijić i ja, još dva moja prijatelja. Danas je to svetski relevantan kurs. Da imam para, mogla bih da imam za svaki kurs po 200 predavača, apsolutno svetskog kvaliteta. To je kurs na koji dolazi, sada već, rekla sam vam, od Richarda Goldstona, Luisa Moreno-Ocampa (glavnog tužioca u Međunardonom krivičnom sudu, ja sam sad došla odatle, prekjuče). Mislim, to jeste podrška, to jeste podrška.
Drugo, ja mislim da je za region izuzetno važno, ja mislim da Vojvodina ima potencijal da napravi takav kurs na svom prostoru. Neka se napravi pilot-projekat. Ne znam da li ima ikoga sa univerziteta danas ovde. Ali mislim da ovde postoji potencijal za to. Neka se objavi javno, da vidimo da li će se prijaviti tri studenta ili će se prijaviti 50 studenata. Ako sam išta naučila za ovih pet godina, onaj ko ne želi o tome da zna, ne možete ga nikako nmaterati da sazna. Vi možete dovesti 50 nobelovaca, sve same Pulicerove nagrade, ali ako neko ne želi da zna o tome, onda to izuzetno teško ide.
Zašto se ne proba u Vojvodini? Vojvodina, ja u to duboko verijem, ima sačuvano to nešto malo što može da pomogne da se suočimo, da se to ćutanje koje je bilo zavera ćutanja, onda zločin ćutanja, banalnost, ravnodušnost – i to su izrazi koji se o nama koriste u literaturi u svetu.
Ova knjiga je kao ruka, kao dlan i simbolički. Mislim da je i s te strane važna. To je mala knjiga. To jeste ovo što je Laslo rekao, nežna knjiga, iako ima stravične tekstove unutra. U njoj je zbirka tekstova ljudi koji su bili predavači. Knjiga je na engleskom. Zašto na engleskom? Pa nastava na tom kursu je bila na engleskom, to je bilo za te studente, a drugo, na našim jezicima – ja ću sad biti gruba, a ne nežna kao što kaže Laslo – ona nikom ne treba. Da nekom treba, pa on bi je preveo. Kome je namjenjena? Studentima. Namenjena je svakome ko hoće da prođe taj prvi nivo saznanja šta se desilo, kako se desilo, zašto se desilo nama, zašto se desilo drugima, svakome ko hoće da razume mehanizam ne zla, mehanizam ubijanja (mehanizam zla uvek postoji, ali mehanizam ubijanja ne postoji uvek).
Dinko je rekao – mi radimo uporedno. Znači, radimo i jermenski genocid, i Kambodžu, i holokaust, i Argentinu, i Sudan, i Ugandu, i Kongo, i Bosnu i Hercegovinu. Znači, imamo taj pristup, obrađujemo sve te slučajeve. I drugo, ovde je svako pojednostavljivanje opasno. Zato mi kurs radimo interdisciplinarno, i istoriju, i međunarodno krivično pravo, i sociologiju, i psihologiju, i filmove, i literaturu. Na sve te načine se to iskazuje. Samo pravo nije dovoljno. Nije dovoljan Međunarodni krivični sud za Darfur, nije dovoljan Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi i Jugoslaviji. U pitanju je pre svega društveni proces.
Argentina –s tim ću završiti – Argentina je imala potencijal da, posle tiranije koju su imali za vreme hunte, sude toj istoj hunti posle dolaska na vlast demokratski izabranog Raula Alfonsina ’83. Ali Argentina je imala i pisca – Sabato je bio predsednik komisije – dakle pisca koji je imao apsolutno dignitet i kredibilitet da to vodi. Oni su radili istragu; kad radite istragu, ljudi uvek imaju velika očekivanja, i sve žrtve – to je moje iskustvo – hoće da se svima sudi. To je pravilo. Međutim, novac, vreme, potencijal sudskog aparata su ograničujući faktor. To sad vidite i ovde. Oni su imali godinu dana, napravili su izveštaj i stigli su do broja, utvrđeno i istraženo, preko 50.000 stranica dokumenata, do broja 8.600 nestalih u Argentini. Policijske i vojne strukture u Argentini i danas kažu da se to uopšte nije desilo. Umereniji iz tih struktura kažu – pa dobro, to malo ti neki teroristi, jedno 100-200; roditelji kažu: oko 60.000. To su te igre sa brojevima. Ali Argentina je imala sposobnost, potencijal da sudi javno i generalu Videli i svim tim generalima koji su bili vođe hunte, u suštini de facto, predsednici Argentine.
Luis Moreno-Ocampo je bio (isto je sreća imati ga za prijatelja) dete, ja to tako kažem, tada je imao 26-27 godina kada je bio pomoćnik tužioca. Zašto je dete bilo pomoćnik tužioca? Zato jer su svii ostali, stariji, bili već tako duboko kao delovi državne strukture uvučeni u mehanizam ubijanja. U Argentini su tada rekli da će doći do puča, biće nova hunta, i tako dalje. Nije se desilo. To je bio početak ozdravljenja toga društva i početak ponovnog verovanja u pravdu.
U Turskoj posle 90 godina, još od 1915. i danas kažu da se nije desio genocid nad Jermenima. To je zvanična politika države. Od 2000. godine, kada je Komitet za međunarodne odnose američkog kongresa usvojio rezoluciju o jermenskom genocidu, malo se promenila situacija, u isto vreme kad je Turska izgubila strategijski važnost svoju za Ameriku. I pored toga, to je i danas, posle toliko godina, toliko knjiga, toliko svega, kad već imamo treću-četvrtu generaciju ovih koji su preživeli jermenski genocid, u Turskoj imamo (nikakve sad zaključke ja ne pravim) to da država poriče da se to desilo; mali broj pojedinaca – znači ne univerziteta, ne fakulteta, ne instituta – govori i piše o tome i tako dalje. Oni su uglavnom naterani da napuste Tursku. Mali broj, ali ih ima.
Druga grupa, koja nije beznačajna, ali nije ni velika, jeste grupa iz turskog društva, koja kaže – pa dobro bio je rat, u ratu svi stradaju, ljudi se ubijaju, svi smo stradali, daj da to zaboravimo. Pa da, tačno je, najveći broj je ipak Jermena stradao. To je druga grupa.
Treća grupa u turskom društvu je grupa koja je najveća, koja kaže – pa jeste, bio je rat, u ratu ljudi stradaju, svi su stradali, eto bilo je malo tih Jermena, ali mi smo najveće žrtve tu. Mi smo žrtve, nas svi mrze; to o genocidu je izmislio taj ambasador američki u to doba, to su Britanci izmislili, to nema veze s nama; najveći broj žrtava su bili Turci. Genocid? To nije bio genocid, to je bio rat.
Četvrta grupa je ne zanemarljivo mala, najžešća – to su ultranacionalističke partije u Turskoj, koje apsolutno negiraju i ne samo da negiraju nego ubijaju istražitelje, novinare i tako dalje, i danas.
Da li je ovo teško raditi? Pa jeste. Ja sam bila neki, pa recimo da kažem, normalni industrijski sociolog pre ovih ratova. Ovim se bavim od ’94. godine. Moja knjiga «Pucanje duše», koju je Dinko spomenuo, u stvari je bila osnova za sve ovo dalje. Ja sam nekoliko meseci živela u izbegličkim centrima u Sloveniji i od 100 žena uzela izjave. Od toga sam napravila tu knjigu. Sve te izjave su kasnije korišćene kao dokazni materijal u Haškom tribunalu.
’96. godine, knjiga je odmah mogla da bude objavljena u Srajevu ili negde, ali ja sam rekla ne. Ja sam se ovde u Vojvodini, Srbiji rodila, u ovom društvu sam se socijalizirala, ovde sam se kondicionirala, ovde mi je sve, ja hoću tu da bude objavljena. Dobro, ja sam malo počekala, ali Helsinški odbor za ljudska prava i Radio B92 su je ’97. izdali. To je bila velika podrška.
Meni je tada, u stvari, bila najdraža podrška Aleksandra Tišme, koji nije sa nama više, koji je napisao predgovor za tu knjigu odmah kada sam je ja napisala ’96. godine. Ja sad hoću sa vama da podelim (ja uvek imam knjige sa sobom, nikad mi dosta knjiga, pa evo i sada) – kada Tišma u predgovoru ’96. godine, pre 12 godina kaže: „Jer je patnja ljudi zbog međusobne mržnje opšta. I mi, iznoseći patnju jednih, iznosimo patnju svih, a pravo mesto za iznošenje patnje Muslimana i Muslimanki, upravo je sredina iz koje su njihove patnje ponikle, to jest srpska, jer upravo u njoj može da se javi onaj jedan, ispovestima pogođeni, koji će odlučiti da patnju ne nanosi.“
I još jedna knjiga. To je knjiga koja ima naslov «Posle Nikad više». Sećate se, posle holokausta se govorilo; «nikad više», «never again» i tako dalje. Čak i taj izveštaj argentinske komisije ima ovaj isti naslov, «Nunca mas» – «Nikad više».
