Tribina
POSTIZBORNA VOJVODINA ILI PRIČA O EVROPI

Učestvovali:
Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta
Mirko Đorđević, publicista
Aleksandar Bošković, antropolog
Milenko Perović, profesor Beogradskog univerziteta

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Otvoreni univerzitet, Subotica
Četvrtak, 29. maj 2008, sa početkom u 19.30 časova

Dinko Gruhonjić: Dragi Subotičani, okupili smo se ovako, u dosta prisnoj atmosferi, pa mislim da će i ovaj razgovor biti takav, možda i zanimljiviji nego da je neka velika sala i puno ljudi. Dakle, još jedna tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine, posvećena Vojvodini u svetlu postizbornih tumačenja stvarnosti. Dakle, bavićemo se i tom španskom serijom koja se odvija pred našim očima, a koja se zvanično zove pregovori oko formiranja nove vlade Srbije, Vojvodine, Subotice, Novog Sada, kako god okrenete a to, prevedeno na prost jezik, možemo reći – trgovina na veliko mandatima, mestima, upravnim odborima i tako dalje što se, je li, pučanstvu predstavlja kao izbor između puta Srbije ka Evropskoj Uniji i povratka u izolaciju.
Naši večerašnji gosti su gospođa Srbijanka Turajlić, gospodin Aleksandar Bošković, gospodin Mirko Đorđević i gospodin Milenko Perović, ja sam Dinko Gruhonjić, predesednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ja više ne bih dužio nego bih prepustio reč gospođi Turajlić koja, čini mi se, nosi dosta zanimljive impresije iz jedne zanimljive evropske države, iz Irske, koja je od najsiromašnije evropske države, eto, danas došla u poziciju da izgleda puno drugačije, pa bih vas molio da nas osvežite vašim impresijama. Dakle, da li je to moguće?

Srbijanka Turajlić: Daću sve od sebe. Hvala veliko.
Moram da priznam da sam, bey obzira na temu ovog skupa, uvek opsednuta istom temom, da li je ona predizborna, postizborna i tako dalje, ja sam uvek opsednuta nekakvim svojim utiskom da mi jako mnogo pričamo o nekakvim opštim temama – društvo, demokratija, upravni odbori, koalicije i, iskreno da vam kažem, kako god vi to razumeli, manje mi je važno kako će izgledati vlada u Srbiji, mnogo mi je više važno kako će biti strukturirana ministarstva i kakvu će politiku ta vlada hteti da vodi. Rekla bih da u ovih zadnjih osam godina, ne mogu baš reći da sam glasala za te vlade, ali sasvim svejedno smo imali vladu u kojoj niko nije bio zaprepašćen na način na koji je bio zaprepašćen mogućnošću da dobijemo vladu radikala, DSS-a i SPS-a, ali sa gledišta onoga gde ova zemlja treba da se pomeri ja bih rekla da su te vlade, koje su bile jako demokratske, zapravo uradile jako malo, tako da mi se prosto čini da je… meni je bar tema uvek mnogo pre šta treba raditi nego kako će se to personalno rešiti.
Čini mi se da je ta tema utoliko važnija u Vojvodini, koja ima šansu da autonomno rešava neke stvari, a koje zapravo ne rešava, iz meni nepoznatih razloga. Primera radi, ima tome tri godine sigurno, kada je Sekretarijat za kulturu i obrazovanje Vojvodine, oformio neku radnu grupu koja je trebalo da razvije strategiju obrazovanja u Vojvodini. Bila mi je čast da su čak i mene sa druge strane Save i Dunava doveli u tu radnu grupu, ostali su bili iz Vojvodine. Radili smo strašno mnogo nekih godinu dana, predali neke preliminarne izveštaje posle čega je trebalo da počne rasprava i nikada niko više nijednu reč o tome nije rekao. Ja, naravno, znam da je teško napraviti strategiju razvoja visokog obrazovanja u Vojvodini van Srbije, ali ako je Srbija već napravila da Vojvodina ima a Srbija nema, onda se on možda u nekim posebnim uslovima može preneti u Srbiju.
Drugim rečima, moj utisak je da ovde ima jako mnogo prostora da se nešto uradi, a čini mi se, ako Srbija dobije, a po svoj prilici hoće, vladu koja neće biti po ukusu nas koji smo ovde okupljeni (ako postoji uopšte vlada koja bi bila po našem ukusu, ali neću to pitanje otvarati), onda je još važnije šta će se u Vojvodini desiti u međuvremenu, jer bi to mogao da bude neki „bajpas“ za vremenski zaostatak koji će Srbija u tom slučaju nužno napraviti.
Dakle, šta ja hoću da kažem? Hoću da kažem da, ako mi hoćemo da opstanemo u 21. veku, mi moramo zaista napraviti strategiju ili uobličiti sopstvenu strategiju primerenu evropskoj strategiji za stvaranje društva znanja. Nema nikakve šanse da kao društvo u Evropi preživimo na nekakav pristojan način ukoliko ne krenemo na tu stranu. Zašto? Zato što svi naši drugi potencijali, od giganta „Zastave“, koji ćemo obnoviti i tako dalje, apsolutno ne mogu da doprinesu ekonomskom oporavku a ne, ne daj bože, ekonomskom razvoju Srbije.
Dakle, šta je društvo znanja? Društvo znanja je jedna beskrajno jednostavna stvar ako je tako pogledate, to je naravno društvo u kome je znanje sirovina na isti način na koji su, šta ja znam, čitav niz nekih drugih materijala, ruda, bili sirovine u indistrijskom društvu. Kad kažem da je znanje sirovina, pod time mislim zapravo da se negde pokazuje, razne ekonomske analize, da sposobnost društva da proizvodi znanje, da selektuje znanje, da primenjuje znanje zapravo je – ono što obezbeđuje danas, posebno u Evropi: stabilan rast, stabilan razvoj, više radnih mesta, bolje zapošljavanje i održavanje konkurentnosti u svetu. Evropa je zaključila da bi to mogla da ostvari samo ako se osloni na takozvani trougao znanja – u jednom temenu je nauka i istraživanje kao proizvođač znanja, u drugom temenu je obrazovanje kao instrument kojim se to znanje prenosi i uvećava, i u trećem temenu je inovacija kao mogućnost da se to znanje primeni, eksploatiše i ekonomski naplati.
Zašto se, posebno u Evropi, čini da je društvo znanja – izlaz? Zato što je to društvo u kome je sirovina neiscrpna, i to je zapravo jedina vrsta sirovine koja se ne troši nego se, što se više koristi, više razvija i više je ima. Evropa nema više drugih resursa, dakle ona sasvim sigurno teško može da nekim prirodnim bogatstvima konkuriše narastajućoj Kini, Rusiji i tako dalje. Dakle, njoj se učinilo da je to rešenje i otuda ona čuvena Lisabonska agenda i ideja da do 2010. Evropa postane najkompetitivnije, na znanju zasnovano društvo, sa socijalnom kohezijom i tako dalje.
Evropa je razumela da to ne može da postigne do 2010. iako su odmah počeli da razvijaju instrumenti kojima bi se ka tom cilju moglo krenuti. Ono što je zanimljivo, to je da je pre nepunih godinu dana u Lisabonu napravljen čak Institut za praćenje, razvoj i primenu Lisabonske agende jer se, negde, prepoznalo da se ka tome ne ide dovoljno brzo. I naravno, cela ta koncepcija je zapravo bazirana na nekakvoj strategiji razvoja istraživanja kroz stvaranje evropskog prostora istraživanja, strategiji razvoja obrazovanja, posebno visokog obrazovanja kroz bolonjski proces, strukovnog obrazovanja na kome se najviše insistira jer je neka procena da će do 2010. godine oko 61% novokreiranih radnih mesta zahtevati neko obrazovanje koje će biti više od srednjeg stručnog obrazovanja, a da će manje od 10% radnih mesta zahtevati obrazovanje sa nižom školskom spremom.
Cela ta koncepcija obrazovanja podrazumeva da imate kritičnu masu. Dakle, nije Evropa ujedninjena da bi se ljudi šetali bez vize od granice do granice kao što mi neprekidno pokušavamo da predstavimo kad pričamo o Evropi, ona je napravljena da bi se napravilo tržište i da bi se, naravno, mogla okupiti kritična masa znanja koja onda može to znanje da unovči na način da cela Evropa prosperira. Evropa u celini predstavlja 1,2% svetske teritorije. Evropa u celini, ako ceo svet podelite na 100 kockica, predstavlja manje od dve kockice. Za vašu informaciju, Srbija u celini čini 0,12 promila svetske teritorije, ako kuglu zemaljsku izdelite na 10 000 kockica, Srbija je 1, 2 kockica. Otuda je, mislim, prosto besmisleno uopšte i što se u ovoj zemlji priča o tome hoćemo li ili nećemo u Evropu i besmisleno je što se misli da se bilo šta može uraditi iz Srbije ili, ja ću čak biti slobodna da kažem – iz Vojvodine, ne bih rekla još manje, mislim da je srazmerno to potpuno isto – to je nedovoljno za bilo koji ozbiljan razvoj bilo čega.
To su, stvarno, neke načelne priče, ja bih mogla o tome jako dugo da vam pričam zato što mene to jako mnogo zanima pa sam počela i da pratim. Zanimljivo mi je, recimo, da na nivou vikipedije, dakle potpuno standardnog znanja, naći ćete ekonomiju znanja, društva znanja, i čitav niz pojmova i onda uvek se postavlja pitanje, kad ja o tome krenem da pričam, onda uvek ljudi pitaju da li je to moguće. I ja odnedavno, evo ima dve nedelje, imam zaista dokaz da je to i moguće.
Dakle, ja sam pre dve nedelje provela nedelju dana u Irskoj. Prvi i osnovni utisak, koji bih ja volela da mogu da jednog dana doživim ovde, jeste da od svakog taksiste, prodavačice, slučajnog prolaznika koji naravno po naglasku prepoznaju da vi niste odatle, i kad vas pitaju kad ste došli tu, pa vas pitaju da li ste prvi put tu i vi odgovorite, poput mene, da jeste, onda dobijete rečenicu – bože, kakva šteta što niste bili ovde pre deset godina, pa da vidite šta smo napravili. Dakle, ja nikada nisam videla ljude koji su u toj meri ponosni sami sobom, ne svojom vlašću već sami sobom i onim što su napravili.
Šta su oni napravili? Imala sam zadovoljstvo da razgovaram sa njihovim ministrom za integracije. Malo je čudno ministarstvo, napravljeno je naravno pošto oni imaju užasan priliv imigrantske radne snage, a zaključili su da Evropa ima nesreću sa imigrantima raznih vrsta. Malo su to istraživali i zaključili da je jedan od problema što je svaka sledeća generacija imigrantske dece sve slabije obrazovana od prethodne i kod treće se negde zatvori u geto i onda nastaje problem, pa su oni rešili da se napravi ministarstvo koje će se starati o obrazovanju imigranata, s tim da je ono naravno, nužno, umešano i u ostale obrazovne procese vezane za kreiranje društva znanja… S njim sam zaista vodila jedan dugačak razgovor i pitala ga – dobro, u redu ajde, vidim otprilike dokle ste stigli, ali kako ste počeli, kako ste vi kao društvo došli do konsenzusa da sad tu nešto mora da se uradi? – Odgovor je bio jednostavan, on kaže – stigli smo do dna. – Ja moram da priznam da sam mislila da dno ne postoji, iz iskustva naše zemlje, a on je rekao da dno postoji onog momenta kad zaista više u zemlji nema šta da se jede i kad ne vredi ni da demonstrirate protiv vlade jer ni ta vlada nema više šta da jede, dakle tu je onda kraj.
Onda su oni zaključili da imaju zapravo solidne katoličke škole i da je to vrlo verovatno jedino što je njihov potencijalni resurs. Prepolovili su dogovorom javnu potrošnju napola. Bili su u Evropskoj Uniji, to im je naravno prednost, dogovorili su se da imaju najniže takse u Evropskoj Uniji i sve što im je ostalo od one prepolovljene javne potrošnje uloženo je u obrazovanje da se to još podigne. I kaže on, iskoristili su dve stvari – jedno je što im je engleski native language, maternji jezik, a drugo što su zvali dijasporu u pomoć.
Prvo, ja pitam za taj maternji jezik, kako engleski maternji kad ima irski koji se uči u školama, on kaže – mi sebe tretiramo kao dvojezičnu naciju. – Valjda sam ja malo štucnula, znam ono… Engleska, Severna Irska i tako dalje, a on meni kaže – nemojte vi da živite ni u kakvoj zabludi, ništa mi ne volimo Engleze i uzećemo mi njima Severnu Irsku kad-tad, to je naše legitimno pravo, ali pošto već imamo tu sreću da je to jezik koji se govori u svetu, ne vidimo zašto bismo se mi odrekli jezika svojih neprijatelja koji nama može da koristi. – Oni zaista drže do te dvojezičnosti, potpuno ravnopravno razvijaju taj jezik.
Dobro, tu smo se oko jezika razumeli, pitam za dijasporu, kažem – dobro, to je vama verovatno radilo ministarstvo za dijasporu. – Pita on, šta vam je to. Kažem ja – oni, je li, koji se bave dijasporom u zemlji. – Kaže on meni – ali dijaspora nije u zemlji, dijaspora je u inostranstvu. Mi smo to uradili drugačije. Mi smo mala zemlja, nemamo nekih značajnih diplomatskih aktivnosti, a moramo da imamo diplomatska predstavništva, svi ih imaju. I oni tako troše pare, ne rade ništa pa smo mi njima rekli, kad su već tamo, a tamo nam je i dijaspora, da se pozabave njima i prikupe tu dijasporu. – Tako su se njima lokalna i konzularna predstavništva bavila dijasporom.
I, prve investicije, negde oko pola miliona Iraca uložilo je na neki način, i to su prve investicije koje su ušle, a onda su naravno za njima stigle i ostale. Sa američkim kapitalom i američkom industrijom došli su do saznanja da nisu dovoljno obrazovani. Dakle, oni su imali radnu snagu koja je radila ono što je moglo da se radi, ali radna snaga nije bila obučena standaradima koji se zahtevaju u Americi da bi, kada dođe do neke nevolje i neke nesreće, američke kompanije bile zaštićene pred sudom te je, naravno, to iziskivalo dodatno obrazovanje. Pri tome se manje-više iskristalisalo i šta od posla ima, a za šta treba da se obrazuje i napravili su agenciju za zapošljavanje.
Agencija za zapošljavanje funkcioniše po principu da ako ste tri meseca bez posla, dužni ste da se javite agenciji. Agencija s vama razgovara i nudi vam kurseve. Kursevi se kreću na dva nivoa, jedan je bio procena biznis-ideje. Kad imate ideju, prijavite se na kurs i oni sad vas uče kako se procenjuje tržište, kako se procenjuje konkurencija, kako se pravi biznis-plan i kako se uopšte procenjuje da li u taj posao ima smisla ući. Znači to je na jednoj skali. Na drugoj skali je bilo nešto što se zove „coin tree carpentry“, ja sam znala da je „carpentry“ drvodeljstvo, ali nisam znala da je „coin tree“ pravljenje rogljeva od drveta, dakle tu ih uče kako se prave krovovi i sve ostalo što ima rogljeve. U tom rasponu, ima i Iraca i stranaca. Osamdeset odsto svih programa finansirano je naravno novcem Evropske Unije, što ne treba zaboraviti i dok ste na kursu, imate primanja koja su nešto veća od socijalne pomoći, ali ako izađete s kursa nema više nikakvih primanja ni socijalne pomoći. Tako 12 nedelja, za to vreme ako nađete posao, nađete, ako ne nađete idete na drugi kurs, i tako dalje.
I sad da to „kursovanje“ ne bi bilo baš potpuno uprazno, napravili su, prvi u Evropi, nacionalni okvir kvalifikacije po ugledu na evropski okvir kvalifikacija, koji je napravljen ima tome godinu dana, gde je zapravo kompletan obrazovni sistem podeljen u sedam nivoa, gde su na svakom nivou definisane veštine i kompetencije koje morate steći da bi vam se priznao taj nivo obrazovanja, te svaki od tih kurseva koji postoje u okviru agencija za zapošljavanje je akreditovan i potpuno je jasno definisano koje se veštine i kompetencije njima stiču, i znanja naravno. To se kumulativno sabira, te vi možete od kursa do kursa u agenciji za zapošljavanje dobiti godinu-dve srednje škole, zavisi koliko je kusreva i na koji način ih rasporedite, tako da vi možete čak i odatle izaći kao neko ko ima diplomu, potpuno validnu diplomu srednje škole s kojom može i da studira. Prvi za mene šok – oni su uz pomoć agencija za zapošljavanje za osam godina nezaposlenost sveli sa 18% na 4%, jako su ponosni time.
I naravno, u agenciji, to je već sad onako, ako hoćete na nivou kurioziteta, oni kiosci sa „touchscreenom“, pa na jednom su kursevi, na drugom su poslovi, ono što vam zapadne za oko na ekranu, pritisnete print, izađe vam, ima i besplatan telefon kad vidite posao koji vas zanima da zadžabe zovete poslodavca. To je, onako, jedan potpuno fantastičan ali potpuno razrađen koncept. Oni vrlo sarađuju sa Institutom za razvoj investicija i priznajem da je za mene to bilo, onako, potpuno čudno, nisam imala ideju šta radi takav institut – oni su ti koji ispituju investicije, ispituju tržište, ispituju šta još može da dođe. Njihov direktor kaže da su oni primetili zadnjih… da im se poslovi sele u Poljsku, i posle Poljske prema Dalekom istoku i da oni moraju nešto da preduzmu.
A zašto? Zato što su podigli standard, veće su plate i po logici stvari posao ide tamo gde može da se nađe stručna snaga, radna snaga za niže pare. Oni ne mogu da snižavaju standard nego prosto moraju da smisle nešto drugo i onda su, analizirajući to što im se dešava, došli do zaključka da bi oni mogli da ostanu kompetitivni za privlačenje kapitala ako imaju radnu snagu koja raspolaže znanjem i veštinama potrebnim za vrhunsku tehnologiju. Tako su oni sada napravili komitet, upravo pre mesec dana koji čini ta agencija za zapošljavanje, svi univerziteti, još poneko iz vlade i tako dalje, čiji je zadatak da pokuša da ustanovi koji će poslovi i veštine biti potrebni 2020. godine da bi oni na vreme ušli sa obrazovanjem za to u svoje škole, da bi 2020. bili kompetentni ili kompetitivni za vrhunske tehnologije, sa idejom da oni budu ti kroz koje će prolaziti vrhunske tehnologije, prelaziti u standardizaciju i onda se naravno seliti tamo gde će se uvek seliti i gde će uvek biti jeftinije. Onda naravno, sad tu ide priča dalje, pomno prate Pizu, pošto je Piza ušla u evropske indikatore validnosti obrazovnog sistema, to je takođe nešto što bi Vojvodinu trebalo da zanima, naravno trebalo bi da zanima i Srbiju.
Sve se meri na Piza skali pismenosti, svi stupnjevi obrazovanja. Kakav vam je kvalitet diplome ceni se na Piza skali pismenosti, ne vašoj ličnoj nego u zemlji. Dakle, pomno prate Pizu, pomno prate šangajsku rang listu univerziteta. Imaju Trinity koledž među prvih 500, nisu zadovoljni, misle da je malo i vlada je napravila jedan poseban fond uz pomoć sredstava Evropske Unije sa idejom da nateraju tri univerziteta, ako ne i četiri, da se udruže oko nekog projekta koji možda vodi do nivoa Nobelove nagrade, koje bi bilo vrhunsko i koje bi onda moglo njima da pomogne da još neko dođe na šangajsku rang listu univerziteta.
I to je to, mogu o tome posle da vam pričam, pitajte šta hoćete, ali ono što je za mene bio kraj svega toga… ono što u stvari hoću da kažem – vi vidite prvo zemlju koja je u tome uspela, vidite zemlju koja je imala potpuno jasnu strategiju šta je to što ona hoće da uradi i gde je bio apsolutni dogovor (to je istina bilo i u Sloveniji) da kako god se menjala vlada, ta strategija obrazovanja stoji i to ministrastvo stoji da to sprovodi, dakle da je to nešto što se ne može zaustaviti i promeniti sa promenom vlade. A kao nekakva kruna svega, naravno da sam sa gospodinom minstrom morala da dođem do teme korupcije i pitam ga kako to. Kaže on na ličnom nivou korupcija je praktično nula i ja pitam kako. On kaže, prvo su primanja dovoljno velika i vi da biste nekog korumpirali, treba vam baš dosta novca, a drugo napravljen je takav sistem da praktično u čitavom nizu stvari koje bi vama bile potrebne niko nije u stanju da vam prodaje tu uslugu, dakle zakonska regulativa je takva da se ona ne može prodavati a kad se ne može prodavati nemate od koga ni da kupite. A na korporacionom nivou naravno korupcije ima, to je prosto bolest globalizacije, ali oni koriste sve mehanizme transparentnosti koje ima i Evropa i još nešto su i dodali, a po nekim istraživanjima su pri dnu liste, nisu pri vrhu i ne vide da mogu baš mnogo dalje od toga da dođu.
I ono što je, u stvari, kraj moje priče, oni su imali premijera, dosta dugo su imali premijera koga irski narod doživljava kao kreatora irskog čuda, koji se zvao Bertie Ahern. Pre jedno dve godine izbio je neki skandal, neko je ustanovio nekako da je neki novac preko njegovog računa, ličnog, prešao pre nekih desetak godina. On je počeo da tvrdi da je to tačno, da je to bilo za stranku i tu se nešto zakuvalo. Dok je trajala ta afera, dakle nerazlučeno šta jeste šta nije, raspisani su izbori i on je dobio, uprkos svemu tome, neverovatnu većinu glasova na izborima i napravio vladu. Dok sam ja bila tamo, tih dana, izašao je izveštaj komisije koja je to ispitivala, koji zapravo nije bio kompulsivan, dakle oni nemaju dokaza da je posredi bila korupcija ali ne mogu da tvrde ni da nije bila, ali u svakom slučaju, uprkos tome kako je izabran, on je izašao i zahvalio se narodu Irske što je glasao, zahvalio se naravno na mandatu i rekao da, prosto, Irska ne može da se razvija bez savremene moderne ekonomije sa premijerom koji je pod sumnjom za korupciju, da je njemu lično satisfakcija što je narod za njega glasao ali da on misli da je sad bolje da Irska dobije drugog premijera koji nije pod sumnjom za korupciju te je, dok sam ja bila tamo, izvršena smena premijera. E u stvari, kad budemo u ovoj zemlji stigli do te tačke, onda više nećemo držati tribine, ja bih rekla da je to nekakav zaključak do koga je trebalo da se dođe. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Hvala vama… ja sam još uvek u Irskoj. Dakle, da se vratimo u Srbiju i Vojvodinu.

Srbijanka Turajlić: Koliko ja razumem, mi ćemo u Norvešku sad.

Dinko Gruhonjić: Pa ja sam baš sa Aleksandrom pričao pre tribine, mislim da bi to bilo već previše, s obzirom da znamo šta je tek Norveška. Evo, Irska je bila dobra ilustracija nečega što bismo mi možda nekad mogli da postanemo, ali u ovom momentu to zaista izgleda svetlosnim godinama daleko, u momentu kad je Beograd praktično par koraka od toga da dobije gradonačelnika u vidu najzloglasnijeg ministra informisanja u modernoj Evropi, Aleksandra Vučića. Dakle, za jednog antropologa Srbija je definitivno, za razliku od Norveške, jedno vrelo inspiracije.

Aleksandar Bošković: U stvari, mada se ja bavim i Norveškom, Srbija je uvek zanimljiva i zabavna fenomenološki. Što se tiče Vučića, meni nije jasno zašto ga ljudi tako ne vole jer postoji jedna stara kineska izreka koja glasi da ako vas ujede pas, da je potpuno besmisleno da vi udarite psa, treba da idete i udarite gazdu tog psa. Znači Vučić je ovde nebitan, on je odraz jedne politike koja je u Srbiji zaživela pre dvadesetak godina, i to se izleglo iz jajeta nekako, ti radikali i čitava ta politika… ne samo radikali, mislim to je jedan od pokazatelja ovih izbora na nivou Republike Srbije i na nivou grada Beograda, i to je duboka podeljenost, s jedne strane.
Znači, šta god pričali Vukadinović i Antonić i njima slični, postoji duboka podeljenost unutar Srbije i meni lično je uvreda da Vučića neko stavlja u isti genus, kao što sam ja – mislim, za mene on ne pripada uopšte, ovaj, homosapiensima – ali to je moje lično privatno mišljenje. Ja se ne bavim politikom tako da mogu da kažem ovakve grozne stvari i vrlo uvredljive.
Znate, u svim evropskim državama postoje ekstremisti, postoje ludaci, postoje… ne znam Žan Mari Le Pen… Ili sad u Norveškoj – njihova Progresivna partija, koja će izgleda već na sledećim njihovim izborima ući čak u parlament. Međutim, ti čudni elementi ekstremni imaju tako, 5-10% glasova, i onda je to problem na jednom ličnom nivou ljudi koji za njih glasaju. Međutim, kad u Srbiji imate ekstremne opcije tipa ove Šešeljeve i Koštuničine stranke i kad za te opcije praktično glasa 50% stanovništva onda to već nije problem glasača, to je problem društva, problem potpunog odsustva kompasa.
Nije to problem beznađa u kojem se mnogi ljudi u Srbiji nalaze – to je problem nečega što je posejano, ponavljam pre dvadesetak godina, i čiji plodovi se sada pojavljuju – čiji plodovi se pojavljuju u pričama u medijima o nasilju. Mislim, toga će tek biti u društvu u kome su čitave generacije dece rasle poslednjih petnaestak godina bez ikakvih moralnih društvenih normi, gde se porodica raspala, gde se jedan društveni sistem raspao a drugi nikada nije zaživeo. To su nekave stvari koje su na jedan, u stvari, paradoksalan način za očekivati. U stvari, mene čudi što ovakvih incidenata kakve imamo po školama nema više (možda ih ima samo se ne prijavljuju), to je sve odraz jedne bolesti, duboke bolesti društva, i pravo da vam kažem ja ne vidim u nekoj perspektivi kako bi se to moglo rešiti…
Jedan način bi mogao da bude baš ta radikalsko-deesesovsko-socijalistička vlada u Beogradu, čiji bi rezultat – oni su naravno toliko glupi i nesposobni, da nemaju ljude za najelementarnije poslove, ali to je jedna od dobrih strana takve vlade, ako do nje dođe - mogao biti da za četiri godine, na sledećim izborima za beogradsku skupštinu prvo: nestala bi potpuno Koštuničina stranka, što mislim da je dobro, a drugo, mislim da bi radikali počeli da doživljavaju ovo što su su doživeli u Vojvodini, jer bi se pokazalo na delu da ipak nije sve isto i nisu svi baš isti (makar ja nemam puno iluzija ni o Demokratskaoj stranci i toj čudnoj koaliciji, Dinkiću i ekspertima, sačuvaj me bože).
Strašno je što moramo da se opredeljujemo za nužno zlo. Strašno je kad treba da se… to je jedan moj prijatelj uoči ovih izbora rekao – dokle treba da glasam za manje zlo? To zaista zvuči malo deprimirajuće, ali tako je kako je. I sad, govoriti o nekoj budućnosti, to je teško, pregovori se vode je li, mada moram priznati da su moji prijatelji iz Norveške odmah mi poslali poruke nakon izbora, pošto je interpretacija njihovih medija bila – pobeda proevropskih snaga u Srbiji. Makar ovde u Srbiji, koliko sam ja uspevao da primetim iz moje pomerene perspektive, pošto sam veći deo proteklih 18 godina proveo na drugim kontinentima, ovde se niko nikada nije potrudio da ljudima objasni šta je to Evropa, šta je to Evropska Unija, da to ne znači samo da će se putovati bez viza nego ima nešto više, neko treba i da radi, neko treba nešto da proizvodi, treba nekakvi zakoni da se poštuju i tako još nekakve stvari, ali opet za to ogroman deo odgovornosti snosi vlada od 2000. naovamo što, s jedne strane, nije ljudima to objasnila, a s druge strane, mediji naravno koji su u Srbiji zaista nešto… ne znam…
Sticajem okolnosti, ja govorim dosta jezika, čitam novine takođe na dosta jezika, i odgovorno tvrdim da ovo što postoji u Srbiji u medijskoj sferi ne postoji nigde i da nigde nemate takvu medijsku scenu gde se sloboda izražavanja shvata kao sloboda da vi možete vređati, pljuvati druge, da vi možete objavljivati, u krajnjoj liniji, fotografije maltretirane dece. Ovde u Srbiji to se smatra slobodom izražavanja i ako sad vi kažete nešto protiv toga, vi ste neprijatelj demokratije i slobodnog izražavanja, a razne novine koje to rade, one se, kao, bore za demokratiju.
Moram priznati (možda sam ja malo konzervativan), i to uvek ističem da je Nemačka za mene ideal, zbog toga što ako u Nemačkoj kažete da nije bilo holokausta, vi idete u zatvor! Mislim, neki red mora da se zna. Postoji sloboda govora i u Nemačkoj i sloboda izražavanja, ali neke granice postoje. U Srbiji, nažalost, dok se te granice ne uspostave, ovi… ne znam… radikali i DSS će sa SPS-om imati 50% glasačkog tela, a glavni promoteri političke normalnosti će biti likovi poput ovih „Politikinih“ komentatora – Vukadinovića, Antonića, što je… da, „nova srpska fašistička misao“.
Srećom, Vojvodina je za mene ohrabrenje, tako da možda postoji svetlo na kraju tunela. Mada, postoji naravno i ovaj Marfijev zakon da je svetlost na kraju tunela – voz koji se kreće u vašem pravcu.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Ispričao mi je prijatelj – šta misliš kad bi prosečan građanin Srbije upecao zlatnu ribicu i imao pravo na jednu jedinu želju, koja bi to želja bila? Kažem: nemam pojma. Kaže – amnezija. U stvari, s tom željom je očigledno govorio i naš predsednik Boris Tadić, kada je došao na ingenioznu zamisao o nacionalnom pomirenju političkih snaga iz devedesetih i političkih snaga iz dvehiljaditih godina, na šta su odmah promptno reagovali iz SPS-a i rekli da su, između ostalog, uslovi za njihovu koaliciju da se prekine sa, kako su rekli, progonom porodice Milošević-Marković i da se, između ostalog, oslobodi iz zatvora i zloglasni bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.
Profesore Peroviću, šta vi mislite o toj mogućnosti pomirenja?