Ovo je jedna knjiga koja je nastala na osnovu četiri godine rada Štokholmskog foruma. U Štokholmu, švedska vlada je organizovala četiri puta (2000, 2001, 2002. i 2004. godine) četiri skupa koji su bili posle holokausta prvi put skupovi koji su okupili po stotinu predsednika država, predsednika UN, sve najvažnije ljude, potom preživele, istraživače i tako dalje. Najveću težinu skup o genocidu koji postoji su te četiri štokholmske konferencije i ovde, u ovoj knjizi, su intervjui sa određenim brojem učesnika. Oni su odabrani po različitim kriterijumima. Ja o tome neću da vam pričam, ali ovaj svoj deo priče ću završiti sa ovom fotografijom. Moj deo kursa obuhvata i analizu ratnih fotografija, moji studenti analiziraju fotografije. Ova fotografije je, mislim da vidite, sneg, neko drveće, uvek će biti snega u nekoj planini, drveće će rasti, tu je neko sunce (znači, nije pomračenje u podne), znači još sija sunce, nisu ga ukrali, i onda ja uzmem pa čitam knjigu, pa nešto pišem, pa nešto mislim i tako dalje, i onda kad to već iščitam, onda vidim šta je na naslovnici – polja prekrivena snegom, selo Gornji Grbavci pored Srebrenice, Bosna i Hercegovina. Nas u svetu – ja govorim sada o udruženju kompetentnih ljudi koji se zovu „genocide’s callers“ – nas u svetu ne gledaju kao žrtve Jasenovca, kao što mi sebe vidimo, nego nas gledaju kao „master of death“, kao majstore smrti, sviđalo se to nama ili ne. Ja duboko verujem da ovakvi skupovi i ovakvi ljudi mogu nešto da promene. Hvala vam.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Janjo. ja bih isto pročitao samo jedan delić iz priče «Hida» iz knjige «Pucanje duše»:
«Sve mi je pobijeno. kako me vidiš tako me piši. Sve sam pogubila. Ništa. Živi, umri. Kako živiti i što živiti? Imam Azru, na tome je sada sav moj život što sam proživila. Ona je ostala da me spase. Kud ću sad? Baš k’o sad da sam rođena, porod dala, đecu dala, imovinu dala, ostarila. Kud ću sada? Ali, moraš živiti dok ti smrt ne dođe. Moram se vratiti, neima. Kuće nemaš, samo trava raste tamo, nema ti je ko praviti, staro se, žalosno se, čemerno se. A vraćati se moraš na svoju zemlju. Ići moraš, a šta znaš đe ćeš, kako ćeš. Kako ti bude. Ubilo te, ostavilo te. Ništa. I eto, ne bih više ništa imala. Tol’ko. Ja bih mogla sad ići. Da vam je sretno i bolje da vam bude, i vama i meni, i hvala vam puno, puno.»
Ono što je mene još fasciniralo, i da time završimo, jeste događaj iz Dubrovnika kada je predavanjedržao, ako se ne varam, gospodin Agirre iz Međunardonog krivičnog suda, Španac inače, odnosno Bask, kako bi oni to radije rekli. Predavao je istorijat genocida i velikih masakra u 20. stoljeću… između ostalog, o genocidu nad Jermenima pa je spomenuo usput i masakre Izraelaca nad Palestincima, da bi završio sa Srebrenicom. Napominjem, dakle, još jednom da je reč o postdiplomskom kursu na koji se studenti dobrovoljno prijavljuju, dakle, niko nikog ne tera. Kakva je reakcija studenata bila nakon njegovog predavanja? Za mene fascinantna, i ma koliko čitao o tome i novinarski proučavao, nikad mi to neće biti jasno. Prvo se javila za reakciju Turkinja sa Kosova, koja ga je napala zbog toga što priča o izmišljenom genocidu nad Jermenima. Potom se javio Jevrej iz Sarajeva koji ga je napao – o kakvim on masakrima nad Palestincima priča. I na kraju se javila Srpkinja iz Banjaluke koja ga je napala zbog Srebrenice. Eto, ako je utešno, dakle, nismo prvi kojima se takve stvari dešavaju. Neki su se izvukli, mnogi nažalost nisu, pa videćemo šta će biti s nama. A sad bih da vas pozovem da nastavimo druženje ovako neformalno.

Janja Beč: Samo hoću da kažem, ja vas molim, sve vas koji ste sada ovde – možda vama sad sve ovo ovde zvuči naivno i ne ide uz moje godine taj nivo naivnosti, ali ja vas stvarno molim da koliko možete u svojim sredinama pomognete da u Vojvodini – ja ću to moliti lično i predsednika Skupštine (videćemo ko će biti posle izbora predsednik) i rektorku ili rektora (ko god bude) Univerziteta da – počne sa radom ovakav kurs. Mi moramo razgovarati o tome, oni koji žele. Mislim da je to izuzetno važno i da obrazovanje o ovoj temi nije nemoguće. Moguće je! Ja mislim da Vojvodina ima potencijal za to, ja sam u to sigurna i zbog toga sam ja ovde, zato što sam nešto naučila, isto važno.
Sad, kad sam dolazila ovamo, meni je ovde sve lepo. Vama možda nije što ste stalno tu. Meni je ovde sve lepo i onda sam razumela da nam je uvek lepo ono što volimo. Ja ovo volim. Moj deda je ‘43. godine stradao u koncentracionom logoru u Zemunu zato što je u sakrivao partizane i Jevreje, i ja znam da u Vojvodini ima još, i sada, takvih ljudi, ja se tim ljudima obraćam – ja to ne mogu sama – da mi pomognete onoliko koliko možete da napravimo taj kurs.
Neka bude 20 studenata, pa ja mislim da ih toliko ima, da napravimo, da pokušamo, pa da posle dve godine kažemo: nije bilo moguće, Janja, to se tebi samo činilo. Ali da pokušamo! Zato što to – ja sam sasvim u to sigurna – čak i ako ne uspe, reducira potencijal za nasilje (ovde je on ogroman) i reducira potencijal za surovost, a to jeste prevencija. Mislim da mi, ako smo dobili od toga da možda malo lakše učimo ili da možda lepše pišemo od drugih, da možda malo brže shvatamo, onda je time i naša obaveza veća. U tom smislu, ja vas molim da mi pomognete, Laslu, Dinku, meni i ko god tu još bude, da to pokušamo da napravimo to ovde, samo s tim jednim ciljem – da reduciramo potencijal za nasilje. Hvala vam.

Tribina

KOSOVO KAO ALIBI

Učestvovali:
Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a
Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u Beogradu
Teofil Pančić, novinski pisac
Dimitrije Boarov, publicista

Tribinu moderirala Žužana Serenčeš, dopisnica Radija Slobodna Evropa

MZ “Živa Jovanović”, Ulica 2. oktobra br. 1, Vršac
Petak, 28. mart 2008, sa početkom u 19.00 časova

Žužana Serenčeš: Volela bih večeras da pričamo o tome kakva to perspektiva stoji pred Srbijom i Vojvodinom, u kojoj je situaciji država danas, kako je mi vidimo. Srbija se očigledno ponovo nalazi na jednom raskršću (toga smo, naravno, svi svesni). Mnogo je govora o Kosovu, mnogo je govora o Evropi. Koliko je ta Evropa blizu, a koliko daleko? Možemo li odgovorit na ta pitanja uvažavajući stvarnost, naše živote…
Za početak ću zamoliti dr Srbijanku Turajlić da iznese svoje mišljenje o aktuelnom trenutku Srbije, i samo na mah bih, evo, pomenula dve asocijacije kada je o profesorki reč. Ne znam, možda će ona i osetiti potrebu da reaguje na to. Dakle, prva moja asocijacija, ovog trenutka, kada o njoj govorimo, jeste da je ona jedna od retkih profesorki Beogradskog univerziteta koja se pridružila studentima u pokretu „Evropa nema alternativu“. A druga moja asocijacija – prosto, razmišljala sam i onda sam se setila da smo je, ovako, na javnoj sceni devedesetih godina imali među nama svakodnevno, kao energičnog borca, kao šetača, kao nekog ko nije pristajao, ko je tražio demokratske promene.
Desila se 2000. i dugo vremena smo profesorku Turajlić mogli da čujemo gotovo isključivo kada je govorila o pitanjima znanja, obrazovanja, približavanja evropskim standardima u obrazovanju. U poslednje vreme opet nam je tu profesorka, na javnoj sceni, opet čujemo njene komentare o političkim, odnosno društvenim zbivanjima, i to mi se nekako čini simptomatičnim kada pominjemo da se zaista nalazimo na nekoj vrsti raskršća.
Prosto bih volela da nam profesorka Turajlić kaže kako ona vidi realnost našeg evropskog puta. Neki dan nam premijer poručuje – kao da hoće da nas umiri – da mi, zapravo, još jako, jako dugo godina nećemo biti članice EU. Sa druge strane – i nadam se da neću biti pogrešno shvaćena – profesorka Elektrotehničkog fakulteta od gotovo cele naše političke elite, najhrabrije kaže rečenicu, ne „treba ići ka Evropi“ nego kaže da je Evropa – „naša jedina šansa i perspektiva“.