Milenko Perović: Pa vidite, da nam se ne radi o životnim sudbinama vezanim za ove čudne likove koji nam direktno i indirektno odlučuju o životnoj sudbini, čovjek bi se ili slatko smijao tim nevjerovatnim političkim razlozima i političkim nebulozama ili bi imao permanentno stimulisan poriv za povraćanjem. I ta stvar i takve izjave u ovom trenutku pokazuju doista do koje je mjere država Srbija jedna duboko neuljuđena zemlja, zemlja u kojoj je već 20 godina u svim elementima života, osobito u političkoj sferi, ali bogami i u drugim sferama života, potpuno izvitoperena recepcija stvarnosti, ne samo kod političara, bez obzira na njihove ideološke ili partijske predznake (tu gotovo da nema suštinske razlike u izvitoperenosti, ima u stepenu izvitoperenosti, ali u samoj izvitoperenosti ne). Ova zemlja strada od apsolutne neobjektivnosti recepcije stvarnosti, mene ona ponekad podsjeća – da navedem jedan primjer mogućeg poremećaja neobjektivnosti života, neobjektivnosti procjenjivanja životnih situacija – to je kao da permanentno u kupaćim gaćama na minus 20 stepeni izlazite u šetnju od pet sati i onda se čudite što se vraćate sleđeni. A onda vjerovatno kad uspijete, ako uspijete, poslije pet sati mržnjenja na minus 20 da se vratite kući, onda ide ona priča, je li, i hemijski elementi su se urotili protiv mene, ja sam u redu, ja sam sojević koji već vijekovima u kupaćim gaćama boravi na prostorima Balkana, je li… da se gorko našalim nad nečim što nije za šalu. I svi mi znamo da to nije za šalu, i svi smo na vlastitoj grbači u milion varijanti i verzija doživjeli tu apsolutnu nenormalnost života, ali doista u svim životnim elementima.
Naravno, na svu tu nenormalnost poslije ovih čudesnih izbora. gdje jedna strana greškom, u startu – ja mislim da se radi o problemu IQ vođstva jedne stranke koja u veče izbornog dana proglašava pobedu i razgovara o tome kako će formirati vladu ne sabirajući procente izlaznosti, procenat opredijeljenja za ove ili one stranke, stvarajući i sebi i drugima iluziju da je ona apsolutni pobjednik na izborima i da nikakvih problema neće imati sa sastavljanjem takozvane proevropske vlade, a onda sledećeg dana kad im dođe, da izvinite, iz guze u glavu, onda počnu da pričaju o socijalnoj dimenziji proevropskog puta. Drugim riječima, od onih u koje silom prilika gajimo… prema kojima gajimo kakvu-takvu nadu, oni počinju da se ponašaju – i to je ovaj tip izjava – počinju da se ponašaju na šibicarski način, jednim odvratnim, nebuloznim udvaranjem Ivici Dačiću, penzionerima, krkobabićima i tako dalje. Normalan ljudski mozak i normalan ljudski karakter, prosto rečeno, to ne može progutati. I onda čovjek sa samim sobom mora da se zapita ako se nekim čudom i desi u ovoj odvratnoj, jajarskoj trgovačkoj kombinatorici da se i sastavi ta nekakva proevropska vlada, na šta će to ličiti.
Da skratim priču, kakva god vlada da se formira, mi ćemo se i dalje teturati kroz prostor i vrijeme. Ajde da budem malo benevolentan prema takozvanoj proevropskoj opciji – možda ćemo se s njom, s onom grupacijom koja forimira vladu teturati malo manje ili, bolje reći, padovi u tom takozvanom hodu neće biti do te mjere bolni, čak smrtonosno bolni, ali teturanje, vučenje po blatu u bliskoj budućnosti, prosto rečeno, neizbježno je. Moralo bi neko ontološko čudo da se desi da se posle 20 godina apsolutnog ludovanja u svim elementima života, odjednom probudimo i osvanemo u proljećnjom, lijepom, majskom sunčanom danu, u kojem su se, tako da kažem, iskošene, izlomljene vertikale života ovog društva odjednom nekim čudom ispravile. Ja mislim da ni bog, ako ga ima i ako bi imao namjere da se bavi državom Srbijom, ne bi to preko noći mogao da uradi. Ja imam običaj da se našalim – bog je u pretpostavci pametan bog pa mu ne bi palo na pamet da se takvim nečim uzaludnim bavi.
No, šala na stranu, osvrnuću se malo da opravdam naslov ovoga plakata i na neki način da se nadovežem na onu priču koja nam je ostala da visi u vazduhu iz one diskusije iz Sremske Mitrovice. I ovdje je to negdje u međuvremenu pominjano, vezano za Vojvodinu – Vojvodina kao velika nada, Vojvodina kao motor Srbije i tako dalje. Kad smo se vraćali iz Mitrovice, ja sam se šalio, gorko sam se šalio sa tom idejom o Vojvodini kao mogućem motoru Srbije. Da, Vojvodina bi mogla biti motor Srbije, ali po Ustavu Srbije i u Ustavu Srbije piše da u Vojvodinu od predviđenih 100% goriva koje treba sipati da bi se taj motor kretao, sipa se 7%! Do 7%! Tako piše! Hoću da kažem, ta diskusija u Mitrovici je bila između dva kruga pokrajinskih izbora i onda se naravno, u toj diskusiji, kao eho jednog beogradskog političkog štimunga, pokretala priča o tome kako je jako važno ko će pobijediti na pokrajinskim izborima u Vojvodini, ne samo u psihološkom i ne samo u propagandnom smislu, nego i u tom smislu da je i za pridobijanje SPS-a da uđe u vladu sa demokratama jako važno da ova demokratska grupacija u Vojvodini pobijedi. Ja sam i tada rekao i sad sam još uvjereniji da je to bilo važno samo u psihološkom smislu, u materijalnom, faktičkom, političkom smislu to nema nikakvog značaja.
Zašto nema nikakvog značaja? O čemu mi govorimo kad govorimo o pokrajini Vojvodini i o čemu govorimo kad govorimo o važnosti da se u Vojvodini, na pokrajinskom nivou, uspostavi jedna demokratska proevropska vlada? Sa beogradske tačke gledišta najčešće, i demokratskih krugova, taj diskurs je licemjeran. Licemjeran je zbog toga što se u datom trenutku – tako su se namjestile istorijske karte – na Vojvodinu gleda s obzirom na naše interese u Beogradu a ne s obzirom na interese Vojvođana u Vojvodini. A šta prodemokratske, proevropske snage doista misle o interesima Vojvodine, pokazale su te demokratske snage u procesu donošenja Ustava države Srbije.
I ta Demokratska stranka je prihvatila da učestvuje u onom apsurditetu koji se zove donošenje ustava, bez javne diskusije, sa glasanjem od dva dana (to je planetarni unikum), bez kontrole referendumskog glasanja za ustav i tako dalje, i sa Vojvodinom koja je u tom ustavu ponižena, po mom sudu, u pravno-političkom smislu, ponižena više nego što je bila ponižena za vrijeme Miloševića. I to Vojvodina – mi vrlo dobro znamo, mi koji smo živjeli u Vojvodini svih ovih godina kakva je sve strahovita poniženja Vojvodina doživljavala u vrijeme Miloševićevog režima, od „jogurt revolucije“ do 2000. godine – o tome bi se dala napraviti jedna fantastična serija romana koja bi obuhvatila najrazličitije dimenzije života.
Danas mi je palo na pamet – samo da ilustrujem jednim primjerom – prolazimo autoputem od Novog Sada do Subotice, tamo na potezu od Siriga, Srbobrana, Feketića i tako dalje – u poznom periodu Miloševićeve vladavine, u proljeće i čitavo ljeto, čitavi ogromni prostori, ogromni hektari zemlje s jedne i druge strane autoputa, predstavljali su zapravo ogromna jezera gdje se nije mogla zemlja zaorati ni u jesen ni u proljeće, nije se moglo ništa posijati. Dakle, Miloševićev režim je zapravo Vojvodinu krenuo da vrati u geografskom i ne znam kom smislu u predterezijansko doba, u vrijeme kad u Vojvodini još nije bio počeo veliki istorijski proces meliorijacije kojim je Vojvodina stvorena Vojvodinom u ovom geografskom, pedološkom smislu.
I šta imamo posle toga, da ne dužim previše priču? Imamo dolazak na vlast demokratskih snaga u Srbiji i imamo omnibus-zakon kojim su, navodno, Vojvodini vraćene neke ingerencije. Šta joj je vraćeno? Zapravo ništa! Dato joj je malo da joj se ne bi dalo ništa! I tu se, sa tim omnibus-zakonom, uspostavila ponovo jedna mala, navodno prodemokratska pokrajinska nomenklatura, koja niti ima ingerencije, niti ima moći, niti ima para za bilo kakav ozbiljni projekat u Vojvodini u bilo kojoj sferi društvenog života. Ta stvar se na brahijalni način ponavlja sa Ustavom iz 2006. godine, koji po mom sudu čak ide ispod nivoa omnibus-zakona. E, to se zove, gospodo, licemjerje! Ustavno i omnibusno uništite Vojvodinu, zapravo verifikujete Miloševićeve rezultate uništavanja Vojvodine i onda poslije toga licemjerno od Vojvodine očekujete da bude neki zamajac Srbije koji će odvući Srbiju u Evropu.
Neće! Neće jer Vojvodina to ne može. Nema nijednu polugu vlasti, nema nijednu polugu finansijskih sredstava, nema nijednu polugu kapitala da bi to mogla da učini. Neće upravo zbog toga što su u Vojvodini sad pobijedile demokratske snage, a te demokratske snage su supstitut nepostojećih autonomaških snaga. U Vojvodini se autonomaška politička energija nije artikulisala na pravi način nego smo imali autonomaške grupacije zapravo, koje su nas zavodile za Goleš planinu, onemogućavajući da se na pravi način artikuliše autonomistička politička energija koja bi od Vojvodine onda doista napravila motor Srbije, ali motor kome bi se moralo sipati 100% potrebnog goriva.
Zbog toga – dobro je, naravno, što nijesu pobijedili radikali etc. u Vojvodini – nije ništa obećavajuće što su pobijedile demokratske snage u Vojvodini. Sa Demokratskom strankom koja rukovodi Pokrajinom, mi i dalje nećemo imati pokrajinu.
Malo sam unio i polemičkih tonova, nadam se da nijesam previše pretjerao.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Đorđeviću, evo radikali su kandidovali našeg večitog premijera Koštunicu za novi mandat, znači tehničkog premijera…

Mirko Đorđević: Ova tribina je prilika da porazgovaramo otvorenije, uz vaše učešće, a ne da držimo nekakve besede koje će vas sigurno zamoriti.
Oseća se neka ovih dana – valjda imamo na to pravo, mi građani – postizborna tišina, pa hajte da je narušimo malo večeras. Zašto postizborna tišina? Zato što kombinatori na više tabli igraju danonoćno svoje igre i kombinacije u sastavljanju vlade i to će bogami potrajati, neće to brzo ići. Zbog toga se zaista u ovoj postizbornoj tišini, ako vam se sviđa i takva sintagma, oseća velika zabrinutost pa me zato ne čude u ovim dobrim izlaganjima pomalo i pesimistični tonovi.
Ja sam slučajno optimista po prirodi pa će moje izlaganje biti malo u nekim nijansama drugačije. Kolega je dobro rekao, ovo što imamo u Srbiji to zaista nigde u svetu nema. Čitam ja bugarske novine, ruske, francuske, italijanske, ne znam čije – doista ovog nema nigde…
Prvi paradoks koji imamo, pre nego što budemo prešli na ove vlade i Vojvodinu, mi smo videli ko su pobednici na izborima, ko je najviše dobio. Ko je izgubio čitavih 10%? Radikali. Prosta stvar se dogodila na tipičan naš srpski način – sastali su se u nekim ćoškovima svi gubitnici i dogovorili su se pa su primenili prostu matematičku radnju, vrlo prostu, pa se pokazalo da su ovi koji su pobedili na izborima gubitnici. I danas slušam jednog radikalskog prvaka, traži od Tadića da pošteno prizna poraz. Kako da prizna, za ime boga, poraz kad je pobedio…
Te kombinatorike neće se skoro završiti, neće se skoro završiti. Ali evo, prvi znak je tu. Formira se nekakva Koštuničina radikalska vlada u Beogradu. To je trećina Srbije, Beograd, molim vas! Tako da se sad svi pitaju, i nije samo kod nas zabuna nego i ostali komentatori, vidim, u svetu se pitaju šta li će to biti. Ako Tadićeve proevropske snage, da ih ne nabrajam sad, formiraju vladu biće očevidno jedno – ta vlada će imati snažnu podršku iz Evrope, ali će imati ogroman otpor iznutra, ogroman otpor, da skoro neće moći da funkcioniše jer će protiv njih biti sve ove gubitničke partije koje sada igraju igru – crkva, društvo, svi će biti protiv njih. Dakle, neće to nikako ići.
Uzmimo drugu varijantu za koju neki, evo, ovde tvrde da je izglednija, da Koštunica i Šešelj, Nikolić formiraju vladu – ta vlada neće imati nikakvu podršku iz Evrope, ali će imati ogromnu podršku iznutra. Srbija je tako raspolućena nesrećno i tako raspeta između tih krajnosti da nas ovi paradoksi čekaju.
Sad, tu ima jedno mnogo zanimljivije pitanje koje se evo upravo i ovde otvara i ovih dana visi u vazduhu – kombinatori će još menjati svoje pozicije na tablama, znate, još uvek nije izvesno da će baš, ko će s kim i kako… ali ako bude (evo ja ću se sad služiti hipotezama, lakše će nam biti da posle razgovaramo o tome), ako bi se desilo da se u Vojvodini (pokrajina je to kakva-takva, nema ona neke oblasti, sve to znamo, ali kakva-takva neka pokrajina postoji)… ako bi se desilo da se u Vojvodini, posle ove velike pobede, i institucionalizuju proevropske snage, to ne bi bio mali znak. Ne tvrdim ja da bi se bog zna šta preko noći promenilo, ali moglo bi se posle 20 godina od one „jogurt revolucije“ i Miloševićevog ludila dogoditi, nadajmo se da se to može dogoditi, da ovo može da počne da vuče ono, a ne, kako je bilo poslednjih 20 godina, da ono vuče ovo. Možda se mnogima od vas neće svideti ovaj moj preveliki optimizam, ali moguće je i to, bez obzira na to kakva je institucionalna situacija Vojvodine u okviru Srbije i tako dalje.
Ako bi – a ovi izbori u Vojvodini nude dobar znak za nadu – ako bi te snage doista ojačale, stvarno nešto značile, onda bi se moglo očekivati da dobijemo opet nešto tipično naše – da imamo jednu zemlju, Republiku Srbiju a na neki način čak dva politička sistema u njoj, da tako kažem, dva sistema vlasti, dva nivoa vlasti. Ta se raspolućenost neće brzo razrešiti, ali vreme ne čeka, vreme ne čeka. U tom pravcu će, po mom uverenju stvari ići. Ovo je dobro krenulo u Vojvodini, to je veoma dobro. Zašto je dobro? Zato što je prvi znak – onaj koji zna istoriju radikalske partije, otkad su pašićevci onog momka Svetozara Markovića istukli, i tako dalje – ovo nije mali udarac koji je pretrpela Radikalna stranka u svojoj istoriji, na predsedničkim izborima i ovim sad. To nije mali udarac!
Vidite, u igru se ovde ubacuju dva elementa. Jednim se svi bave, taj se zove neki Koštunica, kako beše. Nije to novo što on tu igru igra sa radikalima. Neobično je meni kad od učenih komentatora u beogradskim novinama čitam da je to sad nekakvo iznenađenje što su Koštunica i Šešelj zajedno. Od prvoga dana, od izjave do izjave, od knjige do knjige, oni su konceptualno bili apsolutno nerazdvojni, samo što su postojale određene maske koje su se privremeno nameštale. Međutim, i tu imamo nešto što potkrepljuje moju optimističku tezu – gledano na tabeli rezultata koje pojedine partije dobijaju, taj Koštunica je prosto zanemarljiv, ništa nije dobio. On samo ovom radikalskom kombinatorikom nešto pokušava i nadajmo se da uspeti uopšte neće.
Ali imamo jedan drugi, još čudniji slučaj koji izaziva pažnju. Mala, beznačajna skoro tokom poslednjih osam godina, Socijalistička partija Srbije – to je ona Miloševićeva partija, koja je bila ratna, huškačka, vodila ratove i tako dalje, koja je davno raskrstila sa svakom tradicijom socijalizma i socijaldemokratije – sada odjedanput postaje nekakav te jezičak na vagi, te svi se njoj udvaraju. Kombinatorika je dala njoj tu ulogu. Nije Socijalistička partija stvorila sebi ovu situaciju sad ovako povoljne udavače za koju se svi otimaju, nije je stavorila sama nekom svojom zaslugom nego time što je doktor Koštunica otvoreno prišao Šešelju, da li se razumemo! Otvoreno je prišao, otkrio je karte – mi smo Miloševićevi ljudi (što se znalo otpočetka, nije to ništa novo).
Dakle, u Srbiji sve deluje beznadežno, mračne senke se pojavljuju i to je tačno, ali da ne dužim, ne bi trebalo možda gubiti ni tu poslednju nadu da su mogući obrti, a ja ih vidim samo u jednom – neka je ovo ovako, neka prave oni te kombinacije, ko zna ko će s kim i ko neće s kim ujutru a kamoli za nedelju dana, ali ako neki procesi započnu, ovo u Vojvodini što se dogodilo, to nije mala stvar – procesi su procesi, znate. Tu ima puno nade da se probudi.
To sa Evropom više nije pitanje, neko retorsko pitanje – Vojvodina je formalno, po kulturološkom obrascu, punih 300 godina u Evropi. Nevolja je u tome što centralizam ovde uvek stoji kao teza u džepu svih totalitaraca i oni neće dopuštati to, ali ovde je sad šansa još jedna. Ako bi oni, i da time završim i ja ove moje kombinacije, ako bi oni napravili na republičkom, na državnom nivou Šešelj, Koštunica, radikali tu vladu, legitimno je pravo ne malog broja građana (pogledajte koji je broj građana glasao za Tadića, za proevropsku orijentaciju, pogledajte cifru), legitimno je pravo tih građana da kažu da mi ne pristajemo na vašu kombinatoriku. U vašoj kombinatorici, kao u šahu, nema kraja mogućnostima kombinacija, ali mi ne pristajemo na to! Mi smo pravi pobednici a vi sta vašim prevarantskim radnjama sad doveli do ove situacije! Građani bi trebalo da se pobune, otvoreno to tvrdim!
Kad kažem da se pobune, ja ne zamišljam to, kao, polomićemo izloge, palićemo Beograd. Daleko od toga, Koštunica i Toma Nikolić pale Beograd i niko ih za to nije pozvao u sud, a one dve devojke koje su uzele patike, osudiše na deset meseci. Koštunicu ne osudiše ni na deset minuta zatvora a harangirao je otvoreno, krivično-pravno treba da bude procesuiran. Za onaj govor njegov u našim zatvorima zaprećena je kazna od tri do osam godina, ko na javnom mestu harangira i podstiče masu i tako dalje…
Jednog mladića su bacili u vatru, njegovog se imena, tog nesretnika, više niko i ne seća. Dakle, građani bi imali pravo da se pitaju, u mirnom protestu – pa vaša kombinatorika sutra može da učini šta god hoćete, mogu demokratske snage u Srbiji da dobiju i 70%, vi ćete nekom kombinatorikom i potkupljivanjem opet napraviti … Zato je ovo važan momenat. Eto, to ja mislim o ovoj stvari i tu bih stao, i mislim da i treba stati, jer ta igra traje bez granica.

Učestvovali:
Laslo Vegel, književnik
Vladimir Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva
Želimir Žilnik, reditelj

Tribinu moderirala Žužana Serenčeš, dopisnica Radija „Slobodna Evropa“

Pozorišni klub “Zeleno zvono”, Zrenjanin
Utorak, 27. maj 2008, sa početkom u 18.30 časova

Žužana Serenčeš: Dobro veče i hvala vam što ste došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Želimo da pričamo o postizbornoj Vojvodini i postizbornoj Srbiji, u svetlu vojvođanskog identiteta. Zahvaljujem vam se na ovolikom prisustvu, tim više što sam čula da su upravo u toku različiti događaji u Zrenjaninu. Dakle, sudim da je ipak trenutak kada ova tema privlači pažnju.
Za početak, izvinjavamo se zbog malog kašnjenja, ali imajući u vidu da je ovo tribina Nezavisnog društva novinara, shvatite da su, eto, novinari imali malu prednost u uzimanju izjava. Laslo Vegel je bio prilično začuđen kada je zatekao veliki plakat sa svojim i likom ostalih učesnika večerašnjeg razgovora, izgleda da je ovo, rekla bih, čak i izuzetak da su intelektualci, književnici, misleći ljudi na velikim plakatima. Biće ovo, dakle, prilika da upravo takve ljude čujemo večeras.
Znamo kako je glasala Srbija, znamo kako je glasala Vojvodina. Odgovore želimo, i pomoć da razumemo kuda to ide Srbija i kuda to ide Vojvodina, odnosno da nam pomognu u traženju tog odgovora naši večerašnji gosti. Najpre književnik Laslo Vegel, reditelj Želimir Žilnik, vaš sugrađanin Vladimir Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva, i moram vam reći da je i pored više puta potvrđenih informacija i dobijenih potvrda da će večerašnji gost u ovom razgovoru biti i Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, ispostavilo se da je, što bi rekli, ovo dan kad se situacija svakim minutom sve više intenzivira i po poslednjoj informaciji zbog stranačnih obaveza ipak nećemo imati priliku večeras da ga čujemo. Dakle, ostaje ono zbog čega sam plakat i pomenula, da upravo čujemo o današnjem trenutku Srbije i Vojvodine ljude koje manje ili uopšte ne čujemo, za razliku od zaglušujuće buke i ponekad, čini se, prave kakofonije u kojoj slušamo političare o ovoj temi.
Moram još ispričati da je u jednom krajnje privatnom razgovoru, i to uoči prvog kruga izbora u Srbiji, Laslo Vegel to proročki pogodio i prorekao otprilike rezultate koji su nam pokazali i prvi krug izbora i drugi krug izbora. Mnogo se govorilo o tome da je reč o referendumskom glasanju, što pretpostavlja dobijanje odgovora na jedno ključno pitanje, a to je kuda ide ova zemlja. Nisam sigurna, svi vi to znate, da ni u ovom trenutku znamo odgovor na to pitanje. Dakle, čini se da se i dalje nastavlja ova situacija permanentne konfuzije, šizofrenije i, rekla bih, gotovo kolektivne frustracije. Treba da razmislimo i o tome, znajući rezultate izbora i glasanja u Vojvodini u nedelju, šta se to dešava gledajući u odnosu na rezultate glasanja u Srbiji. Predstoje li, u slučaju da na kalemegdanskoj terasi sutra u podne zaista bude potpisan neki sporazum o takozvanoj patriotskoj vlasti, treba li očekivati i udaljavanje, makar u psihološkom smislu, i kakav to uticaj može imati ova snažna vojvođanska poruka od nedelje. U celoj ovoj situaciji koletivne frustracije, rekla bih, svedoci smo i sasvim grotesknih činjenica da nam Dragan Marković Palma postaje takoreći sinonim evropske Srbije i barem pet puta dnevno su nam udarne vesti šta je Ivica Dačić odlučio ili sa kim je razgovarao. Ni dalje nije jasno ide li to Srbija a sa njom i Vojvodina napred ili unazad i, prosto, postavlja se pitanje i apsurdnosti. Može li se istovremeno hodati i napred i unazad i ići na dva puta. Prosto, o toj vrsti kolektivne frustracije i, rekla bih, unutrašnjeg društvenog konflikta volela bih da čujemo najpre Lasla Vegela, kako on doživljava svu apsurdnost ovog trenutka.

Laslo Vegel: Zaista je situacija dosta apsurdna, pre svega što se tiče odnosa političke elite i društva. Sada se vidi da se politička elita i društvo počinju razdvajati – politička elita ide svojim putem a društvo, ovako nemoćno, posmatra sve to posle izbora. E sad, tu moramo i neke nijanse napraviti, što se tiče Vojvodine. Ja zaista nijednog trenutka nisam sumnjao da će u Vojvodini doći do preokreta. U čemu je reč? Svi sanjaju o 6. oktobru, ja mislim da se sad u nedelju u Vojvodini desio 6. oktobar, i to ne na onaj način kako je počelo u Beogradu, nego na jedan evropski, civilizovani, normalni način. To znači da je u Vojvodini sad situacija, može se reći, stabilna što se tiče društva. Dobili su glasove one partije koje imaju jedan rezon, koje imaju jedan evropski rezon i to jasno, tu nema dvosmislenosti, nema s kim kakva koalicija. Međutim, problem Vojvodine je u tome što u nju može da se uvozi beogradski haos jer ipak Demokratska stranka je dobila njaviše izbora, najviše glasova i u Vojvodini.
Ja ne gledam iz te neke partijske prizme, to su tako odlučili glasači i ajde da kažemo da je to u redu. Problem je, međutim, u tome da u drugim delovima Srbije nije tako. I sad će doći iza kulisa neki dogovori, pregovori, dosta sumnjivi, dosta nejasni. Posle 2000. godine smo govorili o „preletačima“, je li, išli su oni posle oktobarskih događaja u neke druge partije iz SPS-a i tako dalje, to ja razmem. Neki ljudi su osetili da su prevareni ili su videli šta je, ali to je individualna odluka. Međutim, sada smo stigli do jedne kolektivne odluke – da jedna partija može postati „preletač“ za 24 časa. To je samo mogućnost, ne znam da li će se desiti, ali ta mogućnost se može dogoditi.
Međutim, sama činjenica da je Demokratska stranka rekla da je Socijalistička partija Srbije poželjna, ona je time rehabilitovala SPS. Tu sad ne treba SPS ni da uđe u vladu, ona je rehabilitovana i stvar je gotova. Šta se desilo? U stvari se desilo ono što se dešavalo za vreme donošenja Ustava, jer onda je postojalo jedinstvo između tih partija, postojalo je na nivou republičkog parlamenta. U stvari, sada sa tom rehabilitacijom počinje stvarati jedno novo haotično jedinstvo u kome će građani verovatno izgubiti tačnu orijentaciju, više neće ni znati za koga su glasali, i tako dalje.
Druga stvar koja mene zabrinjava, a to je jedno veliko, takoreći filozofsko pitanje – i tu će svako imati svoju argumentaciju – a to je da li se može u koaliciju ići sa onom partijom koja je u predizbornoj kampanji govorila nešto suprotno. Oni koji su za to, oni kažu da se u tome krije jedna doza velike racionalnosti, da je to sredstvo da se približimo Evropi, bez toga nećemo moći, i tu zaista čovek nema velikih argumenata protiv toga. Ali, time se afirmiše jedan princip – da cilj opravdava sredstvo. To znači da postoji jedan cilj koji opravdava svako sredstvo. Da li to može jedan moralan temelj ovog društva, o tome se sad vodi jedna rasprava – da to ne može – i kakve tragedije to može da proizvodi, to možemo pročitati u Geteovom „Faustu“, kad Faust sklopi savez sa đavolom. Mi sad imamo takvu situaciju da svako misli da je Faust i sposoban je i ima i želju da sklopi dogovor sa svakim đavolom – ponekad se i ne zna više ko je đavo, a ko je Faust. Ja bih samo za početak ovoliko i dao bih dalje reč.

Žužana Serenčeš: Željko, već duže vremena serviraju nam se različita istraživanja javnog mnjenja i onda, sa manjim ili većim oscilacijama, ipak žele da posvedoče da je da li 2/3 da li 3/4 građana ove zemlje željna Evropske Unije i puta Srbije ka Evropskoj Uniji. S druge strane smo dobili rezultate glasanja, pre svega imam u vidu u Srbiji, kako smo dobili – neki su skloni da protumače kao trijumf, mada ja lično, a vidimo po problemu sastavljanja vlade, imam ozbiljnih rezervi oko te formulacije. Ono što je zanimljivo jeste da zapravo nikada nismo saznali koje se to vrednosti u ove 2/3 ili 3/4 opredeljenih zaista podrazumevaju kao evropske vrednosti. Sa jedne strane vidimo dakle to, a sa druge strane, ponovno nam oživljavaju citate Ćosićeve i njegove teze po kojima su samo veliki narodi predodređeni da imaju velike ljude, velike ljudske individue, a da su mali narodi zato osuđeni na to da im samo nacija bude velika i da su, prosto, u nekoj vrsti obaveze da sve ono što je individualno upotrebe u ono što se zove kao cilj nacija ili država. Upravo je Laslo , dakle, kad govrimo o toj vrsti unutrašnjeg dubinskog konflikta, imao sjajnu dijagnozu kako se, s jedne strane, ta zagledanost i priželjkivanje građanskih sloboda, a sa druge strane, sve to pod imperativom čvrste nacionalne homogenizacije – da je to, zapravo, neka vrsta civilazicjske bigamije. Dakle, kako ti razumeš ovu današnju civilizacijsku bigamiju u Srbiji?

Želimir Žilnik: Razume se, ovo što se danas dešava i to što je Laslo dobro opisao kao jednu vrstu konfuzije, to bi bilo daleko teže razumeti da mi iza sebe nemamo to ogromno dugogodišnje iskustvo, ja bih rekao, jednog bankrotstva političkog sistema. A to bankarstvo je, što je bilo vrlo interesantno, stalno proveravalo referendumima i bezbrojnim izborima da li je narod progledao ili je ostao zaslepljen. I, zanimljivo je reći da u poslednjih tih petnaestak-dvadeset godina, ogroman broj izbora se završavao tako da smo mi sa zaprepašćenjem konstatovali da su ljudi potpuno zaslepljeni jednom maglom zastrašivanja, propagande i pretnjom siromaštvom i glađu. E sad, vidite… nijedna od tih političkih patija, opcija ili faktora nema bog zna kako optimistički izrađen plan i program ekonomskog razvoja, dakle to je ostalo, ali je interesantno, pogotovo po ovim izbornim rezultatima u Vojvodini, interesantno je da je taj mehanizam sejanja straha jednostavno izlapeo. Jer pazite, političke konfrontacije i hvatanje za gušu tokom ove izborne propagande nisu koristili ništa manje zapaljivu i agresivnu retoriku nego što je korišćena retorika u poslednjih dvadesetak godina. Obrnuto od toga, zbog kosovskog problema ta retorika je ponovo vratila na dnevni red deobe na patriote i izdajnike, razume se deobe na one koji su spremni ako treba da idu i u rat sa celim svetom i da sebe vide tokom sledećih decenija van evropske zajednice i tako dalje. Međutim, ta propaganda straha očigledno, po izbornim rezultatima, u Vojvodini nije imala dejstva.
E sad, kad pomislimo otkud se to desilo, da li je narod jednostavno prozreo te političke laži i fantazmagorije, da li se narod umorio, ili je čini mi se posle ovoliko godina racionalno razmislio o nekim dubinskim pitanjima identiteta, jednostavno postavili sebi pitanje – ko smo mi i gde ćemo mi, na koju stranu. E sad pazite, kad se to pitanje postavi u Vojvodini, bez obzira da li ste vi ovde pripadnik etničkih grupa koje su ovde desetinama ili stotinama godina ili ste vi pripadnik ovih novodošlih desetina i stotina hiljada ljudi, koji su kao izbeglice došli posle ovih ratova, jednostavno u Vojvodini teško možete da kažete da pripadate nekom „azijskom korpusu“, i po nekim civilizacijskim tekovinama, kulturi, u krajnjoj liniji, geografskom položaju, po činjenici da ovde svakodnevno na ulicama ćete sresti Rumuna, Srbina, Mađara, Slovaka i tako dalje i da niko od njih neće vaditi jedan na drugog nož, sem ako ne poludi… Tako da mislim da jednostavno taj dubinski odgovor gde smo i ko smo doveo je do toga da ljudi na izbornim listama zaokruže ove opcije koje imaju, ja bih rekao, relativno normalan, pristojan odgovor na to pitanje.
Kako smo prolazili kroz sve ove konflikte, kako je država prolazila kroz sve ove konflikte i kako je ideologija postkomunističkih političara krenula da na neki način selektivno insistira na modifikaciji određenih tradicija i potiskivanju drugih tradicija, posebno na modifikaciji retrogradnih tradicija, tu se desilo još jedno – sa stavljanjem u prvi plan kosovskog mita i svetosavlja, mi smo sebe doveli u situaciju, Srbija je sebe dovela u situaciju da jednostavno se identitetaski doživljava kao satelit ili konfrontirana strana sa kim? – sa istorijskom imperijom, sa Turskom. I ja mislim, kad pogledamo dole, južno od Beograda, vi s jedne strane vidite i jednu još za stepen veću ekonomsku upropašćenost i privrede, i s druge strane vi vidite ljude u toj identitetskoj krizi.
Interesantno je da jedna snažna struja ovdašnjih političkih partija, da je ona prosto smislila i ceo sistem, ceo taj ideološki sistem koji će nastaviti da širi maglu. Ili kad slušate Koštunicu – šta su njegovi programi za budućnost? To je – vratimo se, tako, crkvi… omladina nezaposlena bez mogućnosti da putuje, nek ode u manastri, a kad padne noć nek upali sveću. Razumete? To je taj njegov program kako mi da živimo sledećih pedesetak-šezdeset godina dok se Evropska Unija ne raspadne.
I sad, što je najstrašnije, pazite, za ljude bez perspektive, za ljude bez mogućnosti zapošljavanja, za te osiromašene porodice, taj odlazak u manastir ima i jednu vrlo racionalnu opciju. Zašto? U manastiru ćemo postiti. Mislim… to što ćemo se okrenuti svetosavlju i što ćemo se okrenuti postu, to će nas prosto odvesti u situaciju da se mnogo ne žalimo, tako da mislim da nije narod u Srbiji ništa mnogo luđi, blesaviji nego je jednostavno izložen, rekao bih, većem pristisku da odustane od nekog svog evropskog identiteta i da se vrati u konfrontaciju sa istorijom. To je interesantno. Zašto? Što u isto vreme mi se desilo poslednjih godina da sam pozivan u Tursku da držim predavanja na otvorenim univerzitetima; ja se pitam otkud u Tursku pa kaže – zato što tamo, pored starih državnih univerziteta, gastarbajteri su otvorili ekskluzivno u Istambulu osam novih univerziteta, i svih tih osam novih univerziteta su napravljeni potpuno po evropskim uzorima. I sama ta Turska, sad Istambul, to vam je jedan neverovatno, kako da kažem, uzavreli moderni grad, tako da daj bar da koristimo ono što je ta moderna energija, da kažem, tog Balkana u nekim transformacijama, a to je ono najgore što srpske političke partije, srpski političari, na neki način, ne nude kao opciju.
Po čemu bi bila naša zemlja najkarakterističnija za ovih petnaestak godina? Po jednoj neverovatnoj devastaciji perspektive za mlade ljude i broja radnih mesta, broja opcija u nekoj, da kažemo, mogućnosti kontakta sa svetom, tako da razume se, kažem, posle ovih izbora ima nekih nagoveštaja da se situacija u pogledu, pre svega, tog vojvođanskog korpusa kreće ka normali, a s druge strane, ovi postizborni pregovori koji su u toku, oni u pravom smislu reči na neki način idu ka devalvaciji volje birača izraženoj na izborima. Ako pokušate da predstavite tu sliku koju sad nama političari kreiraju, oni srpsku skupštinu zapravo doživljavaju kao neku veliku robnu kuću koja je pozvala kupce da se sjure i kupe robu koja je pojeftinila; kupci su se sjurili, očekujući da ono što je najkvalitetnije i što je izabrano, što je uzeto, da će to biti osnaženo i da će to prevladati, a ona roba koja je odbačena i koja nije, kako da kažem, smatrana za privlačnu, da će se ta roba na neki način potisnuti i njeni proizvođači će na kraju bankrotirati.
Međutim, ovde je obrnuto. Sad, kad je ta robna kuća zatvorena, kad su ti jeftini proizvodi pokupovani, ovi dobavljači su se skupili i sad dele plen sa jednom jedinom idejom – ajde svi da ostanemo na tržištu. Ja mislim da su to te radnje koje zapravo, da kažemo, hod ka jednom normalnom osećanju jednog učešća običnog čoveka u demokratskim procesima, u dobroj meri obeshrabruju i ono što mene najviše brine to je ta, rekao bih, kontinuirana, može se reći, kontinuirana opasnost od moralnog debakla naše političke elite koja u svakom momentu kad iz tog debakla može da se izvadi, odabere goru opciju.