Srbijanka Turajlić: Zaista, ne želim da pričam o Kosovu. Ne želim iz dva razloga: prosto je igrom slučaja da sam jedna među retkima ovde koja je tokom 2002. godine, dakle, poslednjih deset godina obišla sve enklave na Kosovu. Tada mi se činilo da o tome ima smisla pričati, jer je to bio momenat kada je nekim ozbiljnim naporom, koji je zapravo inicirao i pokrenuo tadašnji premijer Zoran Đinđić, imalo smisla razgovarati kako da se tim ljudima, koji žive u enklavama pod užasno nepovoljnim uslovima, pomogne da organizuju svoj život i da im život bude lepši. Nažalost, posle njega niko više nije hteo da priča o ljudima – svi su pričali o teritoriji. Priznajem da ja o teritoriji ne umem da pričam, pa ću sebe sama isključiti iz tog razgovora. Kad neko ponovo bude hteo da priča o ljudima, ja ću biti za to vrlo raspoložena.
Nisam sigurna da umem da odgovorim ni na, kako rekoše naslov projekta „Multinacionalna Vojvodina posle rešenja statusa Kosova“, nisam sigurna na koji način multinacionalnost Vojvodine, zašto je to specifično u odnosu na Srbiju posle Kosova ili Srbiju van Evrope. Dakle, uz dužno uvažavanje svih nacija, nikad nisam razumela zašto je to nešto što treba posebno isticati, pošto ljudi žive u Vojvodini i u ostatku Srbije, raznih su nacionalnosti očigledno, ali ne vidim zašto je to bitno. Ja pripadam inženjerima; mi inženjeri smo prilično konkretni ljudi i kada o nečem pričamo, znamo o čemu pričamo. Kad smo dolazili u Vršac, ja sam, naravno, svom zadatku prišla štreberski, inženjerski i jutros otvorila sajt opštine Vršac, da vidim šta je to što se u Vršcu dešava, šta je to što je u Vršcu zanimljivo, šta je to o čemu bismo mi mogli pričati, i na koji način se to odnosi prema onome što ja, recimo, znam i što bih s vama mogla da podelim. I moram vam reći da je to jedna vrlo zanimljiva opština.
Dakle, na sajtu vršačke opštine imate dosta informacija o privredi (to mislim da je važno i značajno), imate dosta informacija o poljoprivredi (van svake sumnje je to nešto što je za ovaj kraj bitno), imate celu jednu stranu posvećenu bankama (to baš nisam razumela zašto je važno, mora biti da zbog nečeg jeste), ima – vrlo zanimljivo i na to ću se vratiti – strana posvećena tehnološkom parku. E sad, kako sam ja neko ko pripada svetu tehnike, dakle nužno je zainteresovan za primenu informacionih tehnologija, korišćenje informacionih tehnologija u stvaranju informacionog, na znanju zasnovanog društva, a pomalo se bavim obrazovanjem, onda sam ostavila za kraj, sa idejom da će to biti, u stvari, moja okosnica onog što ću ja da nađem o Vršcu, stranu koja ima naslov „Infrastruktura“.
Kad kažem infrastruktura, onda obično mislim na prosvetu, na kulturu, na sport, na zdravstvo i na sve ono što čini život običnih građana. Na strani infrastrukture, međutim, našla sam drumski, železnički i vazdušni saobraćaj. Dakle, gledajući sajt opštine Vršac, stekla sam utisak da ovde ne postoji ideja da bi bilo koga moglo da zanima bilo šta što se dešava u zdravstvu, u kulturi, u sportu, i priznajem da me to začudilo. I pošto vidim da ima i e-mail adresa na koju se mogu uputiti predlozi, građani Vršca mogu da upute predloge za pravljenje strategije razvoja Vršca – bilo je nevaspitano da se ja kao neko ko nije građanin Vršca u to uključim, ali ja zaista to savetujem: da neko napiše e-mail i kaže da, kad se pravi strategija razvoja Vršca, ima smisla razmišljati i o ovim drugim aspektima.
Zašto mislim da je to važno? Zato što sam onda probala da nađem neke druge statistike vezane, recimo, za srednju školu u Vršcu, i vas će možda zanimati – trebalo bi da vas zanima – da je u Vršcu podjednak broj učenika u srednjoj ili, pardon – ne mogu baš reći u Vršcu pošto se statistika odnosi na Južno-banatski region kome Vršac pripada – podjednak broj učenika je upisan na proizvodnju i preradu hrane, što je svakako logično, ali i na mašinstvo i obradu metala. Dakle, podjednak broj mladih ljudi ovog momenta uči kako će da pravi hranu što je, nesumnjivo, jedna od ključnih tema 21. veka, ali i kako će se obrađivati metal pomoću glodalica, brusilica i tako dalje, što pripada 19. veku.
Drugim rečima, prosto je možda zgodno da znate da ovog momenta vi školujete ceo region, oko 1.700 ljudi koji će doći na biro rada bez ikakvih kvalifikacija za godinu, dve ili tri i koje će neko morati ili da izdržava ili da prekvalifikuje. I to mi se čini da je daleko urgentno važna tema Vršca, daleko važnija od toga šta je sa vazdušnim saobraćajem, o tome sve lepo piše.
Relativno malo učenika se školuje i na području hemije, što je takođe čudno ako se uzme u obzir „Hemofarm“.“Hemofarm“, sa tehnološkim parkom verovatno je najznačajnija stvar koju sam ja, evo jutros, saznala o Vršcu. To jeste potencijal, beskrajni potencijal razvoja ovog grada, ali on podrazumeva neke stvari. Nema tehnološkog parka u izolovanoj i zatvorenoj zemlji. Dakle, Vršac će imati korist od tehnološkog parka, kao i ostatak Srbije, naravno, kao i multinacionalna Vojvodina, samo uz preduslov da mi krajnje ozbiljno razumemo u ova naredna dva meseca šta pridruživanje EU donosi Srbiji, donosi gradu Vršcu i donosi svakom od nas pojedinačno.
I to je, u stvari, tema koja se meni čini da je jedina o kojoj ima smisla pričati, jer zapravo ona izvesno opredeljuje budućnost Srbije. Potpuno uvažavam one koji misle da treba pričati o Kosovu, ali ono ovog momenta ne opredeljuje ništa; ono može biti naša tuga, naša rana, naša nesreća, naša neopredeljenost, kako god hoćete, ali NIŠTA od toga šta mi budemo pričali danas o Kosovu neće uticati na to gde će se Srbija naći 12. maja.
Ako budemo ozbiljno pričali o Evropi, plašim se da… ili ubeđena sam da to može jako mnogo da utiče. Zašto o tome govorim? Evo malo podataka: od 2001. do 2006. EU je u Srbiju uložila 2.560 miliona evra; 2.560 miliona evra, po prostoj računici, to je negde oko 40 i nešto evra po glavi stanovnika, to su jako velike pare. Četrdeset i nešto evra po glavi stanovnika godišnje, to su jako velike pare. Gde su otišle te pare? Otišle su, naravno, u infrastrukturu, pri čemu ja, kad kažem infrastruktura, samo delimično mislim na saobraćaj – mislim na zdravstvo, školstvo, istraživanje. Otišle su, naravno, na reformu sudstva, otišle su na stvaranje antikorupcijskih tela, otišle su na pokušavanje uspostavljanja nekih institucija.
EU planira da u narednih četiri godine, uz uslov da mi potpišemo taj nesretni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, odvoji oko 200 miliona evra godišnje za Srbiju. To je novih 30 i nešto evra po glavi stanovnika godišnje. To je malo, ali biće jako teško ako toga ne bude. Zašto je malo? Zato što Bugarska, koja je već pristupila EU, dobiće u istom periodu sedam puta više. Dakle prosto, ako je zemlja siromašna, ako nema dovoljno sredstava za razvoj, onda je teško, zaista teško da se odrekne pomoći koju joj neko nudi zapravo nesebično.
Zašto oni to nama nude, da li zato što nas vole? Naravno da ne. Zato što su oni razumeli nešto što mi nismo do kraja razumeli. Ako pogledate mapu sveta, onda ste možda primetili, u svim našim atlasima, uvek je Evropa izdvojena u uglu i, kad sam bila mala, mene je to fasciniralo kao Evropljanina; mislila sam da je to zato što smo mi najvažniji na svetu, pa mi moramo da budemo izdvojeni da nas svi zapaze. A onda sam malo porasla, počela ova globalizacija, i onda sam shvatila da ako vi Evropu ne izdvojite u uglu, vi nijednu zemlju Evrope ne možete videti na mapi sveta, one ne postoje, one su neke male, tanke mrlje kojih zapravo nema.
Ako uzmete globus i izvadite Srbiju iz tog globusa, vi nećete ni primetiti da je globus ogreban. I to je, zapravo, naš problem. Vi savršeno lepo na toj mapi sveta ili globusu vidite i SAD, i Kinu, i Rusiju, i Indiju, vi vidite i mali Vijetnam – za mene mali, nema ni 80 miliona stanovnika – i ona tačkica koja je kod nas Japan, tamo ima 120 miliona. Dakle, Evropa je u nekom momentu razumela da je ona beskrajno mala, da tako mala, razjedinjena, multinacionalna, sa 27 zvaničnih jezika, koliko se trenutno u Evropi govori, zapravo ne može da opstane u konkurenciji koju donosi razvoj tehnologije i drugačije razumevanje ekonomije i privrede. Nije to pitanje ni ljubavi, ni mržnje, ni emocija, to je krajnje racionalno pitanje na koji način mogu da prežive.