Žužana Serenčeš: Vladimire, evo Željko nam je dao dobar šlagvort – dakle, posle svega ovoga o čemu smo dosad pričali, prosto mora da se nametne pitanje je li posredi ovde politička kriza ili je reč o nekim malo dubljim problemima koje bismo mogli nazvati identitetskom duhovnom, kulturnom krizom, na kraju krajeva. Dakle, ima li uopšte Srbija sliku same sebe u 21. veku, kako ona izgleda a kako izgleda ta slika 21. veka u Vojvodini?

Vladimir Ilić: Uvažena gospodo i uvaženi sugrađani, sve što je maločas u pitanju nabrojano, i još dosta toga pride veoma je inspirativno.za razgovor. Zahvaljujem se na prilici u kojoj sam i još više ljudima koji su omogućili tu priliku da javno govorim s ljudima s kojima ovde govorim, ljudima iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine i pokreta Novi optimizam. Zahvaljujem tako što ću pokušati da svoja zapažanja vežem za teme koje su pokrenuli bilo Žužana svojim pitanjima, bilo Vegel i Žilnik nekim temama. U vezi sa onim o čemu je govorio gospodin Vegel, osvrnuću se ne pitanje vojvođanskog 6. oktobra i na pitanje odnosa Fausta i Mefista u našoj aktuelnoj politici. U vezi sa onim o čemu je govorio gospodin Žilnik, osvrnuću se, pre svega, na pitanje identiteta i na politiku identiteta.
Prvo Faust i Mefisto – Faust bez Mefista je otprilike ništa, on je refleksija. Faust bez Mefista je jedna velika kultura, jedna stvaralačka kultura, ali on nije delatan u prkatičnom smislu. Gete savršeno jasno u svojim refleksijama kaže da onaj ko dela ne može da ima savesti – da bi Faust postao delatan on mora da sklopi taj od Boga prokleti pakt sa đavolom. U protivnom, on neće biti praktično delatan, neće biti ni političar, ni etičar, ni čovek iz Auerbahovog podruma, ni čovek sa carskog dvora, ni vojskovođa, biće ili režiser, ili književnik, ili sociolog, biće intelektualac, kulturnjak. Znači, ko se poduhvati politike, taj nužno ulazi u pakt sa đavolom, i kao što bi rekao jedan od čitalaca Getea, koga su uostalom i poredili sa Geteom, politika nije tramvaj u koji po svojoj volji ulazite i iz koga svojom voljom izlazite. Politika vas vodi negde gde ćete biti prisiljeni da činite izbore koje inače ne biste učinili. Peti oktobar je bio takav izbor i sad je 6. oktobar takav izbor. Tri meseca posle 5. oktobra, tri dana po formiranju Đinđićeve vlade, rekao sam na jednoj konferenciji koju je organizovao pentagonski Institut za mir da su Amerikanci doveli Karadžićeve i Miloševićeve saradnike svojim parama na vlast, što je otprilike istina, i da je to značajan deo suštine 5. oktobra, značajan deo.
Šesti oktobar je, što se Vojvodine tiče, bio zaista u sad u nedelju, a Srbiju još nije zahvatio. Mi imamo Pajtića umesto Đinđića. Uz sav respekt prema pokojnom predsedniku Vlade, koji je poginuo pri vršenju službene dužnosti, bolje je imati kao sadašnjost Pajtića nego Đinđića. Pajtić nije neposredno sarađivao sa Radovanom Karadžićem i nije duže od Miloševića podržavao Karadžića, kao što je činio Zoran Đinđić, a opet nije Pajtić ukupan vojvođanski identitet. A i taj 6. oktobar koji se, sad ću se složiti s gospodinom Vegelom, zbio u Vojvodini sada, prekjuče, nije se desio u Srbiji. U Srbiji to je proces, i to je spiralan proces, sa kretanjima napred i sa kretanjima nazad. Jasan je pravac te spirale, ali broj obrtaja oko te ose, oko te koordinate, i širinu tih obrtaja još ne možemo unapred da odredimo. I tu je sada pitanje identiteta i pitanje identitetske politike. Naravno, svi govrimo o mnoštvu identiteta, o mnogostrukim identitetima, o procesualnosti identiteta, o tome da identiteti nikada nisu ovekovečeni. Samim tim što sam Vladimir, ja nisam ni Laslo ni Žužana ni Želimir, time što sam muškarac, ja izvesno nisam žena, time što sam Jugosloven, nisam ne-Jugosloven, ali svaki identitet podrazumeva neko ograđivanje, neko ograničavanje, neko razgraničavanje i ukoliko se unese makar minimalna primesa pristrasnosti u bilo koji identitet – rasni, verski, nacionalni, klasni, politički, neki šesti – postoji vrlo veliki rizik od neproduktivnih sukoba i od pada u iracionalno. Postoji rizik od rušenja te ravnoteže između Fausta i Mefista, u korist delatnog Mefistovog principa a protiv razumskog, saznajnog, kulturnog Faustovog principa. Identiteti su nužni i istovremeno su opasni, jako rizični. Zato ako, recimo, mi odredimo etnonacionalizam kao jednu umerenu, blagorodnu pristrasnost prema vlastitoj naciji, bez činjenja nepravde ostalim nacijama, to je manje-više zvanična ideologija Demokratske stranke Srbije i veći deo ideologije Demokratske stranke, već smo na ivici onoga što su radili ljudi pre 15 i 17 godina.
Na sreću, okolnosti su drugačije pa ta bitka koja se vodi neće uroditi istim nesrećnim otrovnim plodom, ali identiteti su vrlo opasna stvar, tu su, ne mogu se izbeći, neminovni su i treba da pazimo kako se prema njima odnosimo. Uostalom, ovde su troje ljudi pored mene i neki ljudi ispred mene, s kojima sam sarađivao i radio (i mnogo zadovoljstva u tome nalazio) na stvaranju institucionalnih i drugih mogućnosti za razvijanje pluralizma identiteta, ne samo pluralizma različitih identiteta već pluralizma identiteta u istoj zajednici, u istom mestu, i sa kojima sam sarađivao i radio na podsticanju procesulanosti identiteta, mogućnosti preobražaja. Politika identiteta može da pomiri Fausta i Mefista, može da omogući relativno bezbolan 6. oktobar za celu Srbiju samo i jedino u tom slučaju ukoliko uspemo da joj damo dovoljnu brzinu. Potrebna je ta procesulanost, procesualnost sa dovoljno brzine i spremnost na metamorfozu, spremnost na preobražaj.
Sad ću završiti, dodavši samo još jedan odsečak ovoj temi. Kako naša Vojvodina može u svemu tome da se ponaša? Može autonomno, može u onoj meri da bude autonomna i da bude korisna i po Srbiju i po sebe i po sve druge, u onoj meri u kojoj je inkluzivna, ali naša inkluzivnost ne treba da se svede na jačanje veza sa nama bliskim centrima kulturnog stvaralaštva i političke moći kao što su Beograd, ili Budimpešta, ili Zagreb, ili Bratislava, ili Bukurešt. Vojvodina je onoliko velika ne koliko može da stvori, jer ona ima dva miliona stanovnika i kreativni potencijal koji je manji od kreativnog potencijala Beograda, ona je velika onoliko koliko može da recipira iz svetske kulturne baštine, naravno, primenjujući kriterijume selekcije, a nešto je o selekcijskim i tradicijskim sadržajima govorio gospodin Žilnik. U onoj meri u koj se Vojvodina otvori prema nekom Berlinu, prema nekom Njujorku, u toj meri će ona moći da bude od koristi i po sebe i po one koji u njoj žive i po Beograd i Srbiju, Budimpeštu, po celo svoje okruženje. To nije preveliki zadatak. I manje prostorno-geografske celine, sa slabijim kulturnim potencijalom, sa znatno manjim ekonomskim potencijalom, to su u određenim kulturno-istorijskim odsečcima evrospkog društva činile. Uostalom, kada otvorim neki od najprestižnijih nemačkih časopisa pa nađem novelu Vegela Lasla, ja vidim da je Vojvodina sposobna da izađe napolje. Pružamo joj priliku da unutra, u sebe, apsorbuje sve ono najdostojnije što je stvorila svetska kultura pa ćemo nekako delatnog Mefista držati pod kontrolom i omogućiti racionalnom Faustu da nas kroz naše glave i naše delanje vodi tamo gde zaista i stvarno želimo.

Žužana Serenčeš: Volela bih Lasla da pitam i upravo zahvaljujem što smo malo počeli i o Vojvodini… mislim da je to posebno zanimljivo da porazmislimo o tome može li i na koji način ovaj vojvođanski 6. oktobar da utiče na zbivanja u Srbiji. Moliću Lasla da prokomentariše, ali prosto ne mogu da odolim ipak da ga podsetim na jedno opštije pitanje, a to je da je Socijalistička partija praktično, de facto, rehabilitovana. Naravno, mi sada vidimo da je, i pored toga što je jasno da ona nije jedna reformisana stranka, vidimo dakle da ona može i na drugu stranu. Pri tom, čujemo predsednika države koji u nuđenju te zajedničke vlade pominje da bi to bila vlada nacionalnog pomirenja. Dakle, Laslo kako ti doživljavaš tu tezu o toj vrsti nacionalnog pomirenja?

Laslo Vegel: Znate, ta sintagma – nacionalno pomirenje – to je više parlamentarni izraz. Ali, očito da je to u Srbiji aktuleno, a to je aktuelno upravo zbog toga o čemu je i Žilnik govorio, da kod nas ima jedan jaz što se tiče osnovnih pojmova. To je prvo to ko je izdajnik, ko je patriota, znate to bi trebalo jedno društvo elegantno da reši. Patriota je svaki čovek koji plaća porez, poštuje ustav države i tako dalje – to je taj ustavni patriotizam. Unutar toga može biti neko u većoj intenzivnosti, manjoj intentivnosti da bude savesni uplaćenik poreza i baš čistunac što se tiče zakona a upravo ja mislim da kod nas često se eksponentiše ta sintagma patriotizam upravo zato što se to ne poštuje, i najviše ne poštuju oni koji govore o tome.
Znate, ja sad gledam jednu televiziju u Novom Sadu koja govori o čistoj nacionlanoj kulturi, vrednosti, protiv sveta i to u informativnim emisijama. A posle tih informativnih emisija dolazi najvulgarnija pornografija, nešto najvulgarnije što se može videti i normalno da vlasnik te televizije stalno govori o velikoj, čistoj nekoj nacionalnoj esenciji i tako dalje. I da ne govorimo dalje. Da li političari… znate, to je sad jedno pitanje – u predizbornim kampanjama to se vidi, neke iskre, da u stvari niko baš ne poštuje tako zakon, i upravo oni govore običnim ljudima… znate ko je za mene naveći patriota? Onaj ko nema ništa! Onaj siromašni čovek, to je patriota! Ostali – to je veliko pitanje. Znate, ovaj dobio po nekoj političkoj liniji ogroman stan, drugi je dobio sumnjive neke bankarske račune, ništa se ne raščićava i normalno, kada te etičke i moralne osnove nisu čiste, onda se govori mnogo o patriotizmu, o ljubavi prema naciji i tako dalje. Inače normalan čovek, ja mislim da treba da poštuje zakone, ako ne poštuje, treba ga kazniti, svakako da jedan – da se vratim na identitet jedan Srbin poštuje svoj jezik, svoju kulturu (to znači, kupuje knjige, vredne knjige i tako dalje) i to je njegova ljubav prema naciji i, ako baš želi jako da voli naciju, postaje jako kritičan.
Svi veliki evropski pesnici i književnici – zašto su bili privrženi svojoj naciji? Zato što su bili veoma kritični prema naciji, prema slabostima, prema istoriji svoje nacije, prema gresima svoje nacije. Ako vi hoćete to da pročitate, naročito srednjoevropske pisce, koji su bili značajni književnici, oni su bili nemilosrdni kritičari svoje nacije, a ne apologeti. Apologeta je onaj koji već ima neku lošu ili sumnjivu savest, i onda on igra jednu ulogu, i kod nas ta uloga je prosto neverovatna, neverovatna ali velika je, i to znači da postoji jaz između stvarnosti i retorike.
Mi imamo inflaciju patriotizma. Ja nisam ni protiv jednog, ali trebalo bi taj intenzitet na jednu normalnu meru sniziti, pretpostaviti da je to…svak je patritota ja mislim ovde koji sedi, on je patriota i od toga treba polaziti a ne iz neke fantome i neke druge priče. To znači da kod nas to moralno erodiranje je tako duboko da mi više ne verujemo jedni drugima. Ja ću samo još jedno da ispričam – razgovaram sa izdavačem, izdaće mi knjigu, kaže. I dogovorimo se, popijemo kafu i tako dalje, i ja onda odem kući i čekam da stigne ugovor. Prođe sedam dana, ne znam već koliko prođe, nema ugovora, a ja čekam ugovor sa pečatom, jer imam tu naviku ovde da reč ne vredi ništa. I posle jednog vremena stiže ugovor, nema pečata samo njegov potpis i tačno tako kako smo se dogovrili bili, ništa ni za milimitar, nijedan zarez, ništa nije bilo promenjeno. To znači da data reč nešto znači, to je obaveza za mene. I to bezbroj puta sam video, to je jedna potpuna kultura.
Mi govorimo na primer… gradimo neverovatno crkve, a to u svetu – a to su evropske norme – to grade vernici, plaćaju i grade, a u Holandiji prodaju se crkve zato što se više ne isplati i onda gledaju da crkva ostane jedan značajan kulturni centar i pod tim uslovom prodaju crkve, da zgrade ostanu, da ne budu, ne znam, kafane ili nešto slično nego izložbeni prostori i tako dalje. I to je to evropsko. I ja bih samo još tu dodao da nije to problem da li mi potpisujemo ugovor, šta su ti uslovi, bitno je kako smo se mi menjali, kakvo je ovo društvo. I tu se vraćam na ovu temu oko Vojvodine. Vojvodina sad ima veoma ograničene mogućnosti i moram da kažem da taj 6. oktobar jeste povezan sa (nerazumljivo) i da Vojvodina nije prihvatila ustav.
To su dve stvari koje korespondiraju. Izborni rezultati u Vojvodini su dobri, ali u Vojvodini ustav nije bio prihvaćen. To je jedna velika lekcija Demokratskoj stranci i Demokratska stranka treba da odluči da li će slediti vojvođansku politiku kao evropsku politiku ili će voditi tu polovičnu, nedorečenu, punu ambivalentnosti, enigmatičnosti, jednu beogradsku verziju politike.
To je to. Tu, mora se vratiti – makar kakva evropska opcija dolazi – mora se vratiti na ustav. Vojvodina je rekla, oko izglasavanja ustava, kuda vodi evropski put, bila je odlučna u tome i na ovim izborima. Te dve stvari su povezane – odbijanje ustava i glasanje za evropsku politiku.

Žužana Serenčeš: Željko, evo upravo o tome da čekamo odluku, samo da podsetim na dve današnje vesti. Jedna, koju smo mogli da pročitamo, to je da je predsednik Evropske komisije najavio danas da bi naš sused, Hrvatska, mogla sa Evropskom Unijom decidirano datumski da završi pregovore već tokom iduće godine. Sa druge strane, imamo ovu poruku vojvođanskog 6. oktobra i pitanje je u kojoj meri i kako ona može da utiče na Srbiju, je li to po tvom shvatanju stvari više neka vrsta psihološke poruke i signala ili ona može biti od snažnijeg uticaja?