I kad je to razumela, ona je počela da se ujedinjuje, onda je, naravno, otišla korak dalje, pogledala šta se dešava oko nje i rekla – OK, 21. vek je vek znanja; na isti način na koji je 19. vek bio vek industrije, pa se to prenelo i u 20. vek, pa smo se svi okrenuli izgradnji fabrika koje su proizvodile robe i od toga živeli, 21. vek je vek znanja. Šta to znači? To znači da ćemo mi uspeti ekonomski da opstanemo – sada sam ušla malo u domen kolege Boarova, nadam se da mi neće zameriti – mi možemo opstati, kažu jako ozbiljne studije, samo ako uspemo da proizvodimo znanje kroz istraživanje, da rasprostiremo to znanje kroz obrazovanje i koristimo to znanje kroz inovacije. I ako te tri stvari naučimo da radimo, onda možemo postati na znanju zasnovano društvo.
I onda su se oni našli, negde 2000. godine i rekli – ajde da do 2010. godine Evropa postane najdinamičnije na društvu zasnovano znanje, i napravili plan kako to da postanu. Neću sad da vam pričam detaljno o tom planu, mada mislim da je to strašno zanimljiva priča; ja vam toplo savetujem da se uputite u njega. Ko ima vremena, neka pogleda finsku priču, neka pogleda priču kako jedna mala, siromašna zemlja okrenula se oko sebe i rekla – dobro, imali smo industriju razvijenu na sirovinama, sirovine smo uglavnom potrošili i toga više nema, okrenuli se investicijama ali nema ko da investira, malo je investicija i nema velikog profita od toga, ajde da vidimo šta možemo da uradimo sa znanjem, ušli u EU, dobili par fondova, uložili sve u obrazovanje i napravili Nokiju.
I kad pogledate njihovu strategiju razvoja, vama je jasno da se Nokia morala „desiti“ – možda nije morao da bude mobilni, mogla je da bude neka druga spravica, potpuno je svejedno. To ulaganje u obrazovanje i to ulaganje u istraživanje je moralo da dovede do Nokije, a Nokia onda do toga da je Finska danas jedna od prosperitetnijih zemalja Evrope. I ja mislim da je to, zapravo, početak i kraj cele priče. Ili ćemo mi razumeti da možemo opstati u tom veku znanja onda ako se ujedinimo sa preostalih 500 miliona, koji sad sa tih 500 miliona EU brojem može da konkuriše i SAD, i to već vrlo uspešno u poslednje vreme i, naravno, Kini i Indiji koje zajedno čine preko 50% čovečanstva, mislim to treba stalno imati na umu – i onda u toj utakmici nešto stvarati; ili, naravno, možemo ostati zatvoreni u sebe, jesti svoj sopstveni patriotizam dok ga ne pojedemo, gubiti te mlade ljude koji će svakako otići.
Dakle, nema načina da vi danas jednog mladog, inteligentnog, pametnog čoveka vežete za teoriju „krvi i tla“. On će završiti ili u Evropi ili u Kini, potpuno je svejedno. Nama se nudi šansa da Evropu dovedemo ovde, pa da on završi ovde, bivajući u Evropi. Ako tu šansu propustimo, neko će od nas (i to je zaista nešto što ja ponavljam već 15 godina) ostati poslednji da ugasi svetlo. Nadam se da ja neću biti tu, ja ću umreti pre toga, ali neko će zaista ugasiti svetlo i ostaviti jednu pustu teritoriju koja će biti Srbija.
I ajde, ja bih ovog momenta ovde prekinem. Vrlo sam raspoložena da još govorim o tome. Jako mnogo, zapravo, možemo pričati o celom pojmu društva znanja za koje mislim da je ključni aspekt za ono što nas čeka u budućnosti. Samo ću ovo da vam kažem – posle osam godina intenzivnih analiza i ogromne količine uloženih sredstava u istraživanje, sad je izašla analiza dokle je Evropa stigla, i završna rečenica da uprkos tome što je sve urađeno, ako se pogleda dinamika razvoja Kine i Indije, i ostalih zemalja Dalekog istoka, veliko je pitanje da li Evropa može da preživi tu utakmicu, da ostane u njoj i da bude ravnopravni igrač. Dakle, sa svom tom strategijom, Evropa je zabrinuta šta će sa njom biti. Neću ništa da vam kažem da smo mi zabrinuti, očigledno je da opština Vršac nije zabrinuta, ona se znanjem čak i ne bavi. Hvala velika.

Žužana Serenčeš: Ako se možemo složiti da je Srbija i ovog trenutka na nekoj vrsti raskrsnice, nešto mi se, Teofile, čini da je istorija Srbije prepuna sličnih raskršća, na kojim je postojala ta neka vrsta unutrašnjeg konflikta između, s jedne strane, tradicionalističko-konzervativno-nacionalističkih snaga i onih drugih koje su bile više zagledane u modernizaciju ili na put ka Evropi. Tako je bilo, znamo, i krajem 19. veka, bilo je, bogami, i nakon što je Berlinski zid porušen. Imam utisak – ne znam da li ćeš se složiti, Teofile – da je nekako na sličnoj raskrsnici i ovog trenutka Srbija, i volela bih da nam kažeš kako vidiš u kojoj meri svi ovi događaji oko nas, svakodnevni, oslikavaju ono što se u dubini društva Srbije događa? Kako tumačiš unutrašnji konflikt koji je jedan pisac nazvao čak i „civilizacijskom bigamijom“ – kada, sa jedne strane, imate zalaganja i zahteve za modernim građanskim slobodama, a sa druge – imperative nekakve nacionalne homogenizacije i sličnog diskursa. Dakle, kakvo je tvoje viđenje toga što se zbiva unutar društva?

Teofil Pančić: Da, kako ono beše naslov – „Kosovo kao alibi“? Da, kao alibi, kao izgovor i kao štošta još otkad znam za sebe. Rođen sam 1965. godine, pamtim onoliko koliko jedan dečak može da pamti Srbiju iz sedamdestih godina. To je bila jedna relativno normalna zemlja. Naravno, bila je, je li, komunistička zemlja kao cela Istočna Evropa i patila je od svih ograničenja koja to sa sobom donosi, ali na nivou nekog svakodnevnog života, komunikacije, dakle kulture življenja, koja naravno u sebe uključuje i kulturu ophođenja prema drugom, drugačijem, prema ljudima koji se ovako ili onako zovu, dolaze odavde ili odande i tako dalje – naprosto se znalo šta se može, šta se ne može i u kojem kontekstu je nepristojno i KRETENSKI pitati nekog koje je nacionalnosti i koje je veroispovesti, i tako dalje. Naprosto, divljaci i varvari su bili na neki način, kako da kažem, obeleženi, a nisu smatrali za sebe da su legitimni učesnici javnih rasprava. To je bila ta Srbija.
Onda je došla 1981. godina i nešto se dogodilo, tu je nešto krenulo da puca. Tu je krenula jedna vrsta groznice, iliti vrućice, iliti povišene temperature. Zapravo, Srbija osamdesetih godina bila je zemlja koja negde paralelno – s jedne strane, to je bilo ono vreme, znači posle Titove smrti, jedna liberalizacija, koliko god ograničena, ali liberalizacija javne sfere, javnog života, političkog, medijskog i tako dalje, i Srbija je uz Sloveniju, u okviru SFRJ (da kažem Beograd i Ljubljana ako je tako lakše), one su prednjačile u tim slobodama, uključujući, naravno, i intelektualce, tadašnje disidente i tako dalje – i s jedne strane, Srbija se liberalizovala i to je bilo sjajno: Beograd je imao te disdentske tribine, slobodne časopise i tako dalje – a s druge strane, nekako paralelno s tim, tekla je nekakva nacionalistička histerizacija.
Međutim, to je relativno bilo u nekoj relativnoj ravnoteži sve do ‘87-88. godine. Dakle, onda dolazi do uspona Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević dolazi na vlast na temi Kosova. On sklanja svoju konkurenciju unutar komunističke partije, Stambolića, Dragišu Pavlovića i tako dalje, na temi Kosova. Njegovi oponenti koji su ostali u manjini govore mu – Ne možeš, čoveče, tako, ne možeš na brzinu, ne možeš na silu, to će se sve osvetiti, bajonetima se svašta može, ali ne možeš da spavaš na bajonetima. – Ne, idemo, razbićemo – i tako dalje, i on dobija ogromnu podršku.
Svako ko je stariji od tridesetak–trideset i pet godina setiće se da je u to vreme, krajem osamdesetih godina, Slobodan Milošević imao takoreći plebiscitarnu podršku. Svim našim potonjim nevoljama koren njih je u tom vremenu. Dakle, ako je od ‘81. do ‘88. ta zemlja koju sam, kažem, ranije opisao kao jednu relativno normalnu južnu evropsku zemlju, dakle ako je prošla kroz nekakvu tranziciju, neki period povišene temperature, od ‘88. godine može se reći da ta zemlja živi u stadijumu permanentnog vanrednog stanja, možda sa jednim intermecom posle 5. oktobra ali, u principu, 20 godina ova zemlja živi kao zemlja pod permanentnim vanrednim stanjem. Šta je to permanentno vanredno stanje donelo? Donelo je to da ova zemlja nikada u svojoj modernoj istoriji nije bila u gorem stanju – politički, ekonomski, moralno, kako god hoćete, da nikad nije bila jadnija, bednija, izolovanija, da njeni ljudi nikada u modernoj ispisanoj istoriji, a u poređenju sa drugima, je li, u tom istom vremenu, nisu živeli gore nego sada. To bavljenje tobože Kosovom, Kosovom kao alibijem – naravno, bila je i priča sa Bosnom, sa Hrvatskom i tako dalje, ali uvek je Kosovo tu negde bilo, je li, kao neka vrsta simboličkog centra – ono je dovelo do toga da je nešto što je nama, koji smo odrasli u tom vremenu, bilo nezamislivo – da je danas jedna Rumunija (neću da potcenjujem nikoga, da se razumemo – razumete šta hoću da kažem, naprosto upoređujem naša sećanja na ono vreme) ili jedna Bugarska danas članica EU, a da mi još nismo u stanju ni da primirišemo EU.
Naveo sam primer susednih zemalja. Možemo da navedemo i drugi primer – iste zemlje. Pre 20 godina, kada smo krenuli u ono u šta smo krenuli, u čemu gazimo i dan-danas, Srbija i Slovenija su bile deo iste države. Imale su približno sličan standarad; Slovenija je bila razvijenija, ali nije to bilo tako spektakularno razvijenije društvo i bogatije jer, ipak, imali smo isti politički sistem, isti ekonomski sistem. Naravno, ona je možda imala neke komparativne prednosti – ja znam o čemu govorim, bio sam i tamo i ovamo i, jednostavno, nije to bilo nešto spektakularno.
Onda je došao taj razlaz, i onda je Srbija rekla, gotovo unisono – idite, propašćete bez nas, bićete gladni, bićete niko i ništa. Danas je Slovenija (ne to što je u EU, ajde de)… ali danas u Sloveniji ljudi najnormalnije zarađuju plate 1000-1500-2000 evra, zavisi već ko šta radi, i više, mogu da putuju gde god hoće, ne samo po Evropi – oni su jedna od 15 država na svetu, da, samo ih 15 ima na svetu, koje mogu u SAD da idu bez vize. Može neko da kaže – Pa mene ne zanima da idem u Ameriku. – Pa možda ni mene ne zanima, ali volim da imam tu slobodu, volim da znam da mogu ako hoću, jer to je pokazatelj statusa države čiji sam državljanin, čiji pasoš nosim, to je pokazatelj da je ta i ta zemlja tako visoko razvijena da niko ne misli da ću ja tamo doći pa ću se uvući kao neki ilegalni imigrant, kao neka beda i sirotinja, da živim tamo na crno, nešto da radim, jer znaju da je moj standard i u mojoj zemlji dovoljno visok i da nema potrebe za tako nečim.
Dakle, to je ta zemlja koja je do pre 17 godina bila u istoj državi sa nama. Šta su oni radili 20 godina? Oni su sledili svoje ineterese. To im se, inače, stalno zamera pa ćete čuti ovde, kao – Ma Slovenci su, bre, sebični, oni samo slede svoj interes. – Pa naravno! Kamo sreće da je i Srbija ovih 20 godina sledila svoj interes. U svakom smislu! Političkom, ekonomskom, kulturnom koji god hoćete! Naprotiv, Srbija 20 godina radi protiv svog interesa, sistematski, permanenentno, dosledno, gotovo nepogrešivo. Ponekad joj se omakne da uradi nešto za svoj interes, ali veoma retko. Dakle, to je naš problem.
E sad, odakle Kosovo, zašto baš Kosovo. Pa to je sad, znate… na to se može odgovoriti na milion načina, zašto je baš ono izvor te frustracije. Ali, nacionalistički pokreti vole da imaju nešto, vole da imaju jednu oblast pa da im ona bude frustracija; za Nemce su to, recimo, dugo bili Alzas i Lorena pa, ne znam, za ove je bilo ovo, za one je bilo ono, a za nas je to Kosovo. Kosovo vam je naprosto jedan izvor mita koji za veliku većinu ljudi kod nas, naravno ne računajući ljude koji su poreklom sa Kosova, jednostavno nije ništa osim apstrakcije. Niti su tamo bili, niti nešto ozbiljno o tome znaju, niti ih to, realno, intimno zanima, ali to je naprosto jedna šifra, nešto što se mora reći ako si dobar Srbin – A, Kosovo pre svega! Kosovo über alles! – To je, naprosto, jedna, kako da vam kažem… jedna falš mitologija koja se u susretu, u sudaru sa realnim životom, zapravo razbija odmah, jer ona, naprosto, ni na koji način ne utiče – profesorka Turajlić je malopre nešto govorila nešto o tome – ona ne utiče na naše realne živote. To je činjenica. I to je tako ne samo sada zato što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ne! To je tako otkad ja znam za sebe! To je tako oduvek.
Jedna od mojih brojnih tetaka je studirala svojevremeno u Prištini, i tamo je završila srpski jezik i predavala po raznim mestima, po Gnjilanu, po raznim selima okolo. Ja sam kao klinac nešto i išao kod nje, i još tada sam, još pre onih demonstracija ‘81. godine, kao klinac, dete (potpuno nemam veze sa politikom, znao sam za Tita i ne znam da li sam znao za još nekog političara)… ali čim dođeš na Kosovo, ti nekako imaš neki osećaj da si u drugoj državi, Nije to zato što se govori drugi jezik, nije to ključno, nego naprosto, cela atmosfera toga, ti vidiš, naprosto, da je to nešto drugo, drugačije – ne kažem bolje, gore – naprosto drugačije, da je to jedan drugi svet s kojim mi imamo strašno malo kontakta i komunikacije. Naravno da se u međuvremenu sve to još pojačalo. To je, naprosto, jedna jako stara priča. To je priča koja je, bojim se, završena mnogo pre nego što sam ja rođen, a kamoli ljudi mlađi od mene, ljudi koji treba da u ovoj zemlji žive.
E sad, neko će reći – pa dobro šta se desilo, kako se to dogodilo to da je ta priča završena pre nego što sam ja rođen, a ja sam poodavno rođen. Ima raznih načina na koje može da se odgovori, a ja ću vam, pošto sam u Vršcu, pošto sam u Banatu i pošto sam u Vojvodini, dati jedan od načina. Srbima se desilo ono što se inače dešavalo narodima u istoriji – preselili su se iz Kosova u Vojvodinu. Dakle, Srbi su gubili Kosovo, populacijski, to traje nekoliko vekova. I isto tako kako su gubili Kosovo, dobijali su Vojvodinu. Znate, naši mudraci kažu – Pa pogledajte, ti Albanci, bre, to samo nadire, to… pa ih je sve više, i sve više, i sve više… – Pogledajte popis stanovništva današnje Vojvodine, pogledajte koliko je Srba proncentualno i u apsolutnim brojkama bilo 1800. godine, koliko ih je bilo 1850. godine, koliko ih je bilo 1900, koliko ih je bilo prilikom prisajedinjenja Vojvodine Srbiji ili Kraljevini SHS, koliko ih je bilo pre Drugog svetskog rata, a koliko ih je bilo posle Drugog svetskog rata, koliko ih je bilo u vreme socijalizma, koliko ih je posle ’91. i koliko ih je danas. Permanentno rastući i u ciframa i u procentima, permanentno rastući!
Posle Drugog svetskog rata prvi put prelaze čarobnu cifru od 50% zato što ih čuveni „srbožder“ Tito, je li, masovno naseljava iz raznih krajeva bivše Jugoslavije, vršeći etničko čišćenje nad 400.000 vojvođanskih Nemaca. I moji deda i baba su jedni od tih ne znam koliko stotina hiljada kolonista koji su iz južne Srbije, iz sirotinje, doterani u Bačku da im poprave krvnu etničku sliku! Dakle, isto ono što naša nacionaliistčka mitologija pripisuje Albancima – Sram vas bilo, vi nama zauzimate našu teritoriju! – to je isto bilo sa Vojvodinom.
Ja se sad petljam malo Boarovu u resor, on o tome daleko više zna, ali hoću da kažem (neću da detaljišem o istoriji koju Mita mnogo bolje poznaje), hoću samo da kažem ovo – ovo gde mi sada sedimo, nikada do 1918. godine nije bilo Srbija. Moj stan u Zemunu nikada do 1918. nije bio Srbija, nikada! A danas jeste! I ovo gde mi danas sedimo je Srbija, moj stan u Zemunu je danas Srbija, i Mitin stan u Novom Sadu je danas Srbija i nikom ništa! NIKOM NIŠTA! I mi to prihvatamo kao nešto najnormalnije na svetu.
E pa znate, ne možete prihvatati za normalno samo dobitke; ako prihvatate dobitke, morate da prihvatate i gubitke. Oni su sastavni deo igre. To je kao kad igrate fudbal, pa jedne nedelje pobedite a druge izgubite. Ne možete sad reći, ako ste izgubili – E, ne ne, to se ne važi! Ono prošle nedelje, kad sam pobedio, to se važilo, ali ovo sad ne važi! – Bojim se da to tako ne funkcioniše. Dakle, ta priča sa Kosovom je odavno virtuelna, ona je odavno prošlo svršeno vreme. Međutim, ona se stalno podgreva, kao nekakav podgrejani leš.