Želimir Žilnik: Razume se, ja mogu samo da vam ispričam par stvari koje ja znam praktično, pošto u nekoj sad politici, na nivou patrija ili geopolitičkih pregovora ja zaista ne smatram da mogu da učestvujem, ali sticajem okolnosti, pošto govrimo o Evropi i Evropskoj Uniji, u tome je, s jedne strane, kako da kažem, u dobroj meri jedna nada u koju mi sad svi sigurni nismo koliko je realna, ali prosto simbolički nas vezuje sa nekom idejom normalnosti i nekom idejom koju, na primer, u okolnim zemljama možemo da vidimo da funkcioniše. E sad sticajem okolnosti, prošle godine pred proširenje Evropske Unije, ja sam bio pozvan u jednu komisiju u Amsterdamu koja se bavila, praktično, nekim konsultacijama na temu usaglašavanja kulturnih politika u Evropi. To je dato da se radi u Holandiji zato što zemlje velikih kultura kao što je Nemačka, Francuska, Engleska ili Italija, one su uopšte protiv pojma evropske kulture, jer kao, to nam ne treba.
Može da postoji evropski saobraćaj, evropska ekonomija, eventualno evropska kontrola aviona, ali kulturna politika treba da bude individualna. Međutim, i u domenu kulturne politike, kada se formirala Evropska Unija kao ekonomska zajednica, bilo je potrebno da se usaglašavaju razni standaradi, recimo od izdavaštva do ne znam ni ja, standarada kad je reč o prevođenju ili kada je reč o procentima plaćanja iz državnog budžeta za kulturne institucije i tako dalje. Dakle, sedeći na tim konsultacijama, šta sam ja čuo – prvo, čuo sam da se Evropa konstituiše kao jedna koordinirana ekonomska celina i jenda celina, pre svega, ljudskih resursa.
Zašto? Zato što Evropa na drugi način ne može da izađe na kraj sa ovim novim izazovima globaliziranih ekonomija, razumete – znači sa tim ogromnim tržištima i proizvođačima kao što je Kina, Indija, Amerika, Južna Amerika. I tada sam, slušajući te razgovore video da tu nema, kako da vam kažem, mnogo tih argumenata sentimentalne prirode nego ima jako mnogo argumenata tipično racionalnih. Na tu temu sam slušao da ljudi iz ovih ogromnih zemalja govore kako su, kada je reč o identitetima, kako su zapravo ti identiteti o kojima mi danas govrimo kao večnim identitetima francuskog kulturnog korpusa, britanskog kulturnog korpusa, italijanskog – kako je to, u stvari, tvorevina poslednjih decenija ili par stotina godina, razumete, kad su ti identiteti bili mnogo raspršeniji, tako da taj problem koji mi danas imamo u sebi, a to je izvesna kulturološka razlika između recimo Zrenjanina i Kraljeva, nije to nešto neobično u Evropi.
Još mnogo veće su bile razlike između južne i severne Italije pa ih je, na neki način, racionalizam, pre svega ekonomskog života i obrazovanja, usaglasio. Dakle, s tim u vezi, ja bih samo hteo da podsetim da je i u najboljim godinama stare Jugoslavije, koja je u svakom slučaju u tom periodu od 50 godina socijalizma imala s vremena na vreme vrlo uspešne dekade u smislu enormnog razvoja i obrazovnog sistema, i socijalne zaštite, i medicinskog sistema, i privrednog razvoja i industrijalizacije – i u tim najboljim godinama praktično se dešavalo da ste vi imali u raznim centrima ili republikama energije koje su bile kreativnije, otvorenije i spremnije za dijalog i koje su vukle napred, i to nije obavezno bila Ljubljana ili Zagreb, kako mi iz današnje perspektive frustracija bi mogli da kažemo – to je bila, recimo, negde početkom šezdesetih godina (Laslo i ja se sećamo tog perioda) Vojvodina.
Vojvodina je u tom periodu šezdesetih godina, za nekoliko godina zaista bila region koji je praktično, na neki način, ajd da kažemo današnjim tim rečnikom, bio neka lokomotiva razvoja Srbije u svakom pogledu pa čak i u kulturnom pogledu. Dobro smo ovde čuli da su naši potencijali, kreativni, sad drastično slabiji nego u Beogradu, ali kada se setimo nekih godina u šezdesetim, Novi Sad je praktično bio kulturni centar države, što danas zvuči neverovatno. U tim godinama stvarano je Sterijino pozorje, vreme kada je postojala Tribina mladih – to je bio kulturni centar države. Vegel i ja smo slučajno odamh posle gimnazije bili pozvani na Tribinu mladih, ja da budem glavni urednik a on da bude urednik mađarske redakcija tako da smo intenzivno sarađivali nekoliko godina, a zajedno smo išli u gimnaziju. Mi smo bili zaprepašteni, nećete verovati – odemo u Beograd, odemo u Zagreb, nama se kače najpoznatiji intelektualci, književnici, filozofi, slikari sa grebanjem ko će prvi da bude pozvan na novosadsku Trubinu mladih. A najveći problem smo imali kada nam opština da automobil da odemo da pozovemo ljude na tribinu, kao što ste vi pozvali nas – u Beogradu oko „Moskve“ tuča ko će ući u taj atomobil, razumete, od književnika, od slikara i tako dalje, najpoznatija imena! Novi Sad je bio, prosto, u tom momentu jedno mesto gde je ta stvar pulsirala. E sad, šta hoću da kažem?
Ovo što se sada dešava, to je jedan vrlo interesantan potencijal. Kako će sad da ta naša politička elita na taj potencijal da reaguje, to je veliko pitanje. Mi smo i rekli zašto je to veliko pitanje. Zbog toga što, prosto, u nekom moralnom smislu, vi imate mnogo igrača na političkoj sceni koji su jednostavno, mislim, bez kredibiliteta u pravom smislu reči, koji se prosto klone ispitivanja tog kredibiliteta.
Nas dvojica smo bili ujedno i tako vrlo bliski književniku Aleksandru Tišmi i ja se sećam, posel 2000. godine, kad je došlo do 5. oktobra, prvi moj razgovor sa Aleksandrom Tišmom i on kaže – Slušaj, sad sam star, sad će me ovi novi demokratski političari verovatno razvaličiti da idem, da govorim, da sedim na prijemima, a već me mrzi. – jer on se, neobično za njega, bio angažovao da pobedi antimiloševićevska opcija. On je čitavih 30 godina ranijeg života bio, recimo, manje eksponiran u konfliktima i kritikama, na primer od mene, pa čak i od Vegela. Mi smo prosto imali nekih konflikata, zabrana, ne znam, partijskih prvo kazni pa izbacivanja, pa ne znam, ovoga i onoga, a Tišma je imao utisak, s obzirom da se sećao Drugog svetskog rata, sećao se fašizma i tako dalje, on je imao uisak, kaže – Slušaj, ovo ipak ide ka miru, ovde ipak stvari idu nabolje. – Međutim, protiv Miloševićevog režima se angažovao kao protiv, kako da kažem, jednog ludila koje vuče taj narod kome i on pripada, čiji je jedan od najvećih pisaca, vuče u propast, u jedno eliminisanje iz normalnog sveta. On se protiv toga, kao što znate, direktno angažovao i 6-7. oktobra negde na kafi, on kaže – Želimire, da sam mlađi još bi bilo vremena. – Posle četiri-pet meseci, mi se opet sretnemo i on kaže – Šta se to desilo? Niko me nije pozvao ni na kafu. Je li vas neko pozvao na kafu? – Kažem – Nije. – Vegele, je li tebe neko pozvao na kafu? – To su ti političari moralno apsolutno… koji su u debaklu, razumete, i to je jedna, moram priznati, jedna ozbiljna briga, koja se nadvila nad ovim što mi govorimo, nad tom referendumskom odlukom da se krene ka jednom normalnom životu. Možemo videti šta se desilo – ono što imamo u iskustvu, to sam rekao i na početku, poslednjih 15 20 godina, da su nažalost autodestruktivne sile uvek nadvladavale. Da li će se ovog puta to desiti, vrlo brzo ćemo videti.

Laslo Vegel: … izvinjavam se, što se tiče Vojvodine, autonomija kao politički sistem to je jedan stvar, ali prava autonomija, taj kulturni, moralni entitet jednog društva – ako to postoji, onda može mnogo pre da se izbori za autonomiju. I to je važno. I za vreme autonomaša, miloševićevskih političara, pa i posle 2000. godine, Vojvodinom su ja mislim - vladali beogradski snobovi. Svađali si se sa Beogradom, a nisu umeli da vrednuju one vrednosti koje se stvaraju u Vojvodini. U stvari, oni su stalno gledali Beograd, a nisu gledali šta se ovde stvara. Zato se desilo ovo sa Tišmom i posle 2000. godine. I da još nešto dodam.
U Berlinu postoji ta jedna kafana, još uvek se priča, u kojoj se Gerhard Šreder u najgorim godinama sastajao sa Ginterom Grasom, jer njemu – ne Ginteru Grasu – Šrederu je to bilo važno, da se sastane sa jednim snažnim, nezavisnim intelektualcem, književnikom, i da čuje neku reč i da nešto nauči. Znate, i vojvođanski političari, meni je žao što nismo u celokupnom sastavu, da javno pitam zašto nisu kao Gerhard Šreder i da li su se oni sastali ikada sa Aleksandrom Tišmom (kao što vidimo ne) ili se samo sastaju sa nekim mućkarošima, telohraniteljima i tako dalje. Znate, sa takvom jednom nekulturom, sa takvom jednom praznom pričom o Vojvodini, kad nema tog kulturnog identiteta u sebi, mi ćemo biti osuđeni da stalno psujemo Beograd, Beograd će nas, i to će biti kao neki čardaš mađarski – dva koraka levo, dva koraka desno, i ludilo jedno.
Ja se sećam kad se otvarala vojvođanska Akademija, rekao sam – Ma kakva seoska vojvođanska akademija (Žilnik to zna), treba da stvaramo regionalnu akademiju, Vojvodina da bude centar jedne regonalne evropske akademije. – Ne, mi smo hteli nešto kao SANU samo sa drugim predznakom. To je već gotovo, to je više ovako, passe u Evropi. Nisu verovali u te ljude, u njihove potencijale. Tu ne govorim samo o književnicima, govorim o stručnjacima, govorim o pedagozima, govorim o njarazličitijim formama duhovnog života. Svejedno sad koja je vlast, da li demokratska ili Liga ili… ako to ne ume, da stvori odnosno održi svoj kulturni identitet, onda Vojvodina neće postojati… onda ćemo možda imati više fotelja u Beogradu. A znate, te fotelje mene ne interesuju, ne interesuju ni većinu vas. Ako se samo bude mislilo na njih, onda ćemo jednog dana reći – nećemo glasati ni za Vojvodinu ni protiv Vojvodine jer to će biti jedna prazna priča.

Tribina
VOJVODINA ILI PRIČA O IZBORIMA

Učestvovali:
Teofil Pančić, novinski pisac
Mirko Đorđević, publicista
Milenko Perović, filozof
Alpar Lošonc, sociolog

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Pozorište “Dobrica Milutinović”, Sremska Mitrovica
Četvrtak, 22. maj 2008, sa početkom u 19.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče. Današnja tribina se bavi ovih dana i više nego aktuelnom temom - rezultatima izbora i postizbornim kombinatorikima. Na prvom mestu nam je Vojvodina, ona je, sada je već vidljivo, jasno glasala i rekla svoje. Što se tiče Republike, tamo ama baš ništa nije jasno ili je, pak, sve jasno, samo kriju od nas. U iščekivanju drugog kruga pokrajinskih izbora, pozivam profesora Milenka perovića, da nam kaže svoje utiske odakle dolazimo i kuda idemo. Izvolite, gospodine Peroviću!

Milenko Perović: Na ovo pitanje nije jednostavno odgovoriti, pogotovo u situaciji u kojoj živimo, sa ovom nervnom neizvjesnošću velikih trgovina oko formiranja nove vlade, i oko formiranja pokrajinske vlade, i oko formiranja lokalnih opštinskih vlada u velikom broju opština u Srbiji.
Negdje prije, čini mi se, jedno dva mjeseca, imali smo jednu sličnu tribinu u Kuli, pred izbore, i tamo sam izrekao jednu prognozu, neku vrstu anticipacije, i prosto sam bio nesrećan što se ta anticipacija u priličnoj mjeri ostvarila, jer na jedno pitanje kako procjenjujem rezultate predstojećih izbora, rekao sam da ne očekujem ništa epohalno bitno drugačije u političkoj konstelaciji Srbije, pa onda i u formiranju vlade, iz prostog razloga što se za godinu dana, koliko nas je dijelilo od prethodnih parlamentarnih izbora, nijedan od onih bitnih faktora koji konstituira političku scenu i koji oblikuje aktere i moguće kombinacije aktera koji će preuzeti vlast – nije promijenio! Nijesu se promijenili za ovih godinu dana oni dubinski tajkunski slojevi koji iz pozadine diriguju ekonomijom, a dobrim dijelom i političkom konstelacijom društva, nijesu se promijenile odgovarajuće službe, koje takođe iz pozadine diriguju određenim procesima, i to ne za ovih godinu dana nego se nijesu mijenjale faktički pedesetak godina. A onda se i sami politički reprezenti određenih političkih ideja na političkoj sceni Srbije nijesu mijenjali. I zbog toga smo, po mom sudu, i dobili neki rezultat koji je u punoj mjeri mogao biti očekivan.
Naravno, samo veče izbora i cijeli niz dana koji protiču poslije izbora, stvorili su nam jedan privid, jednu iluziju da su demokratske ili proevropske snage pobijedile na ovim izborima. Međutim, jasno je valjda već svakome, kad se provede elementarna matematička operacija, da se vidi da to zapravo, u suštinskom smislu, nije tako. Jeste Demokratska stranka napravila veliki iskorak i sa svojom koalicijom faktički pobijedila na izborima, ali ne dovoljno da ta proevropska opcija u državi Srbiji konačno jednom strateški zagospodari, ne samo u smislu da formira novu vladu ili da bude stožer oko kojeg će se okupiti nova vlada nego ni u tehničkom smislu, faktički, ne može da formira vladu. I onda smo došli u najnevjerovatniju istorijsku situaciju da od jedne partije ili jedne ineteresne grupacije koja je nekad vladala državom Srbijom i do temelja je upropastila, zavisi u kom pravcu će ići država Srbija.
Zašto se to tako desilo? To u istorijskom smislu nije neobična situacija, jer iz ove perspektive se pokazuje, i svih ovih osam godina se pokazivalo na ovaj ili onaj način, da takozvani veliki petooktobarski prevrat 2000. godine zapravo, u suštinskom smilu riječi, nije bio prevrat jer se zapravo desila poslije 5. oktobra neka vrsta simbioze ranijih vladajućih grupacija sa novim grupacijama. Skoro sam čitao negdje, ja mislim u „Danasu“ je objavljen jedan razgovor pokojnog Đinđića sa Žižekom, razgovor iz ’99. godine u vrijeme dok je Milošević još relativno bio u punoj snazi, i razgovarali su… ja mislim za „Süddeutsche Zeitung“ da je pravljen taj razgovor, i Đinđić je na kraju tog razgovora iznio jednu nevjerovatnu anticipaciju koja se, po mom sudu, u potpunosti potvrdila u svih ovih osam godina - da pad, nominalni pad Miloševića ili pad režima lične vlasti Miloševića može da dovede do toga da se u Srbiji ništa u suštinskom smislu ne promijeni, a to će reći da se može desiti da se jedan dio protagonista Miloševićevog režima makne sa istorijske scene, a da se nastavi suštinski hod Miloševićeve političke orijentacije, i to u nekoj vrsti nevjerovatne simbioze aktera Miloševićevog režima i onih aktera koji su tada, ’99. godine, činili opoziciju.
I to se faktički svih ovih godina desilo, i to se i dan-danas dešava. Dakle, 5. oktobar nije učinio ono što je nužno u državi Srbiji morao da učini da bi se kvalifikovalo kao doista ozbiljni isorijski prevrat. Sa istorijske scene u državi Srbiji nisu pročišćene one političke grupacije i one dubinske organizacije koje su stajale iza tih grupacije koje su Srbiju 2000. dovele u katastrofalni istorijski položaj, vjerovatno u najtežu istorijsku situaciju u kojoj se Srbija nalazila u svojoj istoriji. I kad se ne provede tako radikalni prevrat, onda nije istorijski neobično da takozvane stare snage, protiv kojih je i bio izvršen prevrat, na ovaj ili na onaj način prežive, sačekaju svoje vrijeme i ponovo se, na ovaj ili onaj način, pojave kao bitni akteri na političkoj sceni. To se faktički i desilo i mi danas poslije ovih izbora imamo upravo tu situaciju da se ponovo nastavljaju pokušaji da se trasira put političkog razvitka ove zemlje na taj način što će se napraviti jedan nevjerovatni gemišt starih miloševićevskih političkih snaga i novih demokratskih snaga koje su sve manje i manje demokratske, a u mnogim elementima sve više i više nedemokratske. To će reći sve više i više sklone jednoj prljavoj, utilitarnoj političkoj kalkulaciji u kojoj se gube vodeće političke ideje u državi Srbiji. Dakle, Srbija osam godina lebdi. I poslije ovih izbora, ona još uvijek lebdi, i još uvijek se nalazi u lebdećem stanju.
Naravno, ja ne mogu biti prorok da predviđam ko će i kako i na koji način izvršiti pritisak na onu grupaciju oko SPS-a, oko Dačića, ko će prije ugrabiti tu nevjestu sa kojom može da formira vlast. Po svoj prilici, biće to takozvana patriotska grupacija, a onda je jasno u kom pravcu ide Srbija. Čak i, po mom sudu, ukoliko Demokratska stranka i uspije na neki način da privoli tu grupaciju oko SPS-a da formira vladu, i to će biti krajnje problematična vlada, to će ponovo biti neka vrsta feudalne vlade, vlade u kojoj se ministarstva dijele kao feudi, vlade koja, po mom sudu, ne bi mogla da vodi jednu ozbiljnu i konzistentnu jednistvenu politiku, tako da, prosto rečeno, moja predviđanja nijesu osobito optimistička, bez obzira koji će biti konačni ishod ovih pregovora oko vlade.
Što se tiče – da ne dužim previše i da ne oduzimam vrijeme - što se tiče pokrajinskih izbora, po mom sudu oni nijesu od epohalno velikog značaja ni za Srbiju, pa čak ni za Vojvodinu. Zašto? Prosto rečeno zbog toga što pokrajinska nomenkaltura vlasti ni po Ustavu države Srbije ni po baštini čuvenog omnibus-zakona nema ozbiljne poluge vlasti – ni političke, ni finansijske, ni ekonomske, ni kulturne, ni bilo koje da bi na bilo koji način ozbiljnije uticala na organizaciju života u Vojvodini u cjelini ili u bilo kojoj regiji Vojvodine. Na neki način, treća mogućnost formiranja demokratske vlade ili vlade od demokratskih snaga u Vojvodini, u psihološkom smislu jeste značajno, u faktičkom smislu nema nekoga epohalnog značaja, da ponovim još jednom, iz ovog razloga što, prosto rečeno, pokrajinska nomenklatura nema ozbiljne političke ingerencije, tako da i nije od presudnog značaja ko će upravljati Pokrajinom, iz prostog razloga – ja sam to u jednom tekstu i napisao – što se dramatično otvorilo pitanje od omnibusa naovamo da li uopšte postoji Vojvodina osim kao geografski pojam. Da li Vojvodina postoji doista kao jedno političko društvo u okviru srpskog političkog društva? Jer, Vojvodina je moguća samo kao jedna organizovana politička zajednica sa određenim ingerencijama vlasti, a Vojvodina u suštinskom smilu te ingerencija vlasti nema. Mi smo skloni, naravno, da živimo u iluzijama, pa da živimo u iluziji da postoji autonomija Vojvodine. Ona, po mom sudu, u suštinskom smislu ne postoji. I prema tome, ko će zaposjesti ono što u suštinskom smislu ne postoji, nije od nekog osobitog materijalnog značaja. Može da bude od psihološkog značaja, materijalnog značaja svakako nema.
Drugim riječima, da rezimiram, predstoji nam vrijeme velikih neizvijesnosti, i bez obzira kako se raspletu ove konkretne trgovačko-matematičke kalkulacije i računice oko formiranja vlade, ova zemlja će posrtati i posrtati. Prosto rečeno, moramo da budemo spremni na ko zna koliko godina posrtanja. Eto, toliko za sad.