Kažem vam, 1981. jedna faza, ’88. pojačana, pa devedesetih godina, pa ’99. znamo šta je bilo; od ’99. naovamo ona se održava u jednom potpuno virtelnom stanju. To je mislim, već, onako, poslednji stadijum ludila. Jer ajde, do ’99. si imao makar neku, formalno, mislim imao si neku jurisdikciju nad tim Kosovom. Nakon ’99. jednostavno Srbije kao države, kao njenih institucija i tako dalje de facto na Kosovu nema. Taj završni udarac Kosovu kao delu Srbije zadao je Miloševićev i Šešeljev režim. Ono što je za mene večita misterija, ono što moja pamet nije dovoljno raskošna da shvati jeste zašto je postmiloševićevska garnitura vlasti u Srbiji prihvatila na sebe tuđi teret. To je za mene velika misterija. Ja to kažem ovako – dakle, Milošević je jednom izgubio Kosovo, oni hoće da ga izgube opet. Ja to ne razumem! To je kao kada bi se, ne znam, Žuža zadužila 100 evra i onda ja, ničim izazvan, prihvatim na sebe Žužin dug od 100 evra, iako ni luk jeo ni luk mirisao. Žuža se zadužila, potrošila pare, sve uradila, i onda kažem – Pa dobro, evo… – i onda neko dođe i kaže – Teofile, plati Žužinih 100 evra. – Ja, umesto da kažem – Ne pada mi na pamet, neka Žuža vidi šta će sa svojim dugom – ja kažem – Pa dobro. – A pri tome nemam 100 evra! Najzanimljivije od svega je što, pri tome, nemam 100 evra! Da ja imam, pa ajde, dao bih, evo u redu, nego nemam, jebo te! E to je ta misterija i to je ono stanje u kojem se Srbija zatiče u ovom trenutku. To je ono u čemu sada živimo
E sad – i ovim završavam – naravno, sad nam dolazi to famozno, je li, predizborno vreme. Šta sad Srbija radi? Srbija sad ima – ja sam se istovremeno radovao ovim izborima i plašio ih se, istovremeno; radujem im se zato što mislim da je to šansa za Srbiju, plašim se zato što daleko od toga da sam siguran da će Srbija tu šansu da iskoristi, daleko od toga. Šta to znači da je šansa? To znači da smo nakon de facto završetka priča koje su naprosto odvlačile pažnju (priča sa Crnom Gorom i sa Kosovom), Srbija je ostala sama sa sobom, i sada može da razgovara o svojim realnim opcijama i svojim realnim problemima. I zato ona sada može mnogo lakše, mnogo neopterećenije da izabere sebi put. Jedan put je ono što zovemo proevropski; to je, naravno, jedna reč, u tu reč svašta stane, mislim, svako u nju razne stvari učitava, razume se, ali to naprosto (šta znači proevropski?), znači stvoriti jednu normalnu, demokratsku, stabilnu i prosperitetnu državu, to znači proevropski.
I drugi je put – put koji nas vraća u nešto što smo, zapravo, devedesetih godina već okusili. Znači, neka vrsta tako… nacionalističkih opsesija, izgaranja u nekakvim mitovima, borbe sa vetrenjačama što bi se reklo, traženja nekavih virtuelnih saveznika na hiljade kilometara odavde, naprosto ignorisanje realnosti, ignorisanje sveta u kojem živiš. Dakle, meni je čak malo blesavo, baš onako na nivou blesavosti, onako montipajtonovske blesavosti, da uopšte raspravljam o tome da li je Srbija evropska zemlja. Ja mislim da je dovoljno poledati na mapu i samim tim je jasno da Evropa nema alternativu. Ja da živim u Vijetnamu, ja bih vikao „Azija nema alternativu“, da živim u Gvineji Bisao, ja bih vikao „Afrika nema alternativu“, ali ja živim u Evropi i normalno da je meni EU cilj. To je, mislim, na razini zdravog, normalnog funkcionisanja mozga valjda jasno o čemu se tu radi, jer je to jedan prosperitetni klub država mog kontinenta. Gde god se pogleda – Evropa. Deset kilometara odavde, na Vatinu je nekakva Evropska Unija.
E izvinite, molim vas! Pa zašto bi ljudi sa one strane Vatina bili bolji od ljudi sa ove strane Vatina, da ne kažem da su gori, daleko bilo, a ne kažem ni da su bolji. Dakle, zašto mi ne bismo mogli ono što mogu Rumuni, ono što mogu Bugari, a da ne govorim o Česima, o Mađarima, o Poljacima i tako dalje. Dakle, tu je sada pred nama alternativa, sve drugo je priča za malu decu, uključujući i onu čuvenu priču da mi tobože biramo između Evrope i Kosova… Pa to je budalaština! Pa ne biramo između Evrope i Kosova! Kako možeš da biraš između Evrope i Kosova?! To ja mogu, znate, kad razmišljam da ću da idem u grad, pa mislim hoću li u pozorište ili ću u bioskop – ali to je pod uslovom da u mom gradu postoje i pozorište i bioskop – pa onda mogu da biram. A zamislite da živim u gradu u kojem ima samo bioskop, a ja kažem – hoću li u pozorište ili ću u biokop. Pa mora da sam kreten, nema druge! Kako da idem u pozorište ako ga nema! Tako i ovo – Srbija može da ide u EU i može da ne ide u EU. U obe varijante Srbija nema Kosovo. Sad, ta tobože ili-ili… sad ako mi kažemo – ne, mi se odričemo EU, kao da će nama neka misteriozna, ne znam ni ja koja, sila valjda, ne znam, UN ili ne znam ko, reći – A dobro, pa OK; onda ništa, evo vam Kosovo, evo vam Kosovo kao utešna nagrada. – Pa, ljudi, neće! To se može dogoditi samo u crtanom filmu! Tako da treba, naprosto, razumeti jednu elementarnu stvar – znači, jedina postojeća alternativa je da li sebi želiš dobro ili želiš sebi da pucaš u nogu, sve drugo je golo trućanje. Hvala.

Žužana Serenčeš: Evo, Teofil pominje to biranje puta. Svako ozbiljno i odgovorno društvo podrazumeva da, kad se o tako ključnim pitanjima treba da opredelimo, da je prosto nužna jedna jako ozbiljna kritička debata u tom društvu. Ono što me zanima, Nadežda, jeste kako ti vidiš, dakle, i medijski ali ne samo medijski, imamo li mi u ovom, možemo se složiti, važnom i dramatičnom trenutku, izbora pred Srbijom? Imamo li mi, zapravo, pravu javnost, imamo li kritičku javnost ili imamo samo, kako bih rekla, usamljene intelektualce ili fragmentisane grupe? Kakva je situacija, kakvu nam sliku daju mediji, dakle, imamo li mogućnost da racionalno, pouzdano i argumentovano razmišljamo o tim putevima ili sve ostaje na nivou jednoumlja i emocija?

Nadežda Gaće: Hvala, Žužana. Tu ima više pitanja, a ja ću veoma kratko odgovoriti. Raspad Jugoslavije je jako dugo trajao, koncepti koji su bili različiti na prostoru bivše Jugoslavije su se sukobljavali i sukobljavali, drugi su izašli iz tih konflikta mnogo bolje, žive mnogo mirnije, a Srbija nastavlja da šeta ulicama, da nosi bedeževe i da govori kao da se realna politička situacija nije promenila. Dakle, mislim da je možda, kako je Teofil rekao, 1999. možda i bilo neke šanse da Srbija govori da je Kosovo deo Srbije, a potom se desilo što se desilo. Od tada pa naovamo – i tu dolazimo do ključnog odgovora na tvoje pitanje – ja osećam duboki bes prema intelektualnoj i političkoj eliti Srbije. Ne govorim samo o ovim nacionalistima koji pumpaju i pumpaju, ili političarima intelektualcima koji dominiraju medijima, već i o tajnim službama, koje su jako važne poluge u srpskom društvu i koje finansiraju niz novina koje svakodnevno truju srpski narod.
Ja zaista mislim da ljudi na Kosovu, koji žive u enkalavama ili u severnom delu Kosovske Mitrovice sigurno ne žive dobro – na stranu to što političke elite, koje se danas kunu u njihova imena, u proteklih osam godina ništa za njih nisu uradili, nisu im dostavljali lekove, ništa – prosto je bilo karikaturalno slušati uoči proglašenja nezavisnosti Kosova obilazak naših političkih lidera koji su se odjedanput setili da postoji Čaglavica, da postoje i druga mesta na Kosovu, pa evo mi ćemo doći pa ćemo vam ovde napraviti hidroelektranu, a pri tom ljudi osam godina nemaju struju. Da li je u tih proteklih osam godina bilo teško kupiti jedan agregat, uzeti, šta ja znam, na primer tri tone onih velikih šlepera nafte i njima dostaviti pa da oni stvarno imaju tu struju, da im se pokaže ta briga. Prosto, o njima niko nije vodio računa i kao što o njima niko tad nije vodio računa, politička eltia, predvođena naravno trima vodećim strankama u Srbiji, SRS, DSS i NS, nastavljaju da pričaju matricu koja je uvredljiva za ljudski um. Uvredljivo je za ljudski um da je tebi odjedanput važnije 10% teritorije od 7.600.000 Srba u Srbiji.
Ja prosto mislim da treba razmišljati o Srbima koji će ovde živeti, i tu se potpuno slažem sa Teofilom i sa Srbijankom. Ja ne vidim smisao pitanja – Evropa ili Kosovo? Jedini odgovor je Evropa. Žao mi je što ovde ima malo ljudi mlađih od mene, ja se bližim šezdesetim i mnogo toga pamtim – ja mislim da Srbija ovog trenutka ne stavlja na talon, ti suludi političari ne stavljaju na talon Srbe na Kosovu nego stavljaju na talon budućnost Srbije. Danas vidite nekoga ko gura kolica, dete u kolicima, danas se odlučuje o sudbini tog deteta, ne više o našim sudbinama. Mi smo svoje sudbine istrošili.
Daj bože da nam bude bolje, ali neka ulaganja koja sada predstoje, to su ulaganja u budućnost Srbije. Ta priča – rekla sam malopre da sam ja Dalmatinka – volela bih sad da vas sve pitam, kako bi sad izgledalo da Italijani dođu i Split i kažu – te i te godine, u 3. veku smo izgradili Dioklecijanovu palatu i ovo je italijansko. Mislim, stvarno jeste da je na tom nekom davnom delu teritorije – ali opet više bliže Raškoj nego Kosovu – jesu manastiri srpski ili su bili carevi i kraljevi srpski, ali to je bilo 9. i 12. stoleće. Mi smo u 21. stoleću. Srbija je Kosovo dobila na poklon od međunarodne zajednice 1912. godine, posle balkanskih ratova. Ta teritorija nije bila tu.
Teofil je malopre pričao kako je nastala Vojvodina. Znači, samo 100 godina smo imali tu teritoriju, dobili je od međunarodne zajednice. U to vreme međunarodna zajednica je imala osećaj da treba da nas pohvali, pa nam je to tad dala. Uostalom i albanska država je prvi put tad nastala, nikad pre u istoriji nije ni postojala. Sad, 2008. godine, ja ne kažem da nam oni to otimaju. Ko god je išao na Kosovo, a ja spadam u novinare koji su veoma često odlazili na Kosovo – odlazila sam i osamdesetih, i ‘75. i ‘76. (počela sam da radim ‘71.), bila sam nedavno na Kosovu – mislim prosto, to je druga sredina. I ne znam kako, iako Teofil kaže da pitanje jezika u ovoj priči nije presudno – naravno da nije – ali evo, da li bi iko od vas mogao sad da ustane i kaže da zna da kaže ijednu reč na albanskom, da izgovori, a kamoli da poznaje taj jezik, a da razmišlja kakvo je to društvo – da li je još uvek konzervativno, da li je tradicionalno. Kada sam ‘76. prvi put ušla u albansko selo, došla sam u pantalonama, mene šef sela nije hteo da pusti da razgovaram u zajednici jer sam bila u pantalonama…
Naravno da Kosovo nije danas takvo kakvo je bilo ‘76, ali za mene je to bilo šokantno tada. Recimo, ja mogu da kažem da znam 100 reči na albanskom zato što sam se potrudila da naučim da kažem „dobar dan“, „doviđenja“, znam nekoliko ljubavnih reči da kažem na albanskom jeziku. Kako ćete vi da komunicirate s nekim koga na poznajete, kako da ga razumete?
Gospodin Janez Janša je danas premijer slovenačke države. On je hapšen zato što je u vojsci tražio da govori na svom maternjem jeziku. Tadašnja vrhuška u Srbiji, na čelu sa Slobodanm Miloševićem, koja je već uveliko napravila pakt sa JNA – koja je, to prosto mogu da kažem, veoma odgovrna za raspad Jugoslavije – Janšu je osudila zbog toga što je hteo da govori na slovenačkom. On je, nakon 20 godina, premijer Slovenije pa prema tome, mislim da je strašno važno da se mi sada okrenemo nama, da razmišljamo kako ćemo mi da živimo, šta su to naši prioriteti i ciljevi, a da istorijske pravde ili nepravde ostavimo istoričarima, čija jeste glavna uloga da analiziraju istoriju, a ne da je kroje.
Bojim se da srpska intelektualna elita, na čelu sa vodećim liderima tri stranke u Srbiji, pokušava ponovo da kroji istoriju. Istorija se ne može tako krojiti ni menjati. Vi sve u životu možete da menjate, granicu tenkom, ljubav, šta god vam padne na pamet, ali račun za ratove koje napravite kad-tad stigne. Prosto, novac se nikad ne izgubi i dug se nikad ne izgubi. I ovog trenutka ako govorimo o Kosovu kao alibiju, dozvolite mi da budem malo cinična, alibi ljudi koriste kad hoće nekoga da slažu, kad nešto ukradu ili kad ih advokat uči lažnom alibiju na sudu, a zašto je ovde Kosovo alibi? Zato što se meni čini da neodgovornim političarima, nažalost oni su na vrlo visokim mestima, Kosovo zaista služi samo kao alibi da ostanu na vlasti, i pokušavaju i duboko manipulišu tom pričom. Kao i uvek, na kraju platimo mi. Ne plate oni. Slobodan Milošević nije platio, apsolutno nije platio; možda će se večeras neko naljutiti ovde u sali, ali Slobodan Milošević je dva puta upao u platni sistem Jugoslavije, o tome će Mita bolje govoriti, i iz nekadašnje Jugoslavije je nestalo osam milijardi dolara. Da li mislite da je kineska ambasada bila slučajno pogođena za vreme NATO bombardovanja? Ne, nije! Veliki deo para je u Kini, oni su bili u prijateljskim odnosima, i Slobodan Milošević je svoje tajne službe prebacio u ambasadu. I zato je kineska ambasada bila „puknuta“. Da li je možda kineska država, koja je vrlo ključna u Savetu bezbednosti, oko toga pravila problem? Ne! Dobila je nadoknadu za ambasadu i ćutala. Zato što je znala da je kriva. I u ovoj sadašnjoj priči, o kojoj mi večeras govorimo, svaka posledica ima svoj uzrok. Ništa se ovde ne dešava kao posledica, a da prethodno nije postojao uzrok.
Ne želim previše da vas gnjavim, pretpostavljam da hoćete da postavljate pitanja, krajnje je neozbiljno lepiti plakate po Srbiji da 150 zemalja nije priznalo Kosovo. Je li to nama treba da bude uteha? Stavi imena zemalja koje nisu priznale Kosovo, koje su to zemlje, a koje su one koje su priznale Kosovo, pa ćemo onda videti da one zemlje koje kroje međunarodnu politiku i koje kroje međunarodno pravo jesu priznale Kosovo. I to je gotova priča. Mi sad zaista treba da razmišljamo kako ćemo u Evropu i da razmišljamo koje su to snage u srpskom društvu koje će pokušati da nekako mire odnose sa Kosovom. Kosovo je naš sused s kojim mi, eto, živimo na ovom prostoru i da li uopšte u srpskom političkom miljeu, intelektualnom, postoje ljudi koji izgovaraju rečnice koje će i tom albanskom kolektivitetu pokazati da smo i mi zreli? Hvala.

Žužana Serenčeš: Da, treba videti kako ljudi žive. Ne sumnjam da su barem mnogi od vas čitali tekstove Dimitrija Boarova. Evo, jedno malo javno priznanje –moram priznati da sam. čitajući njegove tektove, kolegi Boarovu počesto zavidela, jer mi se činilo da mu njegovo poznavanje ekonomije i privrede, prosto, daje šansu da ima strašno veliku prednost da nekako mnogo razumljivije, egzaktnije saopšti ono što bi mi, recimo, u šlajfnama i šlajfnama opisivali. Otud bih volela, ne zbog toga što želim da ga svedem na novinara-stručnjaka za ekonomska pitanja, što on bez sumnje jeste, ali ako pričamo upravo o ovom izboru i ovom raskršću pred kojim stojimo, bilo bi sjajno čuti od Mite kako mi to živimo. Evo blogeri su ovih dana po internetu čak pronašli jednu novu kovanicu, nadam se da neću zaplesti jezikom, koja se zove „ekosovonomija“. Dakle, ako govorimo o tom alibiju u vezi sa Kosovom, pri čemu nam je Kosovo zapravo izgovor za mnogo šta, može li se, Mito, govoriti o nečemu što bi se moglo nazvati nekom vrstom patriotske ekonomije? Kako to izgleda, kakve su nam šanse, šta nam se to, zapravo, nudi u tom alibiju, sa tvog stanovišta?

Dimitrije Boarov: Ja moram da počnem jednim razmišljanjem – ja polazim od toga da je, ne znam, dr Vojislav Koštunica normalan, pametan čovek. Kad normalan i pametan čovek, koji ima iskustva u politici, izađe pred mikrofon i kaže – Mi tražimo od Sjedinjenih Američkih Država da povuku priznanje nezavisnosti Kosova. Mi tražimo od Evrope da povuče odluku o EULEX-u. Mi tražimo da se povuče ovo, da se povuče ono… – Pošto ja ne polazim od toga da je on imbecil – oni koji polaze od toga da je on imbecil, oni kažu – Pa ovaj je lud čovek, to se nikad nije dogodilo. – Pošto ja ne polazim od toga, smatram da je on normalan, pametan čovek, političar sa određenim interesima, ja onda razmišljam šta je, zapravo, njegov interes, kakve uslove postavlja Evropi i Americi. Jedini mogući logičan odgovor na to pitanje je da on hoće da spreči Srbiju da promeni svoju neku geopolitičku, tradicionalnu poziciju. To je jedini odgovor, jer ja ne mogu, ipak, da prihvatim da su ti ljudi blesavi, da ne razumeju, da ne znaju i tako dalje. Znači zapravo, Kosovo je tu alibi da se spreči promena geopolitičke pozicije, to jest da se spreči orijentacija Srbije ka Evropi i na Zapad. U tom smislu je Kosovo zaista alibi.