Mirko Đorđević: Možda ja ne bih trebalo da govorim uopšte, a ne dugo, jer previše govorim. Kad sam sam sebi dosadio, kako li sam tek drugima dosadio, da bog sačuva. Nego, evo ipak, ako mi dajete reč, i dok mi ne oduzmete, da kažem nekoliko reči.
Jeste, ja bih se uglavnom složio sa ovom ocenom što je kolega izneo, ali kako je bilo bilo je – rezultati ovih izbora jesu i nisu iznenađenje. Da se ja ne bih na tome zadržavao, možda u ovom momentu noćas, ili možda sutra, sklapa se trojni pakt. Da, da, ne bojte se, trojni pakt, to je nama u krvi! Trojni pakt protiv demokratije, da, da, da, sve se nama ponavlja… između Koštunice, Šešelja i Miloševića, odnosno, vidite koji su danas njihovi reprezenti pa ćemo videti kako stvari idu. U svakom slučaju, ta senka takvog jednog pakta lebdi nad Srbijom i to poodavno, poodavno dabome, tako da izbori rešavaju nešto, nešto ne rešavaju, ali ovde se ipak dogodilo, u okviru ovih izbora, jedno iznenađenje, prijatno – da su radikali „načeti“, izgubili 10%, nije to baš tako malo. Oni su uvek išli na onu njihovu uzlaznu putanju, a sad je nekakva prilika da se doista progovori otvoreno i jasno.
Jedan od vođa trojnog pakta, idol, kako hoćete, doktor Koštunica – ja se ne bih bavio njegovim spisima ovde i njegovim idejama – spisi su mu malobrojni, ideja, hvala bogu, nema uopšte pa ćemo njega preskočiti. Ali, drugi član tog pakta, doktor Šešelj, napisao je, držite me za reč, ravno 100 knjiga, 100 knjiga je čovek napisao. U istoriji srpske književnosti, publicistike, tako plodnog pisca nismo imali. Neću ja da se pohvalim da sam svih tih 100 knjiga pročitao, ali bogami dobar deo tih knjiga sam pročitao, šta ćete, takav mi je zanat, pa neko mora da radi i prljave poslove. Ne mogu svi biti gopoda.
Šta sve u tim knjigama nećete naći! Neću vas dugo gnjaviti, nema tu nijedne ideje naučne, to je bezvredno potpuno. On konstruiše nekakvu Veliku Srbiju, on razmišlja o Vuku Karadžiću, Starčeviću, pravi on neke granice, sve je to doista za neko ozbiljnije izučavanje potpuno bezvredno i nije nikakvo čudo što o njemu nema do danas nikakve rasprave ni knjige koju je seo da napiše neki publicista, kako god hoćete. Poslednja njegova ideja, već popularnija, čuli ste ovih dana juče-danas, na radiju i televiziji, a on je jednu knjigu posvetio tome – da je onaj momak, Zvezdan Jovanović, koji je ubio ustavnog predsednika srpske Vlade, Gavrilo Princip, ni manje ni više. Pa sad da vam ja ne držim časove iz istorije, ako nam je taj momak koji je ubio predsednika Vlade na podao i zaista kukavički način Gavrilo Princip, onda teško nama. Još nismo raščistili sa onim Gavrilom Principom iz 1914. godine, mada su istoričari i tu načisto da nam ni to nije donelo neku sreću, i to nas je uvalilo u veliku nesreću, dabome, čije se posledice osećaju i danas. I tu je, vidite, problem. I na kraju vidite, sve je u rukama te trojke.
Nisam neki prognozer, a i ne volim to da budem, jer kad god sam prorokovao bio sam u pravu, i bio sam loš prorok, zao prorok – sve se obistinilo. Moguće da oni preuzmu vlast u nekim tim kombinacijama, ali u tom slučaju – da sad nastavim ovu ideju kolege Perovića – šta nam drugo preostaje? Ne da čekamo neki povoljan vetar u istoriji nego predstoji nam nekakvo buđenje građanske i ljudske svesti, i nekakv otpor, razume se nenasilni, toj vladi koja nas neće samo udaljiti od Evrope (a mi smo inače stara evropska zemlja, šta je tu problem!?) nego nas zadržati, ukočiti da stojimo u mestu, znate. To je ono čega se ja bojim. Stoga u ovom momentu valja zaista budno pratiti šta se radi, jer pogledajte, ako su radikali, da ne dužim, i zabeležili pored pada, koji nije mali, i neki uspeh, pomenuti dr Koštunica ima nekoliko procenata, ali on će biti njihov predsednik vlade… pazite te igre kuda idu.
Ne bih ja davio tim igrama, sve je moguće u tim igrama. To su političko-mafijaške igre bez ganica i tu nema kraja, ali ne treba zaboraviti da i ova Srbija koja je njima rekla „ne“, okupljena oko Tadića (kakav je-takav je, on nam je državni poglavar i ustavni šef države) i ona nije zabeležila mali uspeh, i ta struja ne bi trebalo da se preda. O tome će, kako će se rasplitati to noćas ili sutra, evo ovde govoriti oni koji su u novinarskom smislu upućeniji. Nemamo mi sada vladu. To su stanje oni namerno stvorili. Imamo tehničku vladu u kojoj je Koštunica vrhovni tehničar. Da nevolja bude veća, sve se to namešta tako – ako već treba da kažem koju reč o crkvi – imamo i tehnički sinod koji upravlja crkvom.
Da, da, da, upravo tako – nije ovo nikakva ironija. Vi znate sabor kako se odvijao –ajd dobro, bolje da ne znate, nije to ni bitno toliko, taj patrijarh ne može više da vrši svoju dužnost, ali on ostaje patrijarh. Ostaje patrijarh! Ne mogu oni njega nikako da obore, preko Ustava se ne može preći. Ali, završio se sabor nečim čime se sabor u istoriji naše crkve, punih osam i po vekova, nikad nije tako završio. Sinod je preuzeo svu vlast patrijarha, dužnosti i obaveze, ali nije objavljen sastav Sinoda (Sinod je vlada crkve, sabor je skupština). Nije objavljen prvi put sastav Sinoda, ko čini Sinod.Reći ćete – pa verovatno je onaj stari. Ne! Dvojici je istekao mandat upravo sa ovim saborom, nismo obavešteni o tome da su oni zamenjeni na normalan način, tako da imamo neku vrstu sinoda koji upravlja crkvom u ime patrijarha.
Neću vas dugo gnjaviti o crkvenim problemima, ali da vidite kako se… crkva je deo društva, tog našeg društva, nas samih. Ko odlazi u crkvu, odlazi, ko ne odlazi, njegovo je to pravo, ali nama kojima je do crkve stalo, ovo ne uliva nikakvu dobru nadu i bukvalno je, dabome, neredovno stanje i u državi i u crkvi, i to je ono što čeka na rasplet, a jedno je uzrokovano drugim, odnosno te se dve institucije odavno ponašaju i funkcionišu po principu spojenih sudova. To vam je jedan primer, prost. Videćemo, oni će morati da objave ko čini vladu. Njih je četvorica i peti predsedava. Predsedava patrijarh, on je bolestan pa će predsedavati najstariji i tako dalje, to je u redu, ali nismo dobili taj spisak. Saopštenje sadrži oštru osudu medija, navodno loše su izveštavali sa sabora. To nisam uspeo najbolje da razumem, u medijima, novinama, čega sve nije bilo, ali ne znam ni kakvo je to izveštavanje kad se sabor održava iza zatvorenih vrata koja čuvaju specijalne snage bezbednosti. Prema tome, kakvo je to izveštavanje i ko se tu ogrešio? Nego imate nešto drugo, ima jedna rečenica koja glasi – sabor je zapanjen time šta su novinari radili. Zapanjen – upotrebljen je taj izraz. A ja bih samo dodao, da ne dužim – a javnost, i crkvena javnost, i laička javnost zapanjena je i ne može da dođe sebi od onih izjava koje je jedan član sabora, vladika kosovski, Artemije, davao i četiri puta ih ponovio, koje glase – „Boris Tadić, ministar rata Šutanovac i Jeremić su izdajnici“ (zvršen citat). Ako za nekog tvrdite da je izdajnik bez ikakvih dokaza, to je moralo da izazove zapanjenost javnosti. Time se oni nisu bavili, kao što vidite. U tom smislu, ova situacija je zaista, zaista teška.
Jedino što bih imao da dodam, ovo što je kolega Perović rekao, i da time ovaj prvi deo završim, ovo oko Vojvodine. Naravno da stvari stoje ovako kako je on to prikazao, ne treba gubiti iz vida da je Vojvodina kao neki model, lingvistički, politički, preživeo silne mene, i danas važi u svetu kao uspeo model. Vrlo zanimljivo. Šta se nije menjalo! Koje se države nisu razgrađivale, a na evropskim univerzitetima brane se doktorske disertacije (ja sam dosad pročitao sedam komada ravno) koje dokazuju da je vojvođanski model kulture, više nacija, multikulturalnosti, više jezika, ravnopravnosti, preživeo, i u tom smislu Vojvodinu navode kao primer nečega što bi trebalo da slede. U Francuskoj manjina nema, svi su Francuzi, nema manjina. Ima ih koliko hoćete, ali takav je njihov zakon. Dakle, Vojvodine ima. Ako je nema, nema je krivicom, u političkom smislu, vojvođanskih političara koji se nisu snašli, ali Vojvodine kao modela koji ima dugu svoju istoriju – ima. Ipak je ovo nekih dva i po veka najmanje bio deo Evrope, Vojvodina je bila deo Evrope, i da je bilo sreće kako je nije bilo, trebalo je ovo da vuče ono a ne ono da vuče Vojvodinu. I zato ovi vojvođanski izbori sada nisu baš za potcenjivanje. Treba i tu savesnije pristupiti. Pa evo bude li nekog još nešto zanimalo, ja ću reći, možda sam i ovo odužio više. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Alpare, kad smo već počeli priču o Vojvodini, mislim da je Mirko dao šlagvort i za našu priču koju smo pričali dok smo putovali ka Mitrovici, da bi upravo najviše koristi od ulaska Srbije u Evropsku Uniju imala Vojvodina, koja bi se na taj način nekako, ajde da to patetično kažem, vratila kući, odnosno, vratila tamo gde je nekad bila i što je neko njeno prirodno okruženje. Po vašem mišljenju, kakve su šanse za Vojvodinu da se vrati tamo, nakon ovih pesimističkih ocena o formiranju vlade u Beogradu?

Alpar Lošonc: Pa shodno tome da su moji prethodnici tako znlački tematizovali sadašnji politički trenutak, nek mi se dozvoli da govorim o ovoj problematici u nešto široj perspektivi. Samo da kažem nekoliko reči šta je po meni ulog, već odavno, ovih izbora u Srbiji, naročito posle, kako je maločas rečeno, političkog prevrata 2000. godine. Po meni, taj ulog se može veoma jednostavno opisati – to je ulog naime da Srbija postane normalna mala zemlja. Kad kažem mala zemlja, taj atribut zapravo nije pežorativnog karaktera, nego naprosto izražava jedan entitet sa određenim, da kažem, resursima ili mogao bih da kažem da je ulog da Srbija ostane normalna poluperiferijska zemlja. To kažem i zbog toga, i naglašavam, zbog te nemilosrdne činjenice da dobar deo političkih elita u Srbiji čini mi se da nikako ne može da prihvati ovu vrstu putanje koja, naravno, predstavlja izvesnu vrstu regresije, naročito u odnosu na neke projekcije koje su postojale ranije.
Ja se pridružujem tome da se vremenske ravni sad, pa i u kontekstu ovih izbora, mešaju i s vremena na vreme je veoma teško razlikovati devdesete godine i ovaj period posle 2000. godine. Naravno, ne pada mi na pamet da stavljam znak jednakosti između toga, ali ima previše kontinuiteta između te epohe koja je barem hronološki iza nas i ove dekade u kojoj sada živimo. Meni se uvek čini da postoji jedna konstanta u srpskom političkom prostoru i čini mi se da upravo ta, ako tako hoćete, epska konstanta karakteriše i ove izborne procese pa i ovaj period koji dolazi. Rekao bih da se radi o tome da se u Srbiji vlada na taj način da se vlast deli a ne ograničava se. Veoma bitno je, ako to uzimamo u obzir, da možemo baciti svetlo na različite moduse upravljanja, na različite moduse realizacije vlasti. Čini se da u ovom pogledu, ovom krucijalnom pogledu deljenja vlasti, a ne ograničavanja vlasti, možemo okarakterisati, odnosno možemo prepoznati taj maločas pomenuti kontinuitet između ranijeg perioda i sadašnjeg perioda. Ovaj (kako je maločas rečeno, to samo citiram) politički prevrat započet posle 2000. godine, tada su čini mi se bile u igri nekoliko paradigmi. Prva paradigma je bila etnocentrička paradigma. Šta to znači? Ta etnocentrička paradigma je nastala kao neka vrsta reakcije u odnosu na komunističku organizaciju stvarnosti. Reći ću i dve-tri usputne rečenice o komunističkoj organizaciji stvarnosti. Etnocentička paradigma, kažem toliko karakteristična za poslednju dekadu prošlog milenijuma, polazi od hijerarhijskog obrasca između različitih etniciteta. Određeni etnicitet, a po svoj prilici to je većina koja ima naturalnu, prirodnu većinu u odnosu na državu, znači određeni etnicitet jednostavno ima određena istorijska prava, a drugi etniciteti, upravo po logici naturalnih razlika, jednostavno moraju da slede tu vrstu logike vlasti. Etnocentrizam, u poslednjem redu, zapravo stvara određenu segregaciju različitosti, pa i određenu segregaciju između većine i manjine. To je sasvim sigurno, po meni, jedna dosta bitna osobenost politike, etnopolitike Srbije u devedesetim godinama. I, još bih naznačio kao bitnu osobinu ove paradigme da, znači, etnocentrizam ne želi čak ni ono što se ponekad naziva meka asimiliacija različitosti nego uopšte se ne zanima za različitosti, pošto smatra da joj je najbitnije da upravlja preko etnocentrizma.
Druga paradigma koja je bila najslabija, čini mi se, posle 2000. godine zapravo je ostatak prošlosti. Nazvao bih to komunističkim integracionalizmom. Komunizam, ma šta to sad značilo, dozvolite da sad to ne konkretizujem – čini mi se da svi mi intuitivno znamo na šta mislimo – znači, komunizam je želeo da integriše celokupno društvo, ali nijednu nadnacionalnu ideološku celinu, i taj komunistički integracionalizam je priznavao različitosti ali samo u toj meri u kojoj se različitosti mogu upregnuti u tu nadnacionalnu idelošku celinu. I za komunistički integracionalizam je bilo i te kako karakteristično ono što sam maločas nazvao mekom asimilicijom različitosti. Međutim, posle 2000. godine, mnogo puta primitivni antikomunizam, koji je dominirao diskurzivnim prostorom u Srbiji, čini se potirao je mnoge značajne tragove komunističkog integracionalizma.
I ostala je treća paradigma koja je, čini se, po mnogo čemu vladajuća kod intelektualnih elita – liberalni nacionalizam, liberalni nacionalizam koji je zapravo spoj dve, da kažem političke tradicije. On u svojoj osnovnoj orijentaciji isto tako ne želi da integriše društvo nego želi da integriše naciju, što znači da priznaje određene različitosti, ali samo u smislu kontrole, samo u smislu mogućnosti kontrole svega toga, i u smislu toga da ipak jedna nacija upravlja javnim prostorom, odnosno nacionalna kultura date nacije je određujuća za javni prostor. I uzimajući u obzir da je liberalni nacionalizam pogodna ideologija za veliki deo elita u Srbiji, mislim i na čak ekonomsku elitu – to je ono što je maločas kolega Milenko pomenuo – tajkuni i te kako mogu imati interesa u vladanju, upravljanju ovim procesima. Onda nije, po meni, slučajno da taj liberalni nacionalizam po mnogo čemu dominira ideološkim diskursima u Srbiji.
I da se priližim pomalo ovim izborima, ne bih želeo da ne odgovorim na pitanje, da ostanem dužan na Dinkovo pitanje. Ja mislim da nema mesta… ne mesta za euforiju, za euforično raspoloženje, jer ovi osnovni obrasci će se teško pomerati. Ovi osnovni obrasci koje sam maločas istakao kao izraz hibridne stvarnosti u Srbiji, predstavljaju zapravo dubinsku strukturu, i bez obzira sad na političku alhemiju, bez obzira na političku aritmetiku koja je stvarno neizvesna, još uvek imamo te neke osnovne obrasce, i zapravo ne ostaje nam nešto četvrto što bi nas pomerilo u odnosu na ove obrasce. Ako analiziramo rezultate ovih izbora, stvarno dobijamo ovu elementarnu konsekvencu da je Srbija raspolućena, da postoje različiti blokovi, i štaviše, moglo bi se reći da čak i podrška u odnosu na evropske integracije je veoma amorfnog karaktera, neuobličenog karaktera. U Srbiji se nikad nije vodila neka široka demokratska diskusija o tome šta to znači ulazak u evropske integracione strukture. Dok je, recimo, jedna strana to odbacivala bez daljnjeg, druga strana je to opravdavala, ali kažem, uvek bez onih neophodnih razjašnjenja. To znači da nikad nije još dovoljno artikulisano šta to znači. Kažem, ulazak u evropske integracione strukture, veoma često Evropu ili, bolje reći, Evropsku Uniju kao institucionalni izraz Evrope, razumevamo zapravo kao izraz, kao projekciju naših želja. Evropska Unija kao jedna institucionalna infrastruktura može biti to kao neka eventualna šansa, ali ona je u prvom redu jedan okvir gde se prate određena pravila, što znači da postoje određena prava, ali postoje i određene dužnosti. Neki moji prijatelji, koji su mnogo ciničniji od mene, kažu da u nekim situacijama, kada treba nešto veliko napraviti, možda je i bolje da ne znate u kakav rizik ulazite. Pošto se ja opsesivno vezujem tako za neke demokratske stvari, ne mislim da je to dobro, jer ne znajući u kakav rizik ulazite, u kakav prostor rizika, kakav prostor interesnih realizacija ulazite, onda zapravo kasnije dobijete razočaranje. I u svakom slučaju, bilo bi dobro, recimo, da učimo iz svega toga što možemo, a mi možemo učiti na osnovu primera drugih zemalja. To što je u Srbiji takozvana tranzicija već nekoliko puta odložena, i to što je evropsko ujedinjenje stalno odlagano zbog političke nestabilnosti, to nam, kažem, daje tu ipak izvanrednu šansu da vidimo šta se dešavalo u drugim zemljama, odnosno da učimo, da realizujemo neke pouke.
Stoji ono što je Dinko rekao da Vojvodina ima u svemu tome ima neke šanse. Primeri drugih zemlja, recimo primeri okolnih zemalja, Rumunije, Mađarske pa i ostalih zemalja, pokazuju da ulazak u evropske integracione strukture automatski ne izjednačava regionalne različitosti, ali oni regioni koji imaju, kažem, institucionalne kapacitete i druge kapacitete, oni regioni koji imaju odgovarajuću infrastrukturu, pokazuju zavidan stepen razvijenosti i pokazuju zavidan stepen razvijanja inače postojećih mogućnosti. Onda stvarno stoji da se Vojvodina može videti kao dobitnik, kao mogući dobitnik ulaska Srbije u Evtopu i to po jednom optimističkom scenariju, ali naglašavam, to je jedan zaista optimistički scenario sa tako nekim utopijskim elementima. Vojvodina bi mogla da postane, znači, motor Srbije i oni rezultati, pozitivni, i pogledu političke kulture, i u pogledu ekonomije bi se mogli rasprostirati i na ostale delove Srbije. Kažem, to je zaista jedan pozitivni scenario. Ima, kažem, nekog grotesknog elementa u svemu tome, što zavisimo od Miloševićeve partije, kao u nekoj lošoj psihoanalitički naštimanoj drami, psihoanalitičkoj sceni, gde se neki potisnuti simptomi kasnije vraćaju, tako nam se vraća zaista i Miloševićev duh iz mrtvila. I još grotesknije je, recimo, da čovek sa parohijalnim, provincijalnim nimbusom, kao što je Palma, postaje neka vrsta spasioca u pogledu evropske budućnosti Srbije. Prosto, moramo razmišljati o tome kako to da ta naša strategijom određena budućnost zavisi od nekoga ko je, između ostalog, i te kako doprineo određenim ekscesima nasilja u devedestim godinama. Hvala vam.

Dinko Gruhonjić: Hvala vama. Teofile, jedna od tvojih omiljenih priča, kada je Vojvodina u pitanju, jesu vojvođanski vozovi u vreme autonomaša i tako dalje, koji su nekako bivali čistiji i nepušačkiji, i stizali na vreme…

Milenko Perović: Ne, tada se protiv pušača nije ovako militantno nastupalo…

Dinko Gruhonjić: Danas smo, kad smo išli po Alpara u Temerin… i sad krećemo ovamo prema Sremskoj Mitrovici – u Temerinu ima jedan kružni prelaz – i sad ja onako, otvorio četvore oči u slučaju da nailazi neki šinobus ili barem lokomotiva, kaže Alpar – slobodno pređi, tu nikad niko ne prolazi, tu vozova više nema. Eto, jedan mali šlagvort za Vojvodinu, a s druge strane predsednik Tadić je, ako se ne varam, juče-prejuče izjavio da je sada izvanredna istorijska prilika da dođe do nove sabornosti međ Srbima, do pomirenja političkih snaga devedesetih i političkih snaga dvehiljaditih…

Teofil Pančić: OK ajde, sad si mi dao više šlagvorata nego što sam očekivao pa da ih ne ispustim ili ne zaboravim, ajde dakle, prvo njih da se rešimo. Dakle, što se vojvođanskih vozova tiče, zaista je bilo tako u jednom periodu, recimo sredinom osamdesetih godina, dobro se sećam tih detalja. Recimo, putuješ od Novog Sada do Beograda elektromotornim vozom i pušenje je najstrože moguće zabranjeno, i kondukter dođe pa te opomene ako pušiš (ja sam tada bio pušač, odavno to na sreću nisam), i on te opomene da ne sme da se puši. Ako ti nećeš da ga poslušaš, dođe narodna milicija koja je prisutna u vozu i onda ureduje. I šta se dešava? Tako mi idemo i idemo, i dođemo do Nove Pazove. Kao što znate Nova Pazova je, kako se to u današnjem rečniku kaže, administrativna granica, je li, uže Srbije i Vojvodine. U Novoj Pazovi vojvođanska milicija izlazi iz voza i onog trenutka kad izađu, samo vidiš kako pola voza zapali cigaretu. Ura, živela sloboda! E ja kažem da je iz tog shvatanja slobode izrasla antibirokratska revolucija, tako naš čovek shvata slobodu – mogu da radim šta hoću i da me baš briga, i da nikome ne polažem račune, a pogotovo ne tamo nekakvim kilavcima i bednicima kojima smeta, zamislite, duvanski dim i tome slično – tako da, u tom smislu sam govorio o vozovima, a kada smo već kod vozova, evo ja sam danas došao u Mitrovicu vozom. Ja sam pomalo nostalgičan za putovanjima železnicom, zato što u zemlji Srbiji, naravno, svako putovanje železnicom je jedna potpuno… kako da vam kažem, jedna idiotska delatnost u startu, ali pošto sam ja znao da je ovo međunarodni voz koji ide u Zagreb i dalje u Sloveniju, Italiju i tako dalje, onda sam se odvažio i nisam se pokajao, ali dakle, mi moramo da idemo međunarodnim vozom u Srbiji da bismo uopšte, je li, mogli iole pristojno da se vozimo tim prometalom.
E sad, nije ta priča o vozu bez neke, ja mislim da ćemo se još vraćati na te detalje iz svakodnevice, ali ovo što si me pitao, ja mislim da tu treba reći nekoliko stvari, znači, i kada su u pitanju izbori u Srbiji i kada je u pitanju Vojvodina. Kad bude Vojvodina došla na dnevni red, ne dajte mi da zaboravim da moram da se osvrnem i na ovu dijalektiku većine i manjine o kojoj je takođe govoreno večeras. Prvo, što se tiče ovih izbora u Srbiji, to nacionalno pomirenje koje je Tadić, je li, spominjao i oko kojega će se verovatno još mnogo diskutovati ovih dana, sa razlogom, jer je to veoma izazovna tema, s kojom se može manipulisati na bezbroj mogućih načina, ja mislim da je to – da se razumemo – samo jedna floskula koja služi tome da se nekako sklepa ta vlada. Dakle, ajde sad da izmislimo neki pompezan pojam iza kojeg će svi moći da stanu. Znači, tako ćemo mi moći da objasnimo našima zašto idemo sa SPS-om, a i vrh SPS-a će svojima da objasni da je eto, u ime, je l’ te, uzvišene ideje kao što to nacionalno pomirenje (naravno, kažem to je samo jedna floskula koja nema nikakvo pravo značenje niti može nečemu pametnom da posluži, osim eventualno tom nekom formiranju te vlade te neke vrste, ako to uopšte bude). Ne može da posluži iz više razloga, od kojih je najrelevantniji za našu priču to što naprosto, prvo, to ne znači ništa.
To je jedna pompezna floskula, korištena u mnogim postkomunističkim zemljama, u mnogim zemljama u tranziciji – neki su mislili na pomirenje još iz Drugog svetskog rata, neki su mislili na pomirenje komunista i antikomunista i tako dalje. Ne znam koje bi to tačno bilo nacionalno pomirenje u našem slučaju. Ako govorimo o tome da bi sad trebalo da se pomire snage koje su devedesetih godina vodile zemlju i one koje su vodile nakon 2000. godine, znate to nije nikakav problem da dođe do toga u jednom krugu političke vrhuške – naprosto, sklopi se jedna koalicija i onda se oni pomire pa lepo rade. Mislim, to je njihova stvar i takve stvari u politici smo gledali i gledaćemo, i nije to ništa strašno. Međutim, nacionalno pomirenje u onom vidu do kojeg bi, da se razumemo, SPS voleo da dođe niti je moguće niti je poželjno.
Šta to znači? Ne možemo da zaboravimo devedesete, ne možemo da zaboravimo da znamo ko je kriv, ko je odgovoran za devedesete. Ne možemo sada da počnemo da gledamo na devedesete kao na neku elementarnu nepogodu, kao na neku prirodnu silu za koju niko konkretno – ni čovek, ni pojedinac, ni partija, ni organizacija, ni niko – nije kriv, nije odgovoran, nije do toga doveo, nije to održavao i tako dalje, nego da to, eto, gledamo kao na neku metafizičku nesreću koja je zadesila srpski narod, što bi otprilike bilo, negde, u skladu sa tom ideologijom nacionalnog pomirenja. Mi to ne možemo, osim ako nećemo da postanemo… jednostavno, da budemo autolobotomizovani. To je naprosto nemoguće, nemoguće je da građansko društvo na to pristane, nemoguće je da na to pristanu istoričari, nemoguće je da na to pristanu mediji, nemoguće je da na to pristane bilo ko ko sačinjava ovo društvo. Dakle, od toga, u tom nekom smislu, koji bi naravno voleli SPS-ovci – pa rehabilitacija Miloševića, pa prekidanje takozvanog progona njegove porodice, pa ovo, pa ono – mislim, to je naprosto jedna koještarija, to je… kako da vam kažem, takve stvari se ne mogu dogoditi, na svu sreću niti bi, na kraju krajeva, valjda iko od nas tako nešto dozvolio.
Znači, ne bih precenjivao značaj toga, to je naprosto jedna floskula koja nema neko realno utemeljenje niti ga može imati, a ako ona nečemu eventualno posluži, nečemu pametnom, ajde, zaboravićemo je brzo, je li. E sad, što se tiče samih tih izbora, ja ne bih mnogo govorio sada da ne oduzimamo vreme, jer je o tome već dosta govoreno. Šta ovi izbori u Srbiji znače – kolege koji su govorili pre mene su to jako lepo rekli i sada da ne idem njihovim tragom, znači, to je otprilike to, i to je ono stanje koje smo mi sad zatekli i o njemu ćemo verovatno večeras još govoriti.

Dinko Gruhonjić: Ja mislim da bi sada bio red da pružimo priliku i vama da postavite pitanja ili da prokomentarišete nešto pa evo, samo izvolite.

Glas iz publike: Dobro veče svima. Ovako, prvo, jako mi je čudno, pogotovo od gospodina Pančića što niko od vas ovde cenjenih glava i stvarno umnih ljudi nije stvar nazvao pravim imenom. Ja ću izneti svoju anticipaciju trenutka posleizbornog u Srbiji, onako kako ja doživljavam stvari trenutno, a to je da su neke, nazovimo ih proevropske snage u ovom trenutku jedini i vrlo verovatno nedovoljno jak bedem od klizan