Već jedno godinu dana mislim da je apsolutno transparentno da se Kosovo koristi kao taj alibi – ja sam čak, recimo, prošlog juna pisao dnevnik za „Danas“, i ja sam stavio naslov „Plan B kao plan A“, jer se stalno govorilo – plan A je da sačuvamo Kosovo i uđemo u EU – otprilike, uprošćeno, to je plan A; a plan B je, ako ne možemo da sačuvamo Kosovo, onda se vraćamo Istoku i nesvrstavanju. E sad, ja neću da govorim o EU, koja je jedna surova zajednica, ali jedina moguća. Hoću da kažem da je ova druga varijanta još surovija i o tome ću da govorim.
Ta lošija varijanta ne samo da je lošija nego – na kraju, usudiću se da kažem – ta politika koja Kosovo koristi kao alibi da se ne pridružimo Evropi i Zapadu – vodi Srbiju direktno u katastrofu. To je moja osnovna teza, koju ćete vi platiti, ovi mlađi ljudi, mislim, pa i ja ću platiti, možemo platiti već krajem godine – evo, već zejtina nema. (To me malo podsetilo na ona „vesela“ vremena – je l’ ima zejtina, je l’ ima šećera, je l’ ima benzina i ne znam šta.) A s druge strane, te političke snage u Srbiji koje smatraju, tj. imaju prosto jedan paničan strah od toga da Srbija ne promeni svoju geopolitičku poziciju, te snage zamišljaju, one pokušavaju da nađu neku formulu – pa može i Evropa ako je s Kosovom, ali tvrdo ćemo mi pregovarati, prvo da vidimo šta oni nude i tako dalje.
To me podsetilo na jednu veselu zgodu – Srbija za vođenje balkanskih ratova nije imala novac, 1908. godine nije bilo novaca kao što nikada u Srbiji nije bilo novaca i onda se tražio zajam, i zajam za rat protiv Turske je uzet od Otomanske banke u Parizu. Koštunica i drugovi, oni bi tako nekako – da dobijemo od Evrope kredite, pa da kasnije s njom ratujemo. Pazite Nikolićevu izjavu. On kaže mogu svi tu da ulažu, nije problem, ajde da potpišemo nas trojica, ja Tadić i Koštunica. Pazite to shvatanje vlasti, to shvatanje demokratije. Ja, Tadić i Koštunica, mi ćemo da potpišemo, mi smo tu najozbiljniji političari, kad mi potpišemo, ima da pohrle investitori. A sama ta ideja je pogubna za strane investicije. Gde smeš da investiraš na teritoriju koju kontrolišu tri čoveka?!
Sad se vraćam na onu moju osnovnu tezu. Meni je uvek smešno kada treba dokazivati stvari koje su normalne. Ajde, ovde su me hvalili za svašta, preterano, čak i da znam istoriju. Ja malo poznajem istoriju, ali poznajem dosta ekonomsku istoriju. Srbija je do 1903. godine, do onog prevrata, uzela 14 kredita u inostranstvu, između ostalog jedan za prugu, koji je u ono vreme iznosio šest državnih budžeta. To je kao ka bismo danas uzeli tri milijarde i 600 miliona evra u zajam. Govorilo se da je u tadašnjoj Srbiji, pod kraljem Milanom, vođena austrofilska politika, a od tih 14 kredita – prvi, koji je bio nanepovoljniji i najskuplji, bio je ruski kredit. Od sledećih 13 – dvanaest je bilo iz francuske a jedan iz nemačko-austrijske banke. Znači, od 14 kredita na Zapadu smo uzeli 13, do 1903. Onda su došli radikali, Pašićevi, definitivno, iako su i ranije bili u nekoj vladi, koji su vladali takoreći do ’41. godine. Sve od 1903. do 1941. godine, sve kredite, a bilo ih je, recimo 11-12 opet inostranih, svi su uzeti na Zapadu – u Francuskoj, u Engleskoj, jedan je bio američki. Znači, Srbija… Pašić je bio… stalno je vodio prorusku politiku, ali je uzeo 12 kredita na Zapadu. Rusija nikad ništa nije kreditirala u Srbiji.
Evo, ja ću vam dati jedan podatak koji, smem da se kladim, niko od vas ne zna – u poslednjih 20 godina, kad pogledamo, Rusi su investirali u Srbiju 300 miliona dolara (neki kažu 247 miliona evra, to je malo više, ali zvanična statistika MMF-a kaže 300 miliona dolara), a Srbija je investirala u Rusiju 350 miliona dolara. Vidite, kad na tih 300 miliona dolara, koliko su Rusi dosad investirali, to je „Lukoil“ i dve prčvarnice neke, kad na tih 300 miliona dolara, recimo, dodamo tih famoznih 400 miliona dolara koliko je obećano za Naftnu industriju Srbije, to zajedno je, je l’ da, oko 700 miliona evra, a ta mala Slovenija je uložila milijardu i po dolara u Srbiju. Slovenija – milijardu i po dolara! Znači Rusi, ako ulože ovo što su obećali da će uložiti – a to je posebna priča, taj ceo ruski aranžman (to je, kako god ga okreneš, najgori mogući posao za koji sam ja čuo) – neće uložiti ni polovinu od onoga što je uložila slovenija.
Neću ja da krivim Ruse. Rusija je zemlja koja je 59. po razvijenosti u svetu od 130… Toma Nikolić govori da svakih mesec i po dana četiri i po milijarde dolara Rusi stavljaju na devizne rezerve od prihoda od izvoza nafte i gasa; on je time hteo da kaže kako je Rusija moćna, ali ako mi kažemo da Amerikanci troše tri milijarde dolara DNEVNO u Iraku, onda vidite ko je moćniji. Porcije su jako različite, je l’ da? Po nekim statistikama je 44, po CIA-i je 54, po Svetskoj banci je 50, po Međunarodnom monetarnom fondu – baš jutros sam gledao, zato znam napamet – negde, recimo, da je 50. od 130 zemalja koje se prate. Znači, nije Rusija moćna i bogata zemlja, uprkos tih ogromnih prihoda od tih ultimativnih resursa od sirovina. Ona ima ogromne probleme, ekonomske pre svega, i ona ne može biti alternativa zapadnom kapitalu, apsolutno.
Srbija do danas nije postigla bruto društveni proizvod iz 1989. godine. Mi smo prošle godine imali bruto društveni proizvod za 34% manji nego 1989. To znači da je Srbija izgubila 20 godina, a još nije nadoknadila to što je izgubila sa svojom političkom elitom. Srbija i Hrvatska su 1989. godine, tj. odnos razvijenosti je bio – Hrvatska 120, Srbija 100. Znači, Hrvati su bili bogatiji 20%. Sad su 100%. Naš je GBP 4.000 evra, a njihov je 8.000 evra. To je ta razlika između politike saradnje sa Zapadom i tzv. dostojanstvene politike. Znači, u pitanju je istorijska odgovornost naše političke elite, koja se uopšte ne brine zbog svoje istorijske odgovornosti. Ona jednostavno, prosto samoubilački, je l’ da, ne dozvoljava da mi promenimo svoju geopolitičku poziciju. Mislim da su u pitanju, kako da kažem, ajde da upotrebim medicinski izraz, simptomi pravoslavnog fundamentalizma, ideološka jedna zatucanost, strah od Zapada i, u krajnjoj liniji, strah da oni neće biti ovde gazde već će biti neki Solana i ne znam ko.
I na kraju, da i ja nešto kažem povodom tog takozvanog kosovskog identiteta, čisto da vas zabavim – sedim neki dan s jednim jako dobrim prijateljem, Ličaninom, koji nikad nije ni bio na Kosovu, i razgovaramo oko identiteta. Ja kažem – Je li deo tvog identiteta Sveta gora, Hilandar? – On kaže – Jeste. – Ja kažem – Pa je l’ ti smeta što grčki žandar stoji ispred Hilandara. – Kaže – Baš me briga čiji žandar stoji ispred Hilandara. On je deo mog identiteta. – Ja kažem – Čitao si o Kraljeviću Marku, je l’ ti smeta to što je Kraljević Marko bio iz Prilepa grada i što makedonski žandar tamo stoji? – Kaže – Baš me briga čiji žandar stoji, Marko Kraljević je moj i dan-danas. – Kažem – Pa je l’ ti smeta što je car Dušan stolovao u Skoplju, a tamo su sad makedonski žandari? – On opet kaže – Baš me briga. – Pa ja kažem – Što ti onda smeta što je albanski žandar ispred Pećke patrijaršije onda? – E – kaže – to je drugo.
Ne može se identitet – to je velika manipulacija premijera Koštunice – graditi na teritoriji. Eto, toliko sam hteo o ekonomiji da vam kažem